Марксова идеја о „хуманизму-натурализму“, из Економско-филозофских рукописа, указује на могућност превазилажења антагонизма између природе и човека тако, што ће у садејству човека и природе истовремено доћи до реализовања еманципаторских потенцијала природе и еманципаторских потенцијала човека. Маркс: „Комунизам као позитивно уништење приватне својине, посматране као самоотуђење човека, те стога као стварно присвајање људског бића од стране човека и за човека, према томе као потпуно, на основу сазнања и уз очување свих богатстава претходног развитка, извршено враћање човека себи као друштвеном, то јест човечном човеку. Тај комунизам, као завршени натурализам, подудара се с хуманизмом, као што се завршени хуманизам подудара с натурализмом; он је истинско решење спора између човека и природе, као и између човека и човека, он је истинско решење спора између егзистенције и бића, између опредмећивања и самопотврђивања, између слободе и нужности, између индивидуе и рода. Он је решена загонетка историје, и свестан је тога да је он решење…“ (4)
Идеја о „хуманизму-натурализму“, као конкретна историјска идеја, а не као идеал о коме може само да се машта, указује на то да Маркс не долази до идеје будућности у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку. Марксов „хуманизам-натурализам“ нема конкретну историјску димензију, већ се заснива на апстрактном одређењу суштине природе и човека. „Хуманизам-натурализам“ задат је у простору будућности у коме се човек и природа појављују у митолошкој равни и одговарају своме идеализованом појму. За Маркса ослобађање човека од робовања природи и могућност њеног хуманизовања претставља решење антагонистичког односа између човека и природе. Међутим, оно се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага који не омогућава ослобађање човека од природе, већ га чини све зависнијим од ње. По Марксу, потчињавање и искоришћавање природе, путем технике, у равни је потчињавања човека и његове експлоатације. Уистину, капиталистичку технику чине природне силе које је капитализам претворио у анти-природну моћ. Капитализам „овладава“ природом тако што је уништава и на тај начин ствара од ње све опаснијег непријатеља човека. Тек у односу према деструктивним тенденцијама развоја капитализма Марксова идеја о „хуманизму-натурализму“ може да добије конкретно-историјски критички и визионарски смисао.
Расправљајући о односу човека према природи, Маркс у Капиталу тврди: „Тиме што делује на природу изван себе и мења је, он истовремено мења своју сопствену природу.“ (5) Из овог Марксовог става проистиче да природа односа човека према природи условљава природу човека. Маркс је засновао своју тезу на схватању да човек прерађујући природу у корисне предмете савладава природне силе и на тај начин развија своје стваралачке моћи. Прерада природе има слободарски и егзистенцијални карактер. По истом принципу, уколико човек делује на природу тако што је уништава, он истовремено уништава себе као природно и људско биће и постаје деструктивни механизам. Путем на капиталистички начин дегенерисаног рада човек не развија своје универзалне стваралачке моћи, већ бива осакаћен као природно, стваралачко и друштвено биће и сведен на механизовани део радних процеса – на деструктивног фах-идиота. Истовремено, капитализам је, путем „потрошачког“ начина живота, и нерадно време претворио у време капиталистичке репродукције, што значи у време (само)уништавања човека и природе. Међутим, однос према природи у капитализму само је привидно посредован људском праксом. Будући да је човек од ране младости инструментализован путем капиталистички условљеног начина живота, људска пракса само је један од појавних облика у коме се капитализам односи према природи и у својој бити одговара деструктивној природи капитализма. Истовремено, деструктивни односа према природи условљава и природу односа човека према друштву и будућности, као и однос човека према себи као природном и људском бићу. Само уколико има, као еманциповано природно биће, оплемењујући однос према природи човек може да има и оплемењујући однос према своме телу као непосредној природи и према себи као хуманом бићу.
Када је реч о глорификовању природе, Маркузе долази у Човјек једне димензије до следећег закључка: “Сва радост и сва срећа произилазе из способности трансцендирања природе – трансцендирања у коме је господарење природом и само подређено ослобођењу и пацификацији егзистенције. (…)Глорификација природног је дио оне идеологије која штити неприродно друштво у његовој борби против ослобађања. (…) Спознајном моћи ума и његовом моћи трансформирања цивилизација производи средства за ослобађање природе од њезине властите бруталности, њезине властите инсуфицијентности, њезине властите слепоће. Ум може испунити ту функцију само као посттехнолошки ratioкоме је и сама техника средство пацификације, органон “умјетности живота”. Тад функција ума конвергира с функцијом умјетности.” (6) “Властита бруталност“ природе има егзистенцијални и животворни карактер, за разлику од капиталистичке бруталности која има деструктивни карактер и која условљава антрополошку слику човека: уместо да је “звер”, човек је постао “(само) деструктивно” биће. У капитализму “природа престаје бити пука природа” тако, што бива лишена животворности и сведена на пуки објекат експлоатације и деструкције. У спорту, који је огледало у коме се види прави лик капитализма, природа се не ослобађа од њених недостатака и бруталности, већ постаје предмет експлоатације и деструкције. У њему тело, које је непосредна природа за човека, постаје противник кога треба победити и искористити за постизање нељудских циљева. Човек се у спорту не ослобађа од природног детерминизма, већ се “ослобађа” од живота.
Маркузе превиђа да је природа сама по себи оплемењујућа. Русо пише у Емилу о “вештини живљења” коју ће дете научити у природи која га “позива у људски живот”. (7) За северноамеричког поглавицу сам живот у природи омогућава оплемењивање чула, и на тај начин развој естетског бића човека, док раскид органске повезаности човека са природом доводи до дегенерисања чула и тиме човека. Он указује на то да бели човек није у стању да чује животне звуке природе, да осети њене мирисе, уочи њене боје… То је зато што му је капиталистички начин живота дегенерисао чула и уништио потребу да ужива у лепоти природе и тиме у лепоти живљења што је могуће једино уколико је човек органски део природе. Што се тиче Маркса, он није (попут Гетеа, Фајта и Шилера) имао романтичарски однос према природи (за Фајта клизаљке су „крила на ногама“ које омогућавају човеку да полети у будућност), и није дао посебан значај естетској димензији природе. Будући да капитализам укида природну бруталност тако што уништава природу, потребно је борити се за њено оприрођење, што значи за њено ослобођење од капиталистичке експлоатације и деструкције. Природне силе треба претворити у средство за очување и оплемењивање природе. Ослободилачка могућност природе налази се у њеној животворности – у стварању нових облика живота. Човек је по својој природи животворно биће које може да се оплемени само ако се поштује његова животворност и то као интегралног дела природе. Оплемењивање постаје развој (превазилажење) изворне природности, а не њено подређивање рационалном шаблону, моделу “племенитог” и тсл. Тек као еманциповано природно биће човек може на прави начин да доживи пуноћу свог људског бића. Уместо да је човек облик у коме природа добија могућност да буде превазиђена “духом”, а то значи да стекне представу о себи и односи се према самој себи, човек треба да превазиђе своју изворну природну животворност развојем свог стваралачког бића, што значи да оно треба да постане основ тотализовања света. Ради се о претварању родног у животворни, а животворног у стваралачки принцип.
Што се тиче односа између ума и природе, о томе пише Маркузе у Човјек једне димензије у контексту расправе о Хегеловом појму слободе, на основу кога и у односу према коме Маркс развија своју еманципаторску мисао. Маркузе: “Хегелов појам слободе претпоставља тоталну свијест (у Хегеловој терминологији: самосвијест). Према томе, “реалкизација” природе није и никад не може бити властито дјело природе. Како је природа у себи негативна (тј. по свом властитом бивствовању недостатна), то је повијесно трансформирање природе превладавање те негативности, ослобођење природе. Или, Хегеловим ријечима, природа је у својој бити не-природна – “дух”.” (8) И даље: “Повијест је негација природе. Оно што је само природно превладано је и репродуцирано помоћу моћи ума. Метафизички појам да природа у повијести долази сама себи указује на несавладане границе ума. Он их устврђује као повијесне границе – као задатак који треба довршити, или боље, који треба тек предузети. Ако је природа у себи рационалан легитиман објекат знаности, тад је она легитиман објекат не само ума као моћи већ и ума као слободе; не само доминације већ, такођер, ослобађања. С појавом човјека као animal rationale– бића кадра да трансформира природу у односу на способности духа и могућности материје – пуко материјално као субрационално поприма негативан статус. Оно постаје сфера коју Ум треба да појми и организира.” (9)
Капиталистичка „доминација“ над природом има другачији квалитет од оне која је постојала у преткапиталистичком времену. Привидно, човек као умно биће сучељава се с природом као не-умним поретком. Уистину, не ради се о умном односу човека према природи, као што је то код Хегела, већ о безумном односу који је условљен природом капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. Није ум тај који посредује између природе и човека, већ је то деструктивнo безумље које се заснива на тржишној привреди и апсолутизованом принципу профита. Да однос према природи има умни карактер, онда би свест о све драматичнијем уништавању природе и тиме живота била полазиште свеукупне људске праксе. Владајући „свесни однос“ према природи само је облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље које се заснива на борби капиталистичких корпорација за преживљавање и које се појављује у виду принципа „Паре не смрде!“ и „Уништи конкуренцију!“. У капитализму дух путем кога природа стиче самосвест укинут је техником која нема само анти-умни, већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. Идеја о „ослободилачкој трансформацији природе“, на којој инсистира Маркузе, добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на Земљи. “Ослободилачка трансформација природе” нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка. Спречавање да природне силе буду инструментализоване (у виду технике) ради уништења живота и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем – то је судбински задатак човечанства. Што се тиче историје, она није (више) негација природе јер капитализам уништава историју и претвара је у механички процес, чему одговара механицистички материјализам који доминира у на капиталистички начин дегенерисаној науци која је постала најважније оруђе капитализма за уништавање света.
Маркс у Немачкој идеологији тврди: „Ми познајемо само једну једину науку, науку историје. Историја се може посматрати са две стране, може се поделити на историју природе и историју човечанства. Обе стране се, међутим, не могу раздвајати; све док постоје људи, историја природе и историја људи ће се међусобно условљавати.“ (10) Полазећи од Марксовог принципа „друштвеност“, може се доћи до закључка да природа нема своју историју. Она добија историјску димензију путем делатног (мењалачко-стваралачког) односа човека према природи, што пре свега значи постајањем човека историјским бићем. Историја природе је, заправо, историја људског друштва. Уколико се пође од историјског материјализма, онда је природа без човековог делатно-мењалачког односа према њој чиста апстракција, што значи пука материја. Историјски материјализам подразумева људску праксу путем које долази до оживотворења развојних потенцијала материје са чиме се превазилази њена пука материјалност. Истовремено, развијајући производне снаге човек оживотворује своје стваралачке потенцијале као највиши облик живе материје и на тај начин ствара могућност да се (мењалачко-стваралачки) односи према природи. Маркс схвата историјски материјализам као активистичко-мењалачки однос човека према природи и самоме себи у историјској (визионарској) димензији, с тим што је само историјско-материјалистичко схватање природе резултат историјског развоја друштва и у том контексту оживотворење еманципаторских потенцијала материје. У савременом капитализму историјски материјализам није „замењен“ природно-научним материјализмом, по коме је човек сведен на живу природу која је подређена природним законима, већ механицистичким материјализмом, по коме је човек сведен на неживу материју која је подређена физичким законима. Природа савременог материјализма условљена је природом савременог капитализма који уништава историчност човека и природе и на тај начин уништава животворне потенцијале човека и материје. Истовремено, производећи све деструктивнија техничка средства капитализам ствара могућност да највиши облици организоване материје у нама познатом космосу, који су створени у периоду од готово пет милијарди година, у трену постану космичка прашина.
По Марксу, природа сама по себи нема дијалектички карактер. О томе, у Појам природе у Марксовом учењу, Алфред Шмит: „Природа која претходи људском друштву доводи само до поларитета и супротности међусобно спољних момената, у најбољем случају до узајамног деловања, али не до дијалектичке противречности.“ (11) Говорећи о Марксовом схватању дијалектике природе Шмит закључује: „Природа постаје дијалектичка тиме што ствара човека као субјекта који мења, као свесно делатног субјекта, који према самој природи иступа као „природна моћ“. У човеку се средство рада и предмет рада односе једно на друго. Природа је субјект-објект рада. Њена дијалектика састоји се у томе што људи мењају своју природу тиме што спољној природи постепено одузимају њену страност и спољашњост, посредују је собом, пуштају је да за њих ради сврховито. – Пошто односи људи према природи чине претпоставку за узајамне односе људи, дијалектика радног процеса као природног процеса проширује се у дијалектику људске историје уопште.“ (12) Овде нема деструктивног односа капитализма према природи и у том контексту специфичне дијалектике односа капитализма и природе. Капитализам не приближава природу људима, већ тиме што је сакати ствара од ње све већег непријатеља човека. Деструктивни однос капиталистички дегенерисаног рада према природи доводи до тога да борба за очување природе, а то значи спречавање њене технизације и борба за њено оплемењивање њеном натурализацијом претставља један од најважнијих задатака који стоји пред човеком. Истовремено, дијалектика природе условљава дијалектику живота, а то значи усавршавање животињских врста и еколошку равнотежу на којој се заснива природа као животворна целина. У самој природи успостављени су дијалектички односи између живе и неживе природе (укључујући и климатске услове), као и у оквиру живе природе (односи из којих проистичу виши облици живота). Све је међусобно условљено и на томе се заснива динамика еколошке равнотеже. Истовремено, дијалектика природе има детерминистички и као таква фаталистички карактер. Нема субјективне праксе, што значи да нема слободе избора нити стварање алтернатива, а тиме идеје novuma и будућности.
Инструментални однос капитализма према природи, која је сведена на објекат експлоатације и деструкције, условљава и инструментални однос према људском телу које је непосредна природа за човека. Оно што се дешава природи дешава се телу. Капиталистичко денатурализовање природе истовремено је денатурализовање човека. Капитализам денатурализује човека непосредно, стварајући од њега оруђе за уништавање живота и контејнер, и посредно, претварањем природне животне средине у технички простор. Да би се заштитили од све погубнијих климатских промена, људи проводе све више времена у вештачким животним условима и на тај начин неминовно доживљавају дегенерацију као природна и људска бића. Станови, радне просторије, ресторани, самопослуге, аутомобили, градски саобраћај, болнице, трговачки центри… – свуда сe успостављaју вештачки животни услови. Човек губи животну снагу као природно биће и постаје све зависнији од техничких средстава и технизованог животног простора. Стварањем вештачких животних услова ублажава се све погубније дејство климатских промена на човека и на тај начин се купује време капитализму који ће, уколико не буде ускоро уништен, у тој мери да дегенерише природу, да човек више неће моћи да опстане ни путем техничких помагала и технизованих животних услова.
Маркс превиђа да је стерилисање животворне снаге живих бића универзални принцип капиталистичког развоја. Уништавајући човека као природно биће капитализам уништава човека као животворно биће. Постајањем тела потрошачким (деструктивним) инструментом капитала, оно губи репродуктивну способност и постаје мртво тело. Развој „потрошачког стандарда“ постиже се уништавањем животворних способности и животворних потреба човека. Мушкарци и жене имају све мање органских састојака који омогућавају да буду родна бића. Загађена животна средина, затрована вода и храна, уништење биолошког ритма рада организма, све већа егзистенцијална неизвесност која непрестано држи човека у стању стреса.. – доводе до све тежих телесних и менталних оштећења и до стварања стерилног човека. Уништавајући природу капитализам уништава органску (генетску) везу човека са природом и дегенерише човека као природно (биолошко) биће. Стварање „техничке цивилизације“ подразумева претварање природе у технички простор, а човека у техничко „биће“ – у мртваца који хода. Рађање деце све је мање хуманизована природна појава, а све више технички подухват. Бестелесно зачеће, лагеровање семеног материјала, изнајмљивање материце, сам порођај – све добија комерцијални и технички карактер. У тзв. „великим религијама“ жена је сведена на крмачу са светачким ореолом; у капитализму жена је сведена на техничко средство за произвођење деце. Оно што је најгоре, сам процес репродукције капитала уништава човека као родно биће. У неким областима производње дошло је до скраћивања радног дана, али је истовремено повећана потреба за “мобилном” радном снагом, што значи да предност у запошљавању имају особе које су у стању да у сваком тренутку буду на располагању својим газдама. А то су они који су “ослобођени” друштвених, поготову породичних обавеза. Све већи број жена подвргава се “добровољној” стерилизацији да би “стекле поверење послодаваца” и добиле посао. Званична дужина радног времена све је више необавезна форма. Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у најразвијеним капиталистичким земљама. Обнављање животворне способности човека као родног бића претставља један од најважнијих задатака које капитализам поставља пред човечанство.
У својим младалачким списима Маркс даје посебан значај чулности. О томе Шмит: „Онај ко се данас бави Марксовим појмом природе, мора узети у обзир еманципаторску улогу људске природе, ослободилачку снагу „чулности“ у мишљењу младог Маркса.“ (13) Капитализам уништава природу као животворну целину и на тај начин уништава човека као животворни део природе. То условљава дегенерисање чула, а самим тим редуковање и дегенерисање чулних утисака, и на тај начин дегенерисање односа према природној средини, а то значи односа човека према себи као (оплемењеном) природном бићу и према другим људима као (оплемењеним) природим бићима. Капитализам укида непосредни однос човека према свету и своди га на технички однос путем техничких средстава. Човек развија чула путем техничког света у коме живи, што значи не хуманизовањем, већ уништавањем своје изворне природности. Редуковањем природног и људског капитализам редукује човека као природно и људско биће и самим тим редукује сфере његовог интересовања. У животном окружењу у коме је све мање природног и људског човек губи способност уочавања природног и људског. Истовремено, човек који даноноћно седи испред компјутерског екрана губи интересовање за свет који га окружује. За њега „свет“ који се појављује на екрану постаје стварни свет, а природа и друштво виртуелни свет. Доживљавање света путем сопственог искуства, и на тај начин доживљавање себе као људског бића, непосредно условљава поље перцепције и тиме развој чула. Капитализам дегенерише човека сакатећи чула и претварајући их у „сензоре“ који упијају само оне утиске који омогућавају функционисање човека као радно-потрошачког механизма. На то је указао поглавица племена Сијетл. Бели човек не чује звукове природе и не осећа смрад, који ствара капиталистички прогрес, као неко ко је на самрти. У „потрошачкој“ фази развоја капитализам уништава чула човека тако што га претвара у средство за уништавање живота и контејнер у коме нестају све отровнији сурогати „потрошачке“ цивилизације.
Уништавање чула доводи до уништавања ума. Човек доживљава свет путем осакаћених чула и дегенерисаног ума који није способан да сагледа битно и да успостави критичко-мењалачки однос према свету. Од операција на телу много су горе „операције“ на мозгу путем којих се ствара на капиталистички начин дегенерисани ум. Уместо критичког и визионарског ума, доминира инструментализовани и деструктивни ratio који се заснива на вредносном моделу који се од малена усађује у главу људи и који постаје критеријум по коме се одређује шта је „добро“ а шта „лоше“, шта је „лепо“ а шта „ружно“… „Потреба“ за „Кока-колом“, том „светом водицом“ капитализма, није телесна потреба, већ вредносни изазов.Исто је са храном из „МекДоналдс“ ресторана који симболизују „амерички начин живота“ и као такви су храмови капитализма. Малограђанин води своје дете у „МекДоналдс“ ресторан на „хамбургер“ као што религиозни човек води своје дете у цркву на причест. Једући „хамбургер“ малограђанин не нестоји да задовољи телесну глад, већ потребу да постане део света који симболизују „МекДоналдс“ ресторани. Истовремено, бесмислени живот лишава човека могућности да се посвети озбиљном мишљењу без кога не може да одговори на битна егзистенцијална и есенцијална питања. Владајући капиталистички центри моћи чине све што је у њиховој моћи да спрече да човек мисли својом главом. Јер, мислити значи сићи са покретне траке „потрошачког друштва“; мислити значи не бити под контролом „великог брата“; мислити значи сучељити се са страхом; мислити значи схватити да капитализам води човечанство у пропаст; мислити значи организовати се; мислити значи супротставити се; мислити значи смишљати; мислити значи стварати нови свет…
Дегенеришући чула капитализам дегенерише еротско биће човека. У односу према античком човеку код кога је доминирао хомосексуални (педофиличарски) Ерос, који је инсистирао на грациозном (заводничком) покрету и телесној мекоћи, данас доминира дееротизовано тело које је лишено природног и људског, при чему се телесни покрет заснива на техничком мимезису, а однос према телу на деструктивном инструментализму. Капитализам је дегенерисао човека као еротско биће тако што га је свео на средство за оплодњу капитала. Маркс указује у Капиталу на дееротизовање човека у индустријском процесу производње, али се ту не ради о генетском изобличењу човека, већ о његовом телесном деформисању једностраним телесним активизмом. По Марксу, није капиталистички начин развоја производних снага тај који доводи до дехуманизoвања и денатурализовања човека, већ механизовани рад и специјализација које доводе до тога да човек постаје механички део индустријског процеса производње (машине) и тиме је приморан да се понаша на начин који механизује његово тело. Капиталистички облик индустријског рада претвара човека у „наказу“ (Маркс), али не и у техничку ствар. У пост-индустријском облику рада укинут је исцрпљујући и дегенеришући једнострани телесни активизам, али не и процеси дехуманизовања и денатурализовања човека који се заснивају на томе да је рад постао деструктивна делатност. Истовремено,капитализам не дегенерише човека само путем деструктивне радне активности, већ и потрошачким начином живота који претвара тело човека у контејнер, као и путем комерцијализованих облика телесног активизма који имају деструктивни карактер. У коначном, природу процеса дехуманизовања и денатурализовања човека можемо на прави начин да схватимо у контексту капиталистичког уништавања климе, воде, ваздуха, земљишта, биолошког ритма рада организма, изазивања непрестаног психичког стреса, преждеравања, стерилности, алкохолизма, таблетоманије, дрогирања, усамљености, биолошког пропадања народа… У све дубљој и отровнијој капиталистичкој мочвари развијају се све опакије болести које уништавају животворну снагу човека и тиме репродуктивну моћ човечанства.
Уништавање природе подразумева уништавање културног наслеђа човечанства, које је стварано хиљадама година, које се заснива на органској вези човека са природом на чему се заснива развој животворне свести човека. Пишући о доминацији “технолошког рационалитета” у “развијеном индустријском друштву”, Маркузе закључује: “У потпуно развијеном индустријском друштву ту нерастворљиву срж све више истањује технолошки рационалитет. Без сумње, физичка трансформација свијета захтијева менталну трансформацију његових симбола, слика, идеја. Очито, кад градови, и магистрале, и национални паркови ничу на негдашњим селима, долинама и шумама, кад моторни чамци јуре по језерима, а авиони парају небо – тад ова подручја, као подручја супротстављеног, губе карактер квалитативно другачије стварности.” (14) Маркузеов израз “технолошки рационалитет”, који се заснива на “физичкој трансформацији света”, само је друго име за деструктивни капиталистички ирационализам који претставља обрачун с природом као животворном целином, с човеком као оплемењеним животворним делом природе и с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и клицом novuma која је у њему створена, што значи с капитализмом као историјски родним поретком. Отуда је од прворазредног егзистенцијалног значаја очување културног наслеђа које се заснива на животворном јединству човека са природом и сагледавање природе као историјског, естетског и визионарског простора. У овом контексту постаје очигледна погубност хришћанства, ислама, јудаизма и свих других ескејпистичких и апокалиптичких идеологија које се обрачунавају с човеком као природним бићем и које му нуде илузорни „небески свет“ за одрицање од борбе за очување овоземаљског света, а то значи за одрицање од борбе против капитализма.
Као репродуковање капиталистичког система у чистом смислу, спорт претставља најрадикалнији начин капиталистичког дегенерисања човека који има спектакуларни облик. У њему човек je сведен на предмет рада, на оруђе за рад и на радну снагу. Спортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи на капиталистички начин дегенерисано тело. У тренажном процесу тело спортисте бива „прерађено“ у „користан предмет“ тако што у њему бива уништена природност и људскост. У спорту доминира телесна механика, прецизност покрета, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других телесних функција и органа, обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron aristonдоминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег напора”; успостављена је рана специјализација која производи менталну и телесну једнодимензионалност… Када се има у виду да у спорту влада апсолутизовани принцип учинка који има квантитативни карактер, постаје јасно због чега је уништење човека као биолошког и људског бића у спорту (капитализму) неминовност. Хабермас, Плеснер, Лаш, Кроков, Хуизинга, Кајоа, Ленк и други грађански теоретичари имају површни однос према спорту не због тога што не могу да схвате његову суштину, већ због тога што указивање на суштину спорта истовремено указује на деструктивну природу капитализма, што они по сваку цену настоје да избегну.
Полазећи од односа између прометне и употребне вредности робе, тачније, од доминације прометне над употребном вредношћу, може се доћи до плодоносног полазишта у критици рекордоманије која је камен-темељац спорта. Рекордоманија се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка који одговара тржишној привреди. Рекорд није људско достигнуће, већ је тржишна вредност резултата. Он не стиче вредност у контексту развоја људских моћи, већ у контексту циркулације капитала. Идеологија рекордоманије заснива се на деструктивном ирационализму: принцип citius, altius, fortius не упућује на развој стваралачких моћи човека, већ одговара процесу неограниченог увећавања профита. Постизање рекорда само је у техничком смислу „прогресивно“. Резултати који се постижу у спорту нису условљени особеностима човека као биолошког и људског бића, већ су израз „прогресивне“ природе капитализма. Tежња за постизањем рекорда води потпуном уништењу човека као природног и људског бића. У процесу постизања рекорда стваралачке моћи човека постају деструктивна моћ, а човек као биолошко и људско биће претвара се у техничку ствар. Спорт је погон који производи (само)деструктивне људе. Он је очигледан пример како капитализам путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка (профита) производи дегенерисано тело и дегенерисану свест. У њему се огледа ментални преображај који је човек доживео у монополистичком капитализму: од човека „звери“, који претставља антрополошки модел који одговара laisser-faireкапитализму, дошло се до човека „само-деструктора“ који претставља антрополошки модел који одговара монополистичком капитализму као тоталитарном поретку деструкције. У хеленском друштву култ победника имао је религиозни карактер и свечарски облик; у капиталистичком друштву култ победника има деструктивни карактер и спектакуларни облик. Капиталистичка пропагандна машинерија створила је од роботизованих „шампиона“ „супермене“ који су постали највиши вредносни изазов за младе.
Спорт је типичан пример поистовећивања људи са владајућим моделом „човека“ који савремени капитализам намеће људима, а који се заснива на уништењу човека као људског и природног бића. Руководећи се вредносном и егзистенцијалном матрицом коју намеће капиталистички „прогрес“, спортисти „својевољно“ уништавају своје тело и спремни су да жртвује живот да би се домогли медаље. Телесни допинг заснива се на менталном допингу. Ради се о фанатичној самодеструктивној свести која се ствара у таквим друштвеним условима, у којима је човек лишен могућности да реализује своје људске квалитете и на тај начин стекне поштовање и обезбеди егзистенцију. Тело спортисте уништава се на тај начин што се кљука медикаментима и допинг-средствима и излаже таквим напорима у тренажном процесу који тело претварају у механизам, а човека у само-деструктивног фанатика. Трпљење и блокирање бола, који је природна одбранбена реакција организма на прекомерни напор, претставља један од најважнијих услова за постизање „врхунских“ резултата. Фармацеутски препарати служе пре свега за то, да спортисти омогуће да „победи бол“ да би могао да натера тело на (само)уништавајуће напоре. Пут ка победи и рекорду води уништењу нагонске природе човека, чула, хипертрофији једних и атрофији других органских функција, сакаћењу органа и екстремитета, еротског бића, биолошког ритма рада организма, модификацији ћелија и метаболизма, мишићне и нервне структуре, генетској дегенерацији, стварању (само) деструктивног садо-мазохистичког карактера…
У капитализму доминира екоцидни принцип и он је у спорту дошао до свог највишег израза. Спремност на самоуништење и систематски рад на самоуништењу симболизује однос човека према живом свету. Имајући у виду да је тело непосредна природа за човека, однос човека према телу у спорту упућује на његов однос према природи. Човек коме је сопствено тело средство за остваривање нељудских циљева не може да има поштовање према природи као животворној целини. Спорт је једно од најефикаснијих средстава са којим се уништава природно биће човека и ствара екоцидна свест. Спортом тело бива претворено у механизам, природа у технички простор, а друштво у гомилу дехуманизованих и денатурализованих „такмичара“. Спортиста (као и тренер, лекари, читав „спортски погон“) не сагледава тело као природни организам, већ има однос према њему као средству са којим мора постићи што већи учинак. Спортом се не оплемењује природно биће човека и у њему не доминира оплемењени природни покрет, већ тело човека бива претворено у машину, а покрет се своди на механичко кретање. Уместо телесне поетике, доминира телесна механика. „Развој људских моћи“ заснива се на таквим критеријумама који неминовно доводе до уништења човека као људског и биолошког бића. Спорт није само „најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“ (Кубертен), већ средство са којим се уништава хуманистичка друштвеност и хуманистичка природност које су основне споне за интеграцију човечанства у борби за очување живота на Земљи. Истовремено, стадиони и спортске хале постали су најважнији „природни“ и „друштвени“ простори за младе. Потреба за природним и друштвеним животом постала је потреба за стадионом и спортском халом, исто као што је потреба за здравом водом и храном постала потреба за „Кока-колом“ и „хамбургером“. „Спортивизација света“ претставља један од најагресивнијих и најефикаснијих начина обрачуна с „традиционалним човечанством“, што значи с човеком као хуманим и природним бићем. „Спортски погон“ постао је лабораторија у којој капитализам производи прототип „новог човека“ који треба да постане погонска снага у стварању на капиталистички начин дегенерисане будућности. Није случајно што је принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” постао идеја-водиља „врхунског“ спорта. Спортски „прогрес“ указује на то, да је човек као природно и људско биће постао главна препрека за развој капитализма. Уколико је човек спреман да се бори за живот и слободу, капитализам је осуђен на пропаст.
У стварању визије будућности треба имати у виду последице које ствара капитализам као деструктивни поредак. Питање оплемењивања човека као природног бића могуће је поставити као конкретно историјско питање само у односу према капиталистичком уништавању природе и човека као природног бића. Специфичност капитализма је у томе, што кида органску везу човека са природом и то тако што уништава природу и човека као чулно (природно) биће претварајући природу у технички простор, а човека у робота. На капиталистички начин мутирани човек постао је део „техничке цивилизације“ и није у стању да живи у природи као њен органски део. Начин живота и чулни утисци који долазе из на капиталистички начин дегенерисаног света сакате човека као природно и хумано биће: процес денатурализовања истовремено је процес дехуманизовања човека. Уместо да су „ослободилачка снага“, чула су постала средство за стварање деструктивног („потрошачког“) човека и тиме оруђе за уништење човека и природе. Уништавањем природе као животворне целине уништава се животворно биће човека на чему се заснива оплемењивање чула и развој његовог стваралачког бића. Уколико не доживљава природу као животворну целину, човек не може да доживи себе као самосвојно животворно биће. Без животворне природе нема ни човека као оплемењеног животворног бића. Природа је еколошка целина која има свој животворни ритам. Човек може да опстане као животворно биће једино уколико у њему пулсира изворни природни ритам живота који је превазиђен (оплемењен) слободарско-стваралачким ритмом. Као део „техничке цивилизације“, у којој доминира ритам капиталистичке репродукције, човек је осуђен на дегенерисање и уништење. Будући да капитализам денатурализује човека, „разотуђење“ подразумева не само хуманизовање, већ и натурализовање човека што значи регенерацију његовог изворног природног бића. Човек је део природе и само у здравој природној средини може да се развије као аутентично природно биће, а то значи да само у хуманом друштву могу бити оживотворени еманципаторски потенцијали људских чула. Људска чулност треба да буде хуманизована, а не механизована природност. Полазећи од Марксове идеје отуђења, може се претпоставити да се ради о поновном активирању чула на начин који омогућава развој универзалног стваралачког бића човека. Уколико капитализам уништава човека као људско и природно биће, онда се не ради само о поновном активирању, већ о обнављању чула која је капитализам дегенерисао и осакатио.
