Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja odbacivanje emancipatorskog nasleđa Rusoove filozofije koja je jedan od najvažnijih misaonih izvorišta moderne telesne kulture. Za razliku od Rusoa koji polazi od čoveka kao slobodnog i razumnog bića koje je u stanju da, rukovodeći se svojom izvornom ljudskom prirodom – “nema iskvarenosti u srcu čoveka” – stvori svet u kome će ljudi biti slobodni, Kuberten teži da ukine građansko društvo i uspostavi “civilizovani” zverinjak u kome je uspostavljena tiranija parazitskih klasa nad radnim slojevima. U Rusoovom prirodnom poretku ljudi se rađaju slobodni; u Kubertenovom društvenom poretku ljudi se rađaju kao gospodari ili robovi zavisno od toga kojoj klasi, rasi i polu pripadaju. Dok Ruso u prirodi vidi prostor koji oplemenjuje čoveka, Kuberten u društvu vidi prostor u kome do najvišeg izražaja dolazi agresivna “životinjska” priroda čoveka. Rusoov “divljak” otelotvorenje je ljudskih vrlina; Kubertenov “novi čovek” je nad-zver lišena ljudskih osobenosti. U Rusoovom “prirodnom poretku”, u kome su “svi ljudi jednaki”, “zajednički poziv” ljudi je “pre svega biti čovek”; (10) u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini “zajednički poziv” je uništiti sve ono što čoveka čini čovekom. Za razliku od Kubertenovog čoveka koji može da bude gospodar ili rob, Rusoov Emil “ne pokazuje puzavu i ropsku pokornost roba, niti govori u zapovedničkom tonu gospodara” jer “on zna vrlo dobro da je uvek svoj vlastiti gospodar”. (11) Otuda Ruso traži da se iz rečnika dece izbace izrazi “pokoravati se i zapovedati”, (12) koji predstavljaju conditio sine qua non Kubertenove pedagoške prakse. Biti “svoj vlastiti gospodar” tako što će se živeti od vlastitog rada i biti u jedinstvu sa svojim prirodnim bićem, najviši je princip Rusoove pedagogije i osnovni uslov slobode. Na toj osnovi Ruso dolazi do “svog” čoveka koji nije ni gospodar, ni rob, već samosvojna individua. Istovremeno, u svetlu Rusoove filozofije otkriva se izvorište i prava priroda Kubertenove “elitističke” koncepcije. Dok Kuberten polazi od kolektiviteta, koji se pojavljuje u obliku rase (nacije) i klase, da bi stvorio “gospodarsku rasu” koja će ognjem i mačem da pokori svet, Ruso polazi od individue koja se pojavljuje u obliku emancipovanog građanina koji nastoji, na temelju sopstvenog rada i “društvenog ugovora” (contrat social), da stvori građansko društvo. To je za Kubertena najneprihvatljiviji deo Rusoove teorije: ne prava čoveka i građanina, već “pravo jačega” i očuvanje poretka privilegija moćnih neprikosnoveni je osnov društvene integracije. Pored toga, Kubertenov “novi čovek” nije svoj gospodar i zato što je produžena ruka procesa evolucije koji je dostigao svoj najviši nivo razvoja u kapitalističkom “progresu” koji se služi čovekom kao sredstvom za uklanjanje prepreka na svome putu.
Ruso je blizak duhu novostvorenog građanstva koje želi da započne novi život koji se temelji na produktivističkom aktivizmu pojedinaca, a ne na osvajanju i pljački. Umesto borbe koja se svodi na tiraniju moćnih nad slabijima, Ruso se zalaže za borbu putem radne aktivnosti sa kojom se uklanjaju prepreke koje se pojavljuju pred čovekom u njegovom nastojanju da obezbedi opstanak. Rusoov Emil sposoban je za svaki rad jer su njegovi organi “tačno i dobro uvežbani; cela mehanika veština njemu je već poznata”. (13) Ruso traži da “održimo telo u njegovoj delatnosti i udove u njihovoj gipkosti i da ruke nesprestano formiramo za rad i za upotrebe koje su čoveku korisne.” (14) Dok Ruso nastoji da vaspita čoveka da bude samostalna i nezavisna ličnost koja je u stanju da svojim radom obezbedi svoju egzistenciju, Kuberten nastoji da osakati čoveka i da od njega stvori parazita koji je u stanju da preživi jedino pljačkom drugih. Ruso uči Emila da pravi alatku sa kojom će obezbediti sebi egzistenciju i na taj način postati slobodan čovek; Kuberten od detinjstva naoružava buržuja borilačkom (ubilačkom) tehnikom sa kojom će da pođarmi druge i na taj način obezbedi opstanak: sport treba da posluži pripremanju buržoaske mladeži za pljačku i ubijanje radnika i “nižih rasa”. Budući da je sveo ljudsku zajednicu na zverinjak, logično je da su za Kubertena borilački (“krvavi”) sportovi najvažnije sredstvo za vaspitanje mladih, s tim što se sa njima sakati “životinjska” priroda čoveka. Kod Rusoa radni pokret proizvodi radno telo koje odlikuje pokretljivost i prilagodljivost; kod Kubertena borilački pokret proizvodi ratničko telo koje odlikuje telesna čvrstina i eksplozivna snaga. Umesto takvog razvoja tela koje pruža mogućnost za razvoj univerzalnih radnih (potencijalno stvaralačkih) moći čoveka kao individue, Kuberten nastoji da militarizuje telo buržuja koje postaje oruđe monopolističkog kapitala za pokoravanje sveta i kao takvo je simbolično otelotvorenje njegove ekspanzionističke moći. Otuda vojne parade i industrijske izložbe predstavljaju najviše izazove za Kubertenovu estetiku.
Kod Rusoa, kao i kod Kubertena, vaspitanje ne podrazumeva normativni apriorizam, već spontano sledi iz životnog aktivizma u kome dominira borba protiv “prepreka” (Starobinski): doživljavanje sveta ostvaruje se produktivističkim aktivizmom koji postaje osnovni način saznavanja sveta i odnosa prema njemu. Rusoov “divljak” nije fanatik, poput Kubertenovog pozitivnog čoveka, već razumno biće koje se rukovodi prosvetiteljskim umom koji podrazumeva samoinicijativnost, radoznalost, egzaktnost, pronicljivost, praktičnost, spontanost … Kuberten se, poput Rusoa, ne zalaže za pedagogiju koja se usvaja “učenjem”, već insistira na okolnostima, što znači na životnoj sredini koja neposredno i “spontano” utiče na formiranje ličnosti deteta posredstvom njegovog životnog aktivizma. Dok se kod Rusoa radi o “povratku prirodi” koje treba da dovede do usavršavanja ljudske prirode na osnovu poštovanja individualnih sklonosti deteta, Kuberten nastoji da od ljudskog društva stvori životinjsko carstvo, a od buržuja “civilizovanu” zver. Kod Kubertena telesne vežbe i sport ne služe da oplemene čoveka, već da razviju u njemu agresivni i nezajažljivi egoizam i da ga naoružaju za bespoštednu borbu za opstanak. Dok Ruso u prvi plan stavlja usavršavanje telesnih osobenosti i individualnih sklonosti, i na toj osnovi ličnosti čoveka, Kuberten u prvi plan stavlja “disciplinovanje” čoveka, što znači potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje razvoja čoveka modelu lojalnog i upotrebljivog podanika. Kod Rusoa su prisutni najvažniji elementi Kubertenove “utilitarne pedagogije” – hrabrost, izdržljivost, samoinicijativnost – ali način njihove realizacije ne stvara od ljudi neprijatelje i ne okreće čoveka protiv prirode (tela), kao što je to kod Kubertena, već stvara od ljudi prijatelje i usmerava čoveka da poštuje prirodu i svoje prirodno biće. Ruso je odlučni protivnik nadmetanja i daje prednost čovekoljublju pred slavoljubljem: “Naročito neka daleko bude svaka sujeta, svako nadmetanje, svako slavoljublje i svako osećanje koje nas goni da se poredimo s drugima. Jer takva se poređenja nikad ne čine, a da se u nama ne pojavi izvesno osećanje mržnje protiv onih koji nam osporavaju prvenstvo…” (15) U tom kontekstu nema ni nastojanja da se čovek “takmiči” sa prirodom i da je “pobeđuje”, iz čega proističe i Rusoov odnos prema telu. Osnov “sreće” nije obračun sa svojim prirodnim bićem (telom), već slobodni i spontani razvoj tela, duha, čula, uma, veština… Priroda, život i sloboda dati su u jedinstvu.
Za Rusoa “povratak prirodi” znači odbacivanje aristokratskog i hrišćanskog nasleđa koje sputava čoveka: prirodni pokret postaje sinonim za slobodni pokret. “Povratak prirodi” nije bekstvo, već priprema za život u društvu: priroda postaje saveznik čoveka u borbi protiv ancien régime-a. Radi se o nastojanju da se čovek oslobodi šablonizovanog ponašanja koje ubija u njemu životnost, a to znači da se od detinjstva osamostali i da kroz sopstveni životni aktivizam i iskustvo koje na taj način stiče razvije svoju ličnost. Oslobođenje od duhovnog tutorstva, sticanje karaktera samostalne i slobodne ličnosti predstavlja osnovnu intenciju Rusoovog “povratka prirodi”. Ruso je bio svestan da je oslobađanje tela represivnih pravila ponašanja, kao i ograničenog prostora, jedna od osnovnih pretpostavki za oslobađanje i razvoj ljudskog duha i stvaranje slobodne ličnosti. Putem slobodnog pokreta čovek se spaja sa prirodom i oplemenjuje se kao kulturno i prirodno biće, budući da priroda nije za čoveka samo neposredni egzistencijalni prostor, kao što je to za životinju, već i prostor u kome on realizuje svoju radnu veštinu i duhovne moći. Ono što je najvažnije, “povratak prirodi” znači ponovno uspostavljanje jedinstva čoveka sa svojim prirodnim bićem koje je raskinuto sa razvojem civilizacije: priroda je pravi čovekov svet. Kod Kubertena priroda je prostor u kome se odvija nesputana borba za mesto pod suncem i u tom smislu osnov društvenog strukturiranja. On se, poput Rusoa, ne oslanja na institucije, ali njegovo “prirodno stanje” odgovara zverinjaku, dok Rusoov “povratak prirodi” podrazumeva neiskvarenu ljudskost (humanog “divljaka”) koja se zasniva na egzistencijalnom jedinstvu čoveka sa prirodom. Ruso nastoji da čoveka oslobodi stega feudalne civilizacije i razvije njegove plemenite osobenosti; Kuberten nastoji da “oslobodi” svog “novog čoveka” emancipatorskog nasleđa čovečanstva i stvori “civilizovano” varvarstvo. Umesto slobodnog telesnog pokreta, koji spontano sledi mimetičke impulse sa kojima se susreće u prirodi, Kuberten insistira na represivnom modelu pokreta čija je priroda uslovljena socijalno darvinističkim i progresističkim duhom vladajućeg poretka. Kuberten se odnosi prema prirodi posredstvom od čoveka otuđene tehničke sfere kao savladanim silama prirode koje u rukama buržoazije postaju ne samo sredstvo za potčinjavanje čoveka, već i za eksploataciju prirode. Rusoova koncepcija zasniva se na naturalnoj proizvodnji i manuelnom radu, što znači da nema od čoveka otuđene tehničke i naučne sfere koja posreduje između čoveka i prirode. Veština koju čovek stiče ne postaje moć sa kojom čovek nastoji da ovlada i iskorišćava prirodu, već da ostvari potpuno jedinstvo sa njom. Emil ne teži da postane “gospodar i posednik” prirode, već da živi u prirodi koristeći se svojim prirodnim osobenostima. Veština postaje najvažniji oblik životnog aktivizma koji podrazumeva jedinstvo prirodne sredine i prirodnog bića čoveka. Dominira jedinstvo čoveka i veštine koja omogućava oplemenjivanje njegovog prirodnog bića. Između čoveka i prirode nema civilizacijskog posredovanja: sama priroda proizvodi mimetičke impulse koje čovek spontano upija svojim čulima i oni uslovljavaju njegovo (prirodno) ponašanje. Ne apriorno znanje i u tom kontekstu naučena veština, već prirodne okolnosti predstavljaju neposredni izazov čijim savladavanjem čovek stiče iskustvo i razvija svoje ljudske moći u vidu veštine koja mu pruža mogućnost da slobodno dela. Ljudski pokret po svom karakteru je prirodni pokret kojim čovek ostvaruje jedinstvo sa svojim prirodnim bićem i razvija svoje prirodno biće.
Što se tiče saznavanja sveta i sticanja predstave o prostoru, Ruso zaključuje: “Jedino kretanjem naučimo da izvan nas ima još drugih stvari, i samo svojim vlastitim kretanjem zadobijamo predstavu o prostoru.” (16) Radost života ostvaruje se kroz slobodni telesni pokret. Kubertenu je strana ideja o “vlastitom kretanju” čoveka, budući da je njegov život podređen fatalnom hodu evolucije živog sveta koja je svoj najviši razvoj dostigla u kapitalističkom “progresu”. Kod Kubertena ne dominira kretanje čoveka u prirodi, već pokret čoveka protiv čoveka i pokret koji predstavlja obračun sa sopstvenim prirodnim bićem – koji je realizacija kasarnskog telesnog drila “usavršenog” sa principom “većeg napora” koji se svodi na (samo)sakaćenje čoveka i njegovo podređivanje modelu “pozitivnog čoveka”. Dok je kod Rusoa prostor bezgraničan, a vreme beskonačno, u sportu je prostor ograničen, a vreme je “zbijeno” u sate, minute, sekunde, desetinke, stotinke… i predstavlja pulsiranje životnog bila kapitalizma. U Rusoovoj doktrini ne dominira progresistička logika, već logika naturalne proizvodnje: čovekov odnos prema prirodi uslovljen je njegovim egzsitencijalnim potrebama, a ne procesom kapitalističke reprodukcije i brzinom obrta kapitala. Emil ne teži većem rezultatu: brzina kao takva, sa kojom se ne pospešuje izvesnost opstanka, nema za njega nikakav značaj. Za razliku od Rusoa, Kuberten ne teži povratku prirodi, već nastoji da stvori posebne sportske prostore koji treba da budu kultna mesta na kojima se slavi vladajući duh postojećeg sveta koji je otelotvoren u sportu. Sportski tereni su kapitalistički oblik degeneracije i destrukcije prirode, isto kao što je “sportista” kapitalistički oblik degeneracije i destrukcije čoveka.
I pored toga što insistira na vladavini zakona evolucije, Kuberten ne sagledava čoveka u jedinstvu sa prirodom, već polazi od suprotnosti duha i materije, duše i tela, čoveka i prirode. Telo postaje, kao neposredna priroda, “protivnik” s kojim se treba obračunati pre svega tako što će se blokirati prirodni odbranbeni mehanizmi i ono naterati na samouništenje. Ruso insistira na međuzavisnosti tela i duha – duh oplemenjuje telo i telo oplemenjuje duh: “Drukčije je s divljakom: nevezan ni za kakvo mesto, nemajući nikakvog propisanog posla, ne pokoravajući se nikome, ne poznavajući drugoga zakona do svoje volje, primoran je da unapred dobro razmisli o svakom činu u svom životu. On neće učiniti nijedan pokret, nijedan korak, a da pre ne ispita posledice. Zato, ukoliko se njegovo telo više vežba, utoliko se više prosvetljava njegov duh; njegova snaga i razum rastu uporedo i izobražavaju se uzajamno.” (17) I dalje: “Kako je u stalnom kretanju, primoran je da posmatra mnoge stvari i da pozna mnoge posledice; izmalena teče veliko iskustvo, svoju pouku dobiva od prirode a ne od ljudi;… (…) Tako se uporedo vežba i njegovo telo i njegov duh. Budući da on uvek radi po svojoj pameti, a ne po pameti drugih, to on stalno udružuje telesni i duševni napor. Što postaje snažniji i jači, to biva pametniji i razložniji. To je pravi put da jednoga dana stekne ono što se drži da je nezdruživo, i što su gotovo svi veliki ljudi udružili, naime telesnu i duševnu jačinu, razum jednoga mudraca i snagu jednog atleta.” (18) Kuberten je lišio čoveka duše i uma. Dok je kod Rusoa uspostavljen odnos: skladno razvijeno telo – istraživački duh i samostalni um, kod Kubertena je uspostavljen odnos: mišićavo telo – bespoštedni borilački karakter. Kuberten priprema telo i duh za osvajanje, a ne za “upotrebu prirodnih oruđa”. Što se tiče duha, to nije duh čoveka kao slobodne ličnosti, već duh vladajućeg poretka koji se unosi u čoveka putem životnih “okolnosti” koje ga primoravaju da se bori za opstanak. Ruso nastoji da vaspita čoveka kao samosvojnu ličnost; Kuberten polazi od rasnog, klasnog i patrijalhalnog modela pod koji nastoji da podvede čoveka. Kuberten ne teži da stvori razumne ljude koji će samostalno donositi sudove, već kolonijalne fanatike. Rusoovog Emila prirodne okolnosti usmeravaju da razvija svoje telo i um; Kubertenovog buržuja usmeravaju okolnosti u društvu, koje je svedeno na zverinjak, da razvija bespoštedni borilački karakter i odgovarajuću (pozitivnu) svest. Telo nije integralni deo ličnosti čoveka, već je oruđe “duha” za postizanje antiljudskih ciljeva. Ukoliko Rusoov stav da “veliki i snažni udovi ne donose ni srčanost ni genijalnost” (19) uporedimo sa osnovnim Kubertenovim pedagoškim postulatom mens fervida in corpore lacertoso, jasno je da se Kuberten i Ruso nalaze u bitno različitim vrednosnim ravnima. To nedvosmisleno potvrđuje i Rusoova određenje Emila kao “potpunog čoveka” koji je radno i misaono biće “puno ljubavi” čiji je razum usavršen pomoću osećanja (20) – koji je sušta suprotnost Kubertenovom “novom čoveku”. Za razliku od antičke telesne kulture u kojoj dominira harmonični razvoj univerzalnih telesnih i mentalnih moći deteta, u sportu je institucionalizovan dualizam između duha i tela: telo postaje sredstvo za postizanje većeg rezultata, a fanatizovani “duh” bič poretka sa kojim treba naterati telo da postigne zadati cilj po cenu njegovog uništenja. Ono što čini “tajnu” antičke telesne kulture, i što je čini superiornom u odnosu prema Kubertenovoj telesnoj kulturi i sportu, je odnos čoveka prema svome telu koji je posredovan slikom kosmosa u kome su svi delovi u jedinstvu sa celinom i gde je čovek integralni deo prirode: jedinstvo čoveka sa kosmosom osnov je jedinstva čoveka sa svojim telom. Rusoova filozofija sledi holistički pristup odbacujući estetski apriorizam i dajući mu prirodnjačku dimenziju: telo Emila razvija se u skladu sa njegovim prirodnim osobenostima i odgovara prirodnoj sredini. Osnov Kubertenovog odnosa prema telu (prirodi) je potpuna podređenost čoveka ekspanzionističkoj moći monopolističkog kapitalizma i na njemu zasnovanom “progresu”, na čemu se zasniva njegov “kult intenzivnih mišićnih vežbi”, princip “većeg napora”, kao i apsolutizovani princip učinka koji se izražava u maksimi citius, altius, fortius: odnos čoveka prema svome telu u sportu simboličan je izraz odnosa kapitalizma prema prirodi. Kubertenova “utilitarna pedagogija” dovela je do kraja koncepciju koja u obračunu “duha” s “telom” vidi osnov vaspitanja čoveka. Umesto nastojanja da se oplemeni nagonska priroda čoveka, kao što je to slučaj u helenskoj i Rusoovoj pedagogiji, u sportu je telesni i mentalni razvoj deteta podređen stvaranju “sportiste”, što se svodi na sistematsko sakaćenje deteta i usmeravanje telesnog i mentalnog razvoja ka postizanju većeg rezultata (rekorda).
