Дијалектика је стварна и истинска снага друштвеног развоја која је уобличена у дијалектичким законима који су логика историје и као такви самосвест историјског развоја друштва. Као метод, дијалектика је средство за утврђивање природе друштвених појава путем дијалектичких закона, тачније, средство за њихово „претварање“ од апстрактних у конкретне историјске појаве. Путем дијалектичких закона пуки фактицитет прошлости постаје историјски развој друштва. У том контексту, дијалектика може бити схваћена као врховни уређивачки принцип историје који отвара хоризонте будућности: она је основ историчности друштва. Путем дијалектике човек излази из мрака прошлости на светлост историје и постаје самосвесно историјско биће. Само путем дијалектичке самосвести човек може да се односи према свету тако да ствара будућност.
По Марксу, „дијалектика у позитивно разумијевање постојећег стања уноси уједно и разумијевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки постали облик схваћа у току кретања, дакле и по његовој пролазној страни; јер се ничим не да туторисати и јер је у својој суштини критичка и револуционарна“. (21) Овај цитат указује на то, да дијалектика подразумева кретање унапред, што значи да капитализам као историјски поредак не затвара, већ отвара просторе будућности. Уистину, није свака пропаст истовремено негација. Тачније, пропаст подразумева не само могућност стварања новог, већ и могућност уништења свега постојећег. Природа негираног условљава природу негације и тиме конкретну могућност и природу novuma. Да би принцип тоталитета био конкретни историјски принцип, он мора да има у виду специфичност капиталистичког тоталитета, а то значи не само еманципаторске, већ и деструктивне потенцијале капитализма. „Дијалектика негативног“ (Адорно), што значи дијалектика као критичко-мењалачки метод и слободарска пракса, има смисла само уколико се развија у односу према процесу постајања капитализма капитализмом, што значи постајања капитализма тоталитарним деструктивним претком. Блох с правом указује, критикујући Хегела и имајући у виду фашизам, да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Маркс превиђа да капитализам дејствује унапред тиме што уништава живот, а то значи тако што ствара последице које доводе у питање могућност будућности и то не само у есенцијалном, већ и у егзистенцијалном смислу. „Пролазност“ не подразумева само кретање унапред, већ и развој процеса деструкције који доводе у питање сам опстанак човечанства. На то је указао Фурије са својом тврдњом да се човечанство налази у стању „материјалног назадовања“ јер (капиталистички) „прогрес“ уништава шуме, падине, изворе воде… Маркс превиђа да капитализам има деструктивне потенцијале и да негација подразумева и могућност њиховог реализовања, што значи да пропаст капитализма подразумева и могућност пропасти живота на планети. У односу према тој могућности појављује се конкретна могућност реализовања стваралачких, слободарских и животворних способности човека. Претварање објективних могућности слободе у реалне могућности ослобађањачовека појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света.
Хегелова дијалектика подразумева могућност будућности на темељу егзистенцијалне извесности. Животје априорни квалитет који се не доводи у питање и на њему је заснована његова дијалектичка пирамида слободе. Код Хегела егзистенцијална извесност основ је слободарског оптимизма (разумна слобода) на чему се заснива вера у будућност. У његовој мисли постоји супротност између ума и чула, интелигенције и природе, субјективног и објективног… али не између живота и не-живота (уништења). Хегелово”укидање” (Auflösung) и “превазилажење” (Aufhebung) подразумевају егзистенцијалну извесност и на њој засновано усавршавање живота. Дијалектичко кретање, као процес постајања живота животом његовим поумљењем, одвија се у неприкосновеној егзистенцијалној равни. Успостављен је идентитет есенције (идеје) и егзистенције (стварности): „Све што је стварно је умно, и све што је умно је стварно“ (Хегел). Умни живот претпоставља егзистенцијалну извесност, а права стварност претставља потпуно реализовање њених развојних потенцијала. Све док не реализује своје развојне потенцијале стварност не постоји у конкретном смислу – она је апстракција. Када стварност постане оно што може да буде она тек онда јесте – постаје стварна у истинском смислу. Догматика Хегелове дијалектике заснива се на томе, да апстрактна (неисторична) идеја појаве претставља основ за одређивање њене конкретности (историчности). Другим речима, суштина појаве одређена је пре него што је она постала конкретна историјска појава, а то значи пре него што су реализовани њени развојни потенцијали, са чиме се ствара нова стварност са новим развојним потенцијалима који превазилазе саму идеју која је критеријум за одређивање истинитости (историчности) појаве. Када се ствари сагледају у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, код Хегела стварно не садржи деструктивну потенцију, а умно не указује на његову деструктивну интенцију.
Код Маркса, као и код Хегела, доминира отвореност будућности која подразумева егзистенцијалну извесност. То је основ његове идеје прогреса: „у крилу“ капитализма стварају се могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). У том смислу, са капитализмом завршава се „праисторија људског друштва“ (Маркс). Маркс не поставља питање о егзистенцији, већ о истинској историји, што значи о друштву у коме је човек остварио слободу. У Марксовом схватању историјског развоја друштва доминира слободарски и на њему засновани егзистенцијални оптимизам. Он се темељи на вери у човека као универзалног стваралачког бића слободе и на еманципаторским потенцијалима производних снага. Истовремено, у капитализму ствара се клица новог света, што значи да он има историјску родност. Специфичност капитализма као историјски родоносног поретка у односу према претходним историјским епохама је у томе, да се са њим завршава праисторија и почиње права историја човечанства. За разлику од грађанских теоретичара, за које капитализам претставља крај историје, чиме су стерилисани његови мењалачки потенцијали, за Маркса права вредност капитализма огледа се у томе, што се у њему стварају могућности за искорак у ново друштво које ће бити остварење највиших хуманистичких стремљења човечанства. Упркос застојима и странпутицама, капитализам ствара историјско време које тече унапред.
Маркс је заточеник Хегелове дијалектике историје. Он је превидео специфичну дијалектику развоја капитализма, тачније, он је жртвовао дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје. Развој капитализма сагледава се кроз дијалектичку призму претходних историјских епоха и на основу тога се поставља питање његовог развоја и пролазности. Специфичност капитализма као конкретне друштвено-економске формације не чини саставни део историје на основу које се долази до дијалектике историје.Полазећи од Марксовог најважнијег методолошких постулата, да је највиши облик у развоју друштва кључ за одгонетање суштине претходних облика, намеће се закључак да се природа дијалектичких закона не може одредити на основу анализе преткапиталистичке историје, већ да је капитализам као најразвијенији историјски поредак огледало у коме може да се сагледа дијалектика историје. Другим речима, ако је историја извориште и потврда истинитости дијалектике, онда је капитализам као највиши облик у развоју историје полазиште за одређивање истинитости дијалектике, а то значи природе историчности друштвеног развоја.
Не постоји линеарни континуитет у развоју историјских процеса, што значи тока историјског времена. Свака историјска епоха има свој замајац кретања чија природа условљава природу историјског кретања и самим тим његов правац. Главни замајац капиталистичког временовања је брзина обрта капитала. То је оно што условљава ток, динамику и квалитет одвијања времена у капитализму. Специфичност капиталистичког временовања је у томе, да оно уништава еволуцију живог света и историјско временовање тако што претвара еволуцију и историју у механичко догађање, што значи у позитивно ништа. Капиталистичко временовање има механички облик и деструктивни карактер. Оно није животворно, већ ништеће временовање. Све брже одвијање капиталистичког времена доводи до тога да све брже истиче историјско и животно време човечанства. Оно битно што се догађа у капитализму није стварање хуманог света и повећавање извесности људског опстанка, већ уништавање природе и човека као биолошког и хуманог бића и стварање техничког света. У претходним историјским периодима време је текло унапред. Све драматичније климатске промене и уништење живота на планети доводе до тога да реално време, а то значи време живота човечанства, не тече више унапред, већ је почело да тече уназад од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Истовремено, еколошки граничник постао је граница хуманистичкој визионарској свести. Његовим прекорачењем настаће егзистенцијална паника која ће довести до такве борбе за опстанак, у којој ће бити уништено све оно што људе чини људима, а природу животворном целином.
Капитализам није конзервативан ни регресиван поредак. Он не настоји да очува постојећи свет нити враћа човечанство на претходне облике друштвеног живота, већ је деструктивни поредак, што значи да уништава не само хуманистичко наслеђе човечанства, већ и сам живот. Капитализам је специфични историјски поредак по томе што је анти-историјски као анти-егзистенцијални поредак. Специфична природа капитализма условљава специфичност капиталистичког развоја и самим тим специфичност његове пролазности која има ништећи и тоталитарни карактер. Капитализам „превазилази“ своју историјску пролазност тако што укида историју претварајући историјско време у механички процес и уништавајући човека као природно и историјско биће. Капитализам укида временовање као слободарску праксу човека са којом се ствара будућност. Он је постао својеврсна „црна рупа“ која усисава прошлост и будућност претварајући их у позитивно ништа. Није случајно што идеолози капитализма говоре о „крају историје“. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални (механичко-деструктивни) карактер. Капитализам се не налази само испод нивоа најнижих историјских, већ и испод нивоа најнижих природних облика живота.
Историчност има дијалектичку природу. Она подразумева постајање историје историјом, што значи постајање човека човеком и тиме постајање света људским светом. Истовремено, постајање историје историјом подразумева постајање дијалектике дијалектиком. Ради се о конкретној историјској дијалектици која се појављује у односу према апстрактној дијалектици путем које се суштина историјских процеса отуђује од конкретних историјских супротности и конкретних историјских процеса, што у коначном значи од човека као стваралачког и слободарског бића. Путем апстрактне дијалектике историја бива лишена историчности. Отуда слобода подразумева и ослобађање човека од „дијалектичких закона“ путем којих је човек лишен својих истинских (мењалачких) снага. Конкретна дијалектика историје подразумева квалитативну промену самог историјског процеса промене која је условљенаприродом конкретних историјских супротности. То схватање присутно је и код Маркса. Дијалектика историје која се заснива на класној борби важи, по Марксу, за „праисторију“ човечанства која се завршава са капитализмом. Дијалектика комунизма битно се разликује од дијалектике капитализма. Са настанком комунизма, у коме нема класа и класног сукоба, почиње истински развој друштва и тиме права историја човечанства.
Природни закони имају детерминистички карактер и независни су од човека. Он може да их сазнаје и примењује, али не и да утиче на њих, поготову не да ствара нове законе. Дијалектички закони немају снагу природних закона и не делују по себи, већ имају историјски карактер и њихова природа је условљена слободарском борбом и стваралачком праксом човека. Без њих нема историје, а самим тим ни дијалектике историје. Човек није пуки објекат историјских закона, већ је стваралац историје и самим тим стваралац дијалектичких процеса. Истовремено, конкретна историјска природа дијалектичких закона условљена је и деструктивном праксом. Човек не може да укине природне законе, али може, у виду капиталистичког поретка, да укине дијалектику историје пре свега на тај начин што ће да уништи еманципаторско наслеђе човечанства и визионарску свест. На тај начин бивају укинуте алтернативе владајућем поретку и тиме категорија могућности, што значи слободарска пракса која може да створи хумани свет. Најрадикалнији начин укидања дијалектике историје је укидање саме историје, а најрадикалнији начин укидања историје је уништење човека као слободарског и стваралачког бића.Заправо, постајање капитализма капитализмом условљава природу субјективне праксе човека и тиме постајања човека човеком. Код Маркса субјективна пракса, као основни услов слободе човека, добија своје конкретно одређење у односу према детерминизму који делује као природни закон, а не у односу према капиталистичком детерминизму који има ништећи каректер. Субјективна пракса данас појављује се у односу према деструктивној капиталистичкој пракси која има тоталитарни карактер и која не доводи у питање само слободу човека, већ и опстанак човечанства. Она нема само слободарску, већ пре свега егзистенцијалну природу.Тек у односу према све реалнијој могућност уништења света субјективна пракса добија конкретни историјски смисао.
Дијалектика, као основни принцип историје, заснива се на томе, да се развој друштва заснива на борби супротности. Конкретна природа супротности које доминирају у одређеној историјској епохи условљава и конкретну природу њиховог сукоба, као и просторе будућности које он отвара. Капитализам се заснива на специфичним супротностима, што значи да има специфичну дијалектику развоја и сходно томе ствара специфичну будућност. Природа конкретне дијалектике капитализма условљена је деструктивном природом капиталистичког начина развоја производних снага. Деструктивност је онај “квалитет” капитализма који га чини специфичним историјским поретком и који руши Хегелову дијалектичку пирамиду слободе и доводи у питање прогресивни карактер дијалектичких закона. И код Маркса нема сукоба између живота и деструкције, односно, нема сукоба између могућности слободе и могућности уништења човечанства. По Марксу, у крилу капитализма ствара се могућност за ослобађање човека од нужности, али не у односу према могућности уништења света. Укинута је главна супротност у капитализму: између деструктивних и животворних процеса. Основна и непомирљива егзистенцијална супротност, која непосредно условљава будућност човечанства, је да је човек животворно биће које може да опстане само као део природе као животворне целине, док је капитализам тоталитарни деструктивни поредак чији опстанак се заснива на уништавању природе као животворне целине и човека као животворног бића. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком борба супротности сведена је на борбу на живот и смрт између капитализма и човечанства. Теза да капитализам „истовремено“ уништава основе људске егзистенције и отвара просторе будућности, и да се капитализам развија на темељу сучељавања те две супротности, претставља претварање конкретног дијалектичког у апстрактни формално-логички принцип који има анти-егзистенцијални карактер. Ако капитализам уништава основе људске егзистенције, он не може истовремено да отвара просторе будућности. Тачније, он то може да чини у техничком, а то значи у апстрактном смислу. Исто тако, не ради се о сучељавању онога што је „добро“ и „лоше“, већ о сагледавању природе појединих појава у контексту конкретног историјског тоталитета. И фашизам има „добре стране“, али његова конкретна природа може да буде сагледана само у контексту фашистичког (капиталистичког) тоталитета. Уколико се не сагледа у контексту стравичног дејства експлозије атомске бомбе, и атомска печурка је „лепа“.
Свака појава носи у себи своју супротност – оно што је „негира“. Ради се, заправо, о томе да једна појава постаје историјска појава по томе, што стиче историјску родност која подразумева да носи у себи клицу novuma. Специфичност капитализма као тоталитарног поретка деструкције је и у томе, што он усисава у своју егзистенцијалну орбиту супротности које ствара. „Негативно“ постаје појавни облик позитивног, попут владајућег „разума“ који је само облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. У конкретном друштвеном контексту „негативно“ постаје појавни облик капиталистичке тотализације света: капитализам претвара негацију у своју афирмацију. Егзистенцијална логика капитализма, која условљава да капитализам од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин средство за свој развој, увлачи у капиталистичку егзистенцијалну и идеолошку орбиту све оно што пружа могућност за његово превазилажење. Капитализам увлачи у своју животну сферу и друштвене снаге које, по Марксу, производи капитализам као своју (потенцијалну) негацију (радничку класу) и то не само путем идеолошке и економске сфере, већ самим начином живота који има тоталитарни карактер. „Синтеза“ се своди на усисавање супротности у владајући поредак и у њихово претварање у средство за развој капитализма. У том смислу, капитализам укида дијалектику историје која се заснива на борби супротности и претвара историју у механички процес. Ствара се простор за другост, али не и за ново.
Прелазак квантитета у квалитет је апстрактни принцип. Он сам по себи не значи отварање простора будућности. Квантитет може да омогући квалитативне промене само уколико у њему постоји потенцијал novuma. У капитализму квантитет не подразумева само оне појаве које пружају могућност за квалитативне скокове, већ и оне које уништавају еманципаторско наслеђе човечанства, као и сам живот. Марксова анализа историје упућује на неминовну пропаст капитализма. Капитализам пропада тако што се у његовом крилу ствара ембрион новог друштва, у виду радничке класе, који је његова негација и који се храни животворном снагом капитализма која се заснива на развоју производних снага и еманципаторским потенцијалима грађанског друштва. По Марксу, будући (комунистички) свет је негација капитализма, што значи да он превазилази капитализам тако што омогућава да се развије семе будућности које је створено у капитализму. Показало се да се капитализам развија тако, што уништава клицу novumа која је створена у грађанском друштву, што значи његову специфичну историчност, и на тај начин се обрачунава с дијалектиком историје. Уништавајући еманципаторско наслеђе грађанског друштва, идеју novuma и визионарску свест капитализам стерилише друштво тако што га лишава историјске родности. Штавише, деструктива капиталистичка тотализација света подразумева претварање свега онога што пружа могућностза квалитетни скок у средство за уништавање света. То је оно што одређује конкретну историјску природу категорије могућности у савременом капитализму.
Критика капитализма с аспекта идеје будућности, што значи полазећи од човека као (реализованог) универзалног стваралачког бића слободе, могућа је као конкретна критика само у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку који уништавањем природе и човека непосредно условљава карактер пост-капиталистичког света. Капитализам је од свог настанка посејао семе деструкције које је проклијало и које прети да уништи живи свет. Сваки дан живота капитализма претставља нову рану на телу живог света, што условљава све драматичније сучељавање човека са императивом борбе за опстанак. Уништавајући све интензивније живот, капитализам на најнепосреднији начин предодређује будућност човечанства. Историја човечанства у егзистенцијалном, и тиме у есенцијалном смислу, условљена је последицама које ствара капитализам – које су капиталистичка „заоставштина“ за будућност. Капитализам има специфичну дијалектику развоја која има не само анти-слободарски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Он није само дехуманизујући, већ и денатурализујући варваризам. Капитализам уништава људски и природни свет тако што ствара технички свет. Као поредак који денатурализује природу капитализам се не обрачунава само с дијалектиком историје, већ и с дијалектиком природе. Савладане силе природе у виду капиталистичке технике, која има деструктивни карактер, доводе у питање и дијалектику природе тиме што доводе у питање опстанак живог света. Као што капитализам „превазилази“ историчност уништавањем историје, тако „превазилази“ природност уништавањем природе као животворне целине и човека као животворног бића.
Превиђајући деструктивну природу капитализма, Маркс не поставља питање о могућим опасностима за опстанак човечанства које проистичу из капиталистичког овладавања природним силама путем науке и технике. Дијалектика капиталистичке деструкције заснива се на томе, да капиталистички развој производних снага све драматичније уништава основе људског опстанка и истовремено повећава могућност моменталног уништења човечанства техничким и биолошким средствима. Све бржи обрт капитала смањује вероватноћу људског преживљавања: капиталистички детерминизам има фаталистички карактер. Капитализам укида неизвесност тако што уништава живот и самим тим егзистенцијални основ који је нужан да би човек могао да има слободу избора. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције указује на то, да дијалектички закони нису само принципи прогреса, већ и принципи уништења света. Оно-што-још-није као конкретни историјски принцип не подразумева само реализовање еманципаторских, већ и деструктивних потенцијала капитализма. Категорија могућности отвара простор не само за слободу и обезбеђивање извесне егзистенције, већ и за уништење света. Све интензивније уништавање живота условило је да питање опстанка човечанства постане најзначаније људско питање, а повећавање извесности људског опстанка основни критеријум по коме се одређује исправност људског делања.
Маркс не сагледава могућност за искорак из капитализма у цивилизацију слободе у односу према развоју капитализма као деструктивног поретка. Код Маркса категорија могућности подразумева егзистенцијални априоризам. Дијалектика је садржана у релацији нужност-слобода која је посредована критичко-мењалачким умом. Резултат је умна слобода која подразумева егзистенцијалну извесност. Категорија могућности има како развојни и слободарски, тако и егзистенцијални карактер. Код Маркса категорија могућности подразумева искорак из капиталистичког света, а не и могуће путеве развоја капитализма. Уистину, тек у односу према могућим облицима развоја капитализма идеја новог света може да добије конкретну историјску димензију. Оно-што-још-није упућује и на тенденције развоја капитализма: он постаје поретком деструкције, што значи да се развија тако да уништавањем живота развија своје деструктивне моћи које се реализују у облику „техничке цивилизације“. Категорија могућности има историјску природу. Од категорије која се добија у односу према ропству и чија је суштина слобода, дошло се до категорије која се добија у односу према уништењу живота и чија је суштина опстанак. Могућност стварања новог света појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења живота на планети. У тој равни дијалектика сучељавања супротности добија конкретну историјску димензију.Капитализам не ствара могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“, већ за пад у амбис из кога нема повратка.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је човек једина потенцијална негација капитализма. Све реалнија могућност уништења човечанства претставља полазиште за развој све радикалније животворне праксе која је конкретно „негативно“ света који се заснива на тоталитарној и деструктивној капиталистичкој пракси. Она треба да постане савремени облик у коме се појављује револуционарна борба. Потребно је створити нову самосвест човека као револуционарног субјекта који ће да спречи уништење живота тако што ће постати тотализујуће животворно биће. Ради се о постајању човека истинским човеком у односу према малограђанину који је на капиталистички начин дегенерисани човек. Истински „натчовек“ је, заправо,човек који је у стању да укине капитализам и створи нови свет који ће бити оживотворење животворних потенцијала природе и човечанствa.
