Говорећи о Хегеловом појму слободе Маркузе констатује: “Хегелов појам слободе претпоставља тоталну свијест (у Хегеловој терминологији: самосвијест). Према томе, “реалкизација” природе није и никад не може бити властито дјело природе. Како је природа у себи негативна (тј.по свом властитом бивствовању недостатна), то је повијесно трансформирање природе превладавање те негативности, ослобођење природе. Или, Хегеловим ријечима, природа је у својој бити не-природна – “дух”.”(28) И даље: “Повијест је негација природе. Оно што је само природно превладано је и репродуцирано помоћу моћи ума. Метафизички појам да природа у повијести долази сама себи указује на несавладане границе ума. Он их устврђује као повијесне границе – као задатак који треба довршити, или боље, који треба тек предузети. Ако је природа у себи рационалан легитиман објекат знаности, тад је она легитиман објекат не само ума као моћи већ и ума као слободе; не само доминације већ, такођер, ослобађања. С појавом човјека као animal rationale – бића кадра да трансформира природу у односу на способности духа и могућности материје – пуко материјално као субрационално поприма негативан статус. Оно постаје сфера коју Ум треба да појми и организира.”(29) У капитализму дух путем кога природа стиче самосвест укинут је техником која нема само анти-духовни (анти-умни), већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. Идеја о „ослободилачкој тансформацији природе“(30) добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи. “Ослободилачка трансформација природе” нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека од капитализма основни услов како људске слободе, тако и људског опстанка. Спречавање да природне силе буду инструментализоване ради уништења живота (атомске бомбе и друга све бројнија средства која се производе у капиталистичким лабораторијама смрти; развој технике која се заснива на “деструктивној продуктивности” /Маркузе/ и која се своди на уништење природе и човека…), и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем – то је судбински задатак човечанства.
Пишући о доминацији “технолошког рационалитета” у “развијеном индустријском друштву”, Маркузе закључује: “У потпуно развијеном индустријском друштву ту нерастворљиву срж све више истањује технолошки рационалитет. Без сумње, физичка трансформација свијета захтијева менталну трансформацију његових симбола, слика, идеја. Очито, кад градови, и магистрале, и национални паркови ничу на негдашњим селима, долинама и шумама, кад моторни чамци јуре по језерима, а авиони парају небо – тад ова подручја, као подручја супротстављеног, губе карактер квалитативно другачије стварности.”(31) Маркузеов израз “технолошки рационалитет”, који се заснива на “физичкој трансформацији света”, само је друго име за деструктивни капиталистички ирационализам. Уништавање природе укључује и уништавање културног наслеђа човечанства које је стварано хиљадама година, и које се заснива на органској вези човека и природе. Отуда прворазредни значај за развој животворне свести човека има очување културног наслеђа које се заснива на животворном јединству човека са природом. Маркузе: “Сва радост и сва срећа произилазе из способности трансцендирања природе – трансцендирања у коме је господарење природом и само подређено ослобођењу и пацификацији егзистенције. (…) Глорификација природног је дио оне идеологије која штити неприродно друштво у његовој борби против ослобађања. (…) Спознајном моћи ума и његовом моћи трансформирања цивилизација производи средства за ослобађање природе од њезине властите бруталности, њезине властите инсуфуцијентности, њене властите слепоће. Ум може испунити ту функцију само као посттехнолошки ratio коме је и сама техника средство пацификације, органон “умјетности живота”. Тад функција ума конвергира с функцијом умјетности.”(32) Маркузе превиђа да је природа сама по себи оплемењујућа. Русо говори о “вештини живљења” коју ће дете научити у природи која га “позива у људски живот”.(33) “Властита бруталност природе” има егзистенцијални и животворни карактер, за разлику од капитализма који је деструктиван – чему је подређена антрополошка слика човека: уместо да је “звер”, човек постаје “(само)деструктивно” биће. У спорту, које је огледало у коме се види прави лик капитализма, природа се не ослобађа од њених недостатака и бруталности, већ постаје предмет експлоатације и деструкције. У њему тело, које је непосредна природа за човека, постаје противник кога треба победити и искористити ради постизања нељудских циљева. Спортом човек се не ослобађа зависности од тела, већ се “ослобађа” од живота.
У природи борба за опстанак основ је опстанка живог света – она је животворна. У капитализму борба за опстанак је “превазиђена” тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ развој “потрошачког друштва” где стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У капитализму “природа престаје бити пука природа” тако што бива лишена природности и сведена на пуки објект експлоатације и деструкције. Будући да капитализам укида природну бруталност тако што уништава природу, потребно је борити се за њено оприрођење, што значи за њено ослобођење од капиталистичке деструкције. Природне силе треба претворити у средство за очување и оплемењивање природе. Ослободилачка могућност природе налази се у њеној животворности – у стварању животних облика. Човек је по својој природи животворно биће које може да се оплемени само ако се поштује његова животворност – и то као интегралног дела природе. Тек у природи човек може на прави начин да доживи пуноћу свог људског бића. Оплемењивање постаје развој (превазилажење) изворне природности, а не њено подређивање рационалном шаблону, моделу “племенитог” и тсл. Уместо да се човек појављује као облик у коме природа добија могућност да буде превазиђена “духом”, а то значи да стекне појам о себи и да се односи према себи самој, човек треба да превазиђе (оплемени) своју изворну природну животворност (родност) развојем играчког бића, што значи да оно треба да постане основ тотализовања света. Ради се о претварању родног у животворни, а животворног у стваралачки принцип.
У капитализму инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за постизање нехуманих циљева. Уместо радног, спортског, техничког, конзумерско-деструктивног – слободарска игра треба да развије стваралачко (поетско) тело и богатство покрета (вештина као оплемењени покрет) који пружају могућност за реализoвање стваралачке личности човека. Није реч само о борби за очување културног наслеђа човечанства и човека као културног бића, већ за опстанак човека као природног и играчког бића. Слободарска игра треба да омогући да се очувају и развију еманципаторска достигнућа телесне културе која уништава “техничка цивилизација”. Уместо оприрођења тела које је сведено на машину, треба тежити оплемењивању природног бића човека развојем његовог играчког бића, а то значи стваралачком вештином кроз коју човек развија као целовито (телесно, интелектуално, еротско, друштвено) биће. Не ради се о оплемењивању технике уметношћу, већ о оплемењивању човека, што значи о развоју његовог универзалног стваралачког бића, чиме се укида техника као од човека отуђени однос према природи, као и уметност као посебна друштвена сфера. Уместо односа између од човека отуђених друштвених сфера, који су основни начин функционисања “друштвеног живота”, треба инсистирати на развоју непосредних односа између људи као еманципованих играчких бића. Свет као уметничко дело – то је смисао борбе за будућност. Борбом за нови свет створиће се ковитлац људског који ће “усисати” све оно што је отуђено од човека. Уместо Ничеове космичке енергије, живот који је отуђен од човека почеће поново да струји у човеку; уместо да је уметност средство за претварање космичке енергије у живот, стваралачка енергија човека постаће основ стварања новог – људског космоса.
Овде бисмо, заједно са Маркузеом, могли да се запитамо: “С обзиром на то што је стандард учинио од човјека и од природе, треба поново поставити питање завриједи ли он жртвовања и жртве подношене за његову одбрану?”.(34)
