Ukoliko Šilerovu teoriju igre uporedimo sa Kubertenovim shvatanjem sporta, videćemo da ona predstavlja jedno od “negativnih” polazišta Kubertenove olimpijske doktrine. Po Šileru “čovek može na dva načina biti u protivrečnosti sa samim sobom; ili kao divljak, ako njegova osećanja vladaju njegovim načelima, ili kao varvarin – ako njegova načela uništavaju njegova osećanja.” (1) Kubertenov pozitivni čovek nalazi se ispod nivoa kako Šilerovog divljaka, tako i varvarina. Kod njega nema ni osećanja ni razuma: postoje nabrekli mišići i borilački karakter. Kuberten se obračunava s Šilerovim “nagonom za igru” koji nastoji da “potre vreme u vremenu, da spoji postojanje sa apsolutnim bitisanjem, promenu s identitetom”. (2) “Igrački nagon” postaje nagon za slobodom koja se zasniva na jedinstvu čulnog i umnog. Biti slobodan u sebi, stišati krajnosti, postići unutrašnji mir – osnov je uspostavljanja međuljudskih odnosa i lepog života. Kuberten je ukinuo kako Šilerov “čulni nagon”, koji “polazi od fizičkog postojanja čoveka ili od njegove čulne prirode”, tako i “nagon za formom”, koji “polazi od apsolutnog čovekovog bića ili od njegove razumne prirode i nastoji da ga oslobodi…”. (3) U tom kontekstu, Šilerov prikaz antičke Grčke predstavlja suprotnost slici o antici koju nam nudi Kuberten. Šiler: “Grke vidimo kako u divnoj ljudskoj prirodi ujedinjuju mladost fantazije sa muževnošću razuma; puni su forme i ujedno puni obilja, filozofiraju i ujedno obrazuju, nežni su i ujedno energični.” (4) “Fantazija”, “razum” i “nežnost” su ono sa čim Kuberten teži da se po svaku cenu obračuna. On nastoji da putem sporta učini ljude neprijateljima; Šiler nastoji da putem igre učini ljude braćom. Šilerova koncepcija suprotnost je Kubertenovoj “volji za moć”: umesto Šilerovog “estetskog nagona za igrom”, (5) kod Kubertena dominira nagon za osvajanjem i bogaćenjem. On se, poput nacista, obračunava s “miroljubivim estetama” (Hitler) koji teže da razviju svoju čulnu i duhovnu prirodu, i nastoji da stvori kolonijalne falange koje su zadojene fanatičnim rasizmom. Pacifistička i filantropska intencija Šilerove filozofije je ono što stvara nepremostivi jaz između njegove i Kubertenove doktrine.
Za razliku od onih teoretičara kod kojih je uspostavljena dominacija igre (normativnog) nad igračkom prirodom čoveka, Šiler daje prednost igračkom biću čoveka, s tim što ni on ne pravi razliku između privida igre, slobodarske igre i slobodne (istinske) igre. Kod Šilera nema normativnog projekta igre ni konkretne igre, već se insistira na definisanju igračkog bića čoveka i imaginarnog prostora na kome ono može da se “realizuje”. Šilerova koncepcija nije oblik u kome se izražava vera u čoveka kao slobodarsko i stvaralačko biće, koje je u stanju da stvori novi svet po svom ljudskom liku, već romantični vapaj za neostvarenom ljudskošću. U “estetskoj državi” postaje moguće ostvariti ono što nije moguće ostvariti u svakodnevnom životu: da čovek dosegne do svoje celovite ljudskosti. Radi se o iluzornom svetu koji se, na temelju emotivnog zanosa, gradi u glavama ljudi i doživljava čitavim “igračkim” bićem. Šilerova “estetska država” je paralelni svet koji lebdi na oblacima mašte bez ikakve nade da će se spustiti na zemlju. Ona je prostor gde stvaralački duh odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Otuda Šiler govori o “estetskom prividu” – “koji niti hoće da zastupa realnost, niti mu je potrebno da ga ona zastupa”. (6) I dalje: “Težnja za samostalnim prividom zahteva više sposobnosti za aspstrakciju, više slobode srca, više energije volje nego što je čoveku potrebno da se ograniči na realnost, i ovu on mora prevazići ako hoće da dospe do one.” (7) Za razliku od Šilera koji putem igre nastoji da prevaziđe duhovne horizonte postojećeg sveta, Kuberten se obračunava s maštom da bi duh čoveka prikovao za postojeći svet i obračunao se s idejom budućnosti. Šiler teži sferi čistog duha koja se ostvaruje u “estetskoj državi; Kuberten nastoji da obezduhovi čoveka i uspostavi pozitivno društvo. Za Šilera je “sposobnost za apstrakciju” most koji vodi čoveka u “estetsku državu”; za Kubertena je bespoštedna borilačka volja most koji vodi čoveka u “sportsku republiku”. Šiler traži “više energije volje” da bi se prevazišla realnost putem “samostalnog privida” koji je otelotvoren u “estetskoj državi”; Kuberten insistira na razvoju volje sa kojom treba uništiti ne samo “estetsku državu”, već i samu potrebu čoveka za prividnim svetom. Šiler teži da stvori “leteće” ljude koji će da se vinu prema novim svetovima; Kuberten nastoji da odseče čoveku krila i zauvek ga zatvori u postojeći svet. Kod Šilera se ljudsko realizuje u čoveku razvojem punoće njegovog bića – van društva; kod Kubertena se sve bitno dešava van čoveka – ukidanjem društva kao ljudske zajednice. Istovremeno, za Šilera, za razliku od Kubertena, nije materijalno, već duhovno bogatstvo ono što spaja “leteće” ljude čineći od njih jato. Umesto davanja primata umetnosti, Kuberten daje primat pozitivnoj nauci: princip savoir pour prevoir, prevoir pour agir zamenjuje romatično sanjarenje o budućnosti. Čovek je u istom rangu sa Huizingovim “banalnim” čovekom: umesto nastojanja da se stvori razumna alternativa postojećem (neljudskom) svetu, čovek se nanovo vraća pod tutorstvo nadljudskih sila koje se kod Kubertena pojavljuju u obliku “progresa”.
Šilerova “estetska država” postaje iluzorni svet i kao takva obračun s kritičko-menjalačkim duhom čoveka, s tim što je, za razliku od Huizingovog iluzornog sveta koji se svodi na idealizaciju srednjeg veka, otvoren za maštanje o budućnosti. Šiler: “Na krilima mašte napušta čovek uske granice sadašnjosti, kojom je obuhvaćeno samo životinjsko da bi težio napred, ka neograničenoj budućnosti…” (8) Duhovno oplemenjivanje čoveka nezavisno je od njegovog stvarnog života i društvenog položaja. Umesto da teži da oslobodi čoveka tiranije, Šiler nastoji da oslobodi maštu okova svakodnevnice. Čovek ne doseže do slobode borbom da raskine ropske lance, već romantičarskim zanosom u kome ne oseća težinu lanaca, s tim što je “lepota” apstraktni i istrumentalizovani pojam sa kojim se stvara privid o slobodarskoj praksi čoveka. “Sanjarenje” zamenjuje političku borbu za novi svet. Šilerova koncepcija misaoni je izraz specifičnog duhovnog stanja u kome romantičarski zanos potiskuje sve što može da ugrozi nesputani uzlet mašte ka “estetskoj državi” – u kojoj postaje moguće sve ono što je nemoguće u postojećem životu. Istovremeno, odnosi između ljudi, kao i let duha u “budućnost”, nisu posredovani progresističkom logikom i u tom kontekstu naukom i tehnikom, kao ni trgovačkim duhom: vera u čoveka u budućnost je bezuslovna i bezgranična. Uprkos romantičnoj intonaciji (“više slobode srca”), Šiler nudi racionalno zasnovani normativni projekt koji teži da uobliči ideale ljudskog koji postaju najviši izazov za čoveka i koji je moguće polazište za kritički odnos prema postojećem svetu.
Za Šilera estetsko nadahnuće čini suštinu kretanja, pri čemu se priroda pojavljuje kao estetska insipracija, a ne kao objekt eksploatacije. Kod njega dominira princip zadovoljstva u slobodnom pokretu u prirodi, što je sušta suprotnost principu “većeg napora”, koji dominira u sportu, sa kojim se sakati telo i uništava igračka priroda čoveka. Umesto instrumentalizovanog i tehnizovanog pokreta koji je usmeren protiv čoveka i prirode, kod Šilera dominira pokret ka čoveku i prirodi. Nastoji se postići jedinstvo prirode, tela i duha: oslobođeni duh pokreće telo i oplemenjuje prirodu u čoveku putem simbola koji ga nadahnjuju i jačaju njegovu veru u život. Veština kretanja postaje oslobađanje, a ne sputavanje tela i duha, što znači estetski izazov. Usavršavanje se ne svodi na puki razvoj tela i borilačkog karaktera, kao što je to slučaj kod Kubertena, već na razvoj duha. Veština nije samo “tehnička” pretpostavka za artikulisanje duhovnog, već način samostvaranja, samopotvrđivanja i samosaznavanja i kao takva most ka prirodi i prema čoveku. Telesni pokret postaje romantični uzlet duha građanina, koji je inspirisan verom u čoveka i koji pruža mogućnost da se prevaziđu horizonti postojećeg sveta. On ne sputava, već razigrava maštu koja svemu oko čoveka daje fantastično obeležje i simbolični karakter. Igra nije bekstvo iz stvarnosti, već je izraz težnje za slobodom i ima vizionarski karakter. “Let” tela na ledu prati let duha; klizaljke koje nose telo postaju “krila” koja nose duh… Pri tome, umesto brzine, način klizanja postaje oblik u kome čovek iskazuje svoju ljudskost. Telesni pokret nije životinjski ili tehnički čin, već je izraz duhovnog pokreta: klizanje postaje “lepa umetnost” (Fajt) koja se realizuje u prirodi koja postaje kulisa za predstavu koju stvara “sanjalački duh”. Kretanjem se ne “savladava” prostor i vreme, već je ono način otvaranja novog beskonačnog i bezvremenskog duhovnog prostora u čoveku, u čemu se ogleda romantičarski optimizam. Umesto učinka koji ima kvantitativnu dimenziju u kojoj se čovek otuđuje od svojih ljudskih moći, estetsko nadahnuće postaje glavni efekat klizanja: intenzitet doživljaja (“ushićenje”, “zadivljenost”) postaje mera njegove “trajnosti”. Pokret ima ekspresivnu i simboličku funkciju. Sunčev zrak nije samo svetlost, već i simbol prosvetljenja; klizaljke nisu samo tehnička naprava, već “krila na nogama” (Klopštok) koja nose čoveka u budućnost… Nema dualizma tela i duha; nema principa “većeg napora” i manipulacije telom da bi se postigli određeni politički ciljevi; nema telesnih vežbi kao sredstva za stvaranje karaktera lojalnog i upotrebljivog građanina; nema borbe između ljudi za pobedu, kao ni principa “većeg napora” koji će postati osnov za razvoj sado-mazohističkog karaktera pozitivnog buržuja. Umesto Kubertenovog socijalno darvinističkog agona, dominira sučeljavanje oslobođenog duha s postojećim svetom i jedinstvo (apstraktne) ljudskosti u spontanom pokretu u prirodi, pri čemu se ostvaruje sinteza etičkog i estetskog bića čoveka. Kod Šilera sve je u jedinstvu: lepota, istina, sloboda… U tom kontekstu Šiler pravi jasnu razliku između jednostranog i celovitog razvoja tela: “Gimnastičkim vežbama, doduše, nastaju atlete, ali lepota – samo slobodnom i saobraznom vežbom svih delova tela.” (9) U ovom je sadržan osnovni princip Šilerove telesne kulture koja je ogledalo u kome se vidi prava, dehumanizovana i denaturalizovana, priroda Kubertenove “utilitarne pedagogije”.
Za razliku od onih građanskih teoretičara koji nastoje da postojeće igre, koje su samo otelotvorenje vladajućih odnosa i vrednosti u “čistom” obliku, prikažu kao “oazu sreće” (Fink) u odnosu prema postojećem svetu nesreće, Šiler u svom romantičarskom zanosu nastoji da stvori što uverljiviji iluzorni svet u kome je moguće ostvariti punoću ljudskog (igračkog) bića. Kod Šilera nema prostora van čoveka u kome on treba da pronađe svoju izgubljenu ljudskost, već se sve zbiva u srcu i mašti “letećih”. Otuda on ne insistira na bespogovornom poštovanju postojećih pravila igre, već apsolutizuje subjektivno. Šilerov romantičarski zanos odsjaj je Francuske građanske revolucije u srcu slobodarskog građanstva, a njegova “estetska država” pokušaj da se podigne (iluzorni) zamak slobode na njenim ruševinama. U Šilerovoj “estetskoj državi svako je, pa i onaj koji služi, slobodan građanin, koji ima ista prava kao i najplemenitiji, a razum koji silom nateruje potlačene mase da služe njenim ciljevima mora ih ovde pitati za njihov pristanak. Dakle, ovde, u carstvu estetskog privida, ispunjava se ideal jednakosti koji bi zanesenjak tako rado želeo da realizuje i u stvarnosti…” (10) Šiler je blizak Kubertenovoj “sportskoj republici” u kojoj potlačeni dobijaju ista formalna prava kao i njihovi tlačitelji, pod uslovom da se odreknu borbe za promenu svog ropskog društvenog položaja: sloboda u “estetskoj državi” podrazumeva bespogovorno prihvatanje neslobode u društvu. “Estetska država” postaje ekskluzivna zajednica “letećih”, a ne slobodnih i ravnopravnih ljudi. Međutim, i samo pravo “slobodnog građanina” da se pojavi u “estetskoj državi” je formalno, jer to mogu da učine samo oni koji imaju razvijeno estetsko čulo. Šiler to i ne krije: “Ali, da li postoji takva država lepog privida, i gde se ona može naći? Prema potrebi, postoji ona u svakoj finoj duši; u stvari, našli bismo je, kao i čistu crkvu i čistu republiku, samo u nekoliko malobrojnih odabranih kružoka u kojima ponašanje ne određuje prazno podražavanje stranim običajima nego sopstvena lepa priroda, u kojima čovek hrabrom jednostavnošću i mirnom nevinošću prolazi kroz najzapletenije odnose i nema potrebe ni da povređuje tuđu slobodu da bi održao svoju, ni da odbacuje svoje dostojanstvo da bi pokazao ljupkost.” (11) Uprkos tome što insistira na “estetskoj državi”, Šiler u postojećem svetu pronalazi mimetičke impulse koji presudno utiču na uobličenje estetskog bića. Šiler na to upućuje govoreći o tome kako “forma”, koja je samo refleksija postojećeg sveta, spontano ovladava čovekom: “Onako kao što mu se forma postepeno približuje u njegovom stanu, njegovom pokućstvu, njegovom odevanju, tako ona postepeno počinje da vlada i njime samim, i da preobražava najpre samo spoljnog, pa onda i unutrašnjeg čoveka. Prost skok pretvara se u igru, ružan gest u ljubak harmoničan govor pokreta…” (12) Kod Šilera forma se uvlači u čoveka putem već postojeće kulturne sfere, pri čemu čovek nema aktivni kritičko-stvaralački odnos prema njoj, već pasivno-receptivni. Praktično, življenje života odabranih osnovni je uslov za ulazak u “estetsku državu”. Za razliku od Šilera, Kuberten nastoji da širom otvori vrata njegove “sportske republike” za potlačene, pogotovu u kriznim trenucima za kapitalizam, da bi ih “naučio” da poštuju poredak u kome vladaju jači i na taj način ih integrisao u postojeći svet. Kubertenova “sportska republika” nije iluzorni svet u koji se stiže maštanjem, već realni svet u koji se stiže življenjem života koji se zasniva na principima bellum omnium contra omnes i citius, altius, fortius. Umesto Šilerovog postulata da je čovek “samo onda čovek kada se igra”, (13) kod Kubertena dominira postulat da je čovek samo onda čoveka kada tlači slabije i pokorava svet.
Šiler se ne bavi (kritičkom) analizom prirode konkretnih igara, budući da je romantičarski zanos ona sila koja omogućava da čovek u najmračnijem ropstvu doživi najsvetliju slobodu – koja se svodi na pravo da se učestvuje u stvaranju sveta iluzija. Sloboda koja mu je vraćena “estetskim raspoloženjem” je, po Šileru, “najviši od svih poklona” – “poklon ljudske prirode”. (14) “Naime, čim u njemu prorade dva suprotna osnovna nagona, oba gube prinudu, a iz suprotnosti dve nužnosti nastaje sloboda.” (15) Sloboda “počinje tek onda kada su se potpuno razvili čovek i oba njegova osnovna nagona; ona mora, dakle, nedostajati dok on nije potpun i dok nema jedan od dva nagona, i mora se moći vaspostaviti svim onim što čoveku vraća u njegovu potpunost.” (16) Govoreći o svojoj “estetskoj državi” Šiler zaključuje: “Davati slobodu slobodnom osnovni je zakon ovoga carstva”. (17) Po Beno fon Vizeu, Šilerova prava ljubav “nije toliko moralna sloboda ljudske vrste, već mnogo više estetska sloboda čovjeka koji se igra, jer tek pomoću nje moguće je da bude potpuno čovjek, ne samo kao vrsta, već ujedno i kao individuum”. (18) Čovek može, putem romantičarskog zanosa i estetskog nadahnuća, da bude “slobodan” u sebi uprkos tome što je rob u društvu: putem igre ropstvo se pretvara u “estetsku slobodu”. Putem estetskog privida čovek ne stiče slobodu, nego stvara lažno osećanje slobode. “Let mašte” nije izraz “slobode”, već vapaj sužnja. Sloboda u umetnosti pretpostavlja pomirenje sa neslobodom u društvu. O tome Gadamer: “Pomirenje ideala i života putem umjetnosti je samo partikularno pomirenje. Lijepo i umjetnost daju stvarnosti samo površni i lažni sjaj. Sloboda duše, do koje oni uzdižu, je sloboda samo u estetskoj državi, a ne u stvarnosti.” (19) Istovremeno, u Šilerovoj “estetskoj državi” iscrpljuje se nada i vera čoveka u pravedni svet. U njegovim “finim dušama” ima mesta za “lepotu”, ali ne i za patnju unesrećenih. Za Kubertena je postavljanje zahteva za slobodom besmisleno. On s gnušanjem odbacuje ideje-vodilje Francuske građanske revolucije, i u njima utemeljena prava čoveka i građanina, i proglašava “pravo jačega” za neprikosnoveni osnov društvenog strukturiranja. Umesto za Šilerov princip da se “putem lepote dolazi do slobode”, (20) Kuberten se zalaže za princip da se putem bespoštedne borbe za opstanak stvara “gospodarska rasa”, s jedne, i robovi, s druge strane. Umesto za “slobodu individue”, Kuberten se zalaže za “usavršavanje čovečanstva” pod patronatom bele “gospodarske rase”. On ne nastoji da “pomiri ideal i život putem umetnosti”, već da pomiri čoveka sa postojećim svetom nepravde tako što će uništiti njegovu veru u pravedni svet.
Za Šilera čovek je samo onda čovek kada ostvaruje punoću svog ljudskog (igračkog) bića. On, poput Ničea, nastoji da se vrati “sintetičkom” čoveku antike, pri čemu lepota predstavlja integrišući ideal u kome se ostvaruje jedinstvo ljudskog bića. Međutim, Šiler ima u vidu čoveka kao apstraktno biće koje lepotu doživljava nezavisno od društvene realnosti, što znači od svog konkretnog društvenog bića. Po Šileru čovek je “u punom značenju reči čovek” tek onda kada uspe da se putem romantičarskog zanosa i mašte u potpunosti odvoji od tmurne realnosti i da u “estetskoj državi” ostvari čistotu svog bića. Tačnije, tek u “estetskoj državi” čovek može da uspostavi harmoniju između nagonskog i razumskog oslobođen od bremena društvene egzistencije. Igra nije samo bekstvo iz društva, već i bekstvo čoveka od sebe kao društvenog bića. Šiler insistira na realizaciji nagona, ali je on ispraznio čoveka i sveo ga na apstraktno biće u kome se sučeljavaju i sjedinjuju realnost i forma – iz čega proističe “lepo”. Šiler: “Iz uzajamnog delovanja dva suprotna nagona i iz veze dva suprotna principa videli smo kako nastaje lepo, čiji ćemo ideal, dakle, tražiti u što je moguće savršenijoj vezi i ravnoteži realnosti i forme. (21)
Šilerov “povratak prirodi” sušta je suprotnost Kubertenovoj “naturalističkoj” koncepciji. Govoreći o životinjama i biljkama Šiler konstatuje: “Oni jesu što smo mi bili; oni su ono što mi opet treba da postanemo. Mi smo, kao i oni, bili priroda, a naša kultura, putem razuma i slobode, treba da nas vrati prirodi. Oni su, dakle, istovremeno predstava našeg izgubljenog detinjstva, koje nam večno ostaje najmilije; otuda nas ispunjavaju izvesnom setom. Istovremeno, oni su predstave našeg najvišeg savršenstva u idealu; otuda nas dovode do uzvišenog ganuća.” (22) Šiler insistira na uspostavljanju jedinstva prirodnog i umnog u čoveku; Kuberten insistira na potpunom uklapanju čoveka u postojeći svet uklanjanjem prirodnog bića čoveka i uma. U “sportskoj republici” čovek ne postiže punoću svog ljudskog bića, već se potpuno “prazni” od svoje ljudskosti da bi se uklopio u postojeći svet “bez ostatka”. Priroda nije za Kubertena miroljubiva i harmonična celina, već prostor na kome se vodi bespoštedna borba za opstanak. Kubertenov povratak prirodi nije posredovan “razumom i slobodom”, već “pravom jačega” i “progresom” koji dovodi do degeneracije čoveka kao prirodnog bića. Dok kod Šilera čovek od “roba prirode” postaje “njen zakonodavac čim o njoj počne da razmišlja”, kod Kubertena se to dešava putem sporta i telesnog drila koji se zasnivaju na apsolutizovanom principu “većeg napora” – sa kojim se zakoni koji vladaju u prirodi pretvaraju u moć sa kojom se ovladava prirodom, a to znači i ljudskim telom i njegovom “lenjom životinjskom” prirodom. Po Šileru “čovek u svom fizičkom stanju trpi samo silu prirode; oslobađa se ove sile u estetskom stanju, a vlada njome u moralnom.” (23) Kuberten ne nastoji da se oslobodi “sile prirode” putem estetike, pogotovu ne da “vlada njome” putem morala, već da od nje stvori nerpikosnovenu totalizujuću moć. Njemu ne pada na pamet da buržoaziji postavi Šilerov “razumski zahtev”, koji je on postavio narodu, da “pretvori svoju prirodnu državu u moralni”, i da na taj način dokaže svoje “punoletstvo”. (24) Ono što je “sveto u čoveku”, nije Šilerov “moralni zakon”, (25) već “zakon jačega”. Umesto da “počne da pokazuje svoju samostalnost prema prirodi kao pojavi” i svoje “dostojanstvo prema prirodi kao snazi, i plemenito slobodno uzdiže se ka svojim bogovima”, (26) Kubertenov pozitivni čovek teži da se obračuna sa svim onim što pruža mogućnost čoveku da se odnosi prema prirodi kao samostalno (samosvojno) biće. Istovremeno, budući da je pozitivni čovek otelotvorenje “progresa” kao fatalne moći, u kojoj su zakoni evolucije doživeli svoj najviši razvoj, u njemu nema dvojnosti i sukoba, a to znači ni potrebe za “pomirenjem”.
