ЧОВЕК И СВЕМИР
Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и друштвено биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет: хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта…
Однос човека према свемиру има историјски карактер. Примитивни човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га застрашивале и угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Примитивни човек се са страхопоштовањем односио према небу. Развијајући производне снаге и стичући способност симболичног сагледавања појава човек је дошао до новог схватања неба и успоставио нови однос према небу. Уместо непосредног односа према небу успостављен је однос који је посредован религиозном маштом и техником.
„Небо“ и „свемир“ су синоними али између њих постоји принципијелна разлика. „Небо“ подразумева над-земаљски простор према коме човек има непосредни однос, док „свемир“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни.
Идеја свемира као стецишта богова који владају светом настала је у класном друштву. Свемир постаје пројекција земаљског света који се заснива на класном поретку и средство за његово обоготворење. Овоземаљске владарске моћи постају у виду богова мистичне свемирске моћи. У античкој космогонији свемирски поредак је пројекција владајућег земаљског поретка и као такав средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму. У коначном, идеја свемира је средство за обрачун с визионарском свешћу и идејом новог света, што значи средство за очување владајућег поретка.
Природа животног простора условљава схватање простора и однос према њему. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, време, кретање… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човека. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека.
Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ван-земаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће.
Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би за кратко време изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан. Научници стварају илузију да човек може да преживи у свемиру уколико буде сведен на субатомску структуру материје. Ради се о томе да човек треба да преживи у свемиру као природно и људско биће, а не да буде сведен на свемирску прашину.
Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на Земљи.
Материјална структура свемира је основ постојања човека као специфичног телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића представљају извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља специфични свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.
Човек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће. Као такав човек је стваралац новог свемира. Хуманост је истински свемирски novum. Стварајући хумани земаљски свет човек ствара хумани свемир. Настанком човека као самосвесног стваралачког и историјског бића створен је нови свемирски квалитет: сфера истинског. Истинско је основ самопоимања човека као еманципованог свемирског бића и односа човека према себи као свемирском бићу. Оно указује на праву природу човека. Истинско је могуће само у контексту развоја визионарске свести и реализовања животворних потенцијала природе и човечанства који пружају могућност човеку да створи свет по своме лику. Савремена космологија одбацује идеју истинског да не би били створени хуманистички критеријуми који пружају могућност човеку да створи нови свет.
Сваки човек је специфично и непоновљиво свемирско биће. Будући да је човек друштвено и историјско биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек као самосвојна личност је органски део човечанства и дели његову судбину. Човек без човечанства је апстрактно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Само као органски део човечанства човек може да буде истинско свемирско биће.
Бесконачност има квалитативну димензију. Она подразумева бесконачну могућност квалитативних различитости животних облика. Истовремено, безбројни облици живота подразумевају и бескрајне могућности варијација облика живота. Једно су жива бића на другим планетама, а друго жива бића која имају особености људи. Исто тако, једно је бити човек као несвесни органски део живог света, а друго бити човек као самосвесно слободарско биће које ствара свој свет. Човек је људско као историјско биће: он увек изнова постаје човеком. Варварин и цивилизовани човек су битно различита земаљска и тиме свемирска бића.
КАПИТАЛИЗАМ И СВЕМИР
Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Тотализујућа природа капитализма доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на свемирском романтизму и заоденута је свемирском мистиком која се позива на технократски утопизам, на научну фантастику која има сензационалистички карактер, на езотерију, као и на хришћанску митологију по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ се налази на „небу“. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.
Савремена космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Човек је укинут као живо биће. Истовремено, човек није лишен само историје и живота, већ и планете Земље – његовог свемирског дома. Земља и човечанство су отписани.
Човек се односи према свемиру путем технике тако што постаје техничко биће. Он се не налази у свемиру као природном простору већ се налази у свемирском броду и његов однос према свемиру посредован је животом у свемирском броду. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. На томе се заснива „вештачка интелигенција“. Она је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector.
Традиционални однос према животу човечанства и животу на Земљи заснива се на егзистенцијалном песимизму и фатализму. Водеће религије заснивају се на идеји да ће живот на Земљи пропасти и да је „будућност“ човечанства „на небу“. Онима који су покорни и „дарежљиви“ црква издаје пропуснице за „рај“. Оне друге, црква шаље у „пакао“. Ради се о егзистенцијалном дефетизму који уништава веру човека у себе као слободарско и стваралачко биће. Човек постаје објекат над-земаљских сила у чије име говоре свештеници у настојању да очувају поредак који се заснива на пљачки и тлачењу радних слојева.
Теорије које инсистирају на „пропасти света“ створене су од стране идеолога владајућег поретка да би заплашиле људе и држале их у покорности. Од настанка класног друштва однос човека према себи био је посредован владајућом идеологијом која своди човека на роба над-земаљских сила. У антици и хришћанству богови су створили човека од прашине и све особине које поседује добио је од богова – данас од ванземаљаца и свемирских процеса. Човек је обезвређен као људско биће и сноси одговорност за све лоше што се догађа. Он не сме да сагледа себе као еманциповано свемирско биће полазећи од тога да је слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће. Све се чини да човек буде сведен на ништарију и зликовца.
Мит о свемиру је средство за обезвређивање човека као самостварајућег свемирског бића и живота на Земљи. Сајeнтолошки утемељени свемирски романтизам има политички карактер. Он се заснива на механицистичком материјализму и као такав је обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом. „Свемирски визионари“ нису социјални визионари и не сагледавају човека као историјско и друштвено биће које је отворено према хуманој будућности. Хуманизовање света није предуслов за хумани однос према свемиру и на тај начин према човеку као специфичном и непоновљивом свемирском бићу. „Свемирски визионари“ не супротстављају се капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције и не теже стварању света који ће се заснивати на хуманој природи човека и умном односу према свету. Они „хватају поруке“ из свемира, али не чују вапаје за помоћ деце која умиру од глади и болести…
По владајућој космологији свемир је устројен на капиталистичким принципима. На томе се заснивају култни стрипови попут Флаша Гордона и холивудска филмска индустрија. „Ванземаљци“, „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“ су производ холивудске фабрике лажи и илузија које се заснивају на извитопереној слици човека и света. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталисти начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне и друга „небеска створења“ која су производ традиционалних религија.
Терминатор и други „футуристички“ холивудски филмови стварају илузију да техника као таква представља опасност за човечанство. Уистину, ради се о техници у којој су од човека отуђене његове стваралачке моћи и које су постале средство капитализма за уништавање човека и живота на Земљи. Техника као осамостаљена сила представља технички облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани човек који је постао деструктивно биће. Исто је са „ванземаљским“ холивудским наказама. У на капиталистички начин дегенерисаном свету техника може бити само средство капитализма за произвођење капитализма, а то значи средство за уништење живота. Хумана техника могућа је једино у хуманом свету.
За „свемирске визионаре“ однос човечанства према свемиру заснива се на развоју науке и технике, а не на развоју специфичних особености човека које га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Они поистовећују прогрес са прогресизмом и завршавају у свемирској мистици. Уместо да се залажу да човечанство живи у јединству с природом они (следећи Декарта) инсистирају на покоравању и искоришћавању природе. Некада је наука афирмисала критички ум, разбијала догматску свест и отварала просторе будућности… У капитализму наука и техника постале су средство за уништење живота и човека као природног и културног бића.
„Свемирски визионари“ прикривају праву природу капиталистичке науке и технике и стварају илузију о капитализму као прогресивном поретку. Они стварају мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и учествују у техничком дегенерисању света и човека. „Свемирски визионари“ се обрачунавају с хуманистичком визијом света и у том контексту с хуманистичком визијом свемирске будућности човечанства. Њихова визија свемира је пројекција духа капитализма и заснива се на технократском фатализму.
Имајући у виду да природа владајућег капиталистичког поретка условљава природу „продора у свемир“ смисао „освајања планета“ је њихова експлоатација. „Освајање планета“ је капиталистички пројекат. Њега пропагирају они који ће на њему баснословно зарадити, пљачкајући радне људе којима подмештају свемирске фатаморгане, и који све интензивније уништавају живот на Земљи. Мит о „освајању свемира“ има анти-егзистенцијални карактер.
У капиталистичком свету однос према свемиру не заснива се на хуманој природи човека. Свемир није пројекција хуманистичке визионарске маште. Капиталистички пројектована свемирска будућност човечанства не подразумева развој друштва као хумане заједнице; развој човека као слободарског и стваралачког бића; развој његове одговорности за опстанак живота на Земљи и воље да преузме управљање друштвеним процесима… Капитализам укида свемир као екстерну животну средину човека и то тако што укида човека као природно и хумано биће. То се дешава у времену када је капитализам довео човечанство на ивицу провалије и када је вера човека у човека постала најважнији услов за опстанак човечанства. У коначном, ради се о укидању човека као самосвојног и самостварајућег свемирског бића – да не би могао да створи нови свет на Земљи.
Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо екстерни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, свемир је постао војни полигон са којег треба, у виду „рата звезда“, задати одлучујући ударац противницима америчког „новог светског поретка“.
Путем на капиталистички начин дегенерисане технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи специфичног квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. У завршној фази развоја капитализма свет је постао технички простор, а човек техничко биће. Тај процес не проистиче из природе човека као слободарског и историјског бића већ из природе капитализма. Човек није стваралац хуманог простора и времена већ се налази у механичком простору и времену. Врхунац тог процеса је стварање „вештачке интелигенције“ на чему се заснива на капиталистички начин устројени „продор у свемир“.
Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма и постаје слободно свемирско биће већ постаје роб осакаћене природе коју капитализам лишава животворности. Истовремено, капиталистички продор у свемир све интензивније дегенерише човека као природно и људско биће. Он претвара човека у оруђе за уништење живота на Земљи. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. У савременом капитализму Марксова идеја прогреса која се заснива на развоју производних снага добија митолошки и анти-егзистенцијални карактер.
Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они постају својеврсни „ванземаљци“. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека. Вечност се сели на небо.
Идеја о „освајању свемира“ у савременом свету добија конкретни историјски смисао у односу према све драматичнијем пропадању живота на Земљи. Све интензивније уништавање живота од стране капитализма производи егзистенцијалну панику која доводи до тога да идеја о „насељавању других планета“ у главама људи постане „реална опција“ за опстанак човечанства. Ствара се утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир – и тамо нестане? Да ли је „освајање свемира“ када пар космонаута пободу заставу у беживотно тло неке планете?
ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И УМ
У античкој Хелади интелигенција није била специфична појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је неприкосновени господарски принцип…
Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. У коначном, интелигентно је оно што доприноси развоју капитализма, што значи убрзању процеса капиталистичке репродукције. Уместо тежње ка свету који се заснива на уму, инсистира се на стварању „вештачке интелигенције“, на „дигиталној цивилизацији“ и човеку-киборгу.
Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина „обраде“ информација постаје главна особеност интелигенције. Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, она постаје критеријум за одређење умног. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Истовремно, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.
Будући да техничка интелигенција одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света и у том контексту о смислу живота. Савремена наука „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Ради се о на капиталистички начин дегенерисаном уму. Он не тежи да човечанство наново изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га вуче на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најважнију особеност технократског пројекта будућности.
Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу свемира. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који се заснива на механицистичком материјализму који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено реализовање… Човек је сведен на роба „свемирских процеса“ а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Начин мишљења, вредносни хоризонт, начин самопоимања човека… – све је подређено технократској визији будућности.
Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основ целовитости свемира и као основна интегришућа идеја (у том контексту идеја „бога“ као врховни уређивачки принцип свемира) носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који бива „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.
БОГ И СВЕМИР
Религија обезвређује живот на Земљи и човека као земаљско биће. Човек је као земаљско биће осуђен на смрт. Он је безвредан и сувишан. Човек је као земаљско биће „прашина“. Земља није свемирски дом човека већ његово привремено станиште. Земља је „космичка мртвачница“ (Андрић). Путем етаблиране религије идеја истинског сели се са Земље на „небо“. Илузорни „небески свет“ постаје „прави свет“ коме треба тежити. Што човек има мање могућности да живи живот достојан човека на Земљи то је богатији „небески свет“ који владајућа класа нуди човеку. Свештеници нуде потлаченим радним људима рајске вртове на небу а себи стварају рајске вртове на Земљи.
Идеја истинског указује на суштину човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. У том контексту појављује се идеја „бога“. У етаблираном хришћанству свештеници су ствараоци и власници колективне свести и истинског. Нема аутентичног колективног које се заснива на непосредованој друштвености у контексту борбе човека за слободу и опстанак. Црква везује идеју „бога“ за апсолутизовану приватну својину и класно друштво. Технократска интелигенција везује идеју „бога“ за стваралаштво које се заснива на механицистичком материјализму и космолошком мистицизму. Хуманистичка интелигенција везује идеју „бога“ за развој истинских људских потенцијала и у том контексту сагледава идеју истинског као основ самопоимања човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Идеја „бога“ је огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик. Није бог створио човека према своме лику, већ је човек створио идеју „бога“ по своме лику. И у паганским религијама врховни богови имају људско обличје. Приказани су у виду владара који имају неприкосновену моћ.
Шта значи теза да је само нека интелигентна и свемоћна сила могла да створи свемир? О томе Исак Њутн: “Најлепши соларни систем, планете и комете су само могле настати намером интелигентног и моћног Бића… Ово Биће управља свиме, не као душа у овом свету, већ као Јахве над свиме, и Он жели да га зовемо Господ Бог.” Интелигенција није свемирска датост већ историјски производ. Она је особеност човека. Борећи се да обезбеди опстанак и стекне слободу човек је развијао интелигенцију и истовремено мењао схватање о природи интелигенције. Самосвест интелигенције је историјски условљена и представља један од сегмената историјског развоја самосвести човека као слободарског и историјског бића.
Идеја „бога“ као „ствараоца света“ је производ мишљења које има историјски карактер. Она је могла да настане тек када је човек стекао способност да апстрактно мисли и да стекне представу о себи као човеку и свету као специфичној свемирској појави. Идеја човека као универзалног стваралачког бића пренета је на бога. У савременом свету идеја „бога“ није више врхунски хуманистички изазов која пружа могућност да се успостави критички и мењалачки однос према постојећем свету, већ је сведена на својеврсни свемирски алгоритам са којим се укида човек као специфично и непоновљиво хумано биће. Они који настоје да путем науке докажу постојање бога лишавају религију еманципаторског наслеђа, а то значи истинског.
У савременом свету влада позитивистичка мисао која укида критички однос према постојећем свету који се заснива на визионарској свести која се руководи идејом истинског. Идеја „бога“ лишена је хуманистичке бити, а то значи моралног расуђивања и људске топлине. Она је производ маште која се заснива на технократским илузијама. У капитализму „бог“ је постао технички производ. Истовремено, митолошка бића из традиционалне религиозне сфере замењују „ванземаљци“ и мистика која је производ технократске фантазије.
Када је реч о еманципаторским потенцијалима хришћанства и других великих религија, идеја „бога“ треба да има конкретну историјску самосвест. У савременом свету идеја „бога“ као ствараоца света добија прворазредну еманципаторску димензију у односу према механицистичком материјализму који доминира у на капиталистички начин инструментализованој науци и техници. Бог није свемирски, природњачки или технички већ културни феномен. У идеји „бога“ појављује се човек као људско биће, међуљудски односи, морална димензија човека, смисао људског бивствовања, природа човека као специфичног космичког бића… Истовремено, „бог“ може бити схваћен и као естетски феномен. Он је „једно“ које пружа могућност човеку да поима свемир као животворну целину.
Данас идеја „бога“ треба да буде оно што је била у првобитним хришћанским заједницама – интегративна идеја човечанства, с тим што се појављује у односу према атомизованом човеку који је постао грамзиво и деструктивно биће. Идеја „бога“ пружа могућност човечанству да стекне јединство у духовном и егзистенцијалном смислу. Исто тако, идеја „бога“ упућује на самостварање човека као јединственог и непоновљивог космичког бића. Истовремено, идеја „бога“ је симбол свемирског квалитета који ствара човек као хумано биће. „Богочовек“ је стваралац истинског свемира.
Потреба човека за богом проистиче из потребе човека за човеком. Идеја „бога“ је градивни елеменат истинске друштвености. У савременом свету у коме влада техничко ништавило религија треба да се врати својим хуманим и духовним коренима. Бога са неба треба вратити на Земљу. Он треба да укаже на трагичност људске егзистенције и наново постане највиши хуманистички изазов. Са њим на Земљу поново треба да се врате љубав, солидарност, правда, слобода, лепота, одговорност за опстанак живота… У томе се састоји еманципаторска и животворна природа идеје о „поновном доласку Исуса Христа“.
„ЗАСТАРЕЛОСТ ЧОВЕКА“
У савременом капитализму „традиционални човек“ постао је „застарело биће“. Теорија о „застарелости човека“ постала је једна од најважнијих социјалних и антрополошких теорија која служи за обрачун с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи владајући антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма.
Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Уистину, човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. Исто је са разговором. Он представља непоновљиво свемирско дешавање које подразумева стварање новог – хуманог свемира. У коначном, друштвеност која се заснива на вери човека у човека представља темељ истинског свемира.
Технократска интелигенција укида човека као хумано биће. Антрополошки модел будућности је човек-робот. „Нови човек“ је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм Одисеја који је рађен по идејама „футуристе“ Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.
Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.
Савремена наука настоји да путем манипулације генима створи „надљуде“. „Бесмртност“ се више не тражи на небу већ на Земљи. Она није илузорни производ религиозне маште већ реални научни пројекат. Кључеви „бесмртности“ нису више у рукама свештеника већ у рукама научника. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници.. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидни и геноцидни карактер. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о андроидима и вештачкој интелигенцији. У њиховом „будућем свету“ нема места за човека, као што нема места ни за птице и цвеће…
На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће. Све је датост која има квантну природу. То је најпримитивнији облик механицистичког детерминизма. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека. Космолошки мистицизам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира – а не из структуре живог света и историје човечанства. Човек постаје свемирски холограм.
Савремена наука заснива се на митолошкој свести која има спектакуларни карактер. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „савршеног света“ који је, заправо, пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Влада функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима.
Научници не заснивају однос према свемиру на чињеницама и разуму, већ на митовима и хипотезама, као и на предрасудама. Њихова технократска машта није дорасла природи свемира. То је зато што не поштују човека. Они не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Не треба се изненадити уколико капиталистички „визионари“ буду тврдили да ће људи у будућности бити у стању да претрче сто метара за секунду или да прескоче висину од 50 метара.
У спорту је роботизовање човека досегло највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји и личности, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест народа и ствара мондијалистичка идеологија која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму – главним полугама капиталистичког „прогреса“ који све драматичније уништава живот на Земљи.
СВЕТЛОСТ
Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она води човека ка извору живота и има вечни карактер. Бити на небу значи бити близак извору светлости. Светлост изводи човека из земаљског мрака и води га на небо. Бити у рају значи бити у небеској светлости.
Основне егзистенцијалне истине које су биле познате још старим народима представљају темељ митова и религија, као и научних теорија и космогонија. Једна од темељних истина је да човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости и у светлости човек може да буде човек, што значи да су људи небеска бића као светлосна бића. У току борбе човека за опстанак и слободу небеска светлост добила је слободарски и тиме историјски карактер. Прометеј симболизује слободарску светлост. Он је боговима украо светлост и подарио је људима да би се ослободили тираније. Светлост је добила еманципаторски карактер и постала синоним за слободу. Слобода је постала смисао просветљења.
Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и од ње направили средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи просветитељског ума који је у стању да осветли пут који води у будућност. У савременом свету светлост је постала средство за уништење живота. Земља је постала капиталистички крематоријум.
По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемирске целине. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.
Квантна теорија је производ историјског развоја друштва и представља један од начина на који се објашњава природа човека и свемира. У квантној физици, која се заснива на механицистичком материјализму, човек је сведен на квантне честице. Он није настао као специфично организована материја и као специфично свемирско биће већ је сведен на ван-временску и ван-просторну свемирску датост. Човек је укинут као самостварајуће историјско биће и тиме као самосвесно и самосвојно свемирско биће.
Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао човеком и како је свет постао светом? Како човек може да има свест о себи као специфичном и непоновљивом свемирском бићу? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта чини да су људи различити, да имају различита схватања, веровања, доживљавања…? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о историјским променама које имају стваралачку и визионарску природу?
Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну врсту богова, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско формирање самосвести човека.
Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…
За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева. Човек као самостварајуће поетичко и историјско биће, и тиме хумани квалитет свемира, не постоји. Тесла проналази у свемиру оно чега је лишен у земаљском животу. Он доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Истовремено, у свемиру се налази светлост, лепота, музика, пријатељска ван-земаљска бића… Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. Посебан печат Теслиној космолошкој машти даје његов мистични однос према свемиру који има поетички карактер. Поетичка природа Теслине космичке мистике боље указује на природу његове личности него његово научно дело.
Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.
За техничку интелигенцију продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Заправо, продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи истинском – слободарском и животворном светлошћу. Постајање човека човеком представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од љубави, стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, визионарског…
ПОНОВНО РОЂЕЊЕ ЧОВЕКА
Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Планета Земља је наш једини свемирски дом и човек треба да га сачува да би могао да обезбеди опстанак. Идеју вечности треба пренети из свемирског пространства на Земљу. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве техничке могућности да им се супротстави. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. То што су наша сазнања о свемиру темељнија не мења битно наш положај у свемиру. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.
Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. За капитализам нема хумане будућности. Будућност се своди на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.
Човек треба да стекне самопоштовање као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Само-стварање човека и у том контексту стварање хуманог света је највиши израз људске слободе. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Ради се о поновном рођењу човека као историјског бића и о његовом враћању на историјски пут. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постају најважнији егзистенцијални изазови.
Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима, а то значи постајањем човека човеком. Ослободити човечанство и Земљу од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством. Хуманизовање света заснива се на развоју уметничког бића човека, на стварању друштва као заједнице солидарних људи и постизању јединства човека са природом. Претварање живота у уметничко дело је најаутентичнији начин на који човек потврђује своје постојање као специфично и непоновљиво свемирско биће.
Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Тај однос треба да се заснива на развоју људскости а не на развоју технике која претвара људе у роботизоване наказе. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. Хумани однос према Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и оплемени природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.
Човек не може да досегне до своје истинске свемирске природе као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на механицистичком материјализму и на религиозном мистицизму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Историчност чини да је сваки човек самосвојно свемирско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама.
Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам: уништење човечанства и живота на Земљи. Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност.
Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Човек није само у стању да путем стваралачке праксе оживотвори животворне потенцијале материје, већ и еманципаторске потенцијале света у коме живи, односно, сопствене стваралачке и слободарске потенцијале као еманциповано друштвено биће. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. То је суштина „четврте димензије“: могућност стварања новог света. На томе се заснива истински прогрес.
Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске потенцијале које га чине човеком. Да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…
Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити и потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она може да постане деструктивна моћ. То је оно што се дешава у савременом капитализму.
Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболички и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Будућност је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. Историјски гледано, владајуће религије чиниле су све да спрече да човек препозна себе као самосвојно свемирско биће да би га спречиле да створи будућност.
Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке мистике, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“ већ о мисли која се заснива на Марксовом ставу да је „истинска теорија мисао праксе која мења свет“.
Човек само у саживоту са другим људима може да постане човеком и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.
