У данашњој емисији коју вам представљам било је речи о фер плеју у спорту. Дуци је то укратко објаснио да се ту не ради о никаквом фер плеју заснованом на људским правима грађанина и хуманистичким идејама водиљама… право на живот, људскост и слободу, већ да је фер плеј у спорту сведен на “цивилизовани зверињак” где је попут бокса фатктички легализовано право да убијеш човека, а све се ето као десило у “спортској борби”. Затим, Дуци наводи погубне клизеће стартове у фудбалу где се људи сакате, али и поред свега још их не забрањују. Фер плејом се у спорту покушава дати нека морална димензија, али то је пропало.
Љубодраг Симоновић – Дуци на СОС каналу, 08.01.2003. – Фер плеј
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
“… па ево, ја сам у овим својим књигама покушао да образложим тезу да је олимпизам прва мондијалистичка идеологија и да у ствари са спортом се уништава, значи, у читавом 20-том веку, уништавају националне културе, уништава се све оно што човеку даје могућност да препозна себе као слободарско и културно биће, тако да је то универзални механизам. Иза тога с једне стране стоји логика капитализма, будући да је код нас хајдучки вишебој, соколски покрет и сви они покрети телесне културе који су служили за духовну интеграцију Српског народа и Словена, у односу према Пан-германизму, сви су ти покрети уништени, и тај спорт је постао један универзални принцип стварања друштва као савременог зверњака…”
Затим…
“… Та прича да сам ја Дон Кихот и остало, то је чиста будалаштина! Не борим се ја против ветрењача, ово је врло реална политичка борба! Није се ни један Васа Пелагић борио против ветрењача, највећи српски просветитељ, учитељ српског народа! Као и Светозар Марковић и многи други који су се борили у нашој историји. Тако да, не треба потцењивати ту историјску путању. Ми имамо обавезу према генерацијама људи који су се борили, и од 41-ве, и од 914-те и од 804-те, и све време робовања под турцима, значи… та слободарска нит, та идеја, та светлост! Она је надахњивала наш народ!… Према томе, немојмо подмештати ту једну лажну причу о Донкихотизму. Није овде никаква романтичарска, блесава концепција у питању. Овде је једна реална политичка борба у питању! Реална политичка борба која тежи очувању наше земље од уништења! То није Донкихотизам, то је политичка борба!”
О томе када га људи хвала као спортисту, после питања једног гледаоца:
“Хвала пуно на подршци! Мада, ја имам једну, да кажем, замерку, ипак.. начин на који сте ви… тај однос према мени… 3 корака од центра, и шта ја знам… мислим да се ту исто ствара нека митолошка прича. Ја не сматрам да моја спортска историја треба да буде значајна. Више волим кад се помене нека књига, или нешто што сам урадио, што у ствари у оваквом једном контексту отвара могућност за једну критичку дистанцу. Тако да, видим код вас одушевљење које је друге природе, а ви га дефинишете на овај начин, то је ваша ствар, али мислим да није ствар у томе да се од спортиста стварају митолошке личности, и да ,овај, самим тим што се човек бави спортом и што је направио 3 корака, не знам које је кошеве дао… да сад треба да буде нека легендарна личност.
Мислим, то је један од начина у ствари да се потпуно погрешно дефинише тај историјски моменат у једном народу. Мислим да… то иде сад уз оно да су спортисти најбољи амбасадори итд…То је све једна чиста лаж! Најбољи амбасадори су наши људи који се баве културом, људи који стварају, који раде. Рецимо, ја ћу вам рећи нешто… Мој брат, Владимир Симоновић, је доктор технологије. Он је читав свој живот посветио фабрици “Магнохром” (из Краљева) ! Човек који је најбољи докторат направио по речима декана факултета кад га је бтранио. Никада у јавности мој брат није поменут! Он је омогућио са својим друговима рад хиљадама људи. Направио је најновију фабрику, на 4 спрата где се ради са компјутерима. Иначе, он се бави производњом специјалних опека за конверторе, челичане итд…
Никада тај мој брат није поменут. То је срамота! Он је далеко значајнији од мене за ову земљу, кад је у питању, значи, поређење моје спортске каријере и оног што је он остварио и урадио. Значи човек који преко 30 година… он ће сада продавати вероватно сапунчиће и шрафцигере на бувљаку у Краљеву. Човек, чије образовање на западу кошта преко 3 милиона $!! Е, видите, то је сада реалност. Ми не причамо о правим људима! О људима који су стварали ову земљу и који дају шансу нашој земљи да преживи…!
Ми причамо о људима који забављају масе! Који лече комплексе људима… дакле, оно што сам и ја био у ствари. Ми постајемо легендарне личности. Зашто нису легендарне личносто они који су из културе! Људи који су ствараоци! Пољопривредни произвођачи који дају нама шансу да створимо рецимо здраву храну на којој можемо, не милијарду, десетине милијарде долара да зарадимо! Ми можемо да живимо на томе! Због чега се о томе дакле не говори? Тако да ти неки “велики подвизи”… нормално да је мени драго кад неко помене да сам ја некад нешто добро урадио, јер стварно огроман рад стоји иза тога! Али, са друге стране, давати томе неку митолошку димензију… то значи обезвређивати оно што је право у нашој земљи…! Дакле, ја бих више волео да акценат буде на људе који су… који стварају и дају шансу овој земљи да опстане! А не на онима који стварају духовну дрогу за масе!…”
