Moderna olimpijska doktrina predstavlja obračun s kulturnim nasleđem filantropskog pokreta koji se, inspirisan prosvetiteljskim pedagoškim idealima, razvio u Nemačkoj u osvit i nakon Francuske građanske revolucije. Prvi korak u njegovom razvoju je načinio Johan Bernard Bazedov koji je 1774. godine u Desau osnovao javnu školu u kojoj je, pored uobičajenih naučnih predmeta, bilo uvedeno i telesno vaspitanje. On je uticao na Guc Muca da napiše knjigu “Gimnastika za mlade” (“Gymnastik für die Jugend” ,1793.), koja je bila prva celovita teorijska koncepcija telesnog vaspitanja u Nemačkoj i koja će postati glavni oslonac filantropske pedagoške misli i prakse. Guc Muc polazi od stava, da je već stotinama godina polazište u vaspitanju maksima “u zdravom telu zdrav duh” i na njoj zasniva svoju gimnastiku: osnovni cilj “sistema vežbi” je postići telesnu izdržljivost, snagu, zdravlje i lepotu. (21) Pored tih izazova, Guc Muc u telesnom vaspitanju vidi i sredstvo za dizanje duhovnog i moralnog nivoa kod mladih, i razvoj patriotskog duha koji je trebalo da doprinese prevazilaženju feudalne rascepkanosti i izvrši nacionalnu integraciju Nemaca. (22)
Polazeći od Rusoa, Guc Muc dolazi do zaključka da je civilizacija dovela do degeneracije izvornog telesnog i duhovnog bića čoveka: što je bliži prirodnom stanju, utoliko je čovek telesno superiorniji u odnosu prema civilizovanom čoveku. Otuda on u “primitivnom čoveku” vidi ideal “telesnog savršenstva” kome moderni čovek treba da teži. Držeći se socijalno darvinističkog evolucionizma, Kuberten je “utvrdio” da je čovek sve savršeniji što je udaljeniji od svoje “lenje” životinjske prirode, s tim što je bela rasa u borbi za opstanak i dominaciju uspela da očuva “čistotu” svoje rasne krvi i postane “gospodarska rasa” koja predstavlja najviši i konačni stupanj u razvoju ljudskog roda. Guc Mucova gimnastika nastoji da čoveka što više približi prirodi i na taj način njegovom ljudskom biću; Kubertenova pedagogija nastoji da čoveka što više udalji od prirode i na taj način od ljudskog. Kod Kubertena ne dominaraju prirodne prepreke koje se pojavljuju u okviru životne aktivnosti čoveka, već borba između ljudi za opstanak i dominaciju koja je posredovana kvantitativnim kriterijumima, a to pre svega znači nastojanjem parazitske “elite” da obezbedi pljačku radnih slojeva. U toj borbi čovek se ne otuđuje samo od svog ljudskog, već i od prirodnog bića. Kubertenov “civilizovani” zverinjak nije kopija životinjskog sveta, već pribavljanje prirodnjačkog legitimiteta društvu u kome vlada duh monopolističkog kapitalizma.
Guc Muc nastoji da od gimnastike stvori sredstvo za izgradnju nacionalnog karaktera Nemaca i za njihovu duhovnu i političku integraciju. Kao što je kod Rusoa priroda saveznik u borbi protiv ancien régime-a, tako je kod Guc Muca priroda saveznik u borbi protiv feudalne rascepkanosti i u stvaranju nacionalne države Nemaca. On u nacionalnoj emancipaciji vidi osnovni uslov građanske i ljudske emancipacije svojih sunarodnika. Umesto Kubertenovog “besmrtnog duha antike”, koji doživljava reinkarnaciju putem modernih olimpijskih igara, kod Guc Muca “zdrav duh” građanina, do koga se dolazi putem telesnog vežbanja, postaje reinkarnacija slobodarskog duha “starih Germana”. To više nije Rusoov “divljak”, već romantizovana predstava predaka koja nije samo slobodarski i zdravstveni, već pre svega nacionalni izazov. U tom kontekstu Guc Muc insistira na njihovim karakternim osobinama kao što su, pored “zdravlja” i “snage”, “vernost” i “hrabrost”. Povratak prirodi ne znači vraćanje zverinjoj prirodi čoveka, već vraćanje izvornoj nacionalnoj samobitnosti, a vraćanje prirodnom pokretu postaje vraćanje izvornoj nacionalnoj snazi. Gimnastika postaje sredstvo za povratak Nemaca prirodnom životu, što znači onim životnim uslovima u kojima su živeli njihovi preci, i za njihovo telesno i duhovno (karakterno) jačanje po principu mens sana in corpore sano. Priroda se pojavljuje kao organska spona sa precima putem koje se ostvaruje kontinuitet nacionalne egzistencije i jedinstvo nacionalnog bića. Savladavanje prirodnih prepreka treba da omogući čoveku da očvrsne i vrati se svom izvornom nacionalnom biću. Izvorni prirodni pokret osnov je stvaranja izvornog nacionalnog tela i duha (karaktera) i kao takav je integrativna delatna snaga u odnosu prema duhovnoj rascepkanosti nemačkog nacionalnog bića. Prirodnost se poistovećuje sa životnošću, nezavisnošću, neiskvarenošću… Umesto u borbi na život i smrt, kao što je to kod Kubertena, “zdrav duh” se razvija u savladavanju prirodnih prepreka na način koji razvija prirodne osobenosti i veštinu. (23) Umesto borilačkih sportova – hodanje, trčanje, skakanje, bacanje i druge slične telesne vežbe postaju najvažniji segmenti njegove gimnastičke obuke. U njima ne dominira osvajačko-pljačkaški duh buržuja, već duh izvorne prirodne nezavisnosti emancipovanog građanina koji nastoji da se oslobodi stega feudalne civilizacije, stvori građansko društvo i ostvari nacionalnu integraciju. Guc Muc, poput Rusoa, povezuje sticanje zdravlja sa poštovanjem prirodnih zakona (ne i prirodne selekcije i “prava jačega”) i prirodnog bića čoveka. Životna snaga zasniva se na harmoničnom razvoju svih ljudskih moći koje čoveku omogućuju samostalan život: sa telesnim vežbama se treba postići takav razvoj tela koji omogućava sticanje veština sa kojima čovek može da obezbedi opstanak. Kuberten je zdravlje namenio “slabima”: ono što njegov buržuj treba da stekne je osvajačko-tlačiteljski karakter i odgovarajuće telo.
Guc Muc postavlja pitanje: “Da li se može kultivisani čovek približiti telesnom savršenstvu primitivnog čoveka a da ne postane divljak?”, (24) i zaključuje da “ideal ne može i ne sme biti primitivna germanska divljačnost”, već “germanska telesna čvrstina i snaga, hrabrost i muškost spojene sa kulturom srca i duha”. (25) Pozivajući se na Rusoa, Guc Muc konstatuje da i najviši duhovni razvoj bez izgradnje tela predstavlja samo pola čoveka. (26) On preokreće maksimu mens sana in corpore sano i, oslanjajući se na Demokrita, konstatuje da je u nezdravom telu nezdrav duh. (27) Iz telesne slabosti proističe nervoza, slabost i bolest: “Što je telo slabije, to više komanduje…” – navodi Guc Muc Rusoa. (28) Kod Guc Muca dominira relacija telo-duh, a ne telo karakter, međutim on pod duhom podrazumeva i karakterne osobenosti čoveka, kao što je hrabrost. On stavlja u prvi plan “zdravlje sa muškom snagom i spretnošću, sa izdržljivošću, hrabrošću i postojanošću duha spojenih u muškom karakteru”. (29) Gimnastičke vežbe predstavljaju “najvažniji deo vaspitanja mladih; telesno očvršćavanje, jačanje, okretnost, lepa građa, hrabrost, prisebnost duha u opasnosti i na tome izgrađena ljubav prema otadžbini je njihov cilj”. (30) Po Guc Mucu, “jedini pravi vrhovni cilj gimnastike je harmonija između duha (Geist) i tela (Leib)”.(31) Polazeći od antičkog uzora, Guc Muc u “dobro građenom telu” vidi izraz “lepote duha”, (32) što je strano Kubertenovoj doktrini. Guc Muc se i ovde drži šablona mens sana in corpore sano: u lepom telu – lep duh. Kuberten je odbacio maksimu mens sana in corpore sano i proglasio maksimu mens fervida in corpore lacertoso za ideju-vodilju njegove pedagoške doktrine: što je mišićavije telo – to je borbeniji duh. Gimnastika je za Guc Muca i sredstvo za borbu protiv dosade. (33) Polazeći od Rusoovog Emila, Guc Muc u telesnim vežbama, kao obliku kultivisanja snaga koje upravljaju njime, vidi sredstvo za kultivisanje inteligencije (34): telo je “mašina na kojoj tkamo vesele niti misli…” (35)
Na prirodu Guc Mucove koncepcije upućuje i njegovo navođenje kritičkih komentara o gimnastici koji potiču iz antičkog doba. Radi se, pre svega, o Euripidovom fragmentu u kome on kaže: “Među hiljadu zla u Grčkoj soj atletičara je najgori.” (36) Guc Muc navodi i antičku izreku, tako aktuelnu u današnjem vremenu: “Čovek se bavi gimnastikom da bi živeo, ali ne živi da bi se bavio gimnastikom”. (37) Istovremeno, on podseća da je Galen bio izričito protiv atletske gimnastike i da je gimnastiku delio na “ratničku”, “štetnu atletsku” i “pravu medicinsku”, (38) kao i da je Platon pravio razliku između “plesne gimnastike” (Tanzgymnastik) i “borilačke gimnastike” (Kampfgymnastik). (39) Međutim, Guc Muc, poput Kubertena, u gimnastici ne vidi samo sredstvo za jačanje tela, već pre svega sredstvo za stvaranje “budućih branilaca otadžbine”. On suprotstavlja mušku snagu ženskoj “slabosti” (40) i odbacuje muziku kao vaspitno sredstvo jer u njoj vidi “žensko”. Istovremeno, Guc Muc svodi telo na “mašinu” i na taj način se obračunava s igračkom prirodom čoveka. Njegova “gimnastička veština” (Turnkunst), poput Kubertenovog telesnog drila, postaje svojevrsna vojnička obuka: militarizacijom tela postiže se militarizacija duha. Turneri su simbolični predstavnici nacije, a rezultat (pobeda) koji postižu nije izraz njihovog ličnog dostignuća, već nacionalne snage. Dok Kuberten nastoji da sa svojom “utilitarnom pedagogijom” od buržoaske omladine Evrope stvori “gospodarsku rasu” koja će da pokori svet, Guc Muc nastoji da stvori “mladog građanina sveta” (Junge Weltbürger) koji će “tako da bude telesno vaspitan, da može da ostane moralan”. (41) Kada je reč o borilačkim oblicima telesnog vežbanja, Guc Muc upućuje na hrvanje i u njemu vidi sredstvo za izgradnju borbenog nacionalnog karaktera “branilaca otadžbine”, ali ne osvajačko-tlačiteljskog, na kome insistira Kuberten, već odbranbeno-slobodarskog. U svojoj studiji iz 1817. “Turnerska knjiga za sinove otadžbine” (“Turnbuch für die Sohne des Vaterlandes”) Guc Muc detaljno razrađuje veštinu hrvanja, (42) uz objašnjenje da je njen osnovni smisao “obuka branilaca otadžbine”. Guc Mucova socijalna teorija baca posebno svetlo na njegov koncept telesne kulture i ukazuje na postojanje nepremostivog jaza između njegove i Kubertenove doktrine. Dok Kuberten podržava poredak koji se zasniva na zločinačkoj eksploataciju dece, Guc Muc se zalaže za društvenu pravdu i ustaje protiv toga da deca “radne narodne klase” već sa 10 godina odlaze da zarade hleb napuštajući školu i izlažući se “ropskom radu”. (43)
Elitistički duh Kubertenovog olimpizma uslovljava njegov nepomirljivi odnos prema Pestalocijevoj doktrini. Za razliku od Pestalocija koji teži “narodnom odgoju” (Volkserziehung) i na razvoju odgovarajućih “temeljnih principa” (Grundsätze), (44) Kuberten insistira na klasnom pristupu: njegova “utilitarna pedagogija” nastoji da stvori “gospodarsku rasu”, s jedne, i “masu” potčinjenih, s druge strane. Pestaloci insistira na tome da “mora nanovo da se uspostavi narodni duh gimnastike”. (45) Za Pestalocija čovek nije zver, već slobodno igračko biće. On upućuje na bogatstvo izvorne ljudske igračke prirode i traži da se detetu od malih nogu obezbedi “slobodan mnogostrani igrački prostor” za njegovu telesnu aktivnost i potrebu kretanja, (46) istovremeno insistirajući na tome da je telo deteta “hram svetoga duha”, a ne “tamnica duše”. (47) Umesto telesnog drila koji se svodi na (pred)vojničku obuku, Pestaloci insistira na “prirodnoj gimnastici” (Naturgymnastik) koja je samo osnova za razvoj “umetničke gimnastike” (Kunstgymnastik). (48) On nastoji da izgradi harmonično razvijenog čoveka, i insistira na njegovom telesnom, intelektualnom, estetskom, moralnom i stručnom usavršavanju. (49) U tom kontekstu, umesto boksa, po Kubertenu najvažnijeg sredstva za vaspitanje mladih, Pestaloci ukazuje na “neprestanu težnju za kretanjem” kod dece i na njihovu potrebu da se “igraju sa svojim telom”. (50) Poput Rusoa, Pestaloci se suprotstavlja parazitskom mentalitetu vladajuće klase i pokušava da vaspita dete za život u kome će biti u stanju da obavi sve ono što će mu pružiti mogućnost da postane samostalna ličnost. Nezavisnost koja se obezbeđuje egzistencijalnim aktivizmom, u kome dominira sposobnost čoveka da svojim radom obezbedi sebi egzistenciju, predstavlja najviši izazov za telesnu kulturu. Otuda se kod Pestalocija “narodni duh gimnastike” ne potvrđuje samo na narodnim svečanostima, već i u školi i na radu u polju. (51) Pestaloci insistira na “neraskidivoj celovitosti” koju je čovek dobio od prirode, pri čemu su srce, duh i telo samo pojavni oblici te celine. Otuda sledi da razvoj jednog dela neraskidivo povezan s razvojem ostalih delova tela: “organsko jedinstvo” osnov je nezavisnosti i slobode. (52) Kuberten stvara pedagogiju za parazitske klase i zato nastoji da razvije borilački karakter i mišićavo telo na račun radnih sposobnosti, kao i na štetu razvoja intelekta, duha, emocija, Erosa… Umesto harmoničnog razvoja organizma (čoveka), kod Kubertena dominira hipertrofija jednog, i atrofija drugog “dela” čoveka, što samo odgovara socijalnom (klasnom) položaju i (osvajačko-tlačiteljskim) “dužnostima” koju buržoazija ima. Kod Kubertena je prisutno instrumentalizovanje čoveka radi ostvarivanja kapitalističke ekspanzije – to su strogi okviri Kubertenove “utilitarne pedagogije”. Sprečavajući buržoasku mladež da razvije svoje produktivističko-stvaralačke sposobnosti, Kuberten od njih stvara osakaćene parazite koji ne mogu da prežive drugačije nego pljačkom radnih slojeva. Poput Ničeovog “natčoveka”, Kubertenov buržuj rob je svoje nesposobnosti da sam obezbedi sebi egzistenciju. Otuda “pobuna masa” ne znači za buržuja samo gubljenje privilegovanog društvenog položaja, već i gubitak egzistencije.
Poput Rusoa, Guc Muca i Pestalocija, i Fit polazi od toga da upotreba telesnih vežbi ne deluje samo na telo, već i na duh. (53) Fit insistira na istovremenoj izgradnji tela i duha i zato se zalaže za maksimu mens sana in corpore sano. (54) On teži telesnom zdravlju do koga se dolazi kretanjem i telesnim vežbanjem i u tom kontekstu razmatra delovanje telesnih vežbi na funkcionisanje procesa u organizmu i na razvoj ekstremiteta i mišića, kao i na funkcionisanje zglobova. Po njemu, sa telesnim vežbama treba izgraditi dobar telesni stav i postići “muškost” pokreta, ali i lep telesni oblik čiji je najviši izazov izgled vojnika. (55) Otuda Fit umesto na telesnoj pokretljivosti i stvaralačkom telu, insistira na telesnoj čvrstini i na maksimi mens sana in corpore sano. I kod Fita je uspostavljeno prvenstvo telesnog pred duhovnim, iako ne i primat telesnog nad duhovnim. On polazi od toga da telesne vežbe ne slabe, već da jačaju potrebu za duhovnim i intelektualnim aktivnostima i pri tome se poziva na Rusoa: snaženjem tela deteta snaži se i njegov razum. (56) Odbacivanjem maksime mens sana in corpore sano i uvođenjem maksime mens fervida in corpore lacertoso, Kuberten je ukinuo odnos između tela i duha u čemu je sadržana i mogućnost uspostavljanja odnosa između tela i uma. On svodi telo na mišiće i uspostavlja odnos između razvoja mišića i borbenog karaktera, što rezultuje eksplozivnom mišićnom snagom koja je simbolični izraz ekspanzionističke moći monopolističkog kapitalizma. Pored toga, Fit u antičkim gimnazijama, umesto u olimpijskim igrama kao što to čini Kuberten, pronalazi uzor za stvaranje sistema telesnog vežbanja u modernom dobu. (57) Za razliku od Kubertena, Fit pravi razliku između “viteških vežbi” (ples, jahanje, mačevanje…) koje su privilegija aristokratije, i “gimnastičkih vežbi” (hrvanje, trčanje, skakanje, bacanje, balansiranje, plivanje…) koje su pravo građanstva, i na taj način razgraničava aristokratsku od građanske telesne kulture. Za razliku od Kubertenovog “mondijalističkog” olimpijskog duha koji se obračunava s kulturnim tradicijama naroda, Fit nastoji da od gimnastičkih priredbi stvori “narodnu svetkovinu” (Volksfest), pri čemu će muzika i odgovarajući dekor biti iskorišćeni za stvaranje svečarske atmosfere. U tom kontekstu Fit, poput Guc Muca, predlaže organizovanje predstava sličnih antičkim olimpijskim igrama i rimskim igrama u amfiteatru, ali “u malom”. (58)
Zvanični “otac” gimnastičkog pokreta (Turnbewegung) u Nemačkoj, Jan, bio je jedan od onih pedagoga koji je pokušao da putem telesnog vežbanja stvori nacionalni karakter Nemaca. Imajući u vidu izrazito nacionalistički i militaristički duh koji dominira u Janovim delima, moglo bi se reći da je Kubertenova “utilitarna pedagogija” najbliža njegovoj “turnerskoj” pedagogiji. Međutim, između njih postoji bitna razlika: Janova doktrina nema osvajačko-tlačiteljski, već nacionalno-oslobodilački karakter. Polazeći od Guc Mucove knjige “Turnerska knjiga za sinove otadžbine“, Jan piše svoje delo “Nemačko narodno turnerstvo” (“Deutschen Volksturnens”) i 1811.godine u Hazenhajdeu (Hasenheide) u Berlinu gradi prvo vežbalište (Turnplatz) na kojem su mladi praktikovali trčanje, bacanje, skakanje i penjanje. Radi se o “narodnim vežbama” (volkstummliche Übungen), svojevrsnoj predvojničkoj obuci, koje su priprema za “narodni rat” (Volkskrieg) protiv francuske dominacije i za ujedinjavanje Nemaca u jednu državu. (59) “Duh osnovnih pravila” sa kojima se rukovode turneri sadržan je u principu: “Krepak, slobodan, veseo, i pobožan.” (“Frisch, frey, fröhlich, und fromm“). To je, po Janu, oznaka za “carstvo turnera”. (60) Umesto za “krepkost”, Kuberten se zalaže za “mišićavo telo”; umesto za “slobodu”, za neograničeno tlačenje porobljenih; umesto za “veselost”, za fanatičnu usresređenost na postizanje zadatih kolonijalnih ciljeva; umesto za “pobožnost”, za razvoj tlačiteljske “volje za moć” koja se zasniva na nezajažljivoj gramzivosti. Janova teza iz 1815. godine, da je “duša turnerskog bića narodni život, a on uspeva jedino na otvorenom, na vazduhu i na svetlosti”, (61) nedvosmisleno upućuje na to da se kod Jana radi o razvoju slobodarskog nacionalno-populističkog pokreta, koji predstavlja suštu suprotnost Kubertenovom plutokratskom elitizmu i kolonijalnom fanatizmu.
Aristokrata Kuberten je, rukovodeći se kapitalističkim “progresom” i nezajažljivom pohlepom buržoaske “elite”, odbacio osnovne principe aristokratske telesne kulture. Govoreći o oblicima telesne kulture u modernom dobu koji su prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu aristokratskog vežbanja koje je predstavljalo “učenje specifičnog držanja tela, nežnih izražajnih pokreta, pristojnosti”. Cilj telesnog vežbanja bio je “učenje unapred datih obrazaca, dakle, radilo se o zadržavanju ili usmeravanju određenih tokova pokreta”. Nasuprot tome stajao je “svaki nedvorski običaj, seljačka nespretnost” i “iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano upražnjava samo jednu telesnu delatnost”. “Pozitivnim vrednostima, meri i formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma”. Radilo se o “zadržavanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne preći”. (62) Po Mekalunu, Kuberten je “bilo da je prihvatio ili odbacio red i meru u svojoj aristokratskoj baštini sasvim sigurno nije prestao da ceni vrednost junaštva koje nije video u gimnastici već samo u sportu”. (63) Pogled na promenu kanona vežbanja pokazuje da su filantropi “najpre preuzimali tradicionalne kanone plemićkih vežbi, koje su obuhvatile igranje, jahanje, vešto skakanje i mačevanje, i pokušavali da ih ukomponuju u svoje “nove sisteme gimnastičkih telesnih vežbi”. Pored toga su uveli nove vežbe, koje su bile orijentisane prema grčkom uzoru i narodnom vežbanju”. Hopf dalje konstatuje da se “aristokratsko i filantropsko telesno vežbanje – ma koliko da je tradicionalno – radikalno razlikuje od onoga što mi nazivamo sportom. Ono se temelji na “geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples””. Hopf se poziva na Ajhbergov zaključak da se Fajt “trudio da pretvori klizanje, koje je tada ulazilo u modu, “u zaista lepu umetnost” (Fajt) i dopunjuje Ajhberga konstatacijom da “ovde dolazi do izražaja građanski moment, otkrivanje prirodne lepote”. To se jasno vidi iz Klopštokove ode klizanju. “Doživljaj klizanja” je čvrsto vezan sa “dubokim osećanjem za lepotu zimskih predela, ujutru, kao pri svetlosti meseca”. Filantropi su u pojam lepote uneli novi duh. Oni “statičkom idealu savršenstva” suprotstavljaju “dinamički” što se izražava u “upotrebi reči usavršavanje”. (64) Što se tiče merenja učinka u onom smislu u kome je pristuno u današnjem sportu, ono se “sprovodi kod filantropa postepeno”. Postoje samo “pojedinačni podaci o učinku, a u početku su ih po aristokratskoj tradiciji smatrali kuriozitetom”. Filantropi stoje “još bliže merenju u starijem smislu – kao meri koje se treba pridržavati”. Po Ajhbergu, filantropi su “samo početak prelaska telesnog vežbanja u sport”. Put ka sportu u Nemačkoj je bio “relativno dug i završen je tek pobedom sporta nad vežbanjem (Turnbewegung, prim.aut.), dakle tek početkom ovog veka”. Što se tiče konkurencije, filantropi su takmičenje koristili “kao sredstvo odgoja – i ovo je nešto novo”, ali je bilo potrebno “još oko sto godina da ideja o takmičenju potpuno pobedi vežbanje i time postane sport”. Hopf navodi mišljenje Krokova da filantropi predstavljaju “istorijski početak” prelaska telesne kulture u sport u Nemačkoj. Po Ajhbergu, radi se o “procesu rastuće kvantifikacije učinka, povezanog s predstavom neograničenog povećanja učinka”. (65) Ovde bi trebalo dodati da Klopštok klizaljke naziva “krilima na stopalima” čime se, u poetskom obliku, sugeriše način prevazilaženja postojećeg sveta i put u budućnost. (66)
