Sledeći Arnolda, Kuberten ne postavlja normativnu svest kao prvenstveni uslov za prihvatanje vladajućeg poretka od strane čoveka, već insistira na tome da čovek od malih nogu učestvuje u takmičenju, koje je svedeno na borbu za dominaciju, upotrebom telesne snage. Prepušteno takvim odnosima, dete bi trebalo prvenstveno da stekne borbeni (borilački) karakter kao osnov za razvoj njegove normativne svesti – lojalnog građanina. Osnovni zadatak sportskog drila je da ubije ljudsku individualnost. Sport postaje sredstvo kojim treba stvoriti osnovne pretpostavke da se čovek u potpunosti uklopi u vladajući poredak.
Kuberten ne razvija moralističku edukativnu filozofiju. On se nikada ne poziva na ljudsku dobrotu, već nastoji da gurne dete u takve odnose u kojima mora da se bori da bi opstalo. Arnold je zaveo red u Ragbiju sledeći logiku odnosa koja je uspostavljena u čoporu, što će Kuberten sa oduševljenjm prihvatiti. Valja, dakle, razviti takve odnose u kojima sirova snaga predstavlja osnov obezbeđivanja poretka – u kome vladaju najsnažniji. U tom smislu, oni koji su fizički snažniji imaju pravo da upotrebe sva tlačiteljska sredstva da bi se zaštitio vladajući poredak. Dolazimo do apsurdnog, ali tačnog zaključka kada je reč o Kubertenovoj pedagogiji: jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači! Održavanje vladajućeg poretka i perspektiva društvenog razvoja temelje se na neprestanom tlačenju slabijih od strane jačih. To je prirodni i stoga nepromenljivi poredak. Nema bilo kakve racionalno i humanistički zasnovane alternative ovom životinjskom poretku. Čovek je sveden na životinju čiji život je podređen borbi za opstanak po zakonima prirodne selekcije. Ono što Kuberten pokušava da učini svojom pedagogijom je da pokrene iz učmalosti uspavane životinjske instinkte u čoveku, a ne da razvije specifične ljudske sposobnosti i dostojanstvo čoveka. Kuberten: „Sport nije u prirodi čoveka: on je u formalnoj protivurečnosti sa zakonom ’manjeg otpora’ koji važi za životinje.“ (Pod.P.d.K.) (154) Čovek je, znači, po svojoj prirodi lenja životinja. Kuberten hoće da ga pomoću sporta natera da prihvati logiku „većeg napora“, što zapravo znači da se neprestano bori protiv drugih ljudi. Civilizovanje čoveka ne znači za Kubertena ništa drugo nego razvoj borbenog karaktera, što znači volje za pobedom koja treba da ga goni na ulaganje sve većeg borilačkog napora. Civilizovanje čoveka ne podrazumeva prevazilaženje „životinjskog“ u čoveku, već njegov razvoj. Kubertenov „civilizovani čovek“ nije ništa drugo nego zver koja se neprestano bori protiv drugih zveri za „mesto pod suncem“, ponašajući se po vladajućim pravilima zbog straha od kazne, što bi trebalo da omogući održanje i razvoj uspostavljenog poretka. I za Kubertena „čovek je čoveku vuk“, što znači da je i on nastojao da svede čoveka na prototip građanina kapitalističkog sveta koji odgovara grabljivoj i krvoločnoj zveri. Jer, otkada je vučija priroda prirodna podloga „životinjskog“ u čoveku?
To je glavni razlog što Kuberten stavlja dete u takve odnose u kojima ono mora da se bori protiv drugih: motiv za razvoj „gvozdenog tela“, kao i „gvozdenog karaktera“ čovek stiče u borbi za preživljavanje. Sport, kao autentično simuliranje borbe za opstanak u kapitalističkom društvu, trebalo je da postane osnovno vaspitno sredstvo za stvaranje takvog čoveka (građanina) koji će vladajuće odnose koji se zasnivaju na „prirodnoj selekciji“ prihvatiti kao svoju prirodnu sredinu. I u Kubertenovoj koncepciji čovek ne stvara svoj, dakle ljudski svet, nego se neprestano prilagođava postojećem svetu – upravo ono što čini životinja. U tom smislu, čovek nije u stanju da se, kao čovek, odnosi prema uspostavljenom svetu, već je taj „odnos“ zauvek zadat „prirodnim poretkom“ na kome se zasnivaju društveni odnosi.
Kuberten insistira na takvom vaspitnom sistemu koji bi trebalo da detetu usadi takav karakter i svest (vaspitanje pre obrazovanja) koji će postati idealno tlo za razvoj „praktične filozofije“ kojom čovek treba da se rukovodi u svakodnevnom životu. Radi se o nastojanju da se čovek još u detinjstvu fanatizuje i da se na taj način ukine svaka mogućnost „udvajanja“ čoveka, što znači mogućnost da stekne individualnu (ljudsku) samosvest. U tom smislu, Kubertenova vaspitna koncepcija može da se shvati kao jedan od oblika sistematskog fanatizovanja ljudi. U njoj se samo prividno radi o razvoju ljudskih sposobnosti; zapravo, reč je o primoravanju čoveka, svedenog na objekt vladajuće (samo)volje, da bespegovorno izvršava zahteve koji su pred njega postavljeni.
Kuberten ne teži da pasivizuje ljude, već da im razvije aktivističku svest i da ih uključi u odbranu vladajućeg poretka – što je jedan od najvažnijih elemenata Arnoldove pedagogije. U tom smislu, Kuberten se ne zadovoljava „običnom“ religioznom svešću. On hoće da uspostavi novu religiju koja odgovara antičkoj religiji koja je bila religija „bez knjiga“. Po njoj, ljudi treba da se bore za uvećavanje njihovog ovozemaljskog materijalnog bogatstva i da u tom životu pronađu zadovoljstvo i smisao. Sve za čim mogu i za čim bi trebalo da teže već je postojalo ili postoji na zemlji. Kubertenov „bog“ ne nalazi se na nebu, nego u utrobi kapitalističkog društva. To je „bog“ koji ne čuje vapaje bespomoćnih, nego urlike pobednika.
Interesantno je da ova Kubertenova „jeres“ neće zasmetati klerikalnim krugovima, kao ni, uostalom, kraljevima, prinčevima, gospodi – sve „dobrim hrišćanima“. Neće im zasmetati ni „obnavljanje“ olimpijskih igara koje je vizantijski imperator Teodosije ukinuo, u ime hrišćanstva, 393.godine. Kubertenov fanatični antikomunizam, njegova beskompromisna borba za očuvanje kapitalističkog poretka, njegovo zalaganje da „evropska civilizacija“, i samim tim hrišćanstvo (katoličanstvo), zavlada svetom – pribavilo mu je naklonost i najortodoksnijih klerikalnih krugova.
Vratimo se Kubertenovoj pedagogiji. Videli smo da je „civilizovanje“ čoveka, po njemu, neminovno povezano sa razvojem njegovog borbenog karaktera. Opstaju, na dužu stazu, samo oni koji uspevaju da se, uvek iznova, nametnu drugima. U biti, Kubertenova teorija samo je u funkciji njegovog odnosa prema istoriji ljudskog društva, koja se svodi na stalnu borba između pojedinaca, nacija i rasa – za opstanak. Kuberten razvija svoju „koncepciju fizičkog obrazovanja“ u ime „demokratske konkurencije“ i „struggle for life“ („borba za život“). (Pod.P.d.K.) (155) Sport bi trebalo da razvije volju čoveka da se kao pripadnik nacije bori, na svetskom prostoru, protiv drugih nacija i rasa. Borba za dominaciju sopstvene nacije, odnosno, bele rase, predstavlja za njega preduslov i osnovu obrazovanja. To je taj prethodni stupanj u razvoju „praktičnog“ duha Kubertenovog „građanina“. Veličajući Arnolda, on ističe da je njegov obrazovni sistem imao odlučujuću ulogu u tome što je Engleska postala vodeća svetska kolonijalna sila. Kuberten je doslovno shvatio reči koje se pripisuju vojvodi od Velingtona, da je „bitka na Vaterlou dobijena na sportskim poljima (koledža) Iton“. (156)
Kuberten je opsednut, posebno u periodu od kraja XIX veka do Prvog svetskog rata, razvojem osvajačko-militarističkog duha u Francuskoj, i zato insistira na tome da je osnovni smisao sporta da omogući uspešno uklapanje mladih u militarističku obuku. Kuberten: „Dečaci koji ulaze u regimentu već dobro upoznati s instrumentima sporta, i pošto su navikli da se ponašaju po komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo da već znaju deo onoga što bi trebalo da nauče, nego uče preostalo mnogo lakše; ne samo da su bolje pripremljeni za savladavanje napora, nego će, za njih, napor biti manji.“ (Pod.Lj. S.) (157) „Navika da se ponašaju po komandama“ predstavlja, dakle, prvu i najvažniju stepenicu u vaspitanju koje treba od mladih da stvori „dobre građane“.
Ono što je, između ostalog, zajedničko Kubertenovoj i nacističkoj pedagogiji je da obe daju prednost telesnom vaspitanju pred duhovnim obrazovanjem, s tim što se telesno vaspitanje svodi na stvaranje fanatičnog rasističko-militarističkog duha. Pišući o starim Grcima, Kuberten konstatuje da su se oni „malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama“. (158) Insistirajući na značaju Arnoldovog vaspitnog sistema, Kuberten piše: „Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog vaspitača. To je, u modernom uslovima, primena jednog od najkarakterističnijeg principa starogrčke civilizacije: stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju.“ (159)
Dalju razradu te teze nalazimo kod Hitlera: „Moj veliki obrazovni posao počinje sa omladinom. Pogledajte ove momke i dečake! Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoća mora biti odlučno odstranjena. U mojim ordensburgen (srednjovekovna utvrđenja nemačkih ritera-osvajača, prim.aut.) će izrasti omladina koja će prestraviti svet. Hoću moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa ne sme da bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve moguće fizičke vežbe da bih je izgradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i najvažnije. Na taj način ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako imam čisti, plemeniti prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo.
Neću nikakvo intelektualno obrazovanje. Znanjem upropašćujem omladinu. Najradije im dopuštam da uče samo ono što oni, sledeći svoj igrački nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju sobom, to moraju naučiti. Moraju mi naučiti da u najtežim probama pobede strah od smrti. To je stupanj herojske omladine. Na njemu izrasta stupanj slobodnih ljudi, koji su mera i središte sveta, stvaralački ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen će divni bogo-čovek koji gospodari sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu za dolazeći stupanj muške zrelosti.“ (160)
Hitler na sličan način piše u „Mein Kampf“-u: „Narodna država nije čitav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju, kao dren, zdravog tela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno obrazovan, ali zato telesno zdrav čovek sa dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić.“ (161)
I Kuberten polazi od maksime „u zdravom telu zdrav duh“ (mens sana in corpore sano), ali je to daleko od bilo kakvog „objektivističkog“ pristupa. „Zdravo“, „snažno“, „lepo“ su atributi samo onog tela koje je svedeno na oruđe za ostvarivanje interesa vladajućeg oligarhije. Nije, dakle, suština u izgradnji zdravog tela, već o takvoj izgradnji tela sa kojom će biti uništena ljudska, a izgrađena fanatična podanička svest. „Zdravo telo“ u Kubertenovoj, kao i u nacističkoj verziji, pre svega podrazumeva čoveka koji je „oslobođen“ mašte i uma.
Ironija je da je Kuberten, koji je po svojoj telesnoj konstituciji bio suprotnost prototipu mišićavog sportiste-pobednika („elite“), postao duhovni vođa olimpijskog pokreta. Isto je sa Hitlerom, Gebelsom, Geringom, Himlerom, Ajhmanom – koji su, kao vođe „arijevske rase nadljudi“, bili, po svojoj telesnoj konstituciji, karikatura „natčoveka“ koji je bio osnov za izgradnju rasne samosvesti Nemaca.
Kada se ima u vidu suština Kubertenove „korisne pedagogije“ (pédagogie utilitaire), onda nimalo ne iznenađuje što je Kuberten bio oduševljeni propagator boksa koji, bez ikakve sumnje, zauzima ubedljivo prvo mesto na njegovoj lestvici poželjnih sportova. Šta je to Kuberten pronašao u ovom „finom muškom sportu“ (162) koga su se, već u Kubertenovo vreme, mnogi odricali kao krvavog rituala koji je nedostojan čoveka? I kada je u pitanju boks Kuberten samo poštuje antropološku „činjenicu“ da „i u mladima i čoveku postoji borilački instinkt“ koji je „normalan“ (i stoga „prihvatljiv“) i koji može biti kontrolisan (ili, što je još adekvatnije – „civilizovan“) jedino tako što će mu se dozvoliti da se realizuje. „Zbog toga“, zaključuje Kuberten, „vaspitanje dečaka nije potpuno ukoliko nije u izvesnoj veri povezano sa borilačkim sportovima“. (163)
Kuberten je oduševljeni pristalica boksa jer je u njemu njegov osnovni pedagoški princip – sport kao priprema za život u kapitalističkom društvu – dobio najveću mogućnost da se ostvari. Čovek bi trebalo da nauči da udara, ali i da prima udarce, da ih prihvati kao nešto što se, u svakodnevnoj borbi za opstanak, podrazumeva. Poštovati vladajuća pravila, prihvatiti vladajući poredak, svoj bedni položaj u društvu – krvareći, ležeći u blatu – to je najvažniji praktični izazov Kubertenove pedagogije. Naravno, on se pre svega odnosi na one koji su na društvenom dnu. Njihova srdžba bi, putem boksa, trebalo da bude sterilisana pri čemu će se, istovremeno, naučiti da se uzdržavaju („samodisciplina“) od „antidruštvenog“ ponašanja. Zbog toga je Kuberten oduševljen šefom njujorške policije koji je izgradio bokserske dvorane u sirotinjskim delovima grada koji su imali „lošu reputaciju“: bolje je da se sirotinja tuče među sobom na ringovima, nego da se bori da promeni svoj ponižavajući društveni položaj. (164)
Boks je, za Kubertena, bio nezamenljivo sredstvo za stvaranje tela i duha kolonijalnih osvajača – i u tome je on blizak Hitleru. Evo šta o Hitlerovom odnosu prema boksu piše istoričar nacizma Ričard Mandel: „Jedini sport o kome je Hitler imao izgrađeno mišljenje bio je boks koji su oni, koje je Hitler nazivao ’prostačinama’, tretirali kao ’surov i nedostojan’. Sledstveno tome, bilo je prirodno da je jedan od Hitlerovih nemačkih kulturnih heroja bio Maks Šmeling (Max Schmeling, nemački prvak sveta u teškoj kategoriji, pri.aut.). Hitler je, isto tako, prezirao ’prosvećene’ koji su davali prednost mačevanju u odnosu prema boksu: ’Nijedan sport mu (boksu, prim.aut.) nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini. Prirodno je da u očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dužnost rasno-nacionalističke države nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika“. I dalje: „Kroz svoju telesnu snagu i hitrinu on („mladi arijevac“, prim.aut.) mora da ojača svoju veru u nepobedivost cele njegove rase i nacije. Ono što je nakada vodilo nemačku armiju u pobedu bilo je ni sa čim narušeno zajedništvo vere koji je svaki pojedinac nosio u sebi, vere koja je u svojoj celokupnosti bila otelotvorena u njihovom vođstvu.“ (165)
