Америка је кичма светског капитализма и најважније извориште његове животне снаге. Истовремено, Америка је анђео-чувар капитализма. То је главни разлог што су свуда у свету погледи фанатика капитализма усмерени према Америци. У савременом свету Америка има исту ону улогу коју је имала нацистичка Немачка у Европи после велике економске кризе капитализма из 1929. године. Америка је најпоузданији бранилац светског капитализма од политичких покрета који теже да створе нови свет. У светлу улоге коју има Америка као моторна снага у развоју капитализма и као врховни чувар светског капитализма монструозни злочини на којима се заснива амерички фашизам добили су маргинални значај.
Овде може бити речи о историјској аналогији. Што је дубља криза капитализма његови поклоници спремни су да прихвате и најгоре злочине уколико они доприносе опстанку владајућег поретка. То је оно што је омогућило успон фашизма. Европска аристократија, хришћанске цркве, капиталисти и грађанска класа били су одушевљени Хитлером. Они су у монструозном злочинцу који није крио да тежи да истреби читаве народе видели „витеза на белом коњу“ који је у стању да се обрачуна са европским радничким покретом и искорени „комунистичку кугу“.
Хитлер је на Западу био слављен као „геније“. Берлинске Олимпијске игре из 1936. указују на то да је Хитлер имао безрезервну подршку водећих политичких кругова Запада. Сви су дошли у нацистичку Немачку, која је била начичкана концентрационим логорима у којима су мучени и убијани раднички трибуни и припадници „нижих раса“, да се поклоне „генијалном Фиреру“. Истовремено, била је то подршка аријевској „надраси“ да крене на Исток и истреби Словене.
Адолф Хитлер био је миљеник српске „господе“. Следећи пронацистички дух београдске чаршије београдска „Политика“ од 2. августа 1936. овако описује отварање нацистичких Олимпијских игара: „Као прави император појављује се Хитлер на велелепним степеницама берлинског Колосеума који далеко надмашује амфитеатар римских цезара. Заставу са хакенкројцем украшену пурпуром и златом подижу морнари на јарбол. Публика је сва на ногама. Десне руке подижу се. Стадионом одјекују ритмични узвици: Хајл!Зиг!Хајл!Зиг! Фирера који је обучен у мрку униформу прате чланови Међународног олимпијског одбора у црном оделу са златним ланцем око врата. Полако и достојанствено силази низ високе степенице. За то време музика свира „Дојчланд, Дојчланд ибер алес“ и „Хорст Весел лид“. Сви Немци са подигнутом руком певају. Хитлер такође не спушта руку за све време певања химне. Потом прилази једна девојчица и предаје му букет цвећа. Публика не престаје са клицањем. Тада се на високе јарболе, који су свуда око стадиона, на највишој њиховој ивици, подижу полако заставе. (…) После тога заглушеног клицања утишао се цео амфитеатар. Са високог торња одјекнуло је олимпијско звоно. Звонило је тачно као што је и прописано, 60 секунди. За то време чуло се једино то звоно и куцање писаћих машина новинара, који су брзо описивали долазак Хитлеров на стадион.“
Ево како је београдски лист „Време“ писао, 11. августа 1936, о вечери коју је приредио „господин Руст“ – министар просвете Трећег Рајха. Руст је, у интерпретацији новинара „Времена“ Д. Улаге, рекао: „Пре свега је било потребно добити власт и политичку снагу. Ипак, политика, она је само један део националсоцијалистичког програма. Културни рад и ренесанса уметности, а нарочито телесна култура – то је програм будућности.“ Описујући достигнућа нациста у спорту, Улага констатује да „то нису само пригодне речи“. Да би показао праве домете тог образовања, Улага наводи и свој разговор са „господином у црној униформи“: „Касније сам разговарао са неким господином у црној униформи. Он је редован гост наше Далмације и то нас је приближило. „Која је то униформа?“ – запитао сам га. „Ја сам члан вођства штафлшуца – одговорио ми је. У прво време ми смо били гарда Фирера. Сада радимо на спортској организацији у оквиру партије, а униформу носимо само приликом свечаности.“ Гледам на његова одличја на прсима. Неколико их је из рата, а једно је „спортабцајхн“, спортски знак, који поносно носи огроман број Немаца. Скоро сваки Немац који носи униформу, био стар или млад, полицајац или официр, поноси се овим спортским знаком. Гледам на његов нож. Кад га је извадио, прочитао сам: „Моја част се зове верност!“.“ Ради се о СС-овској заклетви Хитлеру: „Meine Ehre heisst Treue!“
Милош Црњански, један од најзначајнијх српских писаца, годинама је био рекламни агент нацистичке Немачке. Поводом организовања Берлинских олимпијских игара Црњански у децембру 1935. пише: „Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати. Идеја мира, поштовање међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је и једна досад имала. Нови смисао народа, нације, човека, заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена…“
Владика Николај Велимировић, који је 1934. добио од Хитлера орден за обнављање немачког војног гробља у Охриду, није крио своје одушевљење нацистичким „Вођом“. У предавању које 1935. одржао београдској интелектуалној „елити“ са насловом „Национализам Светог Саве“ Велимировић констатује: „Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик преузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“
Ево како је Пјер де Кубертен, званични оснивач модерних олимпијских игара и „велики хуманист“, одговорио француском новинару који се усудио да критикује Берлинске олимпијске игре: „Шта, Игре су изопачене? Олимпијска идеја је жртвована пропаганди? То је потпуно нетачно. Величанствени успех Берлинских игара красно је послужио олимпијској идеји. Само Французи, или готово само Французи, изигравају Касандру…“ И даље: „У Француској изазива узнемирење то што су Игре из 1936. обасјане хитлеровском снагом и дисциплином. Како би другачије могло бити? Напротив, треба што снажније желети да се игре увек тако сретно организују, да сваки народ током четири године учествује у њиховом припремању.“
А ево шта је Мартин Хајдегер, један од највећих ауторитета у интелектуалним круговима савремене Немачке и Европе, у децембру 1931. написао своме брату Фрицу о Хитлеру: „Изгледа као да се Немачка пробудила и да је схватила и прихватила своју судбину. (……) Ниједан паметан човек не може више да оспори да овај човек има посебан и сигуран политички инстинкт, и да га је имао и онда када смо сви ми били још у магли. Националсоцијалистичком покрету прићи ће убудуће и друге снаге. Не ради се више о ускогрудој партијској политици – већ о очувању или пропасти Европе и Западне културе. Онај ко то још увек не схвата завређује да пропадне у хаосу.“ У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визија будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; о укидању класног друштва путем „народне заједнице“; о свођењу државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; о укидању радничких синдиката и свођењу радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; о успостављању тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“. Хитлер постаје антрополошки појавни облик „бића“.
Ноторна је лаж да Немци нису знали за концентрационе логоре и злочине које су починили есесовци и немачка солдатеска. Убедљива већина Немаца била је одушевљена Хитлером због тога што он није презао да почини најгоре злочине да би створио „велику Немачку“. „Одлучност“ је била света реч коју су са одушевљењем изговарали немачки малограђани величајући Хитлерову политику. Они су у Хитлеру видели овоземаљско „божанство“ које је у стању да покори свет и оствари њихове снове.
Фашизам је један од политичких облика у коме се појављује капитализам. Он је стиснута песница капитализма у кризи. Фашизам је идеологија класног друштва и грађанске класе која се одрекла еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Фашизам је милитантни облик борбе капиталиста и грађанске класе за очување капитализма. Он подразумева беспоштедни обрачун с политичким покретима који могу да створе нови свет. Када је приватна својина над средствима за производњу апсолутни принцип онда су оправдани и најгори злочини који омогућавају опстанак капитализма.
Као што је конкретна природа немачког капитализма условила природу немачког фашизма тако конкретна природа америчког капитализма условљава природу америчког фашизма. Специфичност америчког фашизма је у томе, што је он отелотворење деструктивног духа америчког капитализма. Деструкција, која има технички облик, постала је не само тоталитарни политички, већ и тоталитарни животни принцип. Она је постала судбинска моћ која на непосредни начин одређује друштвени живот и природу човека. Истовремено, глобалистички и империјалистички карактер америчког капитализма непосредно условљава природу америчког фашизма.
Економска експанзија америчког капитализма, која има профитабилни карактер, представља основ његове деструктивне моћи. То је оно што даје животну снагу америчком фашизму. Способност америчког капитализма да створи техничка и биолошка средства са којима може бити уништено човечанство даје посебну димензију америчком фашизму. Он превазилази нацистичку геноцидну теорију и праксу. Амерички фашизам не тежи да уништи само поједине народе, већ милијарде људи који представљају „вишак“ човечанства. Он се руководи принципом да је уништење све већег броја људи основни предуслов за преживљавање све мањег броја људи.
Експанзија америчког капитализма доводи до све интензивнијег уништења живота на Земљи – чему одговара илузија да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космичком пространству. Амерички капитализам уништава живи свет и човека као живо и хумано биће тако што производи вештачку храну, вештачке животиње, вештачке органе, вештачку крв, вештачку интелигенцију… Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални човек“ само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништавање човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак. Име које је Илон Маск, један од најзначајнијих представника америчког „новог светског поретка“, дао своме сину (X AE A-12) на симболичан начин указује на природу света који ствара амерички фашизам.
Уколико се имају у виду критеријуми по којима се одређује шта је фашизам, до којих је дошао Херберт Маркузе, САД су par excellence фашистичка земља. Један од најважнијих показатеља који указује на фашизам је да су државне институције постале оруђе владајућих капиталистичких кланова за остваривање њихових интереса. У САД најмоћније капиталистичке корпорације систематски обезвређују државне институције које могу да буду брана њиховој експанзији. Владајући принцип капитализма „Уништи конкуренцију!“ не подразумева само борбу између капиталистичких корпорација за доминацију и опстанак, већ њихову заједничку борбу за овладавање државним институцијама и друштвом. Амерички фашизам заснива се на потпуном корумпирању извршне, судске и законодавне власти од стране банкара и најмоћнијих капиталистичких концерна. У њиховим рукама налазе се војска, полиција и тајне службе. Истовремено, капиталисти користе „услуге“ мафије и других криминалних група да се обрачунају са борцима за радничка права и са левичарским групама које се боре за нови свет. Поред тога, оне служе да криминализују „обојену“ радничку омладину из сиромашних четврти великих градова и на тај начин их деполитизују и интегришу у владајући поредак.
Америчка „демократија“ је политички облик владавине капитала над људима. Двопартијски систем ствара утисак демократичности. У ствари, то је само појавни облик тоталитарног капиталистичког једноумља. Читав амерички политички систем је фарса која има циркуски карактер. Однос америчких власти према Асанжу, Сноудену и Менингу указује на праву природу америчког фашизма. Они су на листи за одстрел јер су разоткрили тоталитарну природу америчке „демократије“. Када се имају у виду методи и размере шпијунирања америчких грађана од стране америчке полиције и тајних служби нацистички тоталитаризам изгледа као дечија игра. Истовремено, сам „амерички начин живота“ претвара уставом и законима гарантована права човека и грађанина у формална права. Право на живот, на рад, на здравље… све је условљено начином живота који се заснива на беспоштедним процесима капиталистичке репродукције. „Паре не смрде!“ је неприкосновено правило које влада у реалном животу и оно обезвређује све друге принципе.
Оно што даје животну снагу фашизму је експанзионистичка природа капитализма. Без експанзије капитализам је осуђен на пропаст. Све оно што омогућава експанзију и тиме опстанак капитализма је добродошло. У кризним временима фашизам је исукани мач са којим капитализам уклања препреке које му стоје на путу. Будући да је криза капитализма постала перманентна и да све драматичније доводи у питање могућност експанзије капитализма – фашизам је постао органски део америчке политике. У том контексту сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је терор над човеком и природом. То је суштина „потрошачког друштва“. Савремени капитализам нема само тоталитарни политички, већ и тоталитарни деструктивни карактер. Он се заснива на томе, да од последица уништавања света ствара изворе профита. Уништење живота на Земљи постаје најважније средство за капиталистичку експанзију. За разлику од немачког фашизма који је имао геноцидну природу, амерички фашизам има не само геноцидну већ и екоцидну природу. Амерички фашизам заснива се на екоцидном тероризму.
За нацисте телесно здравље било је најважнија одлика Аријеваца и на њему се темељио њихов расни фанатизам. Амерички фашизам производи болесне људе које претвара у профитабилне пацијенте. Уместо „гвозденог тела“ Аријевца, у америчком фашизму доминира идеал конзумерског тела који подразумева телесно и ментално дегенерисање људи. Што се тиче биолошке репродукције, у нацистичкој Немачкој рађање здравог потомства представљало је темељ биолошке снаге немачке нације и основ њене колонијалне експанзије. Нацистичка пропаганда дала је „немачкој мајци“ митолошку димензију. У САД све већи број жена је стерилно. Деца се добијају из епрувете. Хомосексуалност је добила размере епидемије. И бог је постао педер.
У нацистичкој Немачкој владало је једноумље. Амерички фашизам заснива се на „плурализму“ који стварају мас-медији који су постали фабрике лажи и илузија. Нацистичка власт настојала је да спречи да се појави истина. Америчка власт руководи се принципом да „сто пута поновљена лаж постаје истина“. Лажи постају роба на тржишту „јавног мнења“. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У нацистичкој Немачкој владало је политивизовање потлачених путем нацистичке идеологије. У америчком фашизму доминира деполитизовање потлачених путем индустрије забаве у којој најважнију улогу има спортски show–business. Спорт је постао врховна религија а стадион најважније култно место. Немачки фашизам био је обојен црном бојом. Амерички фашизам појављује се у дугиним бојама.
Немачки фашизам заснивао се на фанатичној националистичкој и расистичкој свести која је имала колективистички карактер. Сви нацистички митови (попут мита о Сигфриду и Нибелунзима) заснивају се на стварању „колективног несвесног“ (Јунг) као основу националне и расне интеграције. Амерички фашизам заснива се на атомизованим људима. Свако је опседнут својом егзистенцијом. У животу влада беспоштедна борба за опстанак. Човек у другоме човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. „Don’t trust anyone!“ постаје врховни животни принцип.
Главна интегративна снага америчког фашизма није историја, традиција, култура, национална и религиозна самосвест… већ business. Америка је радни логор којим управља савремена робовласничка „елита“ која се појављује у виду банкара и власника компанија. Амерички грађани живе између илузија и стварности. Сан о „богатству“ их је довео у Америку, а борба за преживљавање постала је њихова животна реалност. Страх да ће завршити у блатњавом јарку поред пута представља главни животни мотив. Владајућа пропагандна машинерија настоји да страх од губитка посла, од пада у дужничко ропство, од криминалних банди, од отимања деце… потисне тако што ствара погубну илузију да је богатство свакоме на дохват руке и да човек треба само да има „срећу“ – и сви снови ће се преко ноћи остварити.
Специфичност америчког фашизма је и у томе, да се заснива на најгорим злочинима који су почињени у модерном добу. Амерички капиталисти убили су скоро 100 милиона северноамеричких староседалаца. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства. Истовремено, у САД је успостављен робовласнички поредак који је усмртио на десетине милиона Африканаца. Исто тако, амерички капиталисти отели су Мексику Калифорнију, Тексас, Нови Мексико и друге делове територије… Развој америчког капитализма платили су животима милиони досељеника из Европе и света који су бездушно израбљивани, као и милиони деце која су радила у фабрикама и рудницима „новог света“. То је права америчка историја.
Готово је непознато да су САД прве у свету успоставиле концентрационе логоре – током Грађанског рата (1861-1865.). О томе се ћутало 130 година и тек крајем 20. века почели су да се појављују подаци о логорима. Прве концентрационе логоре створили су северњаци („Рок Ајленд“ и „Форт Вилијамс“). После неколико месеци јужњаци су створили свој концентрациони логор „Андерсонвил“. Према доступним подацима кроз ове логоре прошло је око 400.000 људи (194.000 северњака и 216.000 јужњака), од чега је око 56.000 на различите начине убијено. Заробљеници су изгладњивани и кажњавани тако што су били пребијани, мучени и силовани. Оболели нису лечени. Лешеви умрлих и убијених бацани су у мочвару. Шпанци су следили Американце. Они су успоставили концентрационе логоре на Куби 1895. за време рата против кубанског Покрета ослобођења. Енглези су створили концентрационе логоре у Јужној Африци за време рата са Бурима. У Немачкој концентрациони логори настали су 1933. године са доласком нациста на власт.
Америчка ФЕМА (Савезна агенција за управљање хитним случајевима /Federal Emergency Management Agency) основана је 1. априла 1979. године по директиви (број 12127) америчког председника Џимија Картера. Временом, она добија све шира овлашћења и све већи новац. Агенција стиче посебан значај после „терористичког напада“ на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Процењује се да у САД има преко 800 ФЕМА кампова. Питање је шта је стварна намена ових „сабирних центара“? Званична пропаганда тврди да ФЕМА логори представљају нужни смештај за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове, вирусних пандемија, ратног стања, грађанског рата… ФЕМА је добила готово неограничена овлашћења. Она може у ванредним приликама да руководи војском и полицијом, као и евакуацијама и смештајем становништва.
11. септембар био је повод за доношење „Патриотског закона“ („Patriot Аct“) који је укинуо или драстично ограничио уставом и законима гарантоване слободе и права америчких грађана, а све под изговором „борбе против тероризма”. Да ли се у Америци после 11. септембра и доношења „Патриотског закона“ догодио државни удар и све кључне полуге власти прешле у руке војске и обавештајних служби? Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Истовремено, 11. септембар био је повод за покретање америчког „крсташког рата против тероризма“ који се заснива на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија… Ускоро је постало јасно да се америчка „борба против тероризма“ свела на злочиначке војне акције чији је циљ био остварење геостратешких интереса САД, као и економских интереса најмоћнијих америчких корпорација.
Рушење „кула близнакиња“ у Њујорку и треће зграде, као и „напад“ на Пентагон – нису последице „завере“, већ начин на који функционише амерички фашизам. На исти начин је функционисао и немачки фашизам. Паљење Рајхстага (27. фебруар 1933.) од стране нациста, да би био успостављен неограничени терор над антифашистима и Јеврејима, у потпуности одговара терористичкој политици фашистичке олигархије у Америци која је организовала и спровела 11. септембар.
Педесет милиона пластичних ковчега смештених у оквиру разгранате мреже ФЕМА логора оправдано изазивају подозрење код америчких грађана којима власти нису успеле да униште памет и слободарско достојанство. Многи у ФЕМА логорима виде најаву за ликвидацију милиона противника америчког фашизма. Повод би могао да буде завођење „ванредног стања“ (Martial Law) када би војска непосредно преузела власт у градовима САД и искористила настали хаос да ликвидира противнике режима. ФЕМА логори постали би логори смрти.
Када је реч о америчком „глобализму“, канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) објавио је да су САД од Другог светског рата до данас убиле више од 20 милиона људи у 37 земаља. Америчка војска убила је готово 15 милиона људи у Кореји, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, Ираку… Амерички фашисти одговорни су за смрт преко 10 милиона људи у Авганистану, Анголи, Конгу, Источном Тимору, Гватемали, Индонезији, Пакистану, Србији, Судану… Немачки магазин „Der Spiegel“ објавио је (19. март 2019.) да су Американци од 1964 – 1972. само на Лаос бацили 288 милиона бомби!
Каква је права природа америчког фашизма може се најбоље схватити када се има у виду шта је америчка капиталистичка олигархија планирала да уради након Другог светског рата. По документу који потиче из америчких архива, на који се позива „Der Spiegel“, америчко фашистичко вођство намеравало је да баци 91 атомску бомбу (два пута веће разорне снаге од бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки) на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, као и стотине атомских бомби на друге веће градове Источне Европе и СССР.-а. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“! По тврђењу немачког историчара Хермана Плопе Американци су у послератној Западној Немачкој створили армију од 100 000 бивших есесоваца које су намеравале да пошаљу на бомбардоване просторе да униште сваки отпор окупатору. Амерички фашисти нису се усудили да реализују њихове монструозне планове јер је Совјетски Савез благовремено успео да произведе прво атомске, а затим хидрогенске бомбе, као и ракетне системе и бомбардере са којима је био у стању да изврши повратни нуклеарни удар на САД.
Слично је било на Далеком Истоку. Амерички фашисти допремили су на острво Гуам стотину атомских бомби које су хтели да баце, почетком педесетих година, на приморске градове у Народној републици Кини. Планирали су да убију преко 50 милиона Кинеза. И ове планове америчких фашиста осујетио је СССР. Стаљин је послао на Далеки Исток стотине авиона МИГ 15 Е – који је био најбољи ловачки авион тог времена. Само у току две акције совјетски пилоти срушили су 33 америчка бомбардера Б52. За Американце била је то права катастрофа. Америчка фашистичка врхушка, на челу са Труманом, прогласила је дан жалости. Америчке атомске бомбе остале су на Гуаму.
Све су то „детаљи“ који су готово непознати светској јавности. Они указују на праву природу САД и на то шта се крије иза спектакуларних прича о „слободном свету“. Америчка пропагандна машинерија, уз помоћ капиталистичких фанатика из света, чини исто оно што је чинила Хитлерова пропагандна машинерија. Она прикрива шта се дешава у америчкој војној индустрији која је кичма америчког фашизма и која је спремна да уништи свет. Томе доприносе „теоретичари завере“ за које није фашизам када амерички бомбардери теписима бомби униште читаве градове и побију милионе људи, али је „фашизам“ када група незадовољних грађана разбије стакло на вратима америчког Конгреса и упадне у његове просторије.
Амерички спортски show-business заснива на принципу „Публика воли мирис крви!“. Зашто Американци воле мирис крви? Зашто Американци поседују преко 400 милиона комада најсавременијег оружја и зашто се и даље наоружавају? Зашто на улицама Америке годишње буде убијено више људи него што је изгинуло америчких војника у Вијетнаму? Зашто преко 5 милиона деце у Америци живи на улици? Зашто у Америци сваке године нестане на стотине хиљада деце и девојака? Зашто се десетина милиона Американаца редовно дрогира? Зашто је у Америци преко 100 милиона људи ментално поремећено? Зашто је у Америци преко 120 милиона људи патолошки гојазно? Зашто у Америци преко 100 милиона људи није у стању да се служи званичним језиком? Зашто у Америци има преко 100 000 регистрованих криминалних банди од којих неке броје десетине хиљада чланова? Зашто у Америци неколико десетина капиталиста поседује веће богатство него убедљива већина становништва? Зашто у Америци има преко 3 200 тајних служби које неометано тероришу грађане? Зашто у Америци преко 60 милиона људи нема основно здравствено осигурање? Зашто у Америци цвета расизам? Зашто у Америци полицајци некажњено убијају црнце и црначку децу?… То су само нека од питања која се не постављају у „демократској“ јавности Запада јер отварају Пандорину кутију америчког фашизма.
Књига Френсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ има симболички карактер. Она не представља рекламу америчког капитализма, већ његову одбрану. Фукујама брани амерички фашизам тако што укида све оно што је створено у историји што пружа могућност да се искорачи из капитализма и створи хумани свет. То није „крај историје“, већ ништење историје. Историја се потврђује стварањем будућности, а то значи реализовањем еманципаторских потенцијала који су створени у историјском развоју човечанства. Будући да је постао тоталитарни поредак деструкције капитализам зауставља историју тако што уништава природу и човека. „Крај историје“ у верзији америчког екоцидног фашизма подразумева уништење живота на Земљи.
Фукујама, попут других грађанских теоретичара, укида историјску родност грађанског друштва. Он уклања критичку дистанцу према постојећем свету са аспекта могућег, али још нереализованог света и на тај начин укида еманципаторске потенцијале грађанског друштва који пружају могућност за искорак у нови свет. Егзистенцијална окосница прошлости, садашњости и будућности је класно друштво које се заснива на приватној својини. Оно је конкретни извор историјског времена. Временовање се појављује као владавина богаташке „елите“ над радним „масама“ и подразумева вечно обнављање господарске моћи владајуће класе.
Прикривањем истине да конкретна егзистенција човечанства у капитализму има анти-егзистенцијални карактер Фукујама укида животворну визионарску свест и на тај начин се обрачунава с мењалачком праксом која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином. Савремена капиталистичка „идеја будућности“ сведена је на техничко планирање које има деструктивни, репресивни и тоталитарни карактер. Она се заснива на силовању историје и спречавању њеног „спонтаног“ развоја који се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и на слободарској пракси човека која се руководи визионарском свешћу. „Идеја будућности“ усмерена је на затварање, а не на отварање простора будућности.
Капитализам уништава историјски пут развоја човечанства и ствара анти-историјске странпутице које имају технократски и мистични карактер. У потрошачком друштву, у коме влада принцип хиперпродукције који има универзални карактер, успостављена је хиперпродукција странпутица. Уистину, конкретни историјски процес постајања капитализма капитализмом одвија се сучељавањем двају процеса: уништавањем природе и човека, и истовремено стварањем техничких и друштвених могућности (интеграција човечанства на темељу борбе за опстанак) за стварање новог света.
У савременом свету капитализам је господар времена и простора. Ради се о капиталистичком начину временовања, у контексту капиталистичког тотализовања света репресивно-деструктивним комерцијализовањем – чиме се од света ствара радно-потрошачки логор. Извршена је “објективизација” времена које, као привидно или апстрактно време, постаје судбинска моћ (“Време чини своје!”, “Време ће показати!”…). У савременом свету брзина обрта капитала представља ону конкретну моћ која условљава динамику одвијања времена које има тотализујући карактер. Максима „Време је новац!“ представља суштину капиталистичког временовања. Капиталистичко време није ништавно, већ ништеће време. Ништење живота подразумева ништење човека као људског и природног бића: претварање природе у технички простор претпоставља претварање човека у роботизовану наказу. Човек се не налази у капиталистичком времену као пасивни предмет судбине, већ је постао средство капитализма за уништавање живота на Земљи. То је суштина „потрошачког друштва“.
Капитализам као тоталитарни поредак деструкције даје нову димензију времену. До појаве капитализма време је текло унапред. Са настанком капитализма време је почело да тече уназад – од еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Све брже одвијање процеса деструктивног капиталистичког репродуковања условљава да све брже истиче животворно време које је мера временовања живота људи као природних и људских бића. Време живота капитализма постало је време уништења човечанства. За разлику од хришћанске апокалипсе која треба да се деси, капиталистичка апокалипса је у току. Ми живимо у капиталистичкој „будућности“.
Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, које влада у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.
Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.
Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу и разноврсношћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност и визионарска свест – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Он није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле и ублажиле могуће природне катаклизме и санирале њихове последице.
Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам добија анти-егзистенцијални карактер. Свест о све драматичнијем пропадању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о животворном временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, стваралачког бића човека и његових играчких потенцијала, визионарске маште… Животворност је највиши и универзални принцип који условљава како наш однос према свету и будућности, тако и међуљудске односе. Отуда животворна друштвеност представља суштину борбене друштвености. Животворне промене, које се заснивају на борби против капитализма, условљавају животворно време и тиме животворно временовање.
Човек нема више коме да се обрати осим другом човеку. Друштвеност је постала егзистенцијални императив. Потреба човека за човеком у егзистенцијалном и есенцијалном смислу представља основно интегративно ткиво друштва. Доживљавање света у хуманистичком смислу могуће је једино на основу еманциповане друштвености. Човек може да доживи свет доживљавањем других људи, а то значи развојем међуљудских односа. Што су развијенији међуљудски односи, утолико је пуније доживљавање света. Развој међуљудских односа постао је основни критеријум прогреса. У том контексту појављује се борбена и животворна друштвеност – као моћ која може да спречи уништење живота на Земљи и створи нови свет.
Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.
Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је довео до тога да човечанство има само једну егзистенцијалну алтернативу: да уништи капитализам и створи свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити најважнији критеријум по коме се одређује друштвени прогрес.
