Једна од најважнијих идеја из Манифеста комунистичке партије коју је савремени капитализма довео у питање је да је капитализам „револуционарни“поредак и да је, сходно томе, буржоазија „револуционарна“ класа. По Марксу, основни историјски „задатак“ буржоазије је да омогући да човек овлада природним законима и на тај начин се ослободи зависности од природе и исцрпљујућег телесног рада да би могао да развије своје универзалне стваралачке моћи. „Револуционарна улога“ буржоазије састоји се у томе, да створи услове за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). То је основни разлог што је Маркс дао прворазредни значај развоју производних снага. Истовремено, буржоазија је експлоататорска класа која постаје реакционарна у тренутку када капиталистичка приватна својина постане препрека за развој производних снага. Тада долази време за социјалистичку револуцију.
За Маркса, однос између буржоазије и пролетаријата има дијалектички карактер. Буржоазија производи пролетаријат као свој антипод: природа буржоазије условљава природу пролетаријата. По Марксу, револуционарни карактер капитализма, што пре свега значи укидање зависности човека од природе на темељу капиталистичког развоја производних снага, пружа могућност радницима за револуционарни преображај друштва. Савладане силе природе отварају могућност да се успостави такав начин рада са којим ће човек реализовати своје стваралачке моћи, и такав друштвени поредак у коме ће бити укинути односи експлоатације човека од стране човека. По Марксу, најважнији задатак радничке класе је да ослободи човечанство од нељудских услова живота и у том контексту од класног поретка. Томе одговара Марксов „категорички императив“: „да се сруше сви односи у којима је човек понижено, угњетено, напуштено, презрено биће…“. Марксу Светој породици пише: „Кад социјалистички писци приписују пролетаријату ову свјетско-повијесну улогу, онда то не бива нипошто зато … што они пролетере сматрају боговима. Напротив је обрнуто. Будући да је апстрахирање од сваке људскости, чак од привида људскости, практички довршено у формираном пролетаријату, будући да су у животним увјетима пролетаријата сви животни увјети данашњег друштва сажети у свом најнељудскијем врхунцу, будући да је човјек у њему (у пролетаријату, оп.пр.) изгубио самог себе, али истовремено не само стекао теоријску свијест овога губитка него је и непосредно принуђен на побуну против ове нељудскости, принуђен невољом – практичким изразом нужности – која се више не да отклонити ни уљепшати, и која је апсолутна императивна – зато пролетаријат може и мора ослободити самога себе. Он међутим не може ослободити самога себе а да не укине своје властите животне увјете. Али он не може укинути своје властите животне увјете а да не укине све нељудске животне увјете данашњег друштва који су сажети у његовој ситуацији.“ (26)
Маркс указује на „друштвене“ и „историјске узроке“ који доводе до покретања радника у борбу против капитализма. Ради се, пре свега, о непосредној егзистенцијалној (економској) угрожености радника, беспоштедној експлоатацији, нељудским условима рада и становања који угрожавају здравље радника, понижавању које непрестано доживљавају… Еколошки услови не спадају у „животне услове“ пролетаријата. Он неће бити „повијесно принуђен“ да спречи уништење живота на планети и спасе човечанство од уништења. Да је Маркс у капитализму видео поредак који уништава природу и човека као људско и природно биће, онда би за њега свест о потреби очувања живота на планети био основ за уобличење класне свести радника и путоказ у борби против капитализма. Маркс не помиње деструктивни однос капитализма према природи као могући услов социјалистичке револуције. Његов став да је капитализам „револуционарни поредак“ са којим се завршава „праисторија“ човечанства и стварају „материјални услови“ за ново друштво (као и Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“) указује на његов однос према капитализму. Марксов „категорички императив“, који је основ за формирање класне (само)свести радника и као такав је највише политичко начело, не упућује на екоцидну природу капитализма и не настоји да развије код радника еманциповану (борбену) еколошку свест. Маркс је лишио класну свест радништва најважнијег: да је капитализам деструктивни поредак и да класна доминација капиталиста има екоцидни карактер. По Марксу, капитализам долази до свог краја пре свега изазивањем економске кризе која се заснива на томе да су производни односи (приватна својина) постали кочница за развој производних снага, а не развојем процеса који уништавају природу и човека. Његова (потенцијално) деструктивна природа није полазиште у борби против капитализма јер само оно што непосредно угрожава опстанак човека претставља моћ која га покреће у борбу. У оваквим Марксовим ставовима доминира политички реализам. Међутим, и Марксово указивање на пустошење земљишта од стране капитализма, са чим се доводи у питање опстанак будућих генерација (човечанства), намеће закључак да радници не треба да „чекају“ да производне снаге дођу у сукоб с производним (својинским) односима, већ да све драматичније уништавање природе треба да их покрене у одлучну борбу против капитализма.
Развој капитализма као екоцидног поретка условљава не само све веће раслојавање по богатству, већ по могућностима да се човек заштити од све погубнијих климатских промена, од загађене хране, воде, ваздуха… Одавно је успостављена класна подела друштва на основу положаја у односу према природним условима егзистенције и могућности заштите од последица уништавања природе. Њу највише осећају они који су на дну друштвене лествице и на маргинама „глобализма“. Радници и њихова деца су ти који најнепосредније доживљавају како економску кризу капитализма, тако и еколошко пропадање планете. Маркс у Раним радовима указује на то да су загађена вода и ваздух постали начин егзистенције радника, али је ту реч о непосредној егзистенцији радника у фабрикама и рудницима, као и у становима који су изграђени непосредно поред индустријских погона и рудника, а не о еколошком пауперизму који има глобалне размере и који се заснива на уништавању природе као животворне целине и на стварању техничког света. Капитализам све интензивније уништава живот и истовремено ствара техничка средства са којима омогућава капиталистима и грађанској класи, као најважнијем ослонцу „потрошачког друштва“, да обезбеде себи вештачке животне услове и на тај начин (привремено) избегну да непосредно доживе све разорније последице уништавања природе. Поред тога, они имају привилегију да конзумирају храну и воду које нису загађени у оној мери у којој је загађена храна и вода коју конзумирају „масе“; да се селе са једног на друго „ексклузивно“ место када им то одговара; да користе посебне лекове и медицинске третмане; да мењају органе по потреби; да обезбеде „бесмртност“ тако што ће њихови лешеви бити замрзнути док не буду створена таква техничка средства која могу да их „оживе“ и тсл. Марксов став да радници у борби против капитализма „нема шта да изгубе осим својих ланаца, а да могу да добију све“ указује на егзистенцијалну огољеност радника. У „потрошачком друштву“ радници могу да изгубе дегенеришући и деструктивни потрошачки стандард, а тиме улогу деструктора коју им је капитализам наметнуо. Радници треба да се боре против капитализма зато што могу да изгубе оно најважније: свет у коме је живот могућ и у том контексту свој живот, као и живот своје деце, својих другова, свог народа, човечанства…Радничка класа не може више да буде само слободарска, већ мора да постане животворна класа. Постајање човека тотализујућим слободарско-животворним бићем једини је могући егзистенцијални и есенцијални одговор на деструктивну капиталистичку тотализацију света. Животворност треба да постане смисао револуционарне праксе. То је оно што условљава природу савремене социјалистичке револуције. Она се не појављује само у есенцијалној, већ пре свега у егзистенцијалној сфери.
Маркс у Манифесту комунистичке партије пише о могућој „пропасти класа“ као крајњем резултату сукоба између капиталиста и радника. Да ли то значи да постоји могућност међусобног истребљења класа и пада човечанства у „дуги период варваризма“ (Маркс)? И овде се види да Маркс не увиђа деструктивне потенцијале капитализма. Природа капиталистичке класе условљена је природом капитализа као тоталитарног деструктивног поретка. Имајући то у виду, свака историјска аналогија са савременом пропашћу класа је непримерена. Из варваризма проистекла је цивилизација, док капиталистички условљени варваризам доводи у питање опстанак живот на Земљи.Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.
Криза данашњег света истовремено је криза пролетаријата као револуционарног субјекта. Полазећи од стања у коме се налази радничка класа у најразвијенијим капиталистичким државама света, идеолози капитализма настоје да „редефинишу“ природу радничке класе тако што је лишавају класне, што у савременим условима значи не само слободарске, већ и егзистенцијалне самосвести. Конформистичко понашање великог дела радничке класе у развијеним капиталистичким друштвима није последица „нестанка радничке класе“, већ је последица интеграције радништва у капитализам на нивоу радно-потрошачке „масе“ и систематског обрачуна буржоазије с класним организовањем, класном борбом и класном самосвешћу радника. Конформизам радника није процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер, већ је последица класне доминације буржоазије. Да се не ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак, већ о привременом стању, говори то што капиталисти по сваку цену настоје да задрже раднике под идеолошким „стакленим звоном“ капитализма – истовремено настојећи да се обрачунају са социјалистичком (комунистичком) мишљу која позива у борбу против капитализма и која пружа могућност за стварање хуманог света. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да прикрије оно што је најважније: страх од радника као потенцијално револуционарног субјекта била је и остала најважнија одредница капиталистичке политичке праксе.
Што се тиче савременог радничког покрета, интересантна је тврдња ФредерикаЏејмсона да Марксов Капитал „није књига о радништву, већ о незапослености. На свом врхунцу, Капитал показује како капитализам производи тзв. резервну армију незапослених, како сама његова структура производи незапосленост. Мислим да тој димензији Капитала није посвећено довољно пажње, а да је она за нас данас од изузетне важности. Она је у вези са технологијом, улагањем у технологију која смањује број запослених и то је један од лекција Капитала коју треба да научимо. Данас, када је раднички покрет ослабио, кључно питање није како организовати раднике, већ како организовати незапослене – ту се крије могућност глобалне промене.“ (27) Одавно су капиталисти успели да поделе раднике на „плаве“ и „беле“ крагне и да од других направе „савезника“ у борби за опстанак капитализма. Џејмсонова концепција омогућава да се успоставе нове поделе међу радницима – на „незапослене“ и „запослене“, од чега ће користи имати само капиталисти. Истинско класно организовање радника подразумева њихово заједничко организовање независно од тога да ли имају или немају посао. Поред тога, они који су запослени немају загарантован посао: егзистенцијална неизвесност је оно што погађа све раднике. Они су сведени на робу на тржишту рада и то је оно што одређује њихов конкретни друштвени положај и егзистенцију. Иначе, ни код Џејмсона нема речи о екоцидном карактеру капитализма и сходно томе свести о императиву борбе за опстанак живота на планети као најважнијем сегменту класне свести радништва. Џејмсон тврди да “сама структура капитализма производи решења за проблеме на које наилази и која онда стварају нове проблеме које опет треба решити, а што је део самог динамичног кретања капитализма“. (28) Ова теза има конкретни историјски смисао само уколико се пође од тога да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Тенденције развоја савременог света указују на то да капитализам може да „реши“ проблеме које ствара само укидањем елементарних људских и грађанских права, пре свега права на живот. Теорија о „златној милијарди“, по којој треба уништити највећи део човечанства да би преживело „елитно“ станивништво најразвијенијих капиталистичких земаља, указује на то како „структура капитализма производи решења“ за проблеме које ствара. „Динамично кретање капитализма“ претставља, заправо, динамику капиталистичког уништавања живота на Земљи.
Израз „потлачени“, (као и „мноштво“/Негри, „мали човек“/Рајх, „прекаријат“/Стендинг и тсл.) разводњава појам радничке класе, као и појам класне самосвести, класног организовања, класне борбе и социјалистичке револуције. Сами ти изрази последица су дегенерисања класне свести пролетаријата и настојања да се радничка класа прилагоди савременом капитализму. Маркузеова, као и Адорнова и Хоркхајмерова, теорија типичан је пример како критика капитализма без радничке класе губи конкретни историјски и политички, а то значи мењалачки потенцијал, и постаје политички стерилна теорија. То што је све мање индустријског („класичног“) пролетаријата не мења суштину класа и класне борбе, већ само облике борбе за стицање и развој класне самосвести радника, као и облике борбе против капитализма. Десничарска пропаганда упорно настоји да укине изразе „капиталисти“ и „радници“ (уместо њих јавности су наметнути изрази „послодавци“ и „послопримци“) да би уништила класну самосвест радника и на тај начин обезглавила једину потенцијалну снагу која може да укине капитализам и створи хумани свет. Израз „потлачени“ близак је изразу „презрени“ из „Интернационале“ и појављује се код Маркса и марксистичких теоретичара – с тим што су они свесни суштинске разлике између појмова „потлачени“ и „радничка класа“. Израз „потлачени“ има историјско и политичко оправдање једино уколико је радничка класа централна и обједињавајућа категорија. Поред тога, инсистирање на „радничкој класи“ истовремено је инсистирање на еманципаторском наслеђу радничких устанака и револуција, што има прворазредни значај за развој историјске самосвести радних људи без које нема истинске социјалистичке револуције. „Мноштво“, „прекаријат“ и сл. претстављају изразе са којима радничка класа бива лишена историјске (само)свести и револуционарног наслеђа. Крвави барјак слободе понели су чикашки радници, а не „потлачени“. Исто је са Хајнеовим „шлеским ткачем“ и Марковићевим „радеником“.
Питање радничке класе је централно питање Марксове дијалектике историје јер се она заснива на раду као основном начину на који човек обезбеђује егзистенцију, ослобађа се зависности од природе и развија своје стваралачке моћи. Другим речима, радничка класа је специфична групација потлачених и као таква је конкретни историјски антипод капиталистичкој класи. Она је та која својим радом ствара друштвено богатство и на тај начин стиче способност да овлада средствима за производњу и управља друштвеним животом. Проглашење студената, жена, имиграната и других обесправљених потенцијалним субјектом социјалистичке револуције није само „техничко питање“, већ оно битно мења Марксово схватање револуције.Радничка класа, по Марксу, не упада на политичку сцену капитализма. Њу ствара капитализам као своју супротност и она постаје од класе по себи класа за себе на темељу развоја производних снага и дуге и тешке историјске борбе за радничка, грађанска и људска права. У току те борбе она је стекла способност да испуни свој историјски задатак: да укине капитализам и ослободи човечанство од угњетавања тако што ће узети у своје руке управљање читавим процесом друштвене репродукције. Није случајно што Маркс у најразвијеним капиталистичким друштвима види аутентични и једино могући простор истинске социјалистичке револуције.
Превиђајући да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак, Маркс је превидео могућностбиолошког уништења европских народа од стране капитализма, што значи изумирање европске радничке класе која је носилац еманципаторског наслеђа грађанског друштва и постајање имиграната, који нису учествовали у борби за стварање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све бројнијим делом европске радничке класе. Капитализам не ствара од имигрантске радничке популације само конкурентску радну снагу домаћим радницима већ, уништавајући репродуктивну способност европских народа, егзистенцијалног непријатеља. Европски капитализам учинио је оно што није пошло за руком ни турској империји у време њене највеће експанзије: да десеткује европске народе и да доведе до тога да муслиманска популација постане најекспанзивнија биолошка снага на европском простору, а ислам најекспанзивнија идеологија. Уместо да је развој еманципаторске и на тој основи визионарске свести одговор на све дубљу еколошку, економску и опште-друштвену кризу коју ствара капитализам, одговор је развој фашизоидне свести, с једне, и религиозне свести која има апокалиптичку природу, с друге стране. Хитлеров фашизам заснивао се на биолошкој експанзији Немаца. Савремени фашизам заснива се на биолошком пропадању европских народа.
За Маркса, однос радника према природи посредован је падом профитне стопе и надница, што значи његовим економским сиромашењем које проистиче из саме природе капиталистичког начина производње и које је неминовно. Маркс у Економско-филозофским рукописима тврди да „радник постаје све сиромашнији што више богатства произведе“, односно, да „радник постаје све јефтинија роба што више робе производи“. У развијеном капитализму повећање куповне моћи радника постало је conditio sine qua non опстанка капитализма. Не економско сиромашење пролетаријата, већ партиципација пролетаријата у развоју „потрошачког друштва“ претставља једну од најважнијих особености савременог капитализма. „Потрошачко друштво“ претставља начин решавања кризе хиперпродукције увлачењем радника у сферу деструктивне репродукције капитала. Претварање радничке класе у припаднике „средње класе“ путем развоја потрошачког стандарда, заправо је начин на који је капитализам увлачи раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући их у саучеснике у уништавању природе и човечанства. Радници нису интегрисани у капитализам путем партиципације у власништву над средствима за производњу, већ тако што су укључени у деструктивни механизам капиталистичке производње и деструктивни потрошачки механизам. Претварање радника у „потрошача“ претставља једну од најпогубнијих карактеристика савременог капитализма која је довела у питање Марксову пројекцију будућности капитализма и идеју социјалистичке револуције. Највећи део радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља постао је део генерације проклетих која је у тој мери осакатила природу, да је питање да ли ће човечанство поново моћи да успостави глобалну еколошку равнотежу без које је осуђено на пропаст.
По Марксу, радници својим радом стварају друштвено богатство и то им даје морално право да се боре против владајућег поретка који се заснива на њиховој експлоатацији. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да није више рад као стваралац друштвеног богатства основ за одређивање класног бића радника и њиховог друштвеног положаја, већ је то капиталистички рад који је постао уништење природе и човека. Радници обезбеђују своју непосредну егзистенцију, у виду најамнина, тако што уништавају основе на којима се заснива опстанак човечанства. Сама производња постала је уништавање природе и човека, а од радника створен је потрошач који уништавањем робе ствара нови простор на тржишту и убрзава процес оплодње капитала. То је оно што чини политичку суштину „потрошачког друштва“: преображај радника од потенцијално револуционарне у деструктивну снагу. Човек радом не повећава вероватноћу преживљавања човечанства и не проширује хоризонте слободе, већ производи капитализам, што значи производи уништење живота. То што су радници из егзистенцијалне нужде приморани да буду најамници капиталиста не лишава их одговорности за саучествовање у уништавању света. Без борбе против капитализма, борба за обезбеђивање радног места и за веће плате заправо је борба за уништење света.
„Реалистична“ политичка платформа не заснива се на томе шта треба, већ шта може да покрене раднике у борбу против капитализма. А то је непосредна егзистенцијална угроженост. У томе лежи највећа опасност за опстанак човечанства, јер капитализам ствара техничка средства са којима ублажава дејство еколошких промена на човека, дегенерише га и увлачи у своју животну и вредносну орбиту и тако га спречава да се непосредно сучељи с погубним последицама развоја капитализма. Истовремено, капитализам путем „социјалне државе“, потрошачким начином живота, индустријом забаве… – посредује између човека и света и маргинализује деструктивне процесе. Човек ће непосредно и у потпуности осетити последице капиталистичког уништавања природе онда, када више неће моћи да спречи пропаст живота на Земљи.
Да је у време настанка и политичког освешћивања европске радничке класе схватање да је капитализам деструктивни поредак постало саставни део класне свести радника, да ли би модерна историја имала другачији ток? Да ли би капитализам, у том случају, успео да интегрише раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту тако, што је од њих створио средство за уништење природе и човечанства?
