Država je, pored porodice, institucija kojoj Kuberten, u nastojanju da je prilagodi novom vremenu, posvećuje posebnu pažnju. Kuberten: „’Država, to sam ja’, rekao je Luj XIV; danas je država mnogo veće zlo nego jedan jedini čovek, ona je sve.“ (117) U Kubertenovom razmatranju uloge države u francuskom društvu, za nas ima poseban značaj deo koji se odnosi na pitanje kakav bi odnos trebalo da ima vladajuća klasa prema siromašnima. Kuberten: „Sa kakvom bi radošću mnogi ’bogataši’ prihvatili žrtvu koja bi omogućila da se siromaštvo protera sa ovoga sveta; ali, mi dobro znamo, gospodo, da je to utopija, da ljudi koji onemogućavaju svoju decu da se bogate dovode u pitanje svoju snagu kao i svoju nacionalnu egzistenciju, i da je uzaludno bunuti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona – zakona nejednakosti. Zato se ne prepuštajmo nikakvom zanosu, ne prihvatajmo nikakvo sporazumevanje. Socijalizam, kakve god da su njegove boje, ne može da pruži ništa dobro.“ (118)
To su, praktično, uvodne napomene za raspravu o „društvenim odnosima“, trećem kamenu temeljcu Kubertenove strategije promene. Radi se, zapravo, o definisanju odnosa koji treba da bude uspostavljeni između seljaka i zemljoposednika, kao i između radnika i kapitalista. Budući da je industrijski razvoj u Evropi, kao i u Severnoj Americi, postao dominirajuća tendencija razvoja kapitalizma, Kuberten će najviše truda uložiti da se spreči rasplamsavanje klasnog sukoba između radnika i „poslodavaca“. Njegova koncepcija „klasnog pomirenja“, koja se zasniva na Lepleovom „patronstvu“, umnogome potseća na današnje pokušaje da se preko leđa radnika uspostavi „socijalni mir“. Značajno je, isto tako, da Kuberten ne priznaje pravo radnicima da se, kao samostalna politička snaga, bore za ostvarivanje i zaštitu svojih radničkih, kao ni građanskih i ljudskih prava. Odnos između radnika i „poslodavaca“ trebalo bi da se zasniva na „milosrđu“ kapitalista, na toj „izuzetno plemenitoj vrlini koju Francuzi tako divno umeju da upražnjavaju“. (119) Ovde je Kuberten dosledan svom „humanizmu“. On, naime, traži od kapitalista da „brinu“ o radnicima, ali ne iz ljudskih, već iz praktičnih razloga: „Njihova srdžba je sve dublja, sve žešća i sve opasnija“, upozorava Kuberten aristokratiju i kapitaliste. (120) Strah od radničkog nezadovoljstva predstavlja izvorište Kubertenovih „dušebrižničkih osećanja“ prema radnicima.
Kuberten nastoji da svede odnose između radnika i kapitalista u iste one okvire koji su razbijeni u Francuskoj građanskoj revoluciji. Govoreći o 1789.godini Kuberten konstatuje da je Revolucija unela promene u društvene odnose, ali da se „promenila samo forma“. „Milosrđe“ je taj put koji vodi ka „zajedništvu“ – kao u feudalnom društvu. Kuberten: „Još ima, i nesumnjivo će uvek biti snažnih i slabih, pobednika i onih koji se bore za pobedu; ali, oni koji su stigli nikad neće imati pravo da ignorišu one koji se trude da stignu.“ Na toj osnovi je moguće približiti radničku i vladajuću klasu tako da se one, „pred ljudima kao i pred Bogom, ni po čemu ne rezlikuju; klase su se približile sustižući jedna drugu“. (121)
Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, u vreme rasplamsavanja revolucionarne borbe proletarijata u Evropi, Kuberten je opsednut mišlju kako da izgradi institucionalne okvire pomoću kojih će biti moguće izvršiti socijalnu integraciju klasa, i na taj način otupiti oštricu revolucionarnog radničkog pokreta – da bi se sačuvao vladajući poredak. U februaru 1918.godine Kuberten piše: “Vratimo se grčkoj gimnaziji, i posmatrajmo je iz tog ugla. Otkrivamo da je njeno osnovno načelo trostruka saradnja, čiji smo značaj izgubili iz vida. Na prvom mestu, uspostavljena je saradnja između (različitih) oblasti; sport, higijena, nauka i umetnost su se, izmešani, našli zajedno. Na drugom mestu, uspostavljena je saradnja između različitih doba; prisutne su tri generacije – mladi, odrasli i stari. I, na trećem mestu, uspostavljena je saradnja između profesija; čovek prakse i teoretičar, naučnik i pisac, političar i običan građanin, član esnafa i nezavisni (zanatlija) našli su se ruku pod ruku u nekoj vrsti blagotvornog zajedništva… Nemojmo, međutim, da zaboravimo najbitnije: do svih ovih oblika saradnje nije došlo zbog ideje o opštem dobru, već zbog potrebe za postizanjem zadovoljstva kroz telesno vežbanje. To je velika pouka (koju nam pruža) grčka gimnazija.“ (122) Polazeći od toga, Kuberten dolazi do sledećeg zaključka: „Moramo da obnovimo gradsku gimnaziju stare Grčke, i to će nam doneti mir.“ (Pod.Lj.S.) (123) U oktobru iste godine Kuberten ponavlja: „Sadašnji zadatak je uspostaviti društveni mir obnavljanjem antičke gimnazije, mesta na kome su filozofi držali propovedi…“ (Pod.Lj.S.) (124) Uplašen zbog nemoći institucija kapitalističkog društva da zaustave revolucionarni talas koji se širio Evropom (Novembarska revolucija u Nemačkoj), Kuberten u novembru 1918.godine, u panici, piše: „Postoji poseban razlog što će gradske institucije igrati vodeću ulogu u budućem svetu. Država je, sviđalo nam se to ili ne, u stanju raspadanja. Veliki idol još uživa poštovanje vernika, i čini se da su oni brojniji nego ikada ranije, ali nikakvo proročanstvo neće ubuduće pasti sa njegovih zatvorenih usana. Skrivena u pozadini, crkva je u rasulu; oseća se da se približava fatalno i opasno beznađe.“ (125) Tekst se završava rečima: „U modernom gradu koji je na putu da bude rođen – kao i u njegovom slavnom pretku, grčkom gradu – gimnazija je dobila izuzetno i suštinsko mesto. Napravimo, stoga, plan njenih glavnih tremova.“ (126)
Izrugujući se radničkoj „masi“ Kuberten, 4.decembra 1918.godine, piše: „Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život… Pogledajmo koje su osnovne potrebe vremena. Izgleda da bi napor, pre svega, trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju rada, zatim prema boljem razgraničavanju između oblasti javnih službi i privatne inicijative, čije su granice često nejasno povučene i ponekad na apsurdan način, i na kraju prema takvom obrazovanju koće će biti svima pruženo i koje neće više biti monopol manjine. Ali, postoji opasnost da sve ove reforme ostanu sterilne ukoliko ne uspemo da stvorimo centar za masovne spektakle i zabavu u kojem obična, jasna i opipljiva ideja može da poveže ne samo ljude svih doba i profesija, nego najrazličitija shvatanja i položaja. Ne zavaravajte se da demokratija može da ima zdrav život ukoliko njeni građani nemaju ništa drugo što može da ih poveže nego zakonske tekstove i izborne skupove. Ranije je bilo javnih crkvenih svečanosti i divnih pompi monarhije. Čime mislite da ih zamenite? Otkrivanjem statua i govorancijama u šinjelima? Ma hajte! Postoji samo jedan kult koji je danas u stanju da stvori neku vrstu stalnog građanskog jedinstva i to je kult koji će se razviti oko mladalačkog vežbanja, simbola rasne izdržljivosti i nacionalne nade.“ (Pod.Lj.S.) (127) Što se tiče „potreba vremena“ i Kubertenovog predloga da bi „napor pre svega trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju rada“, ne radi se ni o čemu drugom nego o taktičkom potezu kapitalista da većim nadnicama stišaju gnev radnika da bi se lakše obračunali s revolucionarnim radničkim pokretom.
Kada je reč o Kubertenovom zalaganju za „takvo obrazovanje koje će biti svima pruženo i koje neće više biti monopol manjine“, treba reći da se ovde radi o obrazovanju koje bi trebalo da se pruži radnicima na „radničkim univerzitetima“ koji, po Kubertenovoj zamisli, nisu ništa drugo nego sredstvo vladajuće klase za prevaspitavanje „buntovnih“ radnika u lojalne građane. To nisu bile institucije u kojima je trebalo da radnici razvijaju svoje stvaralačke moći, kritičko-menjalački um i slobodarsko dostojanstvo, već geta u kojima je trebalo uništiti klasnu samosvest radnika i od njih stvoriti „civilizovane“ robove. Da je Kuberten stvarno bio za radničke univerzitete, onda bi prihvatio i radnička sportska udruženja kao legitimni oblik radničkog organizovanja i prosvećivanja. Jedan od glavnih razloga što je Kuberten bio oduševljen Hitlerom bio je taj što su nacisti, čim su došli na vlast, ukinuli radnička sportska udruženja i pohapsili (kasnije likvidirali u koncentracionim logorima) njihove vođe, da bi sport sveli na oruđe za stvaranje arijevske „nadrase“. Desilo se ono na čemu je Kuberten decenijama insistirao: sport je iskorišćen kao oruđe za izgradnju „gvozdenog tela“ i „gvozdene volje“, što su bile glavne odlike njegove „elite“ pobednika koja je trebalo da pokori svet.
U pismu od 14.decembra 1918.godine, Kuberten, između ostalog, piše: „Alfa i omega svega što je prethodno bilo rečeno je razlika, koja uvek iznova mora da bude podvučena, između telesnog vežbanja kao nužnog oruđa telesne kompenzacije, i telesnog vežbanja kao stvaranja moralne i nacionalne snage. U prvom slučaju ono, jednostavno, pomaže uravnoteživanju usmerenog i dobro doziranog kretanja mladića ili čoveka čiji je život bez mnogo kretanja, ili previše ispunjen umnom aktivnošću; tada ono igra istu ulogu s obzirom na zdravlje pojedinca, kao što je policajac igra s obzirom na javnu bezbednost. U drugom slučaju, telesno vežbanje – ukoliko se shvati i primeni na određeni način – može pomoći da se iskuje karakter, obnovi zajednica, pa čak, u demokratskim vremenima, da postane spona između različitih društvenih klasa. Na taj način, ono izlazi van njegovih uskih fizioloških granica, utvrđuje se u centru obrazovanja između psihologije, s jedne strane, i umetnosti, s druge, i postaje glavni faktor u opštem progresu. Tako je bilo u staroj Grčkoj; tako je skoro postalo u srednjem veku; ono je, takvo, ponovo nastalo u u novom veku, prvo nesvesno kod Anglo-Saksonaca u vreme Kingslija i Tomasa Arnolda, a zatim u čitavom svetu, i na konačan način posle obnavljanja olimpijskih igara, kako je najavljeno u Parizu 1894.“ (Pod.Lj.S.) (128)
Govoreći 13.januara 1919.godine o ulozi studenata u postojećim društvenim uslovima, Kuberten konstatuje: „Upravo sam rekao, i ponavljam, da će sport, zbog njegovih snažnih telesnih i moralnih efekata, biti dragocen instrument u njihovim rukama za uspostavljanje društvenog mira. Zato oni mora da nauče kako da rukuju njime s taktom, i kako da iz njega izvuku maksimalni efekat. Masovni olimpizam će uskoro biti rođen; neka se studenti pripreme da mu služe.“ (Pod.Lj.S.) (129) Istog meseca, on upućuje pismo počasnim članovima Međunarodnog olimpijskog komiteta u kome, zalažući se za realizaciju maksime „svaki sport za svakoga“, piše: „Gimnastički i sportski klubovi postali su najbolji propagandni instrument; oni će nastaviti da budu vitalni faktor u progresu, ali ne jedini faktor, štaviše, dobit od njihove aktivnosti biće u direktnoj srazmeri sa liberalizmom njihovih regulativa. Njihova današnja dužnost je da se stave u službu masa ne tražeći od njih ništa u zamenu, jer ljudi do kojih se sada mora doći nemaju ni dovoljno novca ni vremena, a sada je, bez obzira na sve, neophodno probuditi u njima potrebu za sportom; od toga zavisi telesna i moralna snaga nacije.“ (Pod.Lj.S.) (130)
Do koje mere je Kuberten bio opsednut nastojanjem da uspostavi „socijalni mir“ pomoću sporta najbolje pokazuje njegov spis „Istina o sportu“, koji je objavljen u junu 1927.godine, u predvečerje velike ekonomske krize kapitalizma, u kome se izričito zalaže za uspostavljanje gimnazija u kojima će biti zabranjeno čak i takmičenje i nastojanje da se postigne rekord – bez čega se ne može zamisliti njegova olimpijska ideja. Kuberten: „To je razlog što želim da vidim, do izvesne mere, i u modernom obliku, obnavljanje gradskih gimnazija antike. Želeo bih mesto gde su zabranjeni takmičenje i rekordi, i gde svaki mladić u bilo kom pogodnom trenutku, i bez opasnosti da u tome bude nadgledan i kritikovan, može da se bavi najjednostavnijim vežbama – trčanjem, skakanjem, bacanjem i gimnastikom… a kao umerena borba bavljenje boksom, uzimanje lekcija iz mačevanja, galop u jahačkom krugu, ili plivanje u bazenu.“ (Pod.Lj.S.) (131)
Evo šta Kuberten kaže u govoru koji je održao na plenarnoj sednici Međunarodnog olimpijskog komiteta u Antverpenu 17. avgusta 1920.godine, obraćajući se „njegovom veličanstvu belgijskom kralju“ i „gospodi“: „Dolazimo do trećeg od faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva – mislim na pridobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom ’proleter’, vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao ’društveno razbaštinjenih’. Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će nadvladati elitu koja nije uvek bila vredna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim.aut.); nije stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije bilo učinjeno da se ublaži (njegov) bes – ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće reči – (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara uznemiravajuću ’podlogu’ novog tla koje se formira.“ (Pod.Lj.S.) (132) Stoga bi, nastavlja Kuberten, trebalo „najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i lojalnosti. A ta škola će biti sport“. (Pod.Lj.S.) (133) Kuberten, u istom tonu, dalje piše: „Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet traženjem zadovoljstva u sportu. Ovo je nužno stoga što je on najjeftinija zabava koja najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je sredstvo protiv alkohola i najproduktivnije deluje u ovladavanju i kontrolisanju energije.“ (Pod.Lj.S.) (134)
Radi se samo o delu materijala koji nedvosmisleno ukazuje da se ne radi ni o čemu drugom nego o Kubertenovom razrađivanju taktike borbe vladajuće klase protiv revolucionarnog radničkog pokreta – u vreme duboke ekonomske i političke krize u kojoj se našlo kapitalističko društvo nakon Prvog svetskog rata. O tome Urlike Prokop: „Kao što je pokazano, ’zadivljujuće proročanstvo genijalnog istoričara’ nije se, u stvari, pre svega odnosilo na radničku klasu, nego na pripremanje buržoaske mladeži za imperijalističke ciljeve. Tek posle Ruske revolucije – 1918. – on počinje, u svom obrazovnom sistemu, da pridaje značajnu ulogu ’moralnom razvoju’ radničke klase. Kuberten je spoznao ’snagu radničke klase’, ali samo da bi je, u svom obrazovnom modelu, na različite načine suzbijao. Stvarno je neshvatljivo odakle autorima u DDR-u (i ne samo u DDR-u, prim.aut.) hrabrosti za stvaranje njihove slike o Kubertenu.“ (135)
Očigledno je da je za Kuberten sport ne samo legalno i legitimno političko oruđe u borbi za vlast, već ekskluzivno političko oruđe buržoazije za očuvanje kapitalističkog poretka. Maksima da „sport nema veze sa politikom“ nije za njega značila ništa drugo nego da sport ne sme biti „uprljan“ u svakodnevnoj politici – da bi bio pouzdano sredstvo za ostvarivanje strateških ekonomskih i političkih ciljeva vladajuće klase. To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da sačuva „nezavisnost“ Međunarodnog olimpijskog komiteta u odnosu prema kapitalističkim državama. „Olimpijski pokret“, po Kubertenu najvažnija institucija kapitalističkog poretka, „zadužen“ je da sačuva temeljne odnose i vrednosti kapitalizma, i stoga mora ostati iznad trenutnih i parcijalnih političkih interesa i sukoba. Članovi MOK-a su „poverenici olimpijske ideje“, što znači da je njihova uloga da doprinesu ostvarivanju dugoročnih strateških interesa buržoazije, a ne da se izgube, kao predstavnici određenih država i političkih grupa, u svakodnevnim političkim obračunima. Zato su članovi MOK-a mogli da budu samo provereni antikomunisti rešeni da svoj život posvete obračunu s međunarodnim radničkim pokretom. To je glavni razlog što „velike demokrate“, odgojene na tradicijama predstavničkih sistema, nisu „pravili pitanje“ o formalnom (nedemokratskom) statusu MOK-a. Oni su više verovali u Kubertenov fanatični antikomunizam nego u demokratske institucije.
U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji „olimpizam“ je, zapravo, nova religija, a olimpijski pokret svojevrsna sekta. U tom smislu, MOK postaje nova crkva na čijem čelu se nalazi „božanski baron“ Pjer de Kuberten – papa olimpijskog pokreta. Da se ovde ne radi ni o kakvoj proizvoljnoj analogiji, potvrđuje i sam Kuberten: „Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem.“ (136) Na to upućuje način na koji se biraju članovi MOK-a, kao i njegova organizaciona struktura. O tome Kuberten: „Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, ’poverenici’ olimpijske ideje.“ (137)
Nešto noviju sliku MOK-a (na osnovu koje se, posredno, može steći slika kako su stvari stajale u Kubertenovo vreme) daje nam Piter Hejn (Peter Hain) u svom delu „The Politics of Sport and Apartheid“, objavljenom 1982.godine: „Iako se olimpijski pokret u celini sastoji od oko 140 zemalja članica sa svojim nacionalnim komitetima, samo je za njih 70 do sada osiguran puni status člana MOK-a: ostali nemaju pravo glasa, ni pravo da budu predstavljeni. Da se radi o nepravednoj podeli glasova, vidi se jasno iz činjenice da od 85 članova koji imaju pravo glasa u MOK-u (neke zemlje imaju više od jednog glasa) više od 50 dolazi iz Zapadne Evrope, belog Komonvelta i Amerike. U ovom trenutku, na primer, Britanija, Zapadna Nemačka, Italija, Francuska i Australija imaju isto broj glasova (12) kao i čitava Afrika. Ova nedemokratska struktura uslovljena je činjenicom da se MOK sastoji od individualnih (Pod.P.H.) članova-glasača koji su izabrani posle selekcije i naimenovanja od izvršnih vlasti MOK-a. Na njih se pre gleda kao na ambasadore MOK-a u njihovim zemljama, nego na delegate-predstavnike njihovih nacija. Tako, član MOK-a može biti opozvan od strane nacionalnog olimpijskog komiteta njegove zemlje, a da i pored toga zadrži svoje mesto kao njen ’predstavnik’ (kao što se desilo sa Kenijom). Isto tako, uprkos tome što je Južna Afrika 1964.godine bila prvo suspendovana, a onda 1970.godine isključena s olimpijskih igara, bela Južna Afrika ostala je punopravni član MOK-a.“ (138)
