Хајдегерово схватање историје супротно је Марксовом схватању које се заснива на ставу, да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, што значи да је најразвијенији историјски период кључ за разумевање претходних историјских периода. По Хајдегеру, кључ за разумевање садашњости налази у прошлости – у предсократовској Хелади. Она представља време у коме је човек био близак бићу и као таква је извориште визије света коме треба тежити. Предсократовска Хелада дигнута је на митолошки пиједестал. Са њом је свет досегао врхунац свог развоја. Будућност се десила.
Хајдегеров однос према античкој Хелади је неисторичан и заснива се на митолошком мистицизму који има политички и инструментални карактер. Уместо да анализира настанак и нестанак хеленског друштва као конкретне историјске појаве, Хајдегер извлачи хеленски свет из историје и настоји да оживи његов дух стварајући мит о хеленској цивилизацији као највишем могућем облику развоја света. Он постаје неприкосновено полазиште за критику модерног доба и за обрачун с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и визионарском свешћу. Уистину, предсократовска Хелада није самоникла датост, већ има своје корене у прошлости. Оно што је никло у хеленском свету засејано је давно пре него што је он настао.
Хајдегер је, попут Ничеа, опседнут мртвим световима. И он се руководи митолошком некрофилијом. Како може пропали свет да буде узор модерном свету? По Хајдегеру, антички свет је пропао у физичком, али не и у духовном смислу. Мит о античкој Хелади представља извориште мишљења бића који није пресушио упркос пропасти хеленског света. За Хајдегера хеленски духовни свод је неисторијска датост и има матафизички карактер. По Хајдегеру, није антички свет, већ је античка филозофија извориште бића и тиме историје. Истина нема исторични карактер, већ је задата у античкој филозофији. У том контексту није језик као такав „кућа бића“, већ је то онај језик који мисли биће. Хајдегер се позива на античку филозофију зато што се она, све до Сократа, није заснивала на критичком уму, већ на митолошкој свести и мистицизму.
Мишљење бића античког човека и његов однос према бићу битно се разликује од мишљења бића модерног човека и његовог односа према бићу. Антички свет је неповратна прошлост. Духовни свод који је настао у античкој Хелади нераскидиви је део тог света и био је могућ само у том свету. Са пропашћу античке Хеладе пропао је и духовни стожер тог света који Хајдегер настоји да сачува у језику проглашавајући га „кућом бића.“
Код Хајдегера се не ради о поновном појављивању бића које је настало у антици, већ о томе да је човек са пропашћу хеленске цивилизације престао да непосредно доживљава своју трагичну егзистенцију и на тај начин је „заборавио на биће“. За Хајдегера, антички свет је изазов модерном свету зато што је човек у њему непосредно доживљавао своју трагичну егзистенцију која се заснивала на страху од смрти. На томе се заснивала његова потреба за бићем које се појављује у облику свеприсутне божанске сфере. Не представља античко биће највиши изазов за модерног човека, већ је то непосредно доживљавање трагичне егзистенције која се заснива на страху од смрти – на чему се заснива потреба за бићем. Истински развој модерног света подразумева приближавање човека бићу да би, у коначном, човек постао „сусед“ и „чувар бића“ чиме би свет досегао до оног (највишег) нивоа развоја који је постојао у античкој Хелади.
Уколико имамо у виду природу Хајдегеровог односа према антици, можемо закључити да Хајдегера не занима друштвена реалност и у том контексту конкретни историјски карактер античког света. Попут грађанских филозофа, Хајдегер не долази до представе хеленског света на основу социолошких и историјских анализа конкретне природе хеленског друштва и у том контексту природе хеленске филозофије, већ полазећи од ставова античких филозофа који су одабрани и протумачени на основу Хајдегерових политичких и фундаменталистичких критеријума, као и друштвених феномена (поетичко, техника, стваралаштво…) који су лишени конкретне историјске димензије. Идеолошка слика античког света коју су створили водећи антички филозофи који су били лојални владајућем поретку постаје извориште истине о античком свету. На томе се заснива и однос Ничеа и традиционалне грађанске филозофије према античкој Хелади. „Антички свет“ сведен је на политички инструментализовани мит који се појављује у облику естетског привида. Није случајно што декоративни цртежи са античких ваза најважнији „документарни материјал“ са којим се служе грађански хеленисти да би указали на природу хеленског света.
Природа античког света условила је положај човека у том свету и његову мисао, а не филозофија на коју се позива Хајдегер. У античкој Хелади није доминирао ум, већ пљачкашка помама која се заснивала на приватној својини, расизму, колонијалној експанзији (рат као „лов на робове“), религиозном фанатизму… У коначном, беспоштедна борба између старогрчких polisa за превласт довела је до пропасти хеленског света. Да се Хајдегер руководио историјским аналогијама, за њега античка Хелада не би била узор модерном свету, већ упозорење куда води поредак који се заснива на самодеструктивном безумљу.
Хеленски свет био je безнадежно подређен космичком поретку. Однос према космосу засниваo се на геометријским пројекцијaма и астролошким хипотезама. Примитивно научно знање и машта која је на њему била заснoвана чинили су темеље античке религије. Идеал човекобивства није имао антрополошки, већ космолошки карактер. Истина се није налазила у човеку или у свету, већ на митолошком Олимпу. Однос према космосу заснивао се на страху од осветничког беса богова који се појављивао у виду болести, суша, земљотреса и других природних катаклизми које човек није могао да избегне, ни да им се супротстави. Људи су морали да се помире са својом неумитном судбином која је била друго име за апсолутну доминацију расистичког и робовласничког система – који је био обоготворен путем олимпијских богова који су представљали овоземаљску делатну моћ космичких сила. Привидно, овоземаљски свет био је пројекција космичког поретка. Уистину, космички поредак био је пројекција владајућег земаљског поретка и служио је као средство за његово обоготворење. Његов смисао био је у томе, да убеди људе да су безвредни и да је супротстављање владајућем поретку бесмислено и погубно.
Хајдегерова слика античке Хеладе има политичку природу и у том смислу инструментални и редукционистички карактер. На њој нема визионарске свести која се заснива на слободарским и стваралачким потенцијалима човека, већ доминира митолошка мисао. Идеализовани мит о античкој Хелади постаје садржај религиозне свести на којој се заснива вера у биће. Хајдегер се обрачунава с визионарским хуманизмом тако што миту о античком свету даје трансценденталну димензију. Човек који је „бачен“ у модерни свет у коме влада нихилизам треба да се извуче из њега путем „бића“ које представља идеализовану суштину античког света који има митолошку природу.
Хајдегер ствара мит о хеленском свету у коме није постојала идеја будућности. Хеленски свет био је окренут према прошлости. Мит о божанском изворишту живота и људи представља основ античке самосвести. На то указује највећи хеленски песник Пиндар у својим епиникијама. Однос према свету не заснива се на вери у могућу будућност човечанства, која је производ стваралачке и слободарске праксе човека, већ на веровању да је људски свет осуђен на пропаст. Идеја будућности изгубљена је у мистичној тами хеленског космоса. То што за античке мислиоце није постојала будућност не значи да хеленско друштво није имало еманципаторске потенцијале. Софистичко природно-правно учење је доказ да је хеленско друштво било у стању да изнедри и ону мисао која се руководила опште-људским идеалима и која је указивала на то, да је будућност могућа.
Хајдегер користи митолошку слику предсократовске Хеладе да се обрачуна с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом novuma. У том контексту његова филозофија представља обрачун с еманципаторским потенцијалима науке, технике, филозофије, уметности, националних култура, грађанског друштва, слободарске борбе радника и жена, анти-колонијалне и анти-фашистичке борбе… Код Хајдегера нема прометејске ватре; софистичког позивање на природна права човека; ренесансног l’uomo universale; просветитељских принципа; моралног расуђивања; Кантовог „категоричког императива“; хуманистичких идеала Француске грађанске револуције; еманципованог грађанина и визионарске свести… Позивањем на идеализовану антику Хајдегер је дискредитовао своју филозофију као модерну мисао која се заснива на еманципованом грађанском друштву и која је отворена према будућности.
Оно што је Хајдегер „пронашао“ у античкој Хелади и што је поставио као узор модерном свету је: страх од смрти; потпуна интегрисаност човека у постојећи свет; беспоговорна покорност божанском ауторитету и судбини; живот који има литургијски карактер; непостојање визионарске свести и идеје будућности; свест о „расној супериорности“ као најважнијем везивном ткиву хеленског света и темељу владајућег робовласничког поретка… Од посебног значаја је то, што је Хајдегер у античкој Хелади пронашао реализовани принцип јединства света и на њему је засновао свој однос према будућности. Античка митолошка мисао имала је тоталитарно-интегративни карактер. Она је доминирала у свим порама хеленског друштва и била неприкосновени основ поимања човека и света.
Антички свет није био подељен на посебне сфере које фрагментизују човека и које посредују између човека и света тако да лишавају човека његове космичке бити. Људи су живели у јединственом космосу и у јединству са њиховом космичком суштином. Човек је у потпуности припадао постојећем свету. Хајдегерово инсистирање на томе да предсократовска Хелада, као свет у коме је човек био у потпуности посвећен бићу, буде узор савременом човеку указује на потребу да свет као целина, и самим тим човек и његов живот, буде у јединству са задатим идеалом света – који се у антици појављује у облику савршеног космичког поретка. Постојећи свет треба да буде отелотворење идеала света до кога се долази полазећи од космичке сфере која се издиже изнад људског света и којој је човек у потпуности подређен.
Шта у егзистенцијалном смислу значи теза, да се хеленски свет заснивао на „саживоту човека са бићем“ и да је као такав највиши облик у развоју света и узор модерном свету? Зашто би модерни човек требало да тежи „саживоту са бићем“ када то није спречило пропаст античког света? Да ли принцип „саживот са бићем“ има у модерном добу нови квалитет који подразумева не само есенцијалну, већ и егзистенцијалну димензију? Да је имао здраво-разумски, а не митолошко-инструментални однос према хеленском свету, за Хајдегера би судбина хеленског света била упозорење човечанству, које је капитализам довукао на ивицу провалије, да „саживот са бићем“ не обезбеђује опстанак света.
Хајдегер не тражи сферу апсолута („меру“) на античком Олимпу, већ на хришћанском небу – према коме је усмерен поглед човека. На томе се заснива Хајдегеров однос према Хелдерлиновој поезији у којој се човек „сусреће са богом“. За разлику од хришћанства које инсистира на вери у бога, Хајдегер инсистира на саживоту човека са бићем, с тим што човек није само „сусед“ бића, већ и његов „чувар“. Доживљавање бића је основ саживота са бићем, као и односа према бићу. Оно је стожер поетичког живота.
Како је хришћанин Хајдегер могао да прогласи паганску Хеладу за највиши могући облик у развоју човечанства и за неприкосновени узор модерном свету? Хајдегер се позива на античку Хеладу у којој је човек био близак бићу, али је то био свет у коме су владали пагански богови, а не хришћански бог на кога се он позива. Природа тих богова, а то у коначном значи природа античког друштва и његовог духовног хоризонта, условила је и природу античке религиозности и тиме однос човека према бићу.
По Хајдегеру, са пропашћу хеленског света човечанство је пало у бездан ништавила из кога се није извукло ни у модерном добу. Зар није хришћанство квалитетни искорак из античког паганизма? Како човек може да падне у ништавило уколико верује у Исуса Христа? Зар вера у Христа не представља путоказ који води човека из најдубљег мрака на светлост истине?
Што се тиче хришћанског мита о „поновном доласку Исуса Христа“, он се појављује и код Хајдегера али у другачијем облику: „Пре него што буде могло да се у својој почетној истини догоди, бивствовање мора да се скрши као воља; свет мора да се доведе до слома, земља – опустоши, а човек – присили на пуки рад. Тек после такве пропасти догађа се, кроз дуги период, нагли тренутак почетка. У пропасти окончава се све, то јест бивствујуће у целини метафизике.“ Наведени цитат указује на анти-егзистенцијалну природу Хајдегеровог мистификовања капитализма. Какав је то „нагли тренутак почетка“ могућ после „пропасти“ која, заправо, подразумева уништење живота на Земљи?
Упркос томе што инсистира на неприкосновености бића, Хајдегер се не обраћа бићу, већ се обраћа човеку и говори у име бића. Исто је са хришћанским теолозима. Они се не обраћају богу, већ говоре у име бога и користе Библију да би својим ставовима прибавили „божански“ ауторитет. Хајдегеров израз „биће“ само је друго име за божанску сферу коју Хајдегер настоји да путем поетичког приближи човеку. Биће упућује на поетички начин живота, а то значи на живот који се одвија у суседству са вредностима које сачињавају небески свод који је непрестано присутан, али је истовремено неухватљив.
Хајдегер је од бића створио судбинску моћ тако што је бога са неба спустио на Земљу и омогућио људима да живе у његовом суседству. Небеска над-људска моћ, која се у делатном облику појављује у виду цркве, претворена је у имагинарну земаљску над-људску моћ која живи у суседству са човеком и којој се човек не обраћа молитвама, већ живећи поетичким начином живота који се заснива на страху од смрти. Биће постаје божанска светлост која растерује таму ништавила осветљавајући пут који је судбина наменила човеку. Истовремено, биће није само посредник између света и човека, већ је критеријум по коме се одређује човекобивство. Оно је огледало у коме човек може да препозна свој људски лик.
Суштина поетичког је у томе, да се човек не односи према свету као слободарско и стваралачко биће, већ да му припада. Поетички живот заснива се на страху од смрти, а не на потреби човека да се ослободи тираније и створи хумани свет. Хајдегер настоји да егзистенцијални страх, у виду страха од смрти, поново успостави као основ односа човека према себи, према свету и будућности. Трагично доживљавање света од стране усамљеног појединца које се заснива на страху од смрти је она тачка у којој се успоставља јединство човека са постојећим светом.
Хајдегеров однос према античкој Хелади представља његов политички одговор на кризу капиталистичког света. Ради се о успостављању савременог тоталитаризма који се заснива на миту о античкој Хелади. Он служи Хајдегеру, као и другим грађанским филозофима, као девичански вео са којим настоји да прекрије конкретну животну сферу капитализма из које његова филозофија проистиче и коју настоји да овековечи. Мит о старохеленском свету заправо је један од идеолошких облика у коме се појављује владајући дух монополистичког капитализма.
