Драма је могућа зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик “играња” од човека отуђене суштине живота. У крајњем, суштина живота задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко “њихало страве” постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином…
У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супротставља... У ствари, драма је такав “однос” човека према свету који га прикива за постојећи свет. “Добра представа” је друга страна лошег живота. Глумци су трагични производ трагичног света. Човек не доживљава суштину свог живота путем животног активизма, већ му се она (за)даје путем “културне сфере” која постаје компензациони механизам, облик стерилисања критичке свести и делатне воље. “Културно” је гледати људску патњу на бини, али је “некултурно” борити се за искорењивање неправде у животу.
Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за опстанак света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ “публику“. Оно је облик у коме се култура лишава слободарског. Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневнице.
Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква – су облици у којима се институционализује илузорни “свет културе” који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава малограђанину (привидно) бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му “елитистички” (класни) друштвени статус.
Природа спорта као драме условљена је улогом коју спорт има у друштву. Он није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је “наткласна” појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, његово прикивање за постојећи свет, уништење ума, маште, тежње ка бољем свету…
Спортски спектакл је савремена паганска свечаност којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га у потпуности интегрише у постојећи свет. Човек постаје играчка судбине, што значи основних процеса капиталистичке репродукције. У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: он представља живот у његовом егзистенцијалном и есенцијалном смислу.
Спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање. Са њим се ствара религиозни однос према владајућим вредностима. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има “олимпијска заклетва” (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа владајућег поретка.
Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз “америчког начина живота” (“american way of life“) који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму – и који постаје планетарни начин живота (“глобализам”).
Спортска драма је аутентични облик играња живота – у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без “хуманистичког” и “уметничког” застора. У спорту је легално нанети тешке телесне повреде и убити, сакатити децу, примењивати “медицинске третмане” којима се спортисти своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде…
Позориште представља кулисе света лажи и злочина; спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. “Публика воли мирис крви!” – то је “златно правило” на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама “слободног света “. Спортски стадиони нису направљени за добростојеће малограђане, као што је то случај са позориштем које има елитистички статус, већ за обесправљене радне “масе” и њихову децу која су сведена на “хулигане”.
Модерни стадион настао је са настанком масовног индустријског пролетаријата, у време када су се радници изборили за осмочасовни радни дан – у контексту настојања буржоазије да „колонизује доколицу” радника и на тај начин спречи њихово политичко организовање и интегрише их у владајући поредак. Стадиони нису предвиђени за “културно уздизање” потлачених, већ за њихово “пацификовање” (деполитизовање) и идиотизовање.
„Спорт је најјефтинија духовна храна за (радне) масе која их држи под контролом.“ – то је најтачнија социолошка (политичка) дефиниција спорта до које је, након Првог светског рата и тадашњих револуционарних збивања у Европи, дошао „отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен. Спорт је начин уништавања класне свести и пребацивање борбе са политичког на спортски терен.
Стадиони нису храмови културе, већ ломаче на којима сагорева незадовољство потлачених. То је оно што одређује њихов изглед: стадиони су савремени концентрациони логори за обесправљене. Свуда у капиталистичком свету, где је све већи број људи све сиромашнији а све мањи број људи све богатији, слика је иста: жичане ограде, специјалне полицијске јединице, дресирани пси… Утакмица је повод за пражњење потиснутог бића све обесправљенијег човека, у чему се не огледа људско „зло“, већ патња, очај…
Спортске представе су начин да се критичко-мењалачки потенцијали потлачених претворе у агресију која је усмерена против подмештених „противника“, који припадају истој класи потлачених, и изазове рат између њих. На тој основи стварају се навијачке групе: уместо према владајућем поретку, незадовољство младих усмерава се према другим навијачким групама које су исто тако жртве нељудског поретка. „Навијачке масе“ су облик у коме се дегенерише радничка омладина, а навијачки фанатизам је облик у коме се дегенерише њена критичко-мењалачка свест. Симболи и слогани под којима се млади окупљају не говоре о слободи, братству, миру, сарадњи, љубави... – већ имају фашизоидни карактер. „Патриотизам“ без културе је варваризам.
Што се тиче спортских “идола”, они нису борци за слободу, већ оруђе капитала за обрачун са слободарском свешћу и за интеграцију младих, сведених на навијачку “масу”, у постојећи свет.
Све крвавији сукоби између навијачких група неминовна су последица све тежег положаја младих у свету који се заснива на принципу „Паре не смрде!“, и на све бескрупулознијој манипулацији младима која се заснива на страху да се њихово незадовољство не усмери на рушење владајућег поретка и изградњу новог (праведног) света.
На спортским стадионима свежа планинска вода, која може да пробије све трулију капиталистичку уставу, претвара се у мочвару. Петарде и други навијачки „реквизити“ не изражавају животну радост, већ симболизују уништење. Бакље нису извор светлости, већ су симболични облик спаљивања света у коме нема будућности.
„Интензитет живота“ античког човека условљен је његовим трагичним положајем као „играчке богова“ и тежњом да учини све што је могуће у свом кратком и безначајном животу да би стекао „славу“ и на тај начин се домогао олимпијских висова и вечности. У капитализму „интензитет живота“ условљен је логиком капиталистичке репродукције: постићи што већи резултат (профит) у што краћем року. То је логика која не доминира само на спортској стази, већ која условљава живот човека. У спорту нема сучељавања између живота и људске трагичности. Он је један од најважнијих начина на који капитализам „мири“ човека са постојећим светом у коме је сведен на безименог припадника радно-потрошачке „масе“ : спорт уклања трагично из капиталистичког космоса тако што лишава човека људскости.
