Zeitgeist покрет (The Zeitgeist Movement) један је од најагресивнијих мондијалистичких покрета у савременом свету. Он се привидно заснива на критици капитализма и настојању да се створи нови свет. У суштини, то је сајентолошка сектa која се заснива на квази-религиозном миту о свемоћи науке и технике који је један од најпогубнијих митова који су створили идеолози капитализма. Критика капитализма лишена је хуманистичке, а то значи историјске, друштвене и визионарске димензије. Zeitgeist се не залаже за нови историјски почетак, већ одбацује историју и обрачунава се с човеком као историјским бићем. Он не прави разлику између историје и прошлости и своди прошлост на извор зла са којим се треба обрачунати. Zeitgeist укида дијалектику историје и дијалектички ум који пружа могућност човеку да изађе из мрака прошлости на светлост историје. Укидањем историчности људског друштва укида се културно и слободарско наслеђе човечанства без кога нема могућности за хуманистичку саморефлексију, а то значи ни пута у будућност. Човек без историјске самосвести је обезглављени човек; људи без историје су људи без будућности. Истовремено, без историчности друштва нема ни историчности природе, што значи да без дијалектичког развоја друштва нема ни дијалектичког развоја природе.
Zeitgeistov пројекат будућности је par excellence политички пројекат. Он је заснован на томе, да је капитализам отуђио од људи науку и технику и да је њихова моћ постала својина научне и технократске „елите“ која управља судбином људи и „пројектује“ будућност. Уместо да је стваралац свог света, човек је постао оруђе технократске „елите“ за реализовање идеје будућности која је производ дехуманизоване технократске маште. „Прављење планова“ будућности замењује критичку анализу капитализма и политичку борбу потлачених радних слојева. Будућност није производ свесног ангажовања грађана као политичких бића која су у стању да створе хумани свет, већ је производ политичког једноумља које је заоденуто велом „науке“ која добија „објективну“ и на тај начин надљудску димензију. Zeitgeist пројекат будућности претпоставља постојање политичког центра моћи који одређује и усмерава друштвени развој, што подразумева и одређивање вредносног хоризонта који се не може довести у питање. Ауторитарно устројство Zeitgeista симболичан је израз недодирљивости и непроменљивости основних принципа на којима се темељи план будућности.
Zeitgeist укида могућност стварања алтернативних светова и у том смислу могућност да будућност буде резултат слободног избора и стваралачке праксе човека. Пројектовање будућности своди се на њено задавање. Zeitgeist укида човека као стваралачко биће које је у стању да створи свој свет и своди га на оруђе са којим „елита“ научника, на челу са савременим „Месијом“ (Жак Фреско), „ствара будућност“ у коме ће вештачки човек живети у вештачком (денатурализованом и дехуманизованом) свету. У том „пројекту“ људи су сведени на армију атомизованих идиота који треба да следе „визију“ и спроводе директиве „Вође“. Ради се о типичном секташком покрету који се заснива на култу личности: „Вођа“ је есклузивни и неприкосновени власник „истине“. Zeitgeist пројекција будућности је облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисана визионарска свест која се заснива на истом принципу на коме се заснивају како религије, тако и холивудска филмска индустрија: измишљање илузорних светова замењује политичку борбу потлачених за хумани свет. Zeitgeist је један од начина на који капитализам дегенерише настојање човека да створи свој свет руководећи се хуманистичком визионарском маштом. Уместо хуманистичке визије будућности, нуди се технократски заснована визија која своди свет на научно засновани и технички усавршени концентрациони логор. То је, заправо, вештачки свет који се заснива на техничким изумима, технократском уму и технократској пракси. На капиталистички начин дегенерисаног човека треба затворити у свет који је постао технички кавез из кога нема излаза.
Идеолози Zeitgeista одбацују једно од најважнијих наслеђа француских просветитеља и немачке класичне филозофије: идеју поумљења света од стране човека као еманципованог умног бића. Zeitgeist следи једну од основних интенција на капиталистички начин дегенерисане науке: да се обрачуна с метафизиком, филозофијом, с поетичким бићем човека, с духом, вредносним расуђивањем, еротским, као и с критичким и визионарским умом. Zeitgeist је облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани ум. Он не прави разлику између интелигенције и ума и своди ум на инструментализовани ratio који је ослобођен „вредносних предрасуда“ и тежње за истином. Уместо дијалектичког и на тој основи визионарског ума, намеће се редукционистички сајентистички ум који има механичку природу. Истовремено, Zeitgeist се заснива на технократском мистицизму који има инструментални карактер. Мистика није израз мистерије живота која се заснива на страху од природних сила, већ је средство за мистификовање владајуће моћи која се заснива на савладаним силама природе. Основна улога Zeitgeista je да „посредује“ између света и човека тако, да путем технократске митологије уништи умни однос човека према свету и критичко-визионарску свест. Мистификовање постојећег света и уништавање ума две су стране Zeitgeist доктрине. Zeitgeist идеологија је један од појавних облика деструктивног капиталистичког ирационализма. Она наговештава коначну смрт homo sapiensa.
Zeitgeist не полази од постојећег света као позитивног, већ као негативног основа у односу према коме развија своју идеју будућности полазећи од идеализованог техничког света. Проблем је у томе, што постојећи свет садржи и културу, критичку свест, политичке покрете који теже новом свету, као и еманципаторске тековине које пружају могућност за искорак из њега. На удару Zeitgeista je пре свега еманципаторско наслеђе просветитељства, идеје-водиље Француске грађанске револуције, као и демократска права и институције које су успостављене у најразвијенијим капиталистичким земљама у 19. и 20. веку. Zeitgeistov универзални методолошки принцип гласи: осакатити еманципаторске могућности прогреса и искористити их за обрачун са слободарском борбом људи. „Предвиђање” будућности постаје њено „стварање“ уништавањем еманципаторског наслеђа човечанства које отвара могућност за искорак из техничког света. Zeitgeist нуди „будућност“ која се налази у сфери капиталистички произведеног времена и простора који имају механичку природу. Настојање да се постигне јединство технократског ума с реалношћу своди се на подређивање људи тоталитарној вољи владајуће технократске „елите“. Zeitgeist гносеологија не ослања се на ауторитет науке, већ на ауторитет владајуће моћи која се служи науком као ексклузивним средством за обрачун с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва. Научно засновани „објективизам“ постаје маска за политички (класни) волунтаризам који је изражен у максими auctoritas non veritas facit legem. “Истина” постаје производ инструментализованог ума и лишена је слободарске, моралне и естетске димензије. У том контексту, социологија је сведена на Контову “социјалну физику” (physique sociale), а ова на политику као дехуманизовану технику владања. У коначном, Zeitgeist настоји да сваки сегмент живота стави под контролу владајуће (само)воље и да уклони све оне сфере које могу да је ограниче и укину.
У Платоновој идеји државе филозофи, као најумнији људи, су они који владају. Исто је са хришћанском традицијом, са француским просветитељима и немачком класичном филозофијом. Умни људи треба да владају јер је ум тај који води човека истини. Zeitgeist одбацује идеју истине која се заснива на вредносним (хуманистичким) критеријумима и ствара мит о „објективној“ научној истини која је лишена вредносног расуђивања. Истина се не налази у човеку, већ је задата сајентистичком матрицом стварања света и има технократски карактер. До истине се не долази умовањем које се заснива на сучељавању ставова, већ је она задата путем неприкосновеног позитивистичког научног ума. Сва питања и одговори налазе се у централном компјутеру који је и буквално „мозак“ човечанства кога програмира и опскрбљује информацијама самопрокламована технократска „елита“. „Социјални инжењери“, на челу са „Вођом“, су ти који руководећи се „научним умом“ одређују шта је битно и шта треба људима. Ради се о огољеном технократском волунтаризму: светом владају владари из сенке који се крију иза компјутера и који не сносе било какву одговорност за своје пројекте. Будући да се рад компјутера заснива на научној егзактности, он може да „разуме“ само оне информације које имају квантитативну димензију, а не и оне „информације“ који имају емотивну, еротску, моралну, филозофску, уметничку, духовну, или поетичку природу. Да би човек могао да се обрати компјутеру он претходно мора да се лиши људскости. Zeitgeist систем образовања не тежи да створи умне људе, већ техничку интелигенцију, што значи не оне који ће тежити истини, већ оне који ће тежити „решавању проблема“ у оквиру постојећег света који не сме бити доведен у питање. Он треба да изнедри „најинтелигентније“ који ће бити у стању да манипулишу техником и владају људима, а не оне који ће имати критички ум и који ће тежити новим световима. Zeitgeist систем образовања заснива се на „научној истини“ да нема историје, а самим тим ни будућности. Отуда је његов најважнији задатак да спречи да се развије дијалектички ум и тиме слободарска и визионарска свест људи. По Шилеру, „васпитање путем уметности је васпитање за уметност“. Zeitgeist образовање је начин сакаћења људи као уметничких бића и њихово васпитање за свет који се заснива на технократској функционалности и ефикасности.
Упркос томе што одбацује историју, Zeitgeist се заснива на идејама које имају историјску природу. Она је утемељена у филозофији Френсиса Бекона, претечом модерне науке и позитивизма; у „социјалној физици“ Огиста Конта, творцем социологије; у политичкој филозофији Фредерика Ле Плеја; као и у максими Иполита Тена: „Taisons-nous, obeissons, vivons dans la science!“ („Умукнимо, покоримо се, живимо у науци!“) – која би могла бити проглашена за „категорички императив“ Zeitgeist покрета. Уколико Zeitgeist доктрину упоредимо са Беконовом филозофијом, видећемо да им је заједничко то што одбацују духовни ауторитет као критеријум за одређивање исправности мишљења и делања. По Бекону, циљ науке није стварање духовног, већ материјалног богатства. Не духовност, већ је техника, као способност овладавања природом ради њеног искоришћавања, најаутентичнији израз људских моћи и основ „побољшања човечанства“. Уместо тежње за истином и развојем умности, доминира тежња за стицањем знања које омогућава развој продуктивистичких (техничких) моћи човека ради његовог овладавања природом. Већ се код Бекона сусрећемо са идејом о „светској цивилизацији“, као и сa идејом да се употребом науке омогући човеку да „користи своје право на природу“. Беконова „нова наука“ (New Science) не служи само зато да увећа знање човека о природи, већ и да му пружи могућност да овлада њоме и на тај начин створи бољи живот. Бекон тежи „великој обнови“ (Great Instаurаtion) при чему се техника своди на модернизовану магију путем које се оно што је „у природи ствари“ користи за развој људских моћи. Тумачећи Бекона, Михаило Марковић, један од најутицајнијих претставника југословенске праксис филозофије, указује на Беконов однос према природи: “Пут ка сазнању је најпре ослобођење духа од свих предрасуда и фиксираних предубеђења (Бекон их зове „идолима“), а затим понизно посматрање природе, увек са дубоким поштовањем за оно што она има да нас научи. “Природу можемо заволети само ако је претходно слушамо“. (…) „Природу треба откривати индуктивним запажањем. Човек треба да постане њен „слуга и тумач“, али само зато да би на крају завладао природом ради својих сопствених сврха.“ Отуда „људи треба да престану да се боре једни са другима и треба да своје сједињене напоре окрену ка заједничком непријатељу – непокореној природи.“ Да би се схватила права природа Беконове мисли, треба имати у виду време у коме је настала – у коме је дошло до развоја делатно-мењалачких моћи човека које му пружају могућност да се ослободи религиозне догматике и природњачког детерминизма. У савременом свету, техника није израз развоја људских моћи и могућност ослобађања човека од природног детерминизма, већ је средство за уништавање природе и човека. Уместо да је слободарска, техника је постала тлачитељска и деструктивна моћ. На томе се заснива Zeitgeist пројекат будућности. Zeitgeist не настоји да искористи технику да би омогућио развој људских моћи, него да би омогућио успостављање тоталитарне власти над људима. Zeitgeistоv обрачун с капитализмом je, заправо, обрачун с човеком као слободарским бићем и природом као животворном целином.
Код Бекона наука нема друштвено-критичку и хуманистичко-визионарску, већ практично-продуктивистичку димензију. Она није средство за ослобођење човека класног поретка и за стварање хуманистичке визије будућности која ће се заснивати на развоју међуљудских односа, стваралачког бића човека и оплемењивању природе, већ је сведена на средство за овладавање природом ради задовољавања материјалних потреба човека, чему је подређена и друштвена пракса. У Novum Organum-у Бекон се залаже за упознавање са узроцима појава и догађаја да би се могло адекватно деловати и увећати моћ човека над природом. Тај принцип ће постати једно од основних политичких начела Контове „социјалне физике“. Наука постаје средство за проучавање друштвене реалности да би могло да се правовремено и ефикасно делује ради очувања владајућег поретка. То је прави смисао максиме savoir pour prevoir, prevoir pour agir која је основни оријентир научницима, који су сведени на „социјалне инжињере“, у њиховом односу према друштву и будућности. Претварање науке од средства за овладавање природом у средство за овладавање људима претставља суштину Контове „социјалне физике“ и врховни политички принцип Zeitgeista: сазнајно-продуктивистичка моћ човека постаје моћ манипулације људима која је концентрисана у рукама технократске „елите“. Наука и техника, као начин овладавања природним законима, постају средство технократије за обрачун с еманципаторским наслеђем човечанства и људским моћима, и за подређивање друштва законима који владају у техничком свету.
Упркос томе што лишава науку могућности да буде критичка теорија друштва, Бекон у науци види начин развоја људских снага у односу према владајућем (аристократском) поретку чија је власт утемељена у (религиозној) догми која онемогућава развој стваралачко-продуктивистичких моћи човека. На тај начин наука, која се заснива на чињеницама и индуктивном начину мишљења, постаје средство са којим се руше предрасуде које онемогућавају повећање извесности људског опстанка и искорак из постојећег света. Беконов научни ум појављује се као могућност буђења стваралачких моћи човека које су у стању да превазиђу постојећи свет. Бекон тежи стварању новог света коме одговара „нова филозофија“ коју он види као “активну науку“ (Active Science). Њен „истински и законит циљ није друго него обогатити људски живот новим открићима и моћима“ (Марковић). У овом контексту, посебну димензију добија Беконова визија будућности коју је он дао у свом делу Нова Атлантида (New Atlantis). Замишљено острво „Бенсалем“ („Land of Peace“/“Земља мира“), које је Беконова пројекција будућег света, је „слободно од сваке прљавштине или гнусобе“ (free from all pollution or foulness) и као такво је „девица света“ (the virgin of the world).
И Zeitgeist полази од тога да техника може да буде од користи људима и да може да повећа извесност њиховог опстанка. Међутим, данас се не ради само о одбацивању догми и предрасуда, већ и еманципаторског наслеђа модерног друштва, као и хумане будућности која на њеном основу може да буде створена. Zeitgeist настоји да искористи технику да у потпуности подреди човека техничком свету и технократској “елити” која влада тим светом. На тај начин, техника постаје средство за уништавање еманципаторског наслеђа и еманципаторских потенцијала човечанства. Zeitgeist се обрачунава с умом полазећи од тога да је позив на ум по правилу био и позив на ослобађање човека стега постојећег и на стварање света који одговара идеалима људскости. Упркос свом позитивистичком карактеру, Беконова наука отвара могућност за развој еманципаторских потенцијала човечанства. Јездећи на валу деструктивне техничке цивилизације коју је створио капитализам, Zeitgeistov пројекат будућности не подразумева само уништење еманципаторских потенцијала човечанства, већ и уништење човека као природног бића и природе као животворне целине. Ово је, уједно, одговор на питање да ли Zeitgeist пројекат будућности пружа могућност да се спречи уништење живота на Земљи и повећава вероватноћу опстанка човечанства? Zeitgeist пружа могућност за опстанак природе и човечанства тако што уништава природност природе и човечност човека. Он следи основну тенденцију у развоју капитализма: уништава природу и човека тако што ствара “нови свет” – техничку цивилизацију и “природу” и “човека” који одговарају том свету.
Zeitgeist не користи индуктивни метод, као што то чини Бекон, већ полази од задатог политичког циља и у том контексту врши одабир чињеница, даје им такво тумачење и долази до таквих закључака који треба да омогуће његово остварење. При томе, Zeitgeist се не служи методима који пружају могућност емпиријске провере и рационалног доказивања, већ излаже своје ставове у облику својеврсних проповеди са којима покушава да продре у потсвест људи и „из дубине душе“ их придобије за своје циљеве. „Вођа“ се не обраћа јавности као научник, већ као „Месија“ који треба да реализује „свету мисију“: да доведе човечанство у технички произведену „свету земљу“. Zeitgeist не тежи стварању умних људи који су у стању да самостално доносе судове, већ секте оданих следбеника који беспоговорно извршавају оно што се од њих тражи. Zeitgeist одбацује жудњу за истином, дијалог, критику… Он не тежи стварању „нове умности“, већ новог безумља, тачније, дехуманизовани и инструментализовани ratio постаје средство владајуће „елите“ за стварање неумног света. Zeitgeist се обрачунава с човеком као самосвесним бићем и укида свесни однос човека према свету. Будући да је човек фатално подређен „објективној“ науци, еманципована самосвест, попут моралне свести, постаје баласт која омета човека да се усресреди на поспешивање прогреса. Не развој критичке и визионарске, већ стварање слепе секташке свести основни је смисао Zeitgeist догматике. Фанатизам и идиотизам крајњи су резултати Zeitgeist „просветљења”.
У Zeitgeist доктрини постоји сукоб између прогреса који се заснива на развоју науке и настојања да се успостави технократски засновани друштвени ред одбацивањем еманципаторских потенцијала науке. Јер, развој науке подразумева развој људских моћи које траже нове просторе. Управо наука мора да доводи у питање постојеће стање ствари да би могла да дође до нових одговора, што значи да нема прогреса без сумње у постојеће и настојања да се створи (открије) novum. Поред тога, разултати научног ума немају границе и претстављају баштину човечанства. Сукоб између настојања да се наука сведе на политичко средство за заустављање друштвеног развоја и њених еманципаторских потенцијала, појављује се као сукоб између технократског и хуманистичког ума. Човек се данас све драматичније сучељава са на капиталистички начин дегенерисаном науком и техником. Уместо да су средство за ослобађање човека зависности од природе и за њено оплемењивање, оне су постале средство за уништавање природе и човека. Наука нема „објективну“ димензију и не може сама по себи да буде владајућа моћ. Само у контексту хуманистичког политичког покрета који се заснива на слободарском и културном наслеђу човечанства, а то значи који се руководи хуманистичком визијом света, еманципаторске могућности науке и технике могу да буду реализоване.
Код Zeitgeista доминира инструментализована научна свест са којом се настоји уклонити еманципаторски резултати и потенцијали модерног (научног и филозофског) ума. Zeitgeist следи изворну интенцију позитивне филозофије и настоји да изврши политичко инструментализовање ума. Претварање филозофије у позитивистичку дисциплину путем науке претпоставља претварање науке у техничко средство дехуманизоване и репресивне политике. Укидање филозофије науком могуће је тек пошто се науци укине њена стваралачка и прогресивна природа, и она добије технички карактер као инструмент владајуће класе за планирање „будућности“ и спровођење „прогреса“. Наука постаје средство за чишћење филозофије од свега што пружа могућност за критички однос према постојећем свету с аспекта еманципаторских могућности које су створене у грађанском друштву, и с аспекта идеје будућности која тежи стварању новог света. Истовремено, Zeitgeist „превазилази“ филозофију науком, која је постала технократска религија, тако што јој одузима умност и критичност, што значи тако што је лишава њене бити и на тај начин јој одузима разлог постојања. „Објективна“ наука претставља крај филозофије.
Укидајући вредносно расуђивање, Zeitgeist укида разлику између политике и технике. Тачније, политика постаје техника владања „масама“ која је лишена хуманог садржаја и која се руководи интересима владајуће класе и логиком технократске ефикасности. То није античка вештина (techne) владања која подразумева врлину (arete), што значи нормативни (религиозни) оквир који је критеријум за оцену исправности делања. Код Zeitgeista нема исправног делања, тачније, само оно делање је исправно које се руководи принципом технократске ефикасности. Политика као дехуманизована техника владања постаје облик у коме се реализује позитивна наука. Основни интерес нове класе не састоји се у остваривању материјалне добити њених чланова, већ у очувању владајућег поретка и тиме њихове неприкосновене власти. Није више егоизам, који тежи личном богаћењу, већ је доминирајући управљачки положај и свест о супериорности који из њега проистиче основ стицања класне (само)свести. Хијерархијско устројство поретка који има технократски карактер доводи до тога, да се непрестано репродукује „елита“ оних који су „најинтелигентнији“ и који су, самим тим, предодређени да буду „вође“. Критеријум по коме се одређује легитимност власти задат је самом природом владајућег поретка. Они који владају предодређени су да владају самим тим што су на власти. Критика владајуће „елите“ је искључена, будући да се опстанак поретка заснива на њеној неприкосновеној „интелигенцији“. Владајући технократски механизам је, заправо, само облик у коме се појављује квази-религиозно устројство владајућег поретка, а „супериорна интелигенција елите“ маска иза које се крије фанатична ауторитарна свест.
У настојању да овлада човеком Zeitgeist не може да се ослони на његов страх од природних сила. У модерном добу наука претставља „победу“ човека над природним силама – основним извором античке мистерије и обоготворења природе (живота). Zeitgeist настоји да лиши човека те баштине увиђајући да ослобођење човека од робовања природи ствара могућност за његово ослобађање од робовања отуђеним центрима друштвене моћи. Zeitgeist се обрачунава с демистификујућом моћи науке да би је (зло)употребио да мистификује владајући дух новог поретка. Наука постаје средство за произвођење савремене технократске мистерије, између осталог у виду “Пројекта Венера” (“Venus Project”), са којом треба обоготворити владајуће принципе техничке цивилизације и изазвати страхопоштовање према њима. Уместо античког јединства живота и мистерије, успостављена је политичка манипулација технократске „елите“ која покушава, коришћењем науке, да прекрије „мистериозним“ велом примитивну (овоземаљску) моћ и да продре у потсвест људи. Zeitgeist идеологија постаје средство за мистификовање света у коме су стваралачке моћи човека победиле мистичне „надљудске силе“. Спречавање да човек развијајући производне снаге и своје стваралачке моћи мења друштвене односе и свој (потчињени) положај у друштву, односно, да стекне самосвест као стваралац друштвених добара и способност да управља друштвеним процесима, један је од најважнијих циљева Zeitgeista. Због тога његови идеолози са таквом ревношћу настоје да сасеку еманципаторске (историјске) корене човечанства и да се обрачунају са самосвешћу човека као универзалног стваралачког бића слободе. Zeitgeist обезвређује продуктивистички активизам „радних маса“ и његове резултате претвара у средство за успостављање нове тоталитарне власти. Он је један од политичких покрета који настоји да од човека отуђену стваралачку моћ претвори у оруђе за његово поробљавање. „Победа“ радника над природом постаје победа технократије над „радним масама“. Ослобађајуће моћи и стваралачка пракса човека постају анти-слободарска моћ – човек постаје жртва развоја сопствених продуктивистичких (стваралачких) моћи. У хеленском свету човек је био „играчка богова“ (Платон); у Zeitgeist свету он постаје играчка технократије.
Тоталитарни карактер Zeitgeistоvog будућег друштва заснован је на томе, да је опстанак заједнице условљен ефикасним функционисањем техничког система који, путем централног компјутера који има улогу „мозга“, држи све под својом контролом. Поремећај у раду било ког сегмента доводи у питање функционисање читавог система. Тоталитарни карактер система управљања условљен је тоталитарним карактером техничког механизма путем кога се обезбеђује функционисање и опстанак заједнице. То је оно што чини да сама „интелигенција“, као врхунска вештина управљања техником, постане од људи отуђена и над људима владајућа моћ. Владајућа „елита“ нема хумани статус, већ је носилац „интелигенције“ која управља механизмом са којим се обезбеђује опстанак заједнице и као таква има статус сличан ономе који је имала свештеничка каста у античким цивилизацијама. Будући да се све производи (укључујући и храну) и да има вештачки карактер, беспрекорно функционисање система има прворазредни егзистенцијални значај за заједницу. Међуљудски односи као и свест људи условљени су тоталитарним карактером начина обезбеђивања егзистенције и на њему заснованом управљачком механизму. Критичко мишљење не доводи у питање само ауторитарну структуру власти, већ и функционисање механизма са којим се обезбеђује опстанак друштва. Слобода мишљења и изражавања имају антиегзистенцијални карактер.
Пројекат будућности за који се залаже Zeitgest не тежи да створи поредак који ће бити супериоран капитализму у хуманистичком, већ у егзистенцијалном смислу. Он је одговор на све драматичнију егзистенцијалну угроженост човечанства и као такав покушај стварања „рационалне алтернативе“ деструктивном капиталистичком ирационализму. Проблем је у томе, што то није одговор који се заснива на хуманистичком наслеђу човечанства, као и на еманципаторским потенцијалима људи и животворним потенцијалима природе, већ на науци
и техници које су дехуманизоване и које су постале од човека отуђена и над човеком владајућа моћ. Zeitgeist не настоји да врати људима њихове стваралачке моћи, већ да их искористи за стварање новог тоталитарног поретка у коме ће техника, у виду технократске „елите“, имати неприкосновену власт над људима. Управљање техничким процесима који имају тоталитарни карактер појављује се у облику успостављања тоталитарне власти над људима. Онај ко у својим рукама држи процесе који обезбеђују егзистенцију заједнице по природи ствари постаје господар над људима. Zeitgeist следи експанзионистички дух монополистичког капитализма који омогућава новој „господарској раси“ да успостави монопол над науком и техником и глобализује своју моћ. Овладавање законима природе постаје средство за потпуно потчињавање човека самовољи технократије и за заустављање историје.
Zeitgeist идеологија је квази-религија која одбацује културно наслеђе човечанства. Научно „просветљење“, на коме инсистира Zeitgeist, не заснива се на еманципаторском наслеђу националних култура и грађанског друштва, поготову не на историјској борби радника за праведно друштво. Што се тиче обрачуна Zeitgeista с религијом, то није обрачун с илузорним световима и илузорном свешћу, већ обрачун с човеком као духовним бићем. Обрачун с идејом трансценденције, која у себи носи интегришућу идеју човечанства и идеју једнакости, постаје један од начина на који се уништава хуманистичка машта. Zeitgeist не прави разлику између еманциповане религиозне свести и религије коју намећу религиозне институције, која је само маска која служи да се обоготвори приватна својина и класни поредак који се заснива на експлоатацији радника. Религиозна свест један је од најважнијих историјских облика развоја човека као духовног бића. Без хеленске духовности, која има par excellence религиозну природу, не може се замислити модерна цивилизација. Исто је са хришћанством и средњовековном цивилизацијом, као и са ренесансом. Све се то налази у духовном „генетском коду“ човечанства без чега будућност није могућа. И овде се показује да Zeitgeist не прави разлику између одбацивања и превазилажења прошлости и да нема поштовање према еманципаторском наслеђу човечанства, а то пре свега значи према човеку као историјском бићу.
Уколико се ствари сагледавају у политичкој и историјској равни, Zeitgeist покрет је, заправо, облик у коме технократија стиче политичку самосвест и постаје нова класа – која настоји да изађе из сенке капиталиста и преузме власт. Она одбацују приватну својину и новац, основне полуге власти капиталиста, јер као техничка „елита“, која у својим рукама има техничка средства са којима управља друштвом, има de facto неприкосновену власт над људима. Оно што ради „Вођа“ са својим „сарадницима“ је уобличавање класне самосвести технократије као управљачке класе. Марксовим речима казано, ради се о постајању технократије од класе по себи класом за себе. Наука, лишена вредносног расуђивања, је нова религија нове класе. Неприкосновеност „објективног“ научног знања замењује неприкосновеност „бога“. У средишту „града будућности“ не налази се универзитет, позориште, музеј, црква, галерија, или библиотека, већ на технички начин произведено божанство: свемоћни компјутер. Он постаје „Идол“ иза кога се крију самопрокламовани владари из сенке који одређују судбину људи, а да не сносе било какву одговорност за своје поступке. Оно што Zeitgeistu даје такав значај је то, што је техника постала носећа снага друштвеног развоја и најважније средство за обезбеђивање власти над радним слојевима. Zeitgeist се, као и други слични политички покрети, служи хуманистичом реториком, али је он чедо капитализма и храни се крвавим млеком које шикља из челичних капиталистичких славина.
Као што природа критикованог условљава природу његове критике, тако природа владајућег поретка условљава природу борбе против њега. Да људи не би схватили праву природу капитализма и развили одговарајућу стратегију борбе против њега, Zeitgeist своди капитализам на оне његове особености које не указују на нужност радикалне политичке борбе потлачених радних слојева и грађана против капитализма. У том контексту, пропагандисти Zeitgeista прикривају да је њихова анализа и критика капитализма заснивана на политичком пројекту који одбацује борбу потлачених радних слојева за слободу. Под привидом „научног објективизма“ уклања се политичка анализа капитализма која указује на то, да се ради о класном друштву које се заснива на власти капиталиста над радницима која се обезбеђује путем полиције, војске, тајних служби (само их у САД има скоро 3200 (!) и запошљавају готово 850 000 људи), пара-милитаристичких, криминалних и мафијашких група, јавних медија, индустрије забаве, цркве… Обрачун Zeitgeistа с историјом заправо је обрачун с историјском борбом радних слојева против класног поретка и колонијализма. Вођама Zeitgeistа не пада на памет да се обрачунају с Америчком и Француском револуцијом, јер је путем њих грађанска класа дошла на власт, али се беспоштедно обрачунавају с Руском и Кинеском револуцијом – јер су у њима радници и сељаци збацили са власти капиталисте и ослободили се колонијалног јарма. Радничке и анти-колонијалне револуције сведене су на „злочин“. Исто тако, вођама Zeitgeistа не пада на памет да проговоре о монструозним злочинима капиталиста и њихових колонијалних фаланги јер у светлу тих злочина сељачке, радничке и анти-колонијалне револуције добијају праву, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Они не помињу монструозну кампању истребљења десетине милиона северноамеричких староседелаца од стране америчких капиталиста; бестијална убиства и смрт од исцрпљености на десетине милиона Африканаца који су као робови радили на плантажама америчких земљопоседника; о десетинама милиона деце која су, у време индустријске револуције, умрла од глади и исцрпљености у рудницима и фабрикама у којима су радила и по 14 сати дневно; о десетинама милиона радника и сељака који су изгинули у Првом и Другом светском рату које су покренули европски, амерички и јапански капиталисти; о стравичним масакрима европских капиталиста у Кини, Индији, Африци, у Централној и Јужној Америци и на Блиском Истоку у којима је убијено преко 200 милиона људи, укључујући и милионе деце; о десетинама злочиначких „хуманитарних интервенција“ које су после Другог светског рата покренули амерички капиталисти да би отели туђе територије и омогућили развој војно-индустријског комплекса који је кичма „новог светског поретка“ и највећа опасност за опстанак човечанства; о томе да захваљујући економском фашизму најмоћнијих капиталистичких држава у свету сваки дан умре од глади преко 30 000 деце; о „потрошачком друштву“, са којим капитализам настоји да „реши“ проблем хиперпродукције и обезбеди даљи развој, који је проузроковао такво еколошко пустошење Земље и такве климатске промене да је доведен у питање опстанак човечанства… Истовремено, идеолози Zeitgeistа прикривају деструктивне потенцијале капиталистичког начина развоја производних снага и фашистичке потенцијале капиталистичке „демократије“ и у том контексту монструозне планове најмоћнијих капиталистичких групација Запада да побију, путем техничких и биолошких средстава, преко 6 милијарди „прекобројних“. Они не говоре о правој природи капитализма, јер би се у односу према тенденцији развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције показала права природа и политички домашаји Zeitgeist покрета, а то значи да је он само једна од странпутица у борби против капитализма и као такав средство са којим се купује време капитализму и на тај начин доприноси уништењу човечанства и живота на Земљи.
Насупрот Сен-Симону, Фуријеу и Марксу, који у сукобима између друштвених група (класа) виде мотор друштвеног прогреса, идеолози Zeitgeista сматрају, попут Конта и Спенсера, да политички сукоби угрожавају развој друштва које треба да буде органска целина која складно функционише. Политички плурализам уклоњен је из Zeitgeist пројекта будућности. Zeitgeist се заснива на „чињеници“, на којој инсистирају идеолози капитализма и која се налази у основи Контове друштвене теорије, да је историја класних борби окончана. Борећи се за успостављање поретка који се заснива на неприкосновеној власти технократије, Zeitgeist у борби потлачених за слободу види најгори облик друштвене патологије. Слобода и прогрес не само да су неспојиви, већ су супротстављени. Из наслеђа човечанства избачено је све оно што може да допринесе развоју свести потлачених „радних маса“ да су они ствараоци друштвених добара и носиоци друштвеног напретка. Отуда Zeitgeist укида вредносне критеријуме и вредносне судове. Идеали Француске грађанске револуције (Liberté, Egalité, Fraternité), на којима се заснива модерни хуманизам, не постоје у Zeitgeist пројекту будућности. Крајњи политички циљ Zeitgeist доктрине и праксе је уклањање еманципаторског наслеђа човечанства које пружа могућност за стварање новог света, и потпуно и неповратно утапање човека у владајући поредак. „Помирење“ (Конт) обесправљених с успостављеним поретком неслободе и неједнакости претставља conditio sine qua non „новог почетка“ у развоју друштва за који се Zeitgeist залаже. Свет као простор на коме је успостављена неприкосновена и вечна доминација технократске „елите“ над радницима – то је крајњи циљ Zeitgeist прогреса. Он претставља крај еволуције друштва која се заснива на сукобу: „помирење“ и „усавршавање“ постају основ друштвеног живота. Принцип конкуренције укинут је принципом тоталитарне технократске доминације.
Zeitgeist је близак Контовој идеји реда који постоји у друштву када постоји стабилност владајућих принципа и када сви чланови друштва имају исто мишљење. По Конту, такво стање постојало је у феудалном добу тамо где је владало католичанство. Следећи католичке контрареволуционарне мислиоце Бонала и Местра, Конт се обрачунава с протестантизмом као „негативном идеологијом“ (Местр) која само ствара интелектуалну анархију. Развојем науке о друштву, као његове духовне окоснице, људи ће опет мислити на истоветан начин чиме ће бити обезбеђена стабилност друштва. Конт је дошао до идеје која је постала темељни политички принцип Zeitgeista: теба створити нову (сајентистичку) религију и ново свештенство које ће, попут католичке цркве у средњем веку, да уједини друштво. Стварање једноумља које је засновано на неприкосновеном „објективном“ научном знању основ је како Контове, тако и Zeitgeist политичке концепције. У суштини, Zeitgeist укида право људима да имају своје мишљење, као и способност да као разумна бића решавају (неминовне) сукобе на разумни начин у складу са интересима заједнице. Укидајући људима способност да као разумна бића уреде међусобне односе, као и њихов однос према природи и будућности, Zeitgeist укида најважније потенцијале људског друштва који чине сувишном владавину технократске „елите“. Тежећи да успостави технократски тоталитаризам Zeitgeist, заправо, настоји да уништи политичко биће човека које је његово еманциповано друштвено биће. Zeitgeist доктрина претставља обрачун с Аристотеловом тезом да је човек zoon politikon која је alfa i omega политичког конституисања модерног друштва. Zeitgeist укида државу као политичку заједницу грађана и друштво као заједницу слободних и умних људи. Нема Русоовог „друштвеног уговора“, по коме је друштво разултат међусобног договора људи, ни Контове друштвености која „резултира спонтано из саме људске природе“. У суштини, Zeitgeist укида грађанина као конститутивног чиниоца друштва као политичке заједнице и на тај начин укида грађанско друштво.
Будући да се обрачунава с историјом, Zeitgeist укида идеју прогреса која је створена у новом веку и која инсистира на повезаности научног развоја са остваривањем „природних права“ човека, друштвеном правдом и укупним друштвеним развојем (Турго, Кондорсе…). Исто тако, Zeitgeist одбацује Контову историјску концепцију и тиме “теолошку” и “метафизичку” фазу у развоју човечанства. За Zeitgeist прошлост човечанства налази се у истој временској равни, што значи да је тежња ка искораку из постојећег света бесмислена. Zeitgeist идеологија обрачунава се с идејом прогреса која подразумева не само квантитативне помаке, већ квалитативне скокове у развоју друштва и стварање novuma. Овде треба указати на Винделбандово упозорење да сам преображај друштва не мора да значи и напредак и дa треба правити разлику између „вишег“ и „вреднијег“ друштвеног поретка. Zeitgeist није много одмакао од староримског progresussa који се састоји у напредовању без novuma. Могући су само (бескрајни) квантитативни помаци, напредовање у задатој просторној и временској димензији – напредовање без напретка. „Ново“ је то што се напредовање своди на коначно укидање сваке могућности за искорак из техничког света.
Zeitgeist концепција прогреса има инструментални карактер и заснива се на развоју науке и технике које постају ексклузивно средство нове владајуће класе за успостављање тоталитарне власти: човек постаје роб сопствене продуктивистичке (стваралачке) праксе. Zeitgeist прогрес темељи се на позитивистичком научном уму који полази од максиме savoir pour prevoir, prevoir pour agire, што значи да је планирање будућности, као неприкосновена привилегија владајуће „елите“, alfa и omega Zeitgeist теорије прогреса. Инструментални карактер Zeitgeist доктрине проистиче из његове тежње за рационалним планирањем будућности које подразумева предвиђање препрека које могу да угрозе успостављени „прогрес“, као и средстава за њихово ефикасно уклањање. Zeitgeist је својеврсни сервис технократије за „планирање будућности“. Његова антидемократска природа указује на праву (анти-демократску) природу капитализма. Док Конт инсистира на „развитку“ и „усавршавању“ друштва, код Zeitgeistа доминира идеја о „новом почетку“ која се заснива на култу „Вође“ и научној пракси технократске „елите“. Стварање новог света не подразумева остваривање oдређеног вредносног идеала, већ потпуну интеграцију човека у нови поредак. Уместо за промену друштвених односа, као и за развој производних снага и стваралачких моћи човека, Zeitgeist се залаже за стварање нове „господарске елите“ која ће успети да се ефикасно обрачуна с еманципаторским тековинама човечанства и слободарским покретима. Zeitgeist је близак Спенсеру: „усавршавање“ се заснива на изумирању неприкладних и преживљавању прикладних функција друштвеног организма. Ни Zeitgeist не настоји да конзервира свет, већ да га „усаврши“ уклањањем свега онога што може да угрози поредак на коме се он заснива. Он настоји да се обрачуна с еманципаторским тековинама човечанства и у том смислу његова теорија је позив технократији да крене у крсташки поход против свега што води искораку из постојећег света. Zeitgeist активистичка интенција заснива се на тежњи технократске „елите“ да преуреди друштво сходно својим интересима и да колонизује планету. Свет као технички усавршени концентрациони логор у коме је уништена вера у бољи свет – то је идеал „савршеног света“ коме Zeitgeist тежи. Ништа не сме да спутава ход прогреса, а то значи самовољу владајуће „елите“. У Zeitgeist концепцији су, у лику технократије, „уједињени“ апсолутизовани волунтаризам и апсолутизовани прогресизам. На томе се, између осталог, заснива ауторитарно устројство Zeitgeista: вође Zeitgeista не одговарају никоме. Они су самоизабрани чувари светог „научног духа“ који влада светом и на коме се заснива опстанак и „усавршавање“ човечанства. Стварање новог света подразумева уништавање критичке свести и пацификовање радника: јавна (политичка) сфера је привилегија владајуће „елите“. Борба за “ново друштво“ подразумева педагошку реформу која ће омогућити стварање једнобразног карактера људи и једнобразног погледа на свет. Крајњи домет те борбе је потпуно уклањање критичко-мењалачке свести и идеје будућности, односно, реализовање идеје „реда“ и „прогреса“ као успостављање потпуне и коначне власти технократије над човеком (човечанством) и над планетом (природом) која је сведена на енергетски и сировински извор. Zeitgeist настоји да путем тоталитарног класног волунтаризма онемогући да развој науке и технике, а то значи развој продуктивистичких (потенцијално стваралачких) моћи радника доведе до тога, да се они појаве на политичкој сцени и на тај начин угрозе неприкосновену власт технократске „елите“. И Zeitgeist настоји да спречи да човек путем продуктивистичке (стваралачке) праксе стекне свест о себи као слободарском бићу и ствараоцу (своје) историје. „Негативно“ полазиште Zeitgeist доктрине претставља истина да је човек у стању да створи свет по своме људском лику.
Идеја прогреса за коју се залаже Zeitgeist има технократску природу и претставља обрачун с прогресом који подразумева реализовање хуманистичких потенцијала човека и хуманистичких идеала човечанства који имају историјски карактер. Он се заснива на настојању да се реализују манипулативне могућности технике у контексту овладавања природом и успостављања власти над људима. Отуда будућност није производ хуманистичке, већ технократске маште. Zeitgeist не проналази идеал савршеног света у прошлости, већ у тоталитарном техничком свету. Укидајући историју, Zeitgeist je лишио идеју прогреса сврхе и смисла, што значи да ју је из културног времена, које је прави „простор повијести“ (Маркс), превео у физикално „чисто механичко време“ (Блох) које се налази с ону страну историје. За разлику од претеча модерног доба који су настојали да буду визионари (Мор, Кампанела, Бекон, Хобс, Oвен, Фурије…), Zeitgeist настоји да уништи визију будућности и визионарски ум. Он се обрачунава с „фантазијом“ када је реч о идеји будућности која подразумева превазилажење капиталистичког света, истовремено када од “Пројекта Венера” настоји да створи фантастични појавни облик принципа на којима се заснива постојећи свет. Слике „будућег света“ постају средство за уништавање визионарске маште и потребе за маштањем. Zeitgeist „превазилази“ Лајбница: пројектовани свет није „најбољи од свих могућих светова“, већ једино могући свет. Он је једина алтернатива капитализму и до ње се не долази критичким сучељавањем с другим алтернативама, већ њеним наметањем човечанству употребом техничких средстава и рекламних метода са којима се користи капиталистичка пропагандна машинерија. Попут Контове филозофије, и Zeitgeist пројекат будућности најављује „крај утопије“, с тим што се он не обрачунава само с идејом утопије, већ и с могућношћу да она буде реализована. Zeitgeist идеологија je средство за спречавање да објективне могућности слободе постану реалне могућности ослобађања човека уништавањем критичке свести и мењалачке (потенцијално револуционарне) праксе радника и грађанства. То је оно што чини репресивни карактер Zeitgeista: што су веће објективне могућности да човек закорачи у цивилизацију слободе, то је агресивније настојање технократије da уништи његово слободарско достојанство и визионарски ум. Zeitgeist претставља један од појавних облика владајућег принципа монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ који има универзални карактер и који подразумева уништење свих оних политичких идеја и покрета који пружају хуманистичку алтернативу капитализму. Није случајно што Zeitgeist пропагандисти не говоре о слободарској историји човечанства и о људским заједницама које су живеле у јединству са природом. Они не желе да потстакну људе да се боре за слободу, нити да укажу на то да људи могу да успоставе рационални и оплемењујући однос према природи, а да не постану робови технократског поретка на чијем врху се налази самопрокламована „елита“ научника. Zeitgeist је укинуо субјективну (слободарску) праксу радних слојева, да би апсолутизовао субјективну (тлачитељску) праксу технократије.
За разлику од идеја будућности које су створене у време настанка капитализма и које се заснивају на егзистенцијалном оптимизму, Zeitgeist пројекат будућности непосредни је резултат све драматичније егзистенцијалне кризе у коју је капитализам довео човечанство. Истина да је капитализам довукао свет на ивицу провалије је то што омогућава да такве нехумане визије, као што је то Zeitgeist пројекат будућности, добију легитимност, јавну промоцију и популарност у Западним „демократијама“. Исто је са Хокинговим позивом на обрачун с „традиционалним човечанством“, као и са његовом тврдњом да човечанство мора да напусти Земљу у следећих 200 година; са идејом „човека-киборга“, „терминаторима“,
„андроидима“, холивудском „космичком епопејом“; с „аргументом“ да је неопходно побити преко 6 милијарди људи да би човечанство опстало – који је све популарнији на Западу… Zeitgeist је један од пројеката будућности који указују на истину да капитализам не може да разреши егзистенцијалну кризу коју ствара полазећи од прокламованих „демократских принципа“. Све беспоштеднији обрачун капиталиста с елементарним људским и грађанским правима израз је егзистенцијалне панике коју ствара капитализам која може да се претвори у такав политички покрет који ће да уништи капитализам. Истовремено, све нехуманији пројекти будућности указују на фашистичке потенцијале капитализма и на његове нагомилане деструктивне моћи које у сваком тренутку могу да се отму контроли и униште човечанство.
Zeitgeistova идеја будућности ослања се на ону мисао која у науци и техници види средство за овладавање природним силама путем којих човек постаје „господар и поседник природе“ (maître et possesseur de la nature/Декарт). Она претставља oбрачун са схватањем да је природа животни, естетски и историјски простор. У том контексту, свет није животворна и духовна целина, већ сировински и енергетски извор. Доминира примитивна економистичка логика коју је наметнуо капитализам који је пресекао животворну спону између човека и природе која је, по свереноамеричком поглавици племена Сијетла, „ткачница живота“ чији је човек само органски део. Zeitgeist укида хуманост и природност животног простора човека и тиме његове животворне, историјске, визионарске и естетске потенцијале и своди га на технички начин дегенерисано животно окружење. Zeitgeist градови су вештачки простори који су засновани на принципу технократске ефикасности. Нема стваралачке спонтаности, неочекиваног, нема отворености животног простора према будућности… Свет није хумана, већ технократска целина. У градовима се не огледа живот човека као визионарског, већ као техничког бића. Zeitgeist градови немају уметнички, већ технички облик. Животни амбијент своди се на технички произведени гето у коме је човек приморан да живи јер више нема другог животног простора. Инсистирање на технократском егзистенцијалном принципу, који је само отелотворење капиталистичког начина живота и његова пројекција у будућност, укида се есенцијални животни принцип. Zeitgeist пројекат будућности је реинкарнација капиталистичког света у технички усавршеном облику. Због тога Zeitgeist одбацује идеју о изворној друштвености и о развоју међуљудских односа као најважнијем услову за стварање хуманог друштва. Не уметничко биће човека и стваралачка спонтаност, већ дехуманизовани научни ум и технократска ефикасност претстављају интегративну снагу друштва.
Пројекат будућих градова који стварају Zeitgeist пројектанти заснива се на оној мисли која у људском насељу не види оплемењени природни простор и као такав реализовање човека као историјског, друштвеног, културног, слободарског, животворног, естетског и визионарског бића, већ на технички начин уређени животни простор. У њима су људи лишени јединства са природом и природног начина живота, и тиме свог изворног природног бића. Град као конкретни историјски простор је отелотворење владајућег поретка и владајућег начина живота у непосредном материјалном смислу. Он је од природе отети и дегенерисани простор и као такав је насиље над природом. У њему је концентрисана моћ владајућег поретка у физичком, духовном и функционалном смислу. Истовремено, град је класна творевина и облик класне доминације. Начин живота, природа и структура међуљудских односа – све је условљено карактером владајућег поретка и механизмима његовог функционисања. У облику „грађанина“ човек постаје телесни, духовни и функционални припадник владајућег поретка. Еманципација човека од „грађанина“ подразумева укидање града као од природе отуђеног простора и стварање таквих људских насеља у којима ће се реализовати човек као еманциповано природно биће. Архитектура треба да се заснива на принципу оплемењене, а не технизоване природне средине. Уместо хуманизованог техничког простора, свет треба да постане оплемењени природни простор. Заправо, свет треба да постане глобално село у коме ће човек живети у непосредном јединству са природом. Истовремено, животни простор треба да буде отворен према будућности, а не да буде задат манипулативним моћима технике. Стваралачке способности човека као слободарског бића и животворни потенцијали природе претстављају основ на коме треба да се ствара животна средина и развија живот човека. Уместо техничког пројекта, животна средина треба да постане уметничко дело.
Zeitgeist не укида само историју, већ и еволуцију живих бића. Он ствара „нови почетак“ живог света који се заснива на научним идејама и техничким проналасцима. На томе се темељи и производња хране. Zeitgeist ствара техничке вртове у којима ће се узгајати научно произведене (вештачке) биљке на научно произведеном (вештачком) земљишту. У биолошки здравом земљишту у кубном метру налази се преко 270 животињских врста. Свака од тих врста ствара свој микро свет и сви ти светови заједно чине квалитет земљишта који се заснива на еволуцији живог света који се одвија дуже од 3 милијарде година. Исто је са биљним врстама које Zeitgeist лишава природног амбијента и изворне природности и ствара њихове сурогате на индустријски начин и уз компјутерску регулацију. Нема слободног природног амбијента, нема мултикултуралности и тиме саживота биљних врста, нема обнављања богатства природних облика, нема инсеката (пчела, пре свега), птица и на стотине животињских врста, што значи да нема ни саживота биљних и животињских врста на чему се заснива животворна целовитост природе. Zeitgeist не тежи оприрођењу живог света и обнављању животворне снаге природе. Отуда нема речи о историјском карактеру борбе за очување и хуманизовање природе и у том контексту о Холбаху, Хелвецијусу, Русоу, Гетеу, Шилеру, Фуријеу, Фојербаху, као и Марксу и његовом принципу „хуманизам-натурализам“ и тези да је природа „анорганско тело“ човека. Полазиште Zeitgeist пројекта будућности је еколошка пустош коју производи капиталистички „прогрес“.
Zeitgeist антрополошки модел указује на то како егзистенцијални редукционизам, који је условљен развојем капитализма као тоталитарног поретка деструкције, условљава антрополошки (као и сваки други) редукционизам. Zeitgeist пројекат будућности појављује се у облику једнодимензионалног света који је лишен историчности и који је омеђан техничким границама у оквиру којих нема места за природност и људскост. Дехуманизовани и денатурализовани свет производи дехуманизованог и денатурализованог човека. Ради се о „једнодимензионалном човеку“ (Маркузе) чија је једнодимензионалност условљена техничким светом који своди друштво на механизовани мравињак. Zeitgeist идеологија заснива се на осакаћеној идеји човекобивства. Она је једно од кривих огледала која ствара капитализам у којима човек може да види само свој дегенерисани лик. По Zeitgeistu, није капитализам тај који узрокује пропадање света, већ је то зло које се налази у човеку и које се појављује у облику класне, националне и религиозне свести. Путем „објективног“ научног ума треба истерати демоне из глава људи и на тај начин онемогућити сукобе који доводе у питање опстанак човечанства. Ради се о својеврсном сајентистичком егзорцизму путем кога се ствара апстрактни човек који је лишен културне и слободарске самосвести, и као такав је сирови материјал од кога треба направити „новог човека“ који одговара технократском пројекту будућности који Zeitgeist настоји да реализује.
Антрополошка пројекат Zeitgeista може се најјасније сагледати у односу према хуманистичким идејама човекобивства које су створене у историји. Идеал човека који је живео у јединству са природом, антички kalokagathos, хришћански контемплативни човек, ренесансни l’uomo universale, Русоов Емил, Ничеов „синтетички“ човек, Марксов човек као универзално стваралачко биће слободе – све су то идеје човекобивства које имају еманципаторску природу и које су као такве супериорне у односу према идеји човека коју нуди Zeitgeist. Антрополошки пројекат Zeitgeista по својим анти-хуманим потенцијалима близак је нацистичком пројекту „натчовека“ (Übermensch). Попут Хитлера, идеолози Zeitgeista одбацују слободарско и културно наслеђе човечанства и настоје да створе „новог човека“ по научним критеријумима и на технички начин, што значи човека који одговара природи техничког света. За разлику од нацистичког „натчовека“, чија самосвест је укорењена у митолошкој прошлости германске расе (мит о Сигфриду и Нибелунзима), „новом човеку“ Zeitgeista обрисана је како историјска, тако и митолошка свест. Ако се користимо историјским аналогијама, Zeitgeistov „нови човек“ најближи је Контовом „позитивном човеку“, с тим што код њега доминира позитивна научна свест, док се код Zeitgeista ради о генетски изобличеном човеку. Zeitgeist ствара „новог човека“ на исти начин на који научници стварају хибриде кукуруза. Стварање сурогат-човека одговара основној интенцији савременог капитализма да уништи „традиционално човечанство“ и створи „новог човека“ (киборга) који ће одговарати техничком свету у коме се све производи у лабораторијама. Треба имати у виду да је Zeitgeist покрет настао на америчком тлу где је једини (староседелачки) народ који је имао историју и који је живео у јединству са природом уништен; у свету у коме ништа нема трајну вредност; у свету у коме све може да се „произведе“ и уновчи – укључујући и човека.
Zeitgeist пројекат сам по себи је технократска маштарија, али је најважније какав конкретни друштвени (политички) ефекат производи. Zeitgeist се обраћа усамљеним младим људима који су изгубљени у деструктивном капиталистичком ништавилу и који су лишени историјске самосвести и друштвеног бића. Он не настоји да пробуди у њима људскост и да их покрене да се боре против капитализма а за хумани свет, већ настоји да инструментализује њихову осакаћеност. Zeitgeist нуди младима, који су жртве капитализма, на технички начин дегенерисану слику будућности која је само један од идеолошких облика у коме се појављује капиталистички свет. Ради се, заправо, о технократској илузији која је проистекла из капиталистичке пропагандне сфере. Власници Zeitgeist покрета имају новац и организацију и користе интернет као средство да наметну младима своју „визију будућности“ користећи се механизмима манипулације на којима се заснива рекламна индустрија. „Визија будућности“ постаје роба на капиталистичком тржишту илузија која се појављује у спектакуларном паковању. Zeitgeist уклања реални и ствара у главама људи виртуелни свет који уништава хуманистичку и производи технократску машту. Као што се, путем капиталистичке пропагандне машинерије, потреба људи за бистром планинском водом претвара у „потребу“ за бљутавом „Кокаколом“, тако се њихова жудња за хуманим светом претвара у „жудњу“ за дехуманизованим и денатурализованим светом. Технократска визија света постаје савремена илузија која је блиска младима који су приковани за компјутерске екране и којима је уништено друштвено, а то значи политичко биће. Они живе у виртуелном свету и њихова свест и машта само су рефлексија онога што им се преко компјутерских екрана свакодневно „нуди“. Њихов ментални активизам своди се на примање и слање е-mail порука и на креирање компјутерског двојника који ће их претстављати у виртуелном facebook свету. Zeitgeist се обраћа „компјутерској генерацији“, што значи на технички начин дегенерисаним младим људима којима културно и слободарско наслеђе човечанства ништа не значи. Што је најгоре, они персонализују свој однос према компјутеру и он постаје све оно што им недостаје: пријатељ, девојка, брат… Зато су многи збуњени критиком Zeitgeist доктрине. Она је мамац за атомизоване људе који ствара привид друштвености и ангажованости. Zeitgeist им пружа могућност да буду „критични“, а да могу да наставе да живе у „своме“ свету. То је алиби за оне који немају снаге да изађу из својих рупа и појаве се, заједно са другим младим људима, на светлости дана. „Вођа“ је веза између виртуелног света, који се налази на компјутерским екранима, и реалног света у коме млади треба да се ангажују. Њихово „ангажовање“ своди се, заправо, на чекање да им „Месија“ пошаље поруку преко интернета и онда ће они „променити свет“. То нису људи који живе и делују као друштвена бића, већ усамљеници који „реагују на дугме“ и које ће покренути сигнал онога ко поседује управљач. „Фанови“ Zeitgeista сведени су на теледириговане пацове. Уништавајући историјску и друштвену самосвест људи, капитализам ствара од њих идиоте који су спремни да се ослоне на мистификовану моћ технике и да прихвате губитак основних људских и грађанских права јер им она, у њиховом усамљеничком безнађу, ништа не значе. Шта значи соколу право да лети небеским плаветнилом када су му одсечена крила и када је, затворен у кавезу, осуђен на смрт?
Zeitgeistova слика будућег света је, заправо, обрачун с хуманистичким потенцијалима човека и с хуманистичком маштом. То није свет слободних људи, већ технички усавршени концентрациони логор у коме животаре на технички начин дегенерисани људи. Zeitgeist пројекат будућности претставља један од облика у коме се појављује идеја о крају историје. Ми данас можемо само да претпоставимо како ће живети, мислити и маштати људи који су успели да се ослободе окова капитализма и створе хумани свет. Сви смо ми жртве капитализма и носимо његов жиг. Наша визија будућности није визија слободних људи, већ визија која се ствара на основу и у односу према капитализму, што значи да је условљена капиталистичком цивилизацијом. Борба за будућност не може да се заснива на цртању планова са којима се задаје начин живота будућим генерацијама, већ на борби за ослобађање човечанства од капиталистичке (техничке) тираније. Млади треба да стекну способност да преузму управљање укупним процесом друштвене репродукције. Основна претпоставка за то је да напусте своје усамљеничке јазбине и да се организују и боре у реалном свету. Борбена друштвеност, са којом ће бити укинути сви облици посредовања између човека и (његовог) света, претставља једину истинску снагу која може да спречи уништење живота на Земљи и створи хумани свет.
