Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео у питање модерни начин мишљења који се заснива на егзистенцијалном априоризму и одговарајућој идеји прогреса. У том контексту, доведен је у питање хуманизам који има есенцијални карактер и критика капитализма која полази од есенцијалних критеријума. Уништавајући све интензивније живот на Земљи, капитализам је укинуо онтолошки релативизам који се заснива на егзистенцијалној извесности. Оно што уистину јесте одређено је капиталистичким ништењем живота које има тоталитарни карактер. Ништа више није небиће, што значи есенцијално ништавило, већ потпуни и коначни нестанак човечанства.
Неопходно је створити такав начин мишљења који ће омогућити да се на прави начин схвати владајућа тенденција развоја света и да се, на темељу хуманистичког наслеђа, успостави широки друштвени покрет који ће спречити уништење живота. Историјски гледано, ум је стицао самосвест на основу борбе човека за слободу. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живог света, савремени умможе да стекне самосвест на основу борбе човечанства за опстанак. Критику капитализма која се заснива на есенцијалном релативизму треба да замени критика која полази од егзистенцијалних изазова које капитализам намеће човечанству. У односу према владајућем деструктивном безумљу, које производи тотално ништавило, треба афирмисати животворни ум који може да створи хумани свет.
Животворност као универзални и тотализујући принцип треба да постане полазиште у борби против капитализма. Он добија конкретни историјски смисао у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и на основу животворних потенцијала природе и човека. Животворност подразумева оживотворење животворних потенцијала материје, живе природе, човека, историје, људског друштва… Најважнији резултат животворне праксе треба да буде друштво као заједница слободних стваралачких људи и природа као оплемењена животворна целина. Капитализам не оживотворује, већ уништава животворне потенцијале материје, живе природе, историје… Он је инструментализовао и дегенерисао животворне моћи човека: оне служе за стварање „техничког света“ у коме нема места ни за природу ни за човека.
Људска животворност подразумева слободу, што значи превазилажење пуке природности делатно-мењалачким односом према природи и стварањем новог света. Специфични животворни потенцијали човека као највишег облика у развоју природе представљајуспону између природе и човека и основ су еволуције човека као специфичног природног бића. Ради се о претварању човека од пуког природног у слободарско биће. Путем оплемењене животворне праксе човек од родног постаје еманциповано животворно биће које не репродукује само своју животност, попут животиња, већ ствара свој свет. У том смислу, треба правити разлику између животворности као стварања пуког живота, и животворности као стварања хуманог света. Другим речима, треба правити разлику између натуралистичке и историјске животворности: суштина натуралистичке животворности је детерминизам; суштина историјске животворности је слобода.
Животворна природа човека, као природног и људског бића, може бити остварена само у природи као животворној целини. Делатни однос човека према природи пружа могућност за превазилажење пуке природности уколико подразумева очување и развој животворних моћи природе. Животворност је пупчана врпца која спаја човека и природу чинећи их животворном целином. Жива природа није пука материја, већ путем животворног процеса еволуције обликована, и у том смислу специфична материја и као таква основ је људског света као специфичног космоса. Она је организована као животворна органска целина која ствара више животне облике, што значи да њу карактерише животворни активизам. Човек је највиши животворни облик у развоју живе материје путем кога је природа постала самосвесна животворна целина. Слободарскo-стваралачка пракса човека је она моћ која материји даје историјску димензију, што значи, да путем ње бесмислено механичко кретање постаје смислено историјско кретање. Универзално стваралачко биће човека, које има неограничене саморепродукујуће потенцијале, представља основ људске животворности. Сваки стваралачки акт отвара у човеку нове стваралачке просторе и тако ad infinitum. Постајање човека самосвесним историјским бићем, што значи бићем будућности, представља најважнији резултат реализовања животворних потенцијала природе, аспособност да ствара будућност представља најаутентичнији израз животворне снаге људске заједнице.
Капитализам као тоталитарни деструктивни поредак не ништи само историју, већ и еволуцију живих бића, што пре свега значи еволуцију човека као највишег облика у коме постоји живот на Земљи. Ради се о капиталистички условљеној мутацији човека која се своди на његовo дегенерисање као природног, стваралачког и друштвеног бића. Капитализам уништава природно и историјски условљене животворне потенцијале човека и своди га на технички организовану материју, а људско друштво на механички мравињак. На тај начин, дегенеришу се и ниште у људским генима акумулирани, у току више од три милијарде година еволуције живог света, животворни потенцијали живе материје, као и стваралачке способности човека које су производ историјског развоја и које могу да се реализују само у друштву као хуманизованој природној заједници. У бити, капитализам обезвређује и укида човека као хумано и природно биће. Свеприсутнија теза да је „традиционално човечанство“ превазиђено и да треба створити расу киборга указује на то, да је човек као људско и природно биће постао препрека за развој капитализма и као такав сувишно биће.
Мосткоји је човек саградио у току свог историјског бивствовања, који га води у будућност, почео је да се руши. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да спречи да човек постане свестан тог процеса. Што је још горе, на капиталистички начин дегенерисани живот ствара такву свест која спречава људе да схвате природу опасности која се надвила над човечанством. Капитализам намеће начин мишљења који не дозвољава човеку да потражи одговоре на питања од којих зависи његов опстанак и слобода. Истовремено, економски суноврат капитализма, који непосредно угрожава живот све већег броја људи, маргинализује питања од којих зависи опстанак човечанства и релативизује њихову драматичност. Какав има значај пропадање шума и топљење глечера за човека који, заједно са својом породицом, умире у беди? Најпогубније је то, што је егзистенцијални изазов који капитализам поставља пред човечанство у потпуном противуречју с природом човека кога је капитализам створио. Ради се о малограђанину који се не осећа одговорним за опстанак света и за кога се питање опстанка човечанства своди на питање личног опстанка. Спонтана реакција атомизованог малограђанина на све реалнију могућност уништења света није настојање да спречи његову пропаст, већ да пронађе себи прибежиште. Ово тим пре, што очување моста представља изазов који далеко превазилази индивидуалне људске моћи и човек као усамљени појединац осећа се беспомоћно пред наступајућом катаклизмом. Најважнији задатак животворног ума је да укаже на егзистенцијални значај друштвености и на тај начин допринесе развоју потребе човека за човеком. Без еманциповане и борбене друштвености, човек је осуђен на усамљеничко безнађе које га води у смрт.
