Što se tiče „ženskog pitanja“, njega Kuberten razmatra u okviru nastojanja da učvrsti položaj porodice u francuskom društvu, u okviru nastojanja da obezbedi odgovarajuću biološku reproduktivnu sposobnost Francuske i obračuna se s emancipatorskim potencijalima građanskog društva.
Oslanjajući se na tradicionalno shvatanje porodice, Kuberten dolazi do stava da se nacija pre sastoji od porodica, nego od individua. Kuberten: „Porodica ostaje i ostaće društvena celina par excellence“. (175) Braneći porodicu kao „svetu instituciju“, (176) on se obračunava sa shvatanjima o „jednakosti polova“ i o braku kao „slobodnoj zajednici“, (177) nazivajući ih „najsubverzivnijim teorijama“ (178) koje propovedaju sistem odnosa koji nije samo protivan logici, nego je „protivan poretku stvari“. (179) Insistirajući na tome da (francuska) žena ne bi trebalo da napusti tradicionalne oblasti svoje delatnosti („kućna ekonomija“, pre svega), koje su postale njen domen i izvor njenog zadovoljstva, radi „iluzorne jednakosti“, (180) Kuberten se podsmeva „feministkinjama“ koje su u drugim zemljama uspele da unesu pometnju u porodične odnose, dok su u Francuskoj njihove „deklamatorske manifestacije izazvale samo smeh“. (181) Svoju patetičnu odu ženi u kojoj, između ostalog, traži od žene da nastoji da se dopadne mužu tako što će „uvek biti na svom mestu“, spremna da oprašta (zna se i zbog čega), Kuberten završava rečima: „Same suze (žene, naravno, prim.aut.) uspevaju da daju njenoj religioznoj revnosti tačan značaj koji se sastoji u sticanju, na onom svetu, naknade za izgubljenu sreću.“ (182)
Ovu koncepciju, po kojoj se društvena uloga žene svodi na rađanje, rad u kući i brigu za muža i decu, Kuberten nikada nije napustio. Pod vidom „brige za ženu“ on je, kao i drugi konzervativni buržoaski teoretičari, nastojao da spreči ženu da se oslobodi uloge koju je, kao besplatna radna snaga i kao nacionalni inkubator, dobila u kapitalizmu.
Polazeći od rečenog, nije teško zaključiti kakav je Kubertenov odnos prema ideji da žene uzmu učešće u javnim sportskim takmičenjima i da se pojave na olimpijskim igrama. Tako, na primer, u svojoj poruci učesnicima IX olimpijskih igara koje su održane u Amsterdamu 1928.godine, Kuberten nedvosmisleno ukazuje na jedan od osnovnih principa na kome se zasniva njegova olimpijska ideja: „Što se tiče učešća žena na igrama, ja sam i dalje odlučno protiv toga. Njima je protiv moje volje dopušteno učešće u sve većem broju takmičenja.“ (183) U svom predavanju na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, posvećenom nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, Kuberten konstatuje: „Na osnovu onoga što sam rekao, sledi da je pravi olimpijski heroj, po mom shvatanju, odrasla muška osoba.“ (184)
Žene, po Kubertenu, nisu dostojne da budu nosioci najviših vrednosti kapitalizma, niti mogu javno da ih predstavljaju – i zato bi trebalo da budu isključene sa olimpijskih igara. To ne znači da one ne mogu da uzmu učešće u sportu, ili da se bave telesnim vežbanjem. Govoreći o kolektivnim sportovima kao sportovima „drugog ranga“, Kuberten zaključuje: „I žene ovde mogu da uzmu učešće, ukoliko se proceni da je to nužno. Ja lično ne odobravam učešće žena u javnim takmičenjima, što ne znači da one ne mogu da se bave velikim brojem sportova, s tim da od toga ne prave javne predstave. Na olimpijskim igrama kao i u pređašnjim vremenima (na antičkim olimpijskim igrama, prim.aut.), njihova prvenstvena uloga bi trebalo da bude da krunišu pobednike.“ (185) U krajnjem, najvažniji cilj telesnog vežbanja žena po Kubertenu istovetan je sa onim ciljem koji su postavili nacisti. O tome Hitler: „Kao i kod vaspitanja dečaka, narodna država može, polazeći sa istog stanovišta, da sprovede vaspitanje devojaka. I tamo bi težište trebalo, pre svega, staviti na telesnu izgradnju, pa tek onda na zahtev za duševnim, i na kraju za duhovnim, vrednostima. Cilj obrazovanja žena ima da bude da one postanu buduće majke.“ (186)
