Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – онога шта постаје. Други: природа одређене друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду „Kока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштин-ско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију.
Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције јесу нужан, али не и довољан услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића претстављају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“, основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек универзално стваралачко биће слободе одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постала је борба за опстанак.
У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није, а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein), има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитализма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као поретком који уништава живот.
Капиталистичко уништавање природе и човека као биолошког и људског бића није битно утицало на развој левичарске критике капитализма, на формирање класне свести пролетаријата и на избијање социјалистичких револуција. Код марксистичких теоретичара 19. и 20. века не постоји анализа капитализма као деструктивног поретка. Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ упућује не радикални раскид с капитализмом, при чему се превиђа да је будућност човечанства непосредно условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Блохова теорија јасно указује на ограниченост марксистичке критике капитализма. Онa инситира на утопијском као „срећи“, „достојанству“… Утопијско се појављује као супротност капитализму у есенцијалном смислу. Када Блох пише о „објективним могућностима“ које су створене у капитализму за стварање новог света, он има у виду развој производних снага, али нема у виду последице дејства капиталистичког развоја производних снага на природу и човека, као ни потенцијалне опасности по опстанак човека и живог света које ствара капиталистичка техника. И његова теорија заснива се на егзистенцијалном априоризму: капитализам је поредак неслободе, а не поредак деструкције. Ни код Лукача (Историја и класна свест) класна свест радништва не садржи свест о капитализму као деструктивном поретку и, сходно томе, класна самосвест радника не подразумева свест о потреби борбе за опстанак природе и човечанства. И Адорнова Дијалектика негативног полази од постојећег (капиталистичког) света као света неслободе и неправде, а не као света деструкције. То условљава и природу „негативног“, што значи критичко-мењалачког односа према постојећем свету, као и идеју будућности. Маркузе ни у својим касним текстовима (који су на Западу објављени 1970, а код нас 1978. под насловом Мерила времена) не пише о деструктивној природи капитализма; о свести о деструктивној природи капитализма као саставном делу савремене револуционарне свести; о могућој интеграцији човечанства које се заснива на настојању да се спречи уништење живота на планети… Уместо на уништавање природе, указује се на њено „осиромашење“ и на потребу њеног оплемењивања, кроз оплемењивање чула. Главни мотиви борбе против капитализма су ослобађање од тлачења, еманципација жене, успостављање стваралачког рада… Перспектива борбе против капитализма сагледава се пре свега у односу према постајању капитализма репресивним, а не екоцидним поретком. У револуционарној и пост-револуционарној мисли у СССР-у доминира апсолутизовани продуктивистички принцип („стахановштина“) и не поставља се питање о могућем уништењу живота на Земљи. Ни у југословенској праксис филозофији нема анализе развоја капитализма као деструктивног поретка, већ је однос према капитализму утемељен у Марксовој критици капитализма и појму „отуђење“. Њена визија будућности, која се заснива на идеји да је човек универзално стваралачко биће слободе, има апстрактни карактер јер се не појављује у односу према постајању капитализма тоталитарним поретком деструкције. У праксис филозофији доминира Хегелова дијалектика која подразумева егзистенцијалну извесност и отвореност будућности. Уништавање природе од стране капитализма нема принципијелни значај, већ се указује на ограниченост природних ресурса. Постављају се есенцијална, али не и егзистенцијална питања. Кангргина „спекулација“, која се своди на тражење смисла живота независно од тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције и погубних последица које ствара капитализам, типичан је пример апстрактног односа праксис филозофије према будућности. Није случајно што се ни њени припадници не баве критиком спорта који је отелотворење основних принципа на којима се заснива капитализам и као такав индустрија смрти. У политичкој равни, главна мета њихове критике није капитализам, већ стаљинизам и СССР. То је најважнији разлог што су филозофима праксиса сва врата на Западу била отворена. Када се има у виду да је развој капитализма као тоталитарног деструктивног поретка остао ван домашаја њихове критике, може се рећи да је праксис филозофија остала на споредном историјском колосеку.
Што се тиче Антонија Негрија, ево његовог става који указује на суштину његове мисли: „Не можемо да се вратимо на било који ранији друштвени облик, нити можемо да идемо напред у изолацију. Напротив, ми морамо да прогурамо кроз Империју да бисмо дошли на другу страну. Делез и Гаутари су тврдили да морамо убрзати процес глобализације капитала, а не супротстављати му се. „Али, који је“, питали су они, „револуционарни пут? Постоји ли он? Повући се са светског тржишта…? Или можда ићи у супротном смеру? Ићи још даље, то јест, са кретањем тржишта, декодовања и детериторијализације?“ Империји се можемо успешно супротставити само на њеном нивоу општости и гурањем процеса које она нуди иза њихових садашњих ограничења. Морамо да прихватимо тај изазов и да научимо да мислимо глобално и делујемо глобално. Глобализацији морамо да се супротставимо контраглобализацијом, Империји контра-Империјом.“ (24) Који су то „процеси“ које нуди „Империја“ које треба „гурати“, која су њихова „садашња ограничења“ и шта је то што се налази „иза њихових садашњих ограничења“? Овде је Негри близак Марксовом схватању да ће са развојем капитализма унутрашња ограничења капитализма да га принуде на самоукидање. Негри превиђа најбитније: да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције и да се „Империја“ развија тако што уништава човека као људско и биолошко биће, климатске услове у којима човек може да преживи, као и живи свет. Имајући у виду да је капитализам постао тоталитарни екоцидно-геноцидни поредак, инсистирање на довођењу глобализма до краја развојем капитализма заправо је инсистирање на прихватању уништења човечанства и живог света. „Империја“ није тунел на чијем крају сија звезда слободе, већ пећина у којој бљешти вештачка светлост „потрошачког друштва“ која заслепљује човека и спречава га да уочи да из пећине нема излаза. Довођење противуречности капитализма до краја значи докрајчити живот на планети. Крај глобализма не поклапа се само с „крајем историје“, већ и с крајем човечанства.
Постајући глобални поредак деструкције капитализам је створио глобалну егзистенцијалну кризу. Некада је Запад био синоним за „капиталистички свет“. Данас су у свету створени центри економске моћи који доводе у питање доминацију Запада и то тако што освајају светска тржишта све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. У све беспоштеднијој борби за опстанак и доминацију капиталистички концерни уништавају темеље на којима се заснива будућност човечанства. Овде ћемо поново истаћи да је погубна заблуда да човечанство може да створи нови свет пратећи траг капиталистичког глобализма, као што тврди Негри. Само борбом против капитализма може да се сачува еманципаторско наслеђе грађанског друштва, што значи клица novuma из које може да се развије ново друштво. Истовремено, само борбом против капитализма може да се спречи уништење живота на планети. На капиталистички начин дегенерисано човечанство не може да створи нови свет на спаљеним шумама, на безнадежно загађеном земљишту, на затрованим рекама и морима, на нуклеарним депонијама, на сунцу које немилосрдно пржи…
Све драматичнији развој капитализма као поретка деструкције указује на погрешност Маркузеовог схватања, изнетог у разговору са Енценсбергером (који претставља својеврсни Маркузеов политички тестамент), да се треба определити за „васпитну“ и „дефанзивну“ тактику у борби против капитализма. Маркузе се позива на „најбољу формулу“ Рудија Дучкеа: „дуги марш кроз институције је препоручљив како пре тако и после“. Развој капитализма је на убедљив начин демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике. Уместо да допринесе радикализовању критичко- мењалачког односа према капитализму као поретку који све драматичније уништава живот на планети, Маркузеова (као и Хоркхајмерова, Адорнова, и Хабермасова) политичка мисао допринела је „омекшавању“ и пацификовању борбе против капитализма. „Дуги марш кроз институције“, који се заснива на ставу да „капитализам треба мењати изнутра“, постао је један од облика стерилисања борбе против капитализма и „куповање времена“ капиталистичким концернима који су свет довели на руб пропасти. Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.
Лебдећи у политичком вакууму, франкфуртовци не настоје да развију класну свест радништва, већ полазе од „чињенице“ да радничка класа у „напредном индустријском друштву“ није постала револуционарнa снага. Они су допринели стварању привида да конформистичко понашање радничке класе у развијеним капиталистичким земљама није резултат класне доминације буржоазије која је успела, путем „потрошачког“ начина живота, да увуче раднике у капиталистичку духовну сферу (савремено „буржоазирање пролетаријата“/Рајх), већ да се ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак. Уместо да се боре за ослобађање радника из духовног ропства и у том смислу да настоје да демаскирају савремене облике класног потчињавања, они бацају раднике на политичко ђубриште историје и конкретна политичка (класна) питања претварају у теоријска питања. У том контексту појављује се Маркузеова тврдња да је Марксов пролетаријат у развијеном индустријском друштву постао „митолошки појам“. Заправо, тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам. Смртни страх од радника био је и остао основ политичке праксе буржоазије. Најважнији стратешки циљ политичког деловања буржоазије је обрачун с класном свешћу радника и спречавање њиховог политичког организовања и политичке борбе. Отуда је најпречи задатак идеолошког свода капитализма, у коме посебно место заузима индустрија забаве, да деполитизује раднике. Деполитизовање радника и њихова интеграција у капиталистички поредак не врши се само путем идеолошке сфере, већ и путем „конзумерског“ начина живота који је у потпуности подређен све бржем процесу капиталистичке репродукције и који лишава човека ума и самим тим критичко-мењалачке и визионарске свести. Намеће се закључак да критика капитализма коју су развијали франкфуртовци није условљена природом капитализма, већ да је у њој „природа капитализма“ прилагођена политичкој концепцији која се, у коначном, своди на обрачун с класном борбом радника и на „хуманизовање“ капитализма.
Политичка теорија Оскара Лафонтена пример је прилагођавања критике капитализма борби за власт у политичком амбијенту савременог капитализма у коме доминира малограђанска свест која се заснива на конформизму. (25) Уместо да се залаже за такву борбу против капитализма која претставља адекватни одговор капиталистичком уништавању живота и човека као људског и природног бића, Лафонтен се обраћа апстрактном грађанину нудећи му „разумна“ решења полазећи од пропагандне флоскуле, да се „немачка социјал- демократија заснива на просветитељству“. Политичку борбу, која није само борба за слободу већ и за опстанак, замењује настојање да се „уразуме“ (мало)грађани путем рационалне алтернативе успостављеном „прогресу“. У полеђини оваквог приступа налази се политичка стратегија социјалдемократије која, у борби за гласове, настоји да не узнемири доминирајућу малограђанску свест која није спремна на радикалну политичку борбу, јер то може да угрози „стабилност“ владајућег поретка и тиме достигнути потрошачки стандард који је за њу неприкосновени животни и вредносни изазов. Из критике капитализма избачени су драматични тонови који указују на природу капитализма као деструктивног поретка – што захтева радикалну конфронтацију с капитализмом. У том контексту, Лафонтенова борба против капитализма искључује борбу против капиталиста, што значи класну борбу. Истовремено, у његовим књигама селективно су обрађене друштвене појаве с намером да се избегне изјашњавање о оним питањима на која се не могу дати одговарајући одговори, а да се не иритира највећи део јавности.
Револуција наде Ериха Фрома типичан је пример подређивања природе капитализма таквом политичком пројекту који подразумева одрицање човека од борбе која може да доведе до рушења капиталистичког поретка. Уместо да развија свест код људи о деструктивној природи капитализма и о неминовности борбе против капитализма, уколико се настоји очувати живот на планети, Фром инсистира на људској доброти која ће довести до „хуманизовања технике“ и самим тим до хуманизовања живота. И он, попут Маркузеа, „прети“ човечанству фашизмом уколико крене у радикални обрачун с капитализмом. Фромова Револуција наде је обрачун с критичком мишљу која настоји да се радикалном политичком борбом супротстави деструктивној капиталистичкој помами и претставља куповање времена капитализму. Није случајно што Фромова књига има назив Револуција наде. „Нада“ добија митолошку димензију и као таква постаје spiritus movens хуманизовања технике. Не нада да се може хуманизовати техника, већ вера да се може уништити капитализам и спречити уништење живота на планети треба да постане основна интегришућа идеја човечанства.
Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу. Уместо идеје будућности, до које се долази у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, идеализована слика „социјалистичке прошлости“ постаје основ за критику капитализма. Револуционарна свест лишена је визије будућности „јер се будућност већ догодила“. Борба за „будућност“ постаје борба за „обнављање“ прошлости. Уместо интегративне визионарске, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“… Ствара се култ личности који постаје облик у коме се од радних људи отуђује њихово политичко биће и слободарски потенцијали на којима се заснива могућност стварања хуманог света. Истовремено, укидањем визионарске свести комунисти се обрачунавају с дијалектичким начином мишљења и постају заробљеници квази-религиозне свести. Аргументацију и дијалог, који се заснивају на анализи владајућих тенденција развоја савременог капитализма, замењује пропагандистички слогани и бескомпромисни обрачун с онима који доводе у питање задате „истине“. Увек изнова посеже се за „научним социјализмом“ по коме је настанак социјализма неминовност, чиме се историјски материјализам своди на природњачки детерминизам. Најпогубнији резултат таквог начина мишљења је схватање да капитализам не може (и не сме) да буде деструктивни поредак, што значи да је непожељна критика капитализма као поретка који све драматичније уништава природу и човечанство. На тај начин комунисти препуштају борбу за заштиту природе политичким снагама које не теже искораку из капитализма, већ његовом „усавршавању“.
Догматски начин мишљења, који се заснива на прогресизму и миту о свемоћи науке и технике, условљава и догматски однос комуниста према спорту. Критика спорта и олимпизма готово да не постоји у комунистичким круговима. Разлог томе није само неразумевање суштине спорта и глорификовање „реалног социјализма“, у коме је спорт имао прворазредни политички значај, већ истина да је спорт постао најважнија духовна дрога за раднике и да стога није политички исплативо критиковати га. Уистину, спортски стадиони постали су савремени концентрациони логори у којима се младима уништава критичко-мењалачка свест и вера у будућност. Стварање „хулигана“ један је од начина на који капиталисти претварају радничку омладину у фашистичке хорде које ће усмерити против левичарске омладине и радничког покрета. Навијачке групе су један од најважнијих облика организовања капиталистичких јуришника, а утакмице средство за њихово хомогенизовање и милитаризовање. У обрачуну између навијачких група не сагорева само критичка свест и вера у хумани свет, већ млади стичу борбену готовост и бруталност коју капиталисти користе за обрачун с онима који се боре против капитализма. Истовремено, комунисти се и даље чврсто држе идеологије „рекордоманије“ са којом се глорификује продуктивистички принцип који има квантитативну димензију. Он производи екоцидну свест и доприноси све драматичнијем уништавању човека као природног и људског бића.
Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале. То пре свега значи да треба одбацити мишљење које се заснива на митолошком романтизму јер оно претставља обрачун с визионарском свешћу без које нема будућности. Истовремено, враћање критике капитализма на њене превазиђене облике онемогућава да се увиди деструктивна природа капитализма и да се развије одговарајућа критика и одговарајући облици борбе против капитализма. Комунизам нигде није постојао. Он је могућа будућност човечанства. Комунизам не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.
Када се има у виду значај који има Карл Маркс као најважнија личност у стварању радничког покрета, као и његова мисао која је темељ критике капитализма и визије будућности, поставља се питање о политичкој оправданости критике Марксове критике капитализма. Ово тим пре, што је капитализам створио такву егзистенцијалну кризу, да је питање да ли још има времена за изградњу савремене критике капитализма која може да постане обједињавајућа политичка мисао човечанства у борби против капитализма и за стварање новог света. Да ли Марксова мисао, упркос њеним недостацима, може више да користи радничком покрету него осавремењена критика капитализма која тек треба да доживи критичку проверу, и која може да изазове пометњу међу критичарима капитализма који се боре за нови свет – и на тај начин допринесе слабљењу борбе против капитализма у времену када је стварање јединственог и бескомпромисног светског анти-капиталистичког покрета постало основни услов опстанка човечанства?
Све драматичнија еколошка криза коју ствара капитализам, која све непосредније погађа све већи број људи, неминовно доводи до тога, да непосредна егзистенцијална угроженост човечанства постаје извориште критичко-мењалачког односа према капитализму. Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је изашао из теоријских и политичких оквира Марксове критике капитализма, која инсистира на социјалној правди и слободи, и стога савремена критика капитализма не може више да буде сведена на Марксову критику капитализма. Марксова мисао један је од конкретних историјских облика комунистичке критике капитализма и један од конкретних историјских облика борбе за комунистичко друштво. Историјски континуитет комунистичке идеје не треба тражити само у теорији, већ пре свега у револуционарној борби пролетаријата против капитализма. Марксов став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ значи да је бескомпромисна борба против капитализма она карика са којом се успоставља веза са Марксом, и другим борцима за комунистичко друштво, а не навођење цитата из Марксовог дела. Борба против капитализма а за комунистичко друштво претставља основ историјског континуитета комунистичке идеје.
