Једна од најпогубнијих карактеристика филозофије спорта је да она у потпуности обезвређује покрете телесне културе који су се развили на најбољим хуманистичким традицијама античке телесне културе, хришћанства, ренесансе, просветитељства, народних култура, Француске грађанске револуције, еманципаторског наслеђа грађанског друштва – и који су супротност спорту. Теоретичари спорта покривају поље телесне културе изразом “спорт” да би прикрили карактер спорта као конкретне историјске појаве и спречили стварање основа за успостављање критичке дистанце према спорту са аспекта (истинске) телесне културе. У томе су блиски Кубертену за кога је “спорт телесна култура у правом смислу”, док се између спорта и телесне културе могу успоставити само теоријске разлике.
“Телесна култура” пружа могућност за принципијелно другачији однос према човеку него што то пружа спорт и “телесно васпитање”. Она упућује на то да је култура извориште односа према телу и да је телесни покрет духом оплемењени природни покрет. У спорту доминира покрет човека против човека, апсолутизовани принцип учинка, принцип “већег напора”, индустријски мимезис и милитаристички дрил; у “телесној култури” доминира покрет човека ка човеку, развој културног бића, принцип “оптималног напора” (у том контексту прави се разлика између замора и премора), телесни покрет као начин оплемењивања природног бића човека… Ради се о развоју Ероса, маште, естетског, визионарског, спонтаности, толеранције, солидарности – што представља супротност стварању роботизованих звери које се боре за опстанак, као што је то у спорту. “Телесна култура” је најкомплекснија педагошка област јер подразумева развој човека као целовитог – телесног, културног и друштвеног бића. Није случајно што је телесна култура имала такав значај у античкој paideiа у којој доминира холистички приступ човеку. Насупрот савременој грађанској педагогији у којој нема сукоба између телесне културе и спорта, у античкој Грчкој је, са настанком демократије, доведена у питање аристократски заснована олимпијска агонистика с аспекта грађанина као политичког и умног бића.
Инсистирање на културном (историјском) карактеру тела и телесног покрета заснива се на настојању да се превазиђе дуализам тела и духа који је карактеристичан за “телесно васпитање”. Из овог проистиче да је “телесна култура” прихватљива само условно – уколико се под њом подразумева развој духовних моћи човека, оплемењивање тела и развој међуљудских односа. Овим се не жели рећи да је култура неки други свет који је независтан од владајућих односа и вредности, већ да култура, за разлику од спорта, пружа могућност за искорак из постојећег света, што значи да има слободарско-стваралачки потенцијал. Као сфера културе “телесна култура” у својој бити садржи ту могућност – која не мора бити реализована, што важи и за културу уопште. Грађанска (као и тзв.”социјалистичка”) “телесна култура”, која је свој највиши облик досегла у касарнама и на “слетовима”, је телесни дрил којим се уништава личност и ствара поданичка свест. Није случајно што досадашња “телесна култура” у школама није имала теоријски део, а то значи да је онемогућено да млади схвате праву природу спорта и телесног вежбања и развију свесни однос према своме телу као интегралном делу њихове личности. Отуда потреба да се подвуче разлика између репресивне и слободарске телесне културе која настоји да реализује свој културни, што значи слободарски и стваралачки набој. Слободарска телесна култура супротставља се задавању модела телесног који треба да буде критеријум по коме се одређује “лепота” и други телесни (људски) квалитети, попут “Барбике” и “спортског тела” који представљају савремени (глобални) облик фашизовања тела (човека) по моделу деструктивне “потрошачке цивилизације”. Слободарска телесна култура подразумева друштвено ангажованог човека, што значи да је политичка активност par excellence. Она настоји да, на темељу слободарског стваралачког ума, пружи отпор настојању да се створи атомизовано друштво где је човек човеку средство за задовољавање приватних (патолошких) интереса, као и “техничкој цивилизацији” која се заснива на апсолутизованом принципу (квантификујућег) учинка. Пут до истинске телесне културе води преко ослобађања тела, покрета, у крајњем, ослобађања човека стега репресивне и деструктивне капиталистичке цивилизације. Уместо да се нуди неки нови “модел” телесне културе, треба се борити за ново друштво где ће се развијати свестране стваралачке личности – које ће имати свестрано развијено стваралачко тело; уместо “стицања навике” одређеног понашања, које подразумева некритичко усвајање априорног нормативног шаблона, треба развити потребу човека за човеком и у том контексту богату играчку личност. Телесна култура највиши је стваралачки облик испољавања човека као играчког бића по принципу “свако према својим могућностима”. Отуда је упознавање са природом вежби и игара – како оне могу да утичу на формирање карактера и свести човека, какве друштвене (међуљудске) односе производе, каква је њихова права природа – њен обавезни део. Она подразумева развој стваралачког активизма који је усмерен на развој међуљудских односа, а не развој дехуманизованог продуктивистичког активизма и духа супарништва и мржње, као што је то у спорту, на чијој основи се развијају најразноврснији облици друштвене патологије. Успостављање братских односа између људи чини бесмисленим репресивне институције, које своје оправдање проналазе у “себичној и агресивној природи човека”, а то су у ствари карактеристике “узорног грађанина” које владајућа идеологија подмешта човеку као његово антрополошко одређење. Степен развијености капиталистичког друштва мери се бројношћу облика комерцијализованог телесног активизма; степен развијености хуманог друштва мери се богатством облика слободног (стваралачког) телесног активизма. У својој суштини, слободарска телесна култура представља дизање свеукупне животворне способности друштва на виши ниво.
