Ако пођемо, само условно, од Хајдегеровог става да је “језик кућа бића”, онда је спортски језик тврђава у којој почива право, дехуманизовано и денатурализовано, биће спорта. Спортски језик (пре свега говор) сведен је на средство за манипулисање којим се човек своди на инструмент за постизање нељудских циљева. У њему доминира ратна терминологија, псовке и погрде; реторика циркуских најављивача којом се маргиналном настоји прибавити “судбинска” димензија; митолошко приказивање догађаја и личности чимe треба обоготворити борбу за победу и уништити самосвест човека као слободарског и стваралачког бића; “прогресивна” демагогија којом се уништава моћ расуђивања и ствара фанатична (само)деструктивна свест… Језик публике, који се своди на фашистичке, сексистичке, расистичке, националистичке и локал-шовинистичке слогане – само је ехо онога што се догађа у животу и што се, путем борбе савремених гладијатора, у кондензованом облику појављује на стадионима и у халама. Навијачки језик има ирационални карактер и представља облик у коме се изражавају патолошка психичка стања и ствара колективна навијачка “свест” – којом се уништава критичко-мењалачка свест и дегенерише људско. У спортском језику не изражава се културно наслеђе народа, не пружа се могућност да човек изрази своје стваралачко биће, нити да се оплемене међуљудски односи. Он је појавни облик света који се заснива на принципима bellum omnium contra omnes и citius, altius, fortius и као такав техничко средство за уништавање културне свести. У спорту човек се налази између наковња технократског ratiо-а и чекића митолошке свести, што одговара постављању човека између “света чињеничног” и “спектакла” – који је облик појављивања владајућих односа и вредности. Технизовању света одговара митолошка свест која као савремена догматика даје смисао животу, а научна сазнања постају основ нове, технолошки засноване, мистике. Све се чини да се уништи ум који је у стању да укаже на владајуће (деструктивне) тенденције развоја друштва и на објективне могућности за стварање новог света.
Технизовањем “теоријског приступа” спорту, који долази до највишег израза у језичкој равни, заокружен је процес дехуманизовања и денатурализовања спортског амбијента и човека. За међуљудске односе у телесном васпитању, спорту и рекреацији редовно се употребљава израз “комуникација” који означава повратну информатичку везу која се успоставља између техничких процеса – за разлику од “споразумевања”, израза који упућује на успостављање и обогаћивање међуљудских односа. У спортској теорији одомаћили су се изрази попут “механика телесног”, “механика кретања” и тсл, све до дефинисања читаве области телесног активизма човека синтагмом “кинезиолошка социологија”. Ова тенденција указује на то да је спорт све више подређен “механизмима функционисања” који су карактеристични за техничке процесе. У том контексту, однос према људском телу посредован је продуктивистичко-манипулативном природом технике. Савремени научни приступ (сходно степену развоја природних наука и циљевима који се пред њих постављају) разлаже организам на процесе, делове – што одговара успостављеној специјализацији у радним процесима и настојању да се у што краћем времену постигне што већи (квантитативно мерљиви) учинак. Када се има у виду да је развој науке диктиран логиком “потрошачког друштва”, јасно је да је реч о инструментализовању науке и технике ради постизања нељудских и анти-егзистенцијалних циљева. Од средства за манипулисање и потчињавање, техника је постала средство за уништавање човека.
Став да је спорт “универзални језик” (својеврсни есперанто) може само условно да се прихвати. Спорт има своју смисаону структуру, граматику покрета и вештина. Као такав он представља модел понашања који има симболични и “комуникативни” карактер. То што људи потичу из различитих културних сфера нема битног утицаја на могућност “комуницирања” путем спорта, јер он не проистиче ни из једне културе, већ се заснива на “универзалној” капиталистичкој цивилизацији. Истовремено, постајањем спорта универзалним и глобалним средством капитализма за деполитизовање потлачених и за њихово идиотизовање ствара се глобални (“интернационални”) спортски речник – који се појављује у разним језичким облицима. На стадионима широм света формира се, у односу према глобалној капиталистичкој плутократији која се служи “језиком бизниса”, светска навијачка “маса” која се користи истим навијачким речником – који је један од појавних облика глобализујућег капиталистичког примитивизма. Спортски језик није облик културног споразумевања људи (народа); он не производи културно биће човека; не омогућава оплемењивање међуљудских односа и успостављање критичко-мењалачког односа према постојећем свету неправде и неслободе, већ је облик „комуникације“ која одговара “интернационалном” духу капитализма. Спортски језик указује на праву природу „глобализма“: он ствара цивилизацију без културе, што значи „ново“ варварство.
“Говор телом” у спорту своди се на обрачун механизованих бића. Спортско тело, телесни став и телесни покрет заснивају се на моделу “гвозденог” тела, борбеном ставу и агресивном покрету из кога зрачи беспоштедни белициозни дух. Они представљају симболе владајућег поретка којима он исписује поруку коју упућује човечанству. Максима mens fervida in corpore lacertoso указује на симболични карактер тела: спортиста је покретни кип капитализма и његов рекламни пано. Играчка вештина, која је сведена на играчку технику, представља “цивилизовани” говор телом који се своди на рат телима: граматика телесног покрета заснива се на ратној стратегији. Самим изгледом, ставом и покретом ставља се до знања „противницима“ да они нису пријатељи, већ смртни непријатељи. Спорт уништава пацифистичку свест и одржава стање сталног рата између људи и нација, уништава критички однос према владајућем поретку неправде и у потпуности интегрише човека у постојећи свет. Он је отелотворење “мондијалистичког” духа капитализма и као такав средство за уништење културног наслеђа човечанства. Уместо сусрета култура, на спортским теренима се, путем мишићавих тела фанатизованих јуришника, води рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација. У ширем политичком контексту, спортска борба има класни карактер: њоме буржоазија „пацификује“ (деполитизује) потлачене радне „масе“, усисава их у духовну орбиту капитализма и уништава слободарску свест.
