Историјски гледано, капитализам је путем своје пропагандне машинерије стварао „легендарне“ личности које представљају симбол његове „развојне снаге“. Данас, то је Илон Маск. Владајући медији направили су од њега мит са којим треба показати да су развојне моћи капитализма неограничене. „Генијални визионар“ Маск је тај који ствара техничка средства за „продор у космос“ и за колонизовање других планета. Он ствара могућности да капитализам постане не само владајући земаљски, већ и владајући космички поредак.
Заједно са другим капиталистичким „визионарима“ Маск настоји да реализује космичке пројекте који имају профитабилни карактер, и који служе експанзији капитализма који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи. Истовремено, његова „космичка визија“ је саставни део пројекта „рата звезда“ који је створила америчка војна индустрија и који је промовисао амерички председник Роналд Реган. Мит о „генијалном визионару“ Маску је маска иза које се крије америчка капиталистичка олигархија која настоји да загосподари светом. Крајњи циљ „освајања космоса“ је овладавање Земљом.
Идеја о „освајању“ других планета не заснива се на разумном сагледавању чињеница већ на машти тахнократских фах-идиота која има митолошку и сензационалистичку природу. Путем владајуће пропаганде и на капиталистички начин дегенерисане науке ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. Везивање будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју стварају технократски фах-идиоти и холивудска филмска индустрија.
Маск залуђује људе космичким пројектима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… У коначном, „освајање космоса“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма манипулације, доминације и деструкције.
Попут Хокинга, Маск ствара илузију да „човечанство може да преживи“ тако што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Ствара се атмосфера да је Земља привремено станиште човека и да се будућност човечанства налази на другим планетама. Човек не може да укине капитализам и створи поредак који ће се заснивати на економији која настоји да задовољи истинске људске потребе и која ће имати рационални и оплемењујући однос према природи, али може да путује хиљадама година кроз космичко пространство и створи нови живот на некој непознатој планети. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу – и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Овде треба рећи и то, да су традиционалне религије, које се заснивају на идеји апокалипсе и другим фаталистичким идејама, дале посебан допринос стварању атмосфере да је Земља привремено станиште човека. Земља је сведена на „космичку мртвачницу“ а човек на проклетника кога је бог послао на Земљу да би га уништио.
Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа капитализма према Земљи. Уместо да се однос човека према Земљи заснива на саживоту са природом и њеном оплемењивању он се заснива на експлоатацији природе и уништавању живота. Стварањем „потрошачког друштва“ однос према Земљи бива заснован на потрошачкој еуфорији која се темељи на деструктивном ирационализму. Што човек грчевитије настоји да очува потрошачки стандард утолико интензивније уништава живот на Земљи. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и предмет експлоатације.
Маскова теорија и пракса указују на истину да техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Уистину, техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.
За Маска продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Његова космологија заснива се на механицистичком поимању човека и природе. Он се обрачунава с хуманом историјом људског друштва и на тај начин доводи у питање човека као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. Хуманистичку машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Маск и други „космички визионари“ су средство капиталистичке олигархије за уништење хуманистичке визије будућности која подразумева превазилажење капиталистичке цивилизације.
Маск промовише катаклизмичке сценарије на којима се развија идеја о „застарелости традиционалног човечанства“, и идеја да треба створити „новог човека“ који ће бити у стању да се ментално и телесно прилагоди изазовима које намеће одлазак у космос и живот на другим планетама. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. Томе служи развој свемирске технике, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека. У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине и постаје роботизована наказа.
У владајућим научним круговима све је популарнија „вештачка интелигенција“ која подразумева да је интелигенција лишена хуманог садржаја и да је добила технички карактер. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, моралног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега. Човек треба да се прилагоди техничким изазовима и постане механизам са којим ће управљати вештачка интелигенција. Маск указује на опасност од неконтролисаног развоја вештачке интелигенције, а истовремено настоји да омогући капиталистичку експанзију која неминовно доводи до лишавања човека ума и до његовог претварања у робота.
Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност само уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи уколико је средство капиталиста за уништавање човека као хуманог бића и за стварање техничког света. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека начина мишљења које му пружа могућност да постави питања која се тичу суштине човека као људског бића и суштине људског света, смисла живота, могућности да објасни историјске појаве, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Исто тако, технократски фах-идиоти своде бога на „интелигенцију“ која је створила жива бића на исти начин на који научници стварају хибриде кукуруза и пестициде. Бог постаје отелотворење вештачке интелигенције која је постала апсолутна и тиме неприкосновена моћ.
Попут других технократских фах-идиота Маск има на технички начин дегенерисани ум. Није случајно што је његов речник лишен појмова који указују на суштину човека као хуманог бића. Сиромаштво његовог речника израз је ограничених могућности његовог мишљења које има механички карактер. Он не поставља умна питања која траже умне одговоре. Нема дијалектичког начина мишљења без којег није могуће направити разлику између прошлости и историје, а то значи без којег се не може схватити да је човек историјско и визионарско биће. Став да „човек није оно што јесте, већ оно што може да буде“ за Маска и друге технократске фах-идиоте представља немогуће питање.
Ради се о начину мишљења који се заснива на укидању човека као јединствене и непоновљиве личности која је у стању да има сопствени поглед на свет и будућност. Вештачка интелигенција и роботизација подразумевају лишавање човека људске самосвести и достојанства. Човек престаје да буде самосвојно стваралачко, слободарско и визионарско биће и постаје механичка ствар. Истовремено, развој вештачке интелигенције доприноси стварању техничког света и укидању међуљудских односа и на тај начин аутентичне друштвености. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.
Маск и други фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали са њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам да уништи живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком свет је постао капиталистички крематоријум. Човечанство се приближава еколошком граничнику чијим је прекорачењем његова судбина запечаћена. Све драматичније пропадање живота на Земљи приморава човечанство да се уједини и искорени узроке који доводе до уништења живота. Однос према космосу треба да се заснива на одбрани живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и на тај начин спречити уништење живота на Земљи. Човек може да обезбеди опстанак у космосу једино уколико обезбеди опстанак на Земљи. То подразумева ослобађање човека од илузије, коју стварају Маск и његови истомишљеници, да се будућност човечанства налази на другим планетама. Какву то „космичку будућност“ може капитализам да понуди човечанству када се његов опстанак заснива на уништењу живог света? Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства не прети од космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма. Капиталистички фанатици попут Илона Маска постали су јахачи апокалипсе и као такви гробари човечанства.
Идеја да је Земља једини космички дом човека добила је на значају током развоја еколошких покрета који су настали као одговор на све дубљу еколошку кризу коју ствара капитализам. Да би Земља постала истински космички дом човека треба да буде успостављен поредак који неће бити само у стању да обезбеди опстанак човечанству, већ и да пружи могућност човеку да се реализује као слободарско биће. Тек када престане да буде роб капитализма и претвори Земљу у свој дом човек ће постати истинско људско биће и на тај начин истинско космичко биће. Истовремено, окретање човека Земљи подразумева окретање човека себи као друштвеном бићу, што значи окретање човека човеку. Историјски гледано, идеја да су „сви људи браћа“ заснована је на изворном хришћанском романтизму који има апстрактно-хуманистички карактер. У савременом свету та идеја треба да постане борбени поклич пробуђеног човечанства које је свесно да једино укидањем капитализма може да се сачува живот на Земљи и створи свет који ће бити братска заједница слободних људи.
Једна од заблуда на којој се заснивају традиционална и модерна космологија је да човек није космичко биће као земаљско биће и да Земља није органски део космоса. Живећи на Земљи човек се не налази у космосу већ је „у космосу“ тек када напусти Земљу. То схватање проистиче из начина мишљења које се заснива на религиозним догмама које успостављају дуализам земаљског и „небеског“ света. Земља је привремено станиште човека и као таква је безвредна. „Прави свет“ налази се на „небу“ и он обезбеђује човеку „вечно блаженство“. Човек је обезвређен као земаљско и хумано биће и тиме као јединствено и непоновљиво космичко биће.
Треба укинути двојност земаљског и космичког света. Човек је космичко биће као земаљско биће. Живећи на Земљи ми путујемо кроз бескрајно космичко плаветнило. Земља је наш „космички брод“. Земаљска природа је јединствена космичка средина која је омогућила настанак живота на Земљи и човека као специфичног и непоновљивог живог бића – и тиме специфичног космичког бића. Човек само као органски део земаљског света може да опстане у космосу.
Однос човека према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може да се успостави путем технике, већ путем стваралаштва са којим човек превазилази материјалну димензију космоса и досеже до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих превазилази се појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека. У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.
У космосу нема квалитативних скокова већ промене стања материје. Човек као самосвесно и самостварајуће биће представља квалитативни искорак из космичких процеса који имају детерминистички карактер. Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у техничко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара нема квантитативну, већ квалитативну димензију.
Идеја истинског чини суштину хуманог космоса. Човек је као хумано биће у стању да реализује животворне потенцијале космоса тако што развија своје животворне потенцијале руководећи се хуманистичким идеалима. Човек ствара нови космос који је могућ само док човек постоји као људско биће. Постајање човека човеком условљава постајање космоса хуманим космосом. Стварање хуманог космоса не заснива се на освајању других планета и на њиховој експлоатацији, већ на претварању космичких сила од деструктивне у животворну моћ која повећава извесност људског опстанка. „Освајање космоса“ постиже се хуманизовањем космичких сила.
Космос је неприкосновена датост. Он је материјални носилац вечности која се појављује у односу према егзистенцијалном ништавилу. Космос је неуништив и као такав омогућава да се човек и његов свет не претворе у ништа. Космос није непроменљива датост која искључује настанак космичког novuma. Човек се не односи према космосу као непроменљивој датости зато што сам човек није непроменљива датост већ самосвесно и самостварајуће космичко биће. Човек није само облик у коме се појављују животворни потенцијали космоса већ нови космички квалитет који указује на то да космос није оно што јесте, већ оно што може да буде. Човек је у стању да својом стваралачком и визионарском праксом претвори космос као безвременску датост у историјски простор у коме тече историјско време које је усмерено према будућности. У том контексту појављује се идеја вечности. Она треба да добије историјску легитимност и да постане путоказ човеку у његовом настојању да створи хумани свет и обезбеди опстанак човечанства. Хумани свет је извориште новог универзума.
Пред нама је најважнији историјски задатак: да укинемо деструктивну капиталистичку цивилизацију и створимо хуману животворну цивилизацију. Идеал друштва коме треба да тежимо је друштво као животворна заједница слободних и стваралачких људи који живе у јединству са природом. Животворни пантеизам треба да постане најважнија обједињавајућа идеја света. Она не подразумева само борбу за очување живота, већ и борбу за стварање хуманог друштва. Животворна друштвеност представља основни услов слободе човека и опстанка човечанства.
Свемирска одисеја човечанства окончаће се онда када човек постане еманциповано историјско биће и на тај начин еманциповано свемирско биће. Права космичка будућност човечанства започеће када се човечанство врати на историјски пут. Религија, езотерија, научна фантастика, космичка мистика… – све су то начини на које се човек отуђује од себе као људског бића и Земље као свог космичког дома. У коначном, све су то странпутице које имају анти-егзистенцијални карактер. Земља је једина животна средина која пружа могућност човеку да опстане и да буде човек. Уместо да тежи да побегне са Земље на друге планете човек треба да оживотвори животне потенцијале Земље као животворне целине – и то оживотворењем животворних способности човечанства као заједнице слободних и солидарних људи. Не бекство на друге планете, већ стварање хуманог света и оплемењивање природе основни су услов слободе и опстанка човечанства.
Тек када пригрли Земљу као свој свемирски дом човек ће моћи да постане еманциповано свемирско биће. Тада ће се „отворити небо“ и започети истинска свемирска епопеја човечанства. Као што се Одисеј после дугог и мукотрпног лутања по морима вратио у родну Итаку својој верној супрузи Пенелопи, тако ће се човек после дугог и мукотрпног лутања по илузорним световима вратити својој мајци Земљи и људима – својој јединој космичкој браћи.
