Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео у питање модерни начин мишљења који се заснива на егзистенцијалном априоризму и одговарајућој идеји прогреса.
Ништа више није небиће, што значи есенцијално ништавило, већ потпуни и коначни нестанак човечанства.
Капитализам уништава природно и историјски условљене животворне потенцијале човека и своди га на технички организовану материју, а људско друштво на механички мравињак.
Најважнији резултат животворне праксе треба да буде друштво као заједница слободних стваралачких људи и природа као оплемењена животворна целина.
Животворни потенцијали човека као природног и људског бића могу да се реализују само у природи као животворној целини.
Животворност је пупчана врпца која спаја човека и природу чинећи их животворном целином.
Слободарско-стваралачка пракса човека је она моћ која материји даје историјску димензију, што значи, да путем ње бесмислено механичко кретање постаје смислено историјско кретање.
Мост који је човек саградио у току свог историјског бивствовања, који га води у будућност, почео је да се руши.
Спонтана реакција атомизованог малограђанина на све реалнију могућност уништења света није настојање да спречи његову пропаст, већ да пронађе себи прибежиште.
Без еманциповане и борбене друштвености, човек је осуђен на усамљеничко безнађе које га води у смрт.
Марксова критика капитализма претставља један од конкретних историјских облика критике капитализма.
Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.
Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на Земљи.
Тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина.
Природа има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек.
Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.
Маркс превиђа да је стерилисање животворне снаге живих бића универзални принцип капиталистичког развоја.
Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.
Капитализам не дегенерише човека само путем деструктивне радне активности, већ и потрошачким начином живота који претвара тело човека у контејнер, као и путем комерцијализованих облика телесног активизма који имају деструктивни карактер.
Малограђанин води своје дете у „МекДоналдс“ ресторан на „хамбургер“ као што религиозни човек води своје дете у цркву на причест.
У хеленском друштву култ победника имао је религиозни карактер и свечарски облик; у капиталистичком друштву култ победника има деструктивни карактер и спектакуларни облик.
„Спортски погон“ постао је лабораторија у којој капитализам производи прототип „новог човека“ који треба да постане погонска снага у стварању на капиталистички начин дегенерисане будућности.
Капиталистички екоцидни глобализaм довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља.
Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ.
„Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава.
Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће сачувати живот на Земљи.
У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.
Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.
Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама.
Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности.
Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма.
Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености?
Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света.
Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер.
Живљење потрошачког начина живота најважнији је начин на који човек исказује лојалност капитализму.
Спортски спектакл је рекламни спот на капиталистички начин дегенерисаног света.
Произвођење потребе за непотребним претставља најважнији задатак рекламне индустрије.
Деца су највеће жртве капитализма. Најважнији стратешки оријентир владајућих капиталистичких кланова на Западу је уништење милијарди „прекобројних“. Деца су прва на удару. То је главни „тренд“ у савременом капитализму: убијати децу.
Тело је основни начин на који човек постоји у свету и основни начин на који припада свету.
Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличење и стварање хронично болесног човека.
Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА… – нису “болести савременог света”, већ последице телесног и менталног дегенерисања човека.
Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га преобрази исцрпљујућим телесним вежбама, “третманима”, пластичним операцијама…
Манекенство је један од спектакуларних облика капиталистичког дегенерисања човека.
Човек робује капитализму тако што робује своме телу. Ослободити се ропства значи ослободити се тела. То је суштина самоубиства. Самоубица убија тело да би се ослободио робовања нељудском свету.
Бирати између живота и смрти није ствар слободне воље. Слобода подразумева избор између могућих облика живота, а не између живота и смрти.
Све већи број младих подвргава се све болнијим „третманима“ да би прилагодили свој изглед владајућем вредносном моделу.
Телесни бол постаје најважнији начин на који млади доживљавају своје постојање.
Телесна унакаженост је појавни облик људске унакажености.
Унаказати себе као човека је начин на који млади настоје да се подају владајућем духу деструкције и на тај начин доживе да припадају постојећем свету. Они настоје да буду „неко“ тако што се претварају у ништа – у капиталистичке ништарије.
„Бити cool“ значи доћи у такво ментално стање у коме ништа нељудско не може више да пробуди људско у човеку.
Потреба за јавним сексуалним егзибиционизмом последица је лишавања човека могућности да се на хумани начин реализује као друштвено биће.
„Групни секс“ један је од најодвратнијих и најпримамљивијих облика „слободе“ које капитализам нуди својим робовима.
Гомила смрдљивих гузица и вагина, фалуса и сиса, пијаних и дрогираних главуџа, замазаних спермом и балама – то је аутентична слика савремене капиталистичке апокалипсе.
Хомосексуална заједница је крајњи облик на капиталистички начин дегенерисане породице, а развој педерастије доприноси укидању могућности стварања породице као оплемењене природне заједнице.
Хомосексуалност се појављује данас као део света који биолошки пропада и који уништава човека као природно, друштвено и историјско биће.
Каква је то „хуманост“ која се обрачунава с основним потребама и правима деце?
Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка човечанства.
У хомосексуалном односу људско тело губи изворну еротску димензију и бива инструментализовано на неприродни и нехумани начин.
„Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег света.
Само у хуманом друштву хумана питања могу бити решена на хумани начин.
Критика хомосексуалности као анти-егзистенцијалног принципа је, заправо, критика капитализма као деструктивног поретка.
Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека.
Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности.
Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа.
Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи.
Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење.
Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.
„Демократија“ је друго име за крај историје.
Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма.
У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком.
Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе у којима су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања.
Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана.
Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину.
У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.
Развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тле, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.
Маркс не схвата да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе и човека.
Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.
Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља.
Дијалектика је стварна и истинска снага друштвеног развоја која је уобличена у дијалектичким законима који су логика историје и као такви самосвест историјског развоја друштва.
Путем дијалектике човек излази из мрака прошлости на светлост историје и постаје самосвесно историјско биће.
Претварање објективних могућности слободе у реалне могућности ослобађања човека појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света.
Код Маркса, као и код Хегела, доминира отвореност будућности која подразумева егзистенцијалну извесност.
Маркс је заточеник Хегелове дијалектике историје. Он је превидео специфичну дијалектику развоја капитализма, тачније, он је жртвовао дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје.
Ако је историја извориште и потврда истинитости дијалектике, онда је капитализам као највиши облик у развоју историје полазиште за одређивање истинитости дијалектике, а то значи природе историчности друштвеног развоја.
Оно битно што се догађа у капитализму није стварање хуманог света и повећавање извесности људског опстанка, већ уништавање природе и човека као биолошког и хуманог бића и стварање техничког света.
Капитализам „превазилази“ своју историјску пролазност тако што укида историју претварајући историјско време у механички процес и уништавајући човека као природно и историјско биће.
Све драматичније климатске промене и уништење живота на планети доводи до тога да реално време, а то значи време живота човечанства, не тече више унапред, већ је почело да тече уназад од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена.
Еколошки граничник постао је граница хуманистичкој визионарској свести. Његовим прекорачењем настаће егзистенцијална паника која ће довести до такве борбе за опстанак, у којој ће бити уништено све оно што људе чини људима, а природу животворном целином.
Конкретна дијалектика историје подразумева квалитативну промену самог историјског процеса промене која је условљена природом конкретних историјских супротности.
Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком борба супротности сведена је на борбу на живот и смрт између капитализма и човечанства.
Сваки дан живота капитализма претставља нову рану на телу живог света што условљава све драматичније сучељавање човека са императивом борбе за опстанак.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је човек једина потенцијална негација капитализма.
Производња илузија постала је један од најважнијих начина на који се капиталисти обрачунавају с хуманистичком визионарском свешћу и настојањем потлачених да се организују и боре против капитализма.
Радници су постали „потрошачи“ који својим радним и конзумерским активизмом доприносе развоју капитализма. Они не производе само „своје окове“ (Маркс), већ производе уништење живота и своју пропаст као биолошких и људских бића.
Уништавајући друштвене институције капитализам ствара услове да банде криминалаца постану једина реална друштвена снага која може да се обрачуна с радницима и спречи пропаст капитализма.
„Мондијализам“ претставља најважнији политички облик у коме се појављује савремени империјализам.
Прича о „свемоћним масонским ложама“ је начин да се мистериозна илузорна моћ прогласи за владајућу моћ и на тај начин пажња људи скрене од праве овоземаљске моћи, а то значи од капитализма и најмоћнијих капиталистичких групација.
Нису банкари господари света, већ су робови капитализма.
Капиталисти могу да униште свет, али не могу да спрече пропаст капитализма.
„Невладине организације“ служе зато да се створи на капиталистички начин дегенерисана „јавност“ која ће бити рекламни простор најреакционарнијих политичких снага Запада.
Када је реч о исламу, оно што од њега ствара „агресивну“ и „милитантну“ религију је исто оно што од хришћанства ствара агресивну и милитантну религију.
Ислам је идеологија класног друштва и средство за обоготворење приватне својине и као таква оруђе владајућих плутократских кланова за одбрану владајућег поретка.
Борба против класног поретка и приватне својине, као и за еманципаторско наслеђе грађанског друштва, једини је начин на који се може изборити против милитантног ислама, као и против милитантног католицизма, милитантног православља, милитантног јудаизма…
Који Србин после Јасеновца може да верује у „бога“?
Најгори фашистички зликовци: Хитлер, Мусолини, Франко, Павелић, Хорти… – били су „добри хришћани“.
Када се имају у виду планови „будућности“ водећих личности „новог светског поретка“, Хитлерови ставови из Mein Kampf-а делују као безазлена прича за децу.
„Природњаци“ укидају историчност људског друштва и одбацују еманципаторско наслеђе човечанства које се развијало на темељу савладаних сила природе и постајања човека еманципованим природним бићем.
Постајући глобални и тоталитарни поредак деструкције, капитализам је довео до тога да је читава природа постала органски део на капиталистички начин дегенерисаног света.
Што се тиче Green-peace покрета, он се заснива на једној од најпогубнијих илузија које ствара капиталистичка пропагандна машинерија: да је могуће у оквиру капитализма на технички начин и техничким средствима обрачунати се са све погубнијим последицима капиталистичког „прогреса“.
Све драматичније биолошко пропадање народа у најразвијенијим капиталистичким земљама доводи до тога да идеја о уништењу милијарди „прекобројних“ добија, поготову међу припадницима „средње класе“, све ширу подршку.
Не уништење милијарди „прекобројних“, већ је уништење капитализма основни предуслов за опстанак човечанства и живота на Земљи.
Zeitgeist је облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани ум.
Zeitgeist нуди „будућност“ која се налази у сфери капиталистички произведеног времена и простора који имају механичку природу.
Идеја прогреса за коју се залаже Zeitgeist има технократску природу и претставља обрачун с прогресом који подразумева реализовање хуманистичких потенцијала човека и хуманистичких идеала човечанства који имају историјски карактер.
Zeitgeist пројекат будућности претставља један од облика у коме се појављује идеја о крају историје.
Филозофија је постала „рационални“ ехо деструктивног капиталистичког ирационализма. Она је само једна од хуманистичких маски нехумане и деструктивне цивилизације и као таква рекламни спот капитализма.
Филозофи попут Славоја Жижека и Анри Левија типични су примери „Кока-кола“ интелектуалаца. Њихово „умовање“ своди се на давање „филозофске“ легитимности екоцидним и геноцидним акцијама носилаца „новог светског поретка“.
Њихова мисао је филозофски беџ на грудима капиталистичких монструма који уништавају природу и човечанство.
Смисаоност и самим тим квалитет филозофске мисли одређује се по томе да ли она поставља конкретна историјска питања.
Када се има у виду интензитет капиталистичког уништавања живота, сва питања своде се на једно: шта учинити да би се спречило уништење човечанства?
Мит о „свемоћи науке и технике“ постао је средство за стварање на капиталистички начин дегенерисане религиозне свести и у том контексту слике будућности.
Научници су постали плаћене убице капиталиста и ударна снага у уништавању живота на планети.
На капиталистички начин дегенерисана уметност постала је спектакуларни кич.
Превазилажење националних култура универзалном људском културом могуће је једино развојем еманципаторског наслеђа националних култура.
На капиталистички начин дегенерисина техника лишила је уметност елитистичке ексклузивности тако што ју је лишила хумане суштине.
У капитализму политика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе.
Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права.
Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине.
Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка.
Човек у савременом капитализму не губи слободу, као што то тврди Слотердијк, већ бива окован новим ланцима.
Оно што је горе од најубитачнијег оружја, тајних служби, однарођене полиције и војске, је пристајање (мало)грађанина на капитализам.
Владајућа политичка пракса на Западу указује на то да капиталисти настоје да се обрачунају с последицама које капитализам ствара тако што укидају елементарна људска и грађанска права.
Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ нацистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију.
Збивања у САД и Европи указују на то да је немачки нацизам био само један од историјских појавних облика фашизма и да је фашизам enfant terrible капитализма.
Поражавајућа је истина да је за већину Немаца Хитлер почино само један злочин: није победио.
Када је реч о америчком фашизму, који претставља кичму „новог светског поретка“, његова природа условљена је природом америчког капитализма. Америчка економија је ратна економија.
Уместо Марксовог појма „отуђење“ (Entfremdung), основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција.
Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка.
Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења.
Развој капитализма на убедљив начин је демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике.
Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.
Тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам.
Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу.
Уместо интегративне визионарске свести, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“…
Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале.
Комунизам нигде није постојао. Он не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.
Једна од најважнијих идеја из Манифеста комунистичке партије коју је капитализам довео у питање је да је капитализам „револуционарни“ поредак и да је, сходно томе, буржоазија „револуционарна“ класа.
Маркс је лишио класну свест радништва најважнијег: да је капитализам деструктивни поредак и да класна доминација капиталиста има екоцидни карактер.
Конформизам радника није процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер, већ је последица класне доминације буржоазије.
Борба за обезбеђивање радног места и већих плата без борбе против капитализма постала је борба за уништење света.
Човек ће непосредно и у потпуности осетити последице капиталистичког уништавања природе онда када више неће моћи да спречи пропаст живота на Земљи.
Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица.
Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.
Да није било Октобарске револуције и да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку.
Социјализам у СССР-у није настао на врхунцу развоја капитализма, што значи као плод историјског и у том контексту свеукупног друштвеног развоја, већ је политички засновани „пројекат“ кога је требало да реализује Партија.
Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР.
Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“.
Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним.
Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ.
Марксова критика капитализма у својој бити је мисао социјалистичке револуције.
Став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ претставља самосвест Марксове револуционарне мисли.
По Марксу, егзистенцијална и самим тим општа-друштвена криза заснива се на економској кризи капитализма која проистиче из тога што су производни (својински) односи постали ограничење за развој производних снага.
Показало се да управо развој производних снага на темељу приватне својине ствара све драматичнију егзистенцијалну и тиме опште-друштвену кризу, будући да се заснива на све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића.
Савремена социјалистичка револуција не може да има апостериорни и есенцијални, већ априорни и егзистенцијални карактер.
Тек у односу према погубним последицама развоја капитализма и у односу према његовим деструктивним потенцијалима социјалистичка револуција може да добије конкретну историјску димензију.
Ако се дозволи да планетарни еко-систем пропадне до те мере, да на најнепосреднији начин угрози опстанак човека да би се људи дигли против капитализма, онда је судбина човечанства запечаћена.
Оно што чини да је човек заинтересован за опстанак живота на Земљи је потреба човека за човеком.
Борба за искорењивање узрока који доводе до уништења живота, а то значи борба против капитализма, претставља прави начин на који се исказује љубав према живом свету.
Једна од најстрашнијих истина, која указује на сву монструозност капитализма, је да се опстанак преко шест милијарди „прекобројних“ не заснива на хиљадама година дугом развоју цивилизације и „демократским вредностима“ Запада, већ на томе да је Русија у стању да, са својим нуклеарним потенцијалом, за двадесетак минута збрише Европу и САД са лица земље.
Најважнији резултат економске кризе капитализма из 2008. је тај, што је радничка класа на Западу показала да није мртва као политичка снага и да је обрачун с радницима као потенцијално револуционарном снагом и даље најважнија преокупација капиталиста.
Постајући глобални поредак деструкције капитализам је учинио сувишним поделу на центар и периферију светске револуције.
Свако место на планети на коме се води борба против капитализма постало је центар светске револуције.
У савременом свету насиље које је усмерено против капиталистичког поретка и савременог империјализма добија ознаку „тероризам“.
Савремени „тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма, што значи деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма који само доприносе интензивирању процеса деструкције.
Деструктивно понашање младих је на капиталистички начин дегенерисани облик испољавања њиховог оправданог незадовољства својим животом и светом у коме живе.
„Борба против тероризма“ је, заправо, борба Запада да стекне монопол над насиљем, а то значи да терор постане есклузивно средство Запада за владање светом.
Екоцид је напогубнији облик капиталистичког терора.
Без спремности радничке класе да изађе на барикаде, све друге политичке опције саме по себи претстављају стварање политичке галаме која ништа битно не може да промени.
Појам револуционарног насиља треба одредити по принципу да се до конкретне хуманости може доћи у односу према конкретној нехуманости.
Све драматичније уништавање света доводи до тога, да питање револуционарног насиља постаје све мање етичко, а све више прворазредно егзистенцијално питање.
Непосредна демократија заснива се на самоуправљању грађана као еманципованих политичких субјеката. Она је политички облик у коме се појављује идеја о поумљењу света од стране човека као еманципованог умног бића.
Ум не сме више да буде привилегија интелектуалне „елите“, већ мора да постане основно право човека. Само умни човек може да створи умни свет.
Треба укинути све облике посредовања између човека и (његовог) света и то тако што ће човек постати активни учесник у управљању друштвеним процесима. Човек као самосвојна личност треба да постане, у борбеном заједништву са другима, стваралац свог света.
Непосредна угроженост живота све већег броја људи ствара могућност поумљења најширих друштвених слојева и на тај начин могућност да они преузму управљање друштвеним животом.
Само она мисао има смисла која усмерава човека да се избори за опстанак живота на планети, с тим што стварање новог света не подразумева само обрачун с капитализмом, већ и с последицима које он ствара као тоталитарни деструктивни поредак.
Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио истину да капитализам уништава живот и човека као људско и биолошко биће.
Истина је постала опстанак, а борба за истину – борба за опстанак.
Најважнији резултат грађанских покрета је разбијање илузије да је капитализам крај историје, и афирмација социјализма (комунизма) као легитимне политичке, хуманистичке и егзистенцијалне алтернативе капитализму.
Капитализам је укинуо производњу која служи задовољавању људских потреба и успоставио производњу која служи стицању профита. На тај начин, капитализам је одвукао човечанство на егзистенцијалну странпутицу.
Алберт Ајнштајн критикује капитализам и залаже се за успостављање социјалистичке планске привреде која ће се руководити истинским људским потребама и која ће се заснива на разуму и солидарности.
Производња за потребе људи која је усмеравана од стране људи као рационалних и друштвених (солидарних) бића, и која води рачуна о томе да се „размена материје са природом“ (Маркс) не претвори у њено пустошење већ у њено оплемењивање – то су потенцијали социјалистичког поретка који нису, али који могу бити реализовани.
Конкретни потенцијали планске привреде треба да буду сагледани у односу према деструктивној пракси и деструктивним потенцијалима капитализма.
Реализовање еманципаторских потенцијала планске привреде постало је основни услов за обезбеђивање опстанка човечанства и живота на планети.
Свест о деструктивној природи владајућег поретка пружа могућност човеку да се супротстави капитализму, а тиме и потребама које је капитализам усадио у тело и подсвест и које човек доживљава као „своје“ потребе.
Истинске жеље могу да се појаве само у сфери умног и везане су не само за слободу, већ пре свега за опстанак.
Човек ће се борити са злом које је у њему све док не искорени зло у друштву и на тај начин омогући да хуманост постане неприкосновено извориште његове самосвојности.
Без непосредне демократије планска привреда може да постане основ новог тоталитаризма.
До истинске идеје рада (као и праксиса и поиезиса) не може се доћи полазећи од фрагментизованог света, већ од човека као целовитог и тотализујућег стваралачког бића, што значи да се рад појављује као један од специфичних облика у коме се оживотворује његово универзално стваралачко биће.
У «потрошачком друштву» радно и нерадно време постали су саставни делови времена капиталистичке репродукције.
Стадиони, који су направљени по узору на римски Колосеум, изграђени су крајем 19. века, када су се радници изборили за осмочасовно радно време, да би капиталисти и у нерадном времену држали „радне масе“ под контролом.
Будући да је капиталистички рад постао антиегзистенцијална делатност, људи не могу више да се боре за радно место а да се истовремено не боре против капитализма.
Истинска вредност технолошког развоја није у стварању «материјалног благостања», већ у развоју стваралачких моћи човека које пружају могућност да се очува и хуманизује живот.
Радикално скраћивање радног времена намеће се само по себи уколико рад није више средство за капиталистичку репродукцију, већ средство за задовољавање и развој истинских људских потреба.
Еманципаторски потенцијали производних снага треба да се „преместе“ из сфере материјалне производње у сферу политичке праксе која настоји да спречи уништење живота и створи нови свет.
Савремени капитализам «ујединио» је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постала је егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов.
Уколико се не реализује на хумани начин, стваралачка моћ човека постаје најпогубнија анти-хумана и анти-животна моћ.
Стварање нацистичке Немачке је историјски пример који указује на то како човек путем његових стваралачких моћи може у потпуности да буде интегрисан у владајући поредак који ће те моћи претворити у тоталитарну злочиначку праксу.
Активирањем грађана на основу „градитељске“ кампање нацисти су постигли, да Немци доживе нацистичку Немачку као своје дело.
Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека.
„Бог“ није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је седми дан морао да се одмара.
„Бог“ треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.
И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?
Оно што чини да је човек заинтересован за опстанак живота на Земљи је потреба човека за човеком.
Борба за искорењивање узрока који доводе до уништења живота, а то значи борба против капитализма, претставља прави начин на који се исказује љубав према живом свету.
Резултати стваралачког рада, као и уметничког стваралаштва, су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ «својина» човечанства.
Истинска игра je највиши и најнепосреднији облик у коме човек производи људско. У том смислу игра је превазилажење уметности.
„Перманентна револуција“ превазилази политичку сферу на тај начин, што добија непосредовану људску димензију у контексту постајања човека играчким бићем, што значи постајањем друштва заједницом еманципованих играчких бића.
Принцип ауре данас постао је принцип светионика: исијавање људског појављује се у виду светлости која указује на праву природу постојећег света, буди људско и осветљава пут који води у будућност.
Тек када се ослободи капиталистичког загрљаја смрти и санира последице капиталистичке деструкције, човек ће моћи да оживотвори своје универзално стваралачко биће и претвори живот у уметничко дело.
Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на Земљи и спречи уништење човечанства.
На последњем историјском бојишту остала су два смртна непријатеља: капитализам и човечанство. Капитализам је oдавно кренуо у ништећи рат против човечанства. Ради се о томе да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумева употребу свих облика борбе који могу да доведу до његовог уништења.
