Antički olimpizam činio je središte duhovnog kosmosa u okviru koga se odvijao čitav život polis-a u kome nije bilo razlike između religioznog i svetovnog života. O tome Fistel de Kulanž: “I tako, u vreme mira i u vreme rata, religija se mešala u sve poslove. Ona je bila svuda prisutna, ona je obmotavala čoveka. Duša, telo, privatan život, javan život, obedi, svetkovine, skupština, sudovi, bitke, sve je bilo pod vlašću ove gradske religije. Ona je upravljala svim radnjama čovečjim, raspolagala svim trenucima života njegova, utvrđivala sve njegove običaje. Ona je upravljala ljudskim bićem sa tako apsolutnom vlašću, da nije ništa ostajalo što bi bilo izvan nje.” (10) Moderni olimpizam nastaje i razvija se u vremenu u kome se čovek emancipovao od religije i u kome je došlo do razdvajanja religioznog od svetovnog života. Kuberten pokušava da povrati status religiji kao dominirajućoj duhovnoj sili, ali ne hrišćanskoj, već paganskoj. U tom smislu Kuberten nastoji da reafirmiše mit i kult koji su, zajedno sa agonskim aktivnostima, predstavljali “glavni elemenat helenskog duhovnog postojanja” i bili “centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izražavanja”. (11) Moderni olimpizam podrazumeva: mit o antičkim olimpijskim igrama, kult postojećeg sveta i agonalnu aktivnost u vidu sporta. Kao kult postojećeg sveta moderni olimpizam nastoji da postane njegov sveobuhvatni i neprobojni duhovni svod. U njegovom okrilju nastaje kult mišićavog tela u borilačkom naponu koji postaje simbolični pojavni oblik postojećeg sveta.
U antici olimpijske igre bile su jedan od najvažnijih stožera religije kao jedine i neprikosnovene duhovne sile; u modernom dobu one su način nametanja buržoaskog pogleda na svet koji se pojavljuje u odnosu prema pokretima (idejama) koji teže iskoraku iz postojećeg sveta i u odnosu prema emancipatorskim tekovinama modernog društva koje pružaju objektivne mogućnosti za taj iskorak. Moderni olimpizam postaje kamen temeljac nove “pozitivne” religije koja “prevazilazi” hrišćanstvo na taj način što se obračunava s njegovim humanističkim idejama, pogotovu s idejom o boljem svetu. U tom svetlu može biti reči i o “obnavljanju besmrtnog duha antike” koji je, ponovnim organizovanjem olimpijskih igara, nanovo izbio u prvi plan da bi sa istorijske pozornice potisnuo sve ono emancipatorsko što je u međuvremenu stvoreno i omogućio novi početak u razvoju civilizacije koji odgovara vremenu u kome je bila uspostavljena neprikosnovena dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Kubertenov olimpizam postaje kanal putem koga se osakaćena helenska kultura “preliva” u savremeno doba da bi se u njemu udavila ideja budućnosti. I ovom prilikom treba imati u vidu da je olimpizam jedan od odgovora aristokratije i buržoazije na mogućnosti koje radnicima, u borbi protiv kapitalizma, pruža emancipatorsko nasleđe čovečanstva i razvoj demokratskih institucija. Olimpizam je prvorazredno političko sredstvo za duhovnu integraciju radnika u uspostavljeni poredak. Bez obzira na promene, ljudi treba zauvek da ostanu u duhovnom horizontu kapitalističkog društva. Nije slučajno što princip “vladati u glavama” predstavlja “kategorički imperativ” Kubertenove “utilitarne pedagogije”. Putem olimpizma treba usaditi ne samo u svest, već u biće čoveka duh koji vlada svetom i stvoriti od njega lojalnog i upotrebljivog podanika.
Duhovno jedinstvo antičkog sveta zasnivalo se na jedinstvu države i religije. U antici slavljenje bogova istovremeno je i slavljenje države kao jedino mogućeg i neprikosnovenog oblika u kome se obezbeđuje zajednički život ljudi. Kulanž: “Ni Grci ni Rimljani nisu znali za one žalosne konflikte koji su bili tako česti u drugim društvima između Crkve i Države. Ali to je došlo jedino otuda, što je u Rimu, kao i u Šparti i Atini, Država bila podložna religiji. To ne znači, da je ikada bilo kakvo telo svešteničko, koje bi nametnulo svoje gospodstvo. Stara država nije se pokoravala kakvom sveštenstvu, ona je bila podložna samoj svojoj religiji. Ova Država i ova religija bile su potpuno smešane jedna s drugom, tako, da je bilo nemoguće, ne samo i pomisliti na kakav konflikt između njih, već čak ni razlikovati ih jedne od druge”. (12) Kuberten je “razrešio” sukob između države i crkve na taj način, što ih je detronizovao kao vladajuće integrativne sile društva i na njihovo mesto ustoličio zakone koji vladaju u životinjskom svetu – proglašavajući buržoaziju za njene nosioce, MOK za svetog čuvara njihovog kulta, dok njegova dela postaju svojevrsni “sveti spisi” koji pokazuju put kojim čovečanstvo treba da ide. U antici životinjski svet je suprotnost ljudskoj zajednici i u tom smislu je negativni osnov polis-a. Kuberten proglašava zakone koji važe u životinjskom svetu za vrhovne i neprikosnovene. Ne ljudska, već životinjska zajednica, u kojoj je uspostavljena ni sa čim ograničena dominacija jačih (buržoazije) nad slabijima, osnov je društvene integracije. Otuda Kuberten, kada govori o antici, ima u vidu period u kome još nije došlo do učvršćivanja institucionalne strukture polis-a i u kome je bila uspostavljena neograničena vlast rodovske aristokratije nad demos-om. Kuberten želi da umesto političkog ustrojstva društva, koje se zasniva na zajedničkom egzistencijalnom interesu i razumu građana, uspostavi prirodno-pravno ustrojstvo koje se zasniva na biološko reproduktivnim vezama (porodica, rasa) i na tiranskoj moći vladajuće bogataške “elite”.
U antičkoj religiji postojala su dva sveta: ljudski i božanski. O tome Mihailo Đurić: “U najmanju ruku, dve su osnovne tačke na kojima je grčka religija naročito insistirala. (…) Pre svega, grčka religija je poklanjala najveću mogućnu pažnju razgraničenju između ljudskog i božanskog sveta, ukazivala je na ograničenost, prolaznost i ništavnost ljudske egzistencije u poređenju s božanskom. Grčka religija je gledala na čoveka pre svega kao na smrtnika, za nju je smrtnost bila najdublja unutrašnja odrednica ljudske prirode. Zbog toga je ona toliko pozivala na umerenost, zbog toga je ona toliko opominjala čoveka da se ne nadmeće s bogovima, da se drži svog, ljudskog nivoa, da ne teži za tim da postane Zevs. S druge strane, grčka religija je veličala čulno-telesnu stvarnost, bila je ovozemaljski usmerena, potvrđivala je život na ovom svetu.” (13) Kod Kubertena nema udvajanja sveta na ovozemaljski i onozemaljski, pogotovu ne sučeljavanja između zemaljskog i nadzemaljskog, prolaznog i večnog, lažnog i istinskog. Postoji samo jedan svet (život) koji je istovremeno otelotvorenje ideala sveta kome treba težiti. Kuberten: “Helenizam je iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže. I nemojmo dozvoliti da grešimo u tome, jer to je bila velika novost u shvatanju svih naroda i vremena. Svuda drugde kultovi se temelje na težnji ka boljem životu, na ideji o nagradi nakon smrti i na strahu od kazne za onog ko je uvredio bogove. Ali, ovde je sadašnje postojanje ono što je sreća.” (14) Moderni olimpizam predstavlja totalitarni i apsolutizovani kult postojećeg sveta. Posredstvom olimpijske sfere ne potvrđuje se besmrtnost nebeskog, već besmrtnost ovozemaljskog sveta; umesto veličanja božanskog, dolazi do obogotvorenja postojećeg sveta.
U antičkoj kosmogoniji čovek je proizvod kosmičkih (božanskih) sila – koje su stvorile život na zemlji. Svet (život, kosmos) je moguć bez zemaljskog života i čoveka koji je samo privremeni stanovnik na planeti stvoren neuhvatljivom voljom bogova. Večna i svemoguća božja volja izvorište je zemaljskog života i osnov “večnog” postojanja čoveka (duše). Čovek je “igračka bogova” (Platon), što znači da bez obzira šta činio božja volja odlučuje šta će biti s njim. Radi se o okrutnoj igri bogova u kojoj se iskazuje njihova apsolutna moć nad čovekom i njegova ništavnost. Božanski svod postaje demonstracija potpune podređenosti čoveka uspostavljenom poretku i ubijanje dostojanstva čoveka kao slobodarskog bića i stvaraoca (svoga) sveta. Kubertenova koncepcija temelji se na socijalnom darvinizmu: čovek je “životinja” koja nije stvorena aktom nadzemaljske volje, već je proizvod evolucije živoga sveta u kome dominira borba za opstanak. Otuda je za Kubertena besmisleno svako nastojanje da se logos izdigne iznad postojećeg sveta i da pokuša da se odnosi prema njemu sa aspekta entiteta koji su proizvod težnje čoveka da dopre do istinskog. Antička civilizacija popločala je čovekov put ka svetu koji se uzdiže iznad zemaljskog; Kuberten nastoji da skrene čoveka sa tog puta i zauvek ga zatvori u postojeći svet.
Po antičkoj teoriji o nastanku sveta stanje nereda je prvobitno i ono odlikuje životinjski svet. Prvi zadatak bogova (Uran) bio je da uspostave red čime je stvorena osnovna pretpostavka za uspostavljanje antičkog kosmosa. Kosmički red, koji se sastoji u harmoničnom jedinstvu delova sa celinom, postaje najviši ideal zemaljskom redu. Čak je i ljudsko telo pojavni oblik kosmičkog poretka. Po Platonu su bogovi “imitirajući sferični oblik univerzuma” došli do toga da glava čoveka najviše odgovara božanskom i da je kao takva “gospodar svega što je u nama”. (15) Dominira holistički pristup: lepota je u harmoniji koja postaje način spajanja čoveka sa božanskim. Videli smo da je i kod Kubertena red osnovni egzistencijalni princip, ali kod njega nije (geometrijski ustrojeni) kosmos izvorište, okvir i ideal sveta kome čovek treba da teži, već životinjski svet u kome vlada “pravo jačega”. Za Kubertena je “harmonija sestra poretka” a estetika, koja ima instrumentalni i dekorativni karakter, oblik je spajanja čoveka sa vladajućim duhom. Euritmija, kao najviši duhovni izraz “pomirenja” čoveka sa postojećim svetom, postaje put ka blaženstvu. Međutim, umesto na statičnom antičkom redu, Kuberten insistira na dinamičkom redu koji odgovara progresističkom duhu kapitalizma i koji se temelji na neprestanoj borbi za opstanak. U tom kontekstu pojavljuje se i njegova maksima mens fervida in corpore lacertoso: nabrekli mišići simbolični su izraz ekspanzivne snage kapitalizma.
I pored principijelnih razlika, Kubertenova olimpijska ideja bliska je praktično-političkom duhu antičke religije. O tome Mihailo Đurić: “Utoliko, ne treba se čuditi tome što je grčka religija pridavala prvorazrednu važnost praktičnoj strani vere u boga, što je kult igrao tako važnu ulogu u njoj, što se ona gotovo poistovećivala s verskim obredima. Sa stanovišta države, to je bilo nejpotrebnije i najumesnije. Šta drugo može da posluži kao pouzdaniji znak da su građani odani državi nego činjenica da oni uredno obavljaju određene kultne radnje, da prinose žrtve, čitaju molitve, pevaju pobožne pesme? (…) Tome je mnogo doprinelo to što grčka religija nije znala za dogmatiku. Iako je imala za sobom autoritet državne vlasti, ona nije polagala pravo na isključivu nadležnost u pitanjima vere, niti je uopšte težila za tim da se dokopa ljudskih duša. U staroj Grčkoj nije bilo nikakvih svetih knjiga u kojima su svi mogli naći autoritativan obrazac religioznog iskustva, niti je bilo ma kakvih strogo utvrđenih učenja koja su svi morali da ispovedaju, koja su svi morali da prihvate bez pogovora.” (16) U antici kultne radnje su oblik iskazivanja potpune pokornosti vladajućem poretku, i u tom smislu odgovaraju Kubertenovom olimpizmu kao “kultu postojećeg života” sa kojim se iskazuje poštovanje “rasi” i “zastavi”. Kuberten u jednom od svojih poslednjih razmatranja o olimpijskoj ideji (“Filozofski osnovi modernog olimpizma“) konstatuje: “Prva suštinska karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu”. (17) Ovde se vidi da nema opštih vrednosti, koje simbolizuju antički bogovi, koje treba duhovno da ujedine učesnike olimpijskih igara i kojima oni iskazuju poštovanje, već se radi o obezduhovljenoj borbi olimpijaca, svedenih na puku telesnost, za svoju zemlju, rasu i zastavu. Ono što ih “ujedinjuje” je rat, a ne poštovanje vrednosti koje nadilaze postojeći svet. Boreći se za pobedu na olimpijskim igrama antički atleta iskazivao je poštovanje bogovima koji su predstavljali stožere rasne, kulturne i političke integracije Helena u odnosu prema “varvarima”. U modernom dobu borba za pobedu na sportskom polju postizanjem većeg rezultata postaje najviši oblik kultne radnje sa kojom se slavi postojeći svet. Kuberten sledi Konta po kome je okončana “teološka” i “metafizička” faza u razvoju čovečanstva i uspostavljena “pozitivna” (i konačna) faza u kojoj vlada pozitivi um koji se zasniva na bespogovornom “poštovanju činjenica”. On ne teži stvaranju religioznog, nego pozitivnog čoveka; ne društva u kome će dominirati teološka svest, već društva koje će se zasnivati na pozitivnom jednoumlju. Obračunavajući se s najvažnijom intencijom Arnoldove pedagogije da se putem sporta i telesnog drila stvore “mišićavi hrišćani”, Kuberten je pokazao da njemu nije stalo da razvije, nego da ukloni religioznu svest kod buržoaske mladeži da bi, poput Hitlera, putem sporta i telesnog drila dobio “čisti materijal” od koga može da stvori “novog čoveka” koji se ne plaši boga, niti ima odgovornost prema ljudima. Ne stvaranje religiozne, već aktivističko-fanatične svesti, koja se temelji na pozitivnom (izvršilačkom) karakteru, predstavlja krajnji cilj Kubertenove “utilitarne pedagogije” i osnov njegovog religio athletae. Ništa ne sme da sputava osvajačko-tlačiteljsku moć buržuja koji se ne rukovodi verom u sile koje nadilaze postojeći svet ili opšteljudskim vrednostima, već nezajažljivom pohlepom koja predstavlja otelotvorenje ovozemaljskog vladajućeg duha. Kuberten se ne zalaže za poredak koji se zasniva na običajnim, religioznim, moralnim ili zakonskim normama, već za poredak koji se zasniva na “pravu jačega” i prirodnoj selekciji. Olimpizam postaje ne samo najviša religiozna svečanost posvećena veličanju kulta postojećeg sveta, i kao takva najviša integrativna “duhovna” sila postojećeg sveta, kao što je to bilo u antici, već sredstvo za uklanjanje svih drugih duhovnih oblika koji mogu da ograniče samovolju vladajuće klase: on postaje pozitivistički kult koji proždire svu duhovnost. Očistiti svet od naslaga teološkog i metafizičkog, kao i kritičkog uma i ideje budućnosti, to je jedan od najvažnijih zahteva Kubertenovog olimpizma.
Usmerenost ka idealizovanoj prošlosti kao izvorištu “pravih vrednosti” i potpuna podređenost čoveka uspostavljenom poretku predstavlja jednu od najvažnijih spona koja spaja antiku i Kubertenov olimpizam. U antičkoj Grčkoj nije postojala ideja progresa ni novog sveta. Izraz prokopē označava dobro obavljeni posao. “Budućnost” se svodi na predstojeće (neminovne) događaje koji u linearnom nizu slede jedni za drugima i koji predstavljaju učvršćivanje veza sa prošlošću i njeno glorifikovanje. Ono što je bitno već se odavno odigralo i svakodnevni život svojevrsna je kopija tog dešavanja. Približiti kopiju originalu, što znači nastojati da svakodnevni život što više liči na mitologizovani ideal nekadašnjeg “pravog” života, najviši je izazov za građanina. Čovek se ne odnosi prema svetu, niti sebe shvata kao njegovog stvaraoca. Svet se zbiva po neuhvatljivoj (samo)volji bogova, a život je neprestano sučeljavanje čoveka sa sopstvenom bezvrednošću i prolaznošću u odnosu prema večnom kosmičkom poretku čija je delotvorna moć otelotvorena u olimpijskim bogovima. Olimpijske igre su jedna od obogotvorenih niti koje unose red u haosu zbivanja sveta odvijajući se u senci Kronosovog brda koje je simbol trajanja u zadatom i večnom (olimpijskom) vremenu u kome nema budućnosti. “Sveti ritam” odvijanja olimpijada ne označava razvoj društva ni vremenski tok, već neumitni sled događaja koji prevazilaze ciklus rađanja i umiranja običnih smrtnika i predstavlja ritmično pulsiranje besmrtnog božanskog bila koje udahnjuje svetu život i određuje kontinuitet životnog toka. U strogoj (ritualnoj) formi olimpijskih igara ogleda se beznadežno nastojanje čoveka da spreči udaljavanje ljudskog sveta od njegovog božanskog izvorišta i njegovo približavanje neumitnom kraju. Stalnost forme postaje potvrda duhovnog kontinuiteta i očuvanje veze sa kosmičkim životnim vrelom, poput “svete vatre” u hramovima. “Sveti ritam” održavanja olimpijskih igara pojavljuje se kao neprekinuti egzistencijalni i duhovni lanac koji povezuje sadašnjost sa prošlošću – bez budućnosti. Istovremeno, igre su oblik potkupljivanja bogova sa čim se ne stišava samo njihov gnev i obezbeđuje njihova blagonaklonost, već se održava njihova zainteresovanost za opstanak ljudskog sveta. Platonov stav da je “čovek igračka bogova” znači da su bogovi zainteresovani za opstanak ljudskog sveta sve dotle, dok ih ljudi zabavljaju i dok to godi njihovoj taštini. Ne izazivaj bogove! – to je suština antičkog gnothi seauton. Iskušavati volju bogova, koji imaju ljudske odlike među kojima dominira sujeta i osvetoljubivost, znači dovesti u pitanje opstanak zajednice. Odnos moćnih prema demos-u, pogotovu prema robovima, postaje prizma kroz koju se sagledava odnos bogova prema ljudima. Istovremeno, strah od nestanka – pri čemu glad, bolesti, prirodne kataklizme i nepogode imaju karakter simboličnih pojava koje predskazuju uništenje – nagoni čoveka da stalno iskazuje pokornost bogovima. I Kuberten insistira na očuvanju “svetog ritma” odvijanja modernih olimpijskih igara, ali on nije vezan ni za prirodni, ni za religiozni poredak. Moderni olimpizam je kult postojećeg života i kao takav lišen je svake prirodnosti i svetosti. On je bez-sadržajni i samim tim apstraktni ritam pulsiranja egzistencijalnog bila kapitalizma u glavama ljudi, što znači nametnuti pokušaj uvođenja reda u duhovni haos koji stvara kapitalizam stalnim obračunom s umom i emancipatorskim nasleđem modernog društva. U tom kontekstu “sveti olimpijski ritam” nosilac je kontinuiteta jednoumlja i način stvaranja jednoobraznog karaktera – umesto tradicionalnih religija. Olimpijske igre su “festival proleća” i “mladosti”, što znači ponovno rađanje životne snage kapitalizma, a njihov “sveti ritam” simbolični je izraz neraskidivog lanca umiranja i rađanja: smrt čoveka postaje osnovni uslov opstanka poretka. Kuberten nagoveštava ovu dijalektiku u njegovom (emitovanom) govoru na zatvaranju nacističkih Olimpijskih igara, kada govori o olimpijskim igrama kao “razumevanju” koje je “snažnije nego sama smrt”. (18) Poredak je večan – čovek je prolazan i njegov život ima smisla jedino ukoliko je doprineo razvoju neminovnog “progresa”. Otuda Kuberten daje takav značaj posvećenosti čoveka delu koje veliča vladajući duh: ono postaje način da se čovek spoji sa “božanskim”. Što se tiče mita o prošlosti, on ima instrumentalni karakter i služi Kubertenu da se obračuna s idejom budućnosti.
Po helenskom shvatanju sveta sama egzistencija društva ima privremeni karakter: društvo se poput biološkog organizma razvija i propada. Smrtnost čoveka i prolaznost čovečanstva osnovni je uslov besmrtnosti bogova i neprolaznosti kosmičkog poretka. Čovek je fatalno podređen božanskim (kosmičkim) zakonima iz čega proističe egzistencijalni pesimizam. Heraklitovo panta rei svojevrsni je usud, jer je budućnost neizvesna. Ono upućuje na prolaznost i njenu tragiku, da ono što prođe ne može više da se vrati, da je propušteno zauvek izgubljeno. Radi se o protoku zbivanja u kome se čovek nalazi i kome je podređen. Starenje, kao gubljenje životne snage što vodi u smrt, najvažniji je empirijski osnov za shvatanje menjanja (promene). Oslanjajući se na “neuništivi” duh kapitalizma i Kontovu filozofiju, Kuberten oslobađa čoveka antičke tragike i nudi mu nezaustavljivi “progres” u kome treba da pronađe smisao života i obezbedi večnost – iz čega proističe egzistencijalni optimizam. I kod Kubertena je prisutan fatalizam, ali ne kataklizmički (koji je prisutan i u hrišćanstvu), već progresistički: čovek je beznadežno podređen hodu “progresa” koji proističe iz ekspanzivne i neuništive biti kapitalističkog poretka – koji je otelotvorenje prirodnog poretka u najneposrednijem obliku i čiji se hod meri kvantitativnim pomacima u kojima nestaje kvalitet i samim tim ljudsko. Antičku tragiku i hrišćansko prokletstvo zamenjuje “prokletstvo progresa” (Horkhajmer / Adorno).
U antičkoj kosmogoniji čovek je rođeni grešnik. On ne snosi odgovornost zbog svojih (ne)dela, već zbog toga što je čovek – smrtno biće. Čitav njegov život postaje svojevrsni obred okajavanja izvornog greha i iskupljivanja po principima kosmičke pravde: ogrešenje, pravičnost, očišćenje (Hybris, Dike, Katarsis). Za Kubertena čovek nije grešnik, već najviši oblik u razvoju živog sveta. On je lišio čoveka hybris-a, a samim tim i očišćenja i puta ka oboženju (ekstaza), i na taj način se obračunao s etičkim (religioznim) bićem Helena i s tragikom njegove etičnosti. (19) U nastojanju da ukloni ograde koje sputavaju vladajuću samovolju, Kuberten je ukinuo antički normativni svod i apsolutizovao princip koristi. On oslobađa čoveka (buržuja) “greha” da bi ga oslobodio odgovornosti za njegova (ne)dela, i u tom kontekstu se obračunava s idejom o ličnoj odgovornosti koja je začeta u doba procvata antičke demokratije. Umesto borbe između dobra i zla, dominira borba za ostvarivanje interesa vladajuće klase koja je s onu stranu dobra i zla: efikasnost u očuvanju uspostavljenog poretka najvažniji je kriterijum po kome se određuje šta je “ispravno” delanje. Nema ničega što ograničava golu moć, jer se ona temelji na “pravu jačega” koja je osnov prirodne selekcije koja je, opet, osnov rasnog “usavršavanja” i društvenog “progresa”. “Etika sile” postaje neprikosnoveno izvorište olimpijskog morala.
