Тело је основни начин на који човек постоји у свету и основни начин на који припада свету. Оно није природна датост и као такво појава sui generis, већ је производ историјског развоја друштва. Свака цивилизација ствара специфично тело и специфични однос према телу, и на тај начин специфичног човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено произвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и расна физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Истовремено, човек не доживљава своје тело непосредно, већ посредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошког “модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће.
До одговора на питање шта јеу савременом свету људско тело може се доћи само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са њим и који омогућава његов развој пре свега тако што производи одговарајуће тело. Владајући однос према телу посредован је „техничком цивилизацијом“, што значи да је тело сведено на својеврсну машину, а телесни покрет на механику кретања. Тeхничка функционалност и ефикасност постају најважније одлике капиталистичког тела. У суштини, владајући инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за постизање нељудских циљева. У „потрошачком друштву“ конзумерски активизам постао је доминирајући облик телесног активизма. Тело је постало део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима потрошачке цивилизације. Однос према телу има инструментални карактер: оно престаје бити интегрални део људског бића и постаје средство за репродуковање владајућег поретка. Ради се, заправо, о потпуном комерцијализовању тела као “највишем” облику капиталистичког дегенерисања човека. Привид је да је човек „власник“ свога тела. Уистину, он се односи према своме телу онако како се капитализам односи према њему као човеку: дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин створени нарцизамкоји има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу.
Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличење и стварање хронично болесног човека. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам одвијања живота – без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају инвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане у функционалном складу са владајућим поретком. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког стандaрда” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање, ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух, вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека, ноћни живот, ритам и начин исхране – готово сви облици живота постају начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ капиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. На делу је капиталистичка трансформација човека која се изводи тако што човек бива лишен природне и људске животворности и претворен у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немају природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телесне потребе” данашњег човека одређује пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским телесним активизмом попут aerobica, body–buildinga и сл. Капитализам од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све погубније механизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији производи капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе… ментално изобличавају човека, што непосредно условљава дегенерисање тела.
Као део капиталистички дегенерисаног света тело човека постало је средство за уништавање природности и људскости и као такво непријатељ природе и човека. Капитализам је претворио човека у деструктивну радну снагу и, истовремено, у потрошача који настоји да у што краћем времену уништи што већу количину робе. Природа те робе, која све мање има употребну вредност гледано с аспекта човека као биолошког и хуманог бића, и природа односа према роби који се своди на њено уништење, неминовно условљава дегенерисање човека као биолошког и људског бића. Конзумерски начин живота производи денатурализовано и дехуманизовано конзумерско тело и конзумерски менталитет, што у крајњем значи конзумерски поглед на свет и конзумерску (деструктивну) машту. Непрестана усресређеност на прождирање хране одвлачи ум од битних егзистенцијалних и есенцијалних питања и уништава визионарску свест. Маштање о храни (као и маштање о луксузним колима, базенима, кућама, јахтама… – које непрестано потхрањује капиталистички вредносни хоризонт уобличен у све агресивнијој индустрији забаве) замењује маштање о свету слободних људи. Истовремено, индустрија забаве ствара такве облике бекства из реалности који уништавају у човеку потребу за умном активношћу. Капитализам ментално сакати људе тако што им уништава потребу за науком, филозофијом, поезијом, музиком, за оплемењеним разговором… Постоји само једна сфера интересовања: новац и са њим повезана политичка моћ која, у крајњем, служи за обезбеђивање поретка који омогућава стицање богатства пљачком радника и уништавањем природе.
Однос према сопственом телу је најнепосреднији однос човека према самоме себи. Отуда је основни облик отуђења човека од себе отуђење од свогa тела. Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију због тога што њихов телесни изглед не одговара владајућем (потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га преобрази исцрпљујућим телесним вежбама, “третманима”, пластичним операцијама… “Мода” постаје подређивање тела доминирајућем “естетском” моделу и на тај начин подређивање човека владајућем поретку. Све добија извитоперену димензију. Бити сведен на дехуманизованог и денатурализованог идиота постаје највиши вредносни изазов уколико доноси „славу“ и новац.
Манекенство је један од спектакуларних облика капиталистичког дегенерисања човека. Терором над телом и личношћу девојке бивају преображене у рекламне лутке и само-деструктивне зомбије. „Попети се на писту“, по цену уништења људске самосвојности и здравља, највиши је изазов за младе који су хипнотисани капиталистичком пропагандном машинеријом и обезвређени капиталистичким вредносним системом. Пониженост се маскира „спонтаношћу“, као код проститутки: кикотање постаје начин прикривања истине да се ради о томе да је девојка сведена на „месо“ и као таква на објекат сексуалног искоришћавања. Ако се однос према манекенкама пореди са односом према стоци која се појављује на пољопривредним сајмовима, разлика је у томе што однос према стоци има биолошку границу која се не сме прећи, што није случај када се ради о манекенкама које приморавају да се изгладњују до смрти. Истовремено, однос према стоци нема онај понижавајући карактер који има однос према „девојкама са писте“. Стоку не приморавају да унакази своје тело и лице да би стекла изглед који одговара „модном профилу“ који стварају капиталистички кланови из сенке и савремени гоничи робова који се појављују у облику „магова“ модних писти.
Телесно бивање у свету није ствар слободног избора. Човек је као телесно биће осуђен да живи у постојећем свету. Ум може, путем маште и илузија, да „побегне“ из постојећег света. Тело је приковано за постојећи свет и представља његов део. Човек робује капитализму тако што робује своме телу. Ослободити се ропства значи ослободити се тела. То је суштина самоубиства. Самоубица убија тело да би се ослободио робовања нељудском свету. Капитализам је у њему убио вољу за животом претварајући је у вољу за нестанком из постојећег света. Убиство тела је завршни облик у коме се капитализам обрачунава с човеком. Самоубиство није акт слободне воље, већ облик у коме нељудски свет задаје фатални ударац човеку. Човека који је скочио са литице заправо је владајући поредак бацио у амбис. Бирати између живота и смрти није ствар слободне воље. Слобода подразумева избор између могућих облика живота, а не између живота и смрти. Одлука за смрт је одлука човека који је изгубио не само слободу, већ и потребу да буде слободан.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је усисао у своју егзистенцијалну орбиту, и на тај начин дегенерисао и уништио, све оно што пружа могућност човеку да буде човек. Капитализам је отео човеку љубав, поштовање, породицу, пријатеље, здраву животну средину, извесну егзистенцију, срећу, будућност… Човеку је остало тело, а и оно је осакаћено на капиталистички начин. Тело је постало човеку једино прибежиште, једина „другост“ којој може да се у сваком тренутку „обрати“ и једино што „поседује“. На капиталистички начин условљени нарцизам постао је патолошка опседнутост телом у контексту његовог инструментализовања ради постизања друштвене афирмације и обезбеђивања егзистенције. Човек је као друштвено биће сведен на телесно биће.Будући да је човек усамљен и да су односи између људи дегенерисани на капиталистички начин, „нормално је“ да однос према сопственом телу има инструментални, деструктивни и спектакуларни карактер.
Некада су се млади, да би скренули пажњу на себе, маскирали дугом косом и „откаченим“ облачењем. Данас сакате своје тело да би стекли изглед који је „у тренду“. Све већи број младих подвргава се све болнијим „третманима“ да би прилагодили свој изглед владајућем вредносном моделу. Телесни бол постаје најважнији начин на који млади доживљавају своје постојање. Милиони безнадежних сваке године угради у уши, језик, обрве, нос, пупак, брадавице, вагину, пенис – игле, минђуше, копче, ланце… Милиони обезвређених сваке године унакази своје тело тетоважама и пластичним операцијама… То је цена коју млади плаћају да би се „прилагодили“ и стекли „вредност“ у на капиталистички начин дегенерисаном свету. Телесна унакаженост је појавни облик људске унакажености. Човек који је изгубљен у деструктивном капиталистичком ништавилу нема људску самосвојност. Унаказати себе као човека је начин на који млади настоје да се подају владајућем духу деструкције и на тај начин доживе да припадају постојећем свету. Они настоје да буду „неко“ тако што се претварају у ништа – у капиталистичке ништарије. Потпуно подавање поретку самоништењем је конформистички одговор безнадежног човека настојању владајућег поретка да га потпуно потчини његовим обезвређивањем као људског бића. Човек настоји да осакати себе као човека у тој мери, да у потпуности отупи на бол који изазива живот лишен људскости. Он настоји да се прилагоди нељудском свету потпуним уништењем људскости у себи, а то пре свега значи уништењем слободарског достојанства које је основ немирења с постојећим светом и извориште хуманистичке визионарске свести. „Бити cool“ значи доћи у такво ментално стање у коме ништа нељудско не може више да пробуди људско у човеку.
Капитализам је подместио човеку тело као што лош господар подмешта гладном псету оглодану кост. Што човек има мање могућности да реализује своју људскост, више је опседнут телом. То је најважнији разлог што се људи тако острашћено боре за „слободу у сексу“, као и за упражњавање свега онога што им (привидно) умањује бол (прождирање хране, дрога, алкохол…) који им наноси капитализам лишавајући их људског. Природа конкретних сексуалних односа не може се одвојити од природе конкретног друштва. Секс је међуљудски однос који је посредован природом човека као конкретног друштвеног бића и тиме са владајућим односима и вредностима. Човек је могућ као сексуално биће једино као друштвено биће. Капитализам као специфични историјски поредак производи специфичну друштвеност и на тај начин специфичну сексуалност. С једне стране, доминира мастурбација која је типичан пример аутистично-нарцисоидног компензационог понашања. С друге стране, доминира „тотални секс“, што значи свођење (свога и туђег) тела на објекат сексуалног иживљавања. Истовремено, јавна промоција тела, сексуалних органа и сексуални односи добили су спектакуларну само-рекламерску димензију. Потреба за јавним сексуалним егзибиционизмом последица је лишавања човека могућности да се на хумани начин реализује као друштвено биће. Оно што се некада звало „љубав“ више не постоји. Еротика је лишена природности и људскости. „Сексуални односи“ сведени су на механички однос између два денатурализована и дехуманизована тела. “Сексуално узбуђење” постиже се све изопаченијим облицима понижавања човека који имају насилнички карактер. Готово 80% Американаца не може да доживи оргазам уколико у току сексуалног односа не упражњава насиље и не замишља сцене насиља. Маштање о сексу своди се на маштање о садистичком иживљавању на „партнеру“ чије тело је сведено на предмет сексуалног егзибиционизма.
„Групни секс“ један је од најодвратнијих и најпримамљивијих облика „слободе“ које капитализам нуди својим робовима. Гомила смрдљивих гузица и вагина, фалуса и сиса, пијаних и дрогираних главуџа, замазаних спермом и балама – то је аутентична слика савремене капиталистичке апокалипсе. Да „слобода“ коју капитализам нуди својим робовима нема граница показује и то, што је содомија добила статус „нормалног“ облика „сексуалног општења“. Све већи број „узорних грађана“ на Западу има „сексуалне односе“ са псима. Силовање „кућних љубимаца“ и њихово приморавање на разне облике сексуалних перверзија постала је масовна појава. Организацијама које се баве „заштитом животиња“ не пада на памет да се супродставе овом огавном облику мучења животиња, јер то спада у недодирљиву сферу „сексуалних слобода“ које „демократија“ гарантује својим грађанима. Истовремено, „секси лутке“ постале су „хит“ на тржишту секса. То је врхунац капиталистичког хуманизма: пластични лешеви постали су замена за људска бића. „Демократија“ је, коначно, створила својим робовима идеалног „сексуалног партнера“ коме и буквално могу да раде све шта им падне на (све болеснију) памет, а да за то не сносе никакву одговорност.
