Куда води пут Иве Андрића? Одговор на ово питање налази се у Андрићевим књижевним делима, као и у његовим мислима које је објавио у књизи Знакови поред пута.
Знакови које је Андрић поставио поред пута упућују на природу бивствовања човека. Андрићев пут није историјски пут који је човек изградио и који води у будућност. То није пут слободног човека већ пут роба који слепо следи фатални ток судбине. Све је на нивоу космичке датости. Знакови нису „крајпуташи“ који указују на борбу људи за слободу и опстанак већ епитафи на гробу умирућег човечанства. Њихов смисао садржан је у максими sic transit gloria mundi… Знакови поред пута не мотивишу човека да се бори за хумани свет већ указују на пролазност људског живота и на његову бесмисленост. То је пут нестајања у забораву.
На праву природу Андрићевог пута указује Андрићев однос према свету и човеку: „Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света. – У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре. – У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени. У ствари, мерено васионском мером и казано нашим људским речима: јуче смо доведени, а сутра нас неће више бити. Можда ће још трава расти и минерали сазревати, али само за себе.“ Андрић не тврди само да ће човек једнога дана нестати без трага, већ инсистира на томе да „човек треба да нестане без трага“. Због чега треба да нестане сваки траг који указује на људско постојање?
Оваква морбидна и бесмислена визија света могла је да падне на памет само некоме ко има тешке менталне проблеме који су му блокирали моћ расуђивања и вољу за животом. Заправо, није битно психичко стање које је условило да Андрић напише ове редове, већ због чега је Андрић објавио овакве ставове и упутио их људима – које је свео на гмизавце и којима је укинуо не само право на достојанствени живот, већ и на достојанствену смрт? Зашто је Андрићу стало да обезвреди и понизи људе? Зашто се Андрић обрачунава са аветима који га прогањају тако што баца човечанство на олтар смрти? Да ли је то његова освета због тога што је од детињства био лишен онога што му је као људском бићу било најпотребније – љубави и поштовања?
Укидајући човека као јединствено и непоновљиво космичко биће које ствара хумани космос Андрић је свео човека на мртваца који хода, а Земљу на космичку мртвачницу. Човек се не рађа да би живео, већ да би нестао. Морбидни мистик Андрић појављује се као Велики инквизитор који се не руководи идејом апокалипсе већ идејом нестајања у космичкој тишини. Андрић настоји да убеди човека да он, заправо, не постоји и да је право постојање човека – његово непостојање. Ради се о илузији која одговара идеји о вечном животу на небу и као таква је духовна дрога која треба да омогући човеку да потисне патњу и пронађе душевни мир. Оно што је за хришћане рај, то је за Андрића тишина космичког непостојања.
Андрић не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Једино нестајање има смисла јер оно одговара процесу космичког битисања: све што настане – нестаје. Андрић укида човека као историјско биће и тиме укида историјско време које се заснива на историјском кретању. Нема постајања човека човеком и света људским светом већ се време мери нестајањем човека и његовог света. Човек није јединствено и непоновљиво космичко биће већ је космичка датост која је, попут других космичких појава, подређена космичким процесима.
Укидајући човека као стваралачко и слободарско биће Андрић је укинуо животворни карактер људског бивствовања. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао настанка човечанства није у његовом нестанку, већ у стварању хуманог света и у том контексту у повећавању извесности људског опстанка. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо.
Лишавајући човека животворне моћи и визионарске свести Андрић лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Андрић је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Андрић не схвата да је човек животворно биће које са својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.
Андрић је опседнут ужасом постојања: „Када бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав навероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља: непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“ Тишина непостојања је илузија која је одговор ужасу постојања и има ескејпистички карактер. Андрић настоји да побегне из света тако што машта о васељени у којој влада вечна тишина непостојања. Он укида време, простор, кретање, историју… Не ради се о умном односу према васељени и тражењу одговара о смислу живота већ о визији која треба да му пружи душевни мир и на тај начин могућност да преживи у постојећем свету. Андрићева илузија је комформистички одговор свету у који је човек бачен. Андрић настоји да победи страх од мрака тако што се утапа у мрак. Заглибљен у блату усамљеничког безнађа Андрић ствара визију која ће му омогућити да доживи себе као део целине којој ће у потпуности и заувек припадати. Тишина космичког непостојања није ништавило већ истински свет у који Андрић настоји да урони и на тај начин стекне осећање извесности које више ништа не може да наруши. Она је гробница у којој је Андрић пронашао вечни мир.
Андрић не полази од разума, моралних принципа или религиозних догми, већ су његови ставови израз његовог психичког стања које проистиче из његове осакаћене личности и страха од нестанка. Шта се то Андрићу дешавало у сновима што је изавало у њему потребу да нестане? Зашто Андрић крије од људи оно што по сопственој тврдњи представља кључ за разумевање његовог односа према свету и човечанству? Да ли његови снови указују на праву природу његове личности – која је до те мере извитоперена да Андрић не сме да проговори о њој? Да ли сучељавање са својом правом личношћу изазива код Андрића ужас постојања? Да ли његово књижевно дело представља виртуелни свет и као такво је бекство Андрића од самога себе и стварање шареног застора иза кога се крио од људи?
Андрићева мисао нема историјску самосвест, што значи да има апстрактни карактер. Андрић није свестан природе света у коме живи, а то значи владајуће тенденције његовог развоја. Његова мисао утемељена је у егзистенцијалистичком бесмислу и има аутистичну природу. Андрић ствара антрополошки модел човека полазећи од своје личности, свог доживљавања света и свог положаја у њему. Он се не плаши других људи и света, већ се плаши себе. У њему зјапи понор који настоји да премости путем илузија које га лишавају обавезе да буде човек. Отуда Андрић тежи забораву који све брише. Тишина космичког непостојања постаје океан у чијим тамним дубинама нестаје сваки зрак светлости.
Андрићева животна филозофија садржана је у његовом ставу „ћутим и живим“. Његова мисао обезвређује настојање човека да искорачи из капиталистичке цивилизације и створи нови свет. Највећа опасност за опстанак човечанства нису космички процеси, већ владајући поредак који претвара природне процесе у средство за уништење човека и живота на Земљи. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Андрићева мисао нема само антислободарски, већ и антиегзистенцијални карактер. Она не спречава само човека да се бори за слободу, већ и за опстанак. Андрићев пут није пут живота, већ пут смрти.
