Човек живи у нељудском времену и нељудском простору. Однос према времену и простору задат је владајућим поретком. У савременом свету капитал је господар времена и простора. Ради се о капиталистичком начину временовања, у контексту капиталистичког тотализовања света репресивно-деструктивним комерцијализовањем (“Време је новац!”), чиме се од света ствара радно-потрошачки логор. Извршена је “објективизација” времена које, као привидно или апстрактно време, постаје судбинска моћ (“Време чини своје!”, “Време ће показати!”…). Брзина обрта капитала условљава ритам одвијања друштвеног живота. Користећи науку и технику као средство за убрзање процеса оплодње, капитал све више “смањује” људски егзистенцијални и духовни простор и истовремено ствара све дубљи јаз између људи који се не мери метрима, већ осећањем усамљености и безнађа које добија размере епидемије. Убрзањем одвијања процеса капиталистичке репродукције све брже истиче људско време – које је време живота.
“Мерење времена” у спорту типичан је пример инструментализовања “физичког” времена и простора за овладавање човеком. У спорту простор и време задате су и од човека независне величине. Ради се о затвореном простору и о коначном времену: на тим основама и у тим оквирима репродукују се основни односи и вредности постојећег света. Спорт је област где долази до изражаја квантитативно и механичко “савладавање” простора и времена, што је једна од главних особености “техничке цивилизације” која је средство капитала за претварање природних сила у средство за уништавање људског времена и простора. У спорту човек се налази ван биолошког и историјског (културног) времена и налази се у сфери механичког времена. “Спортско време” појавни је облик у коме пулсира процес капиталистичке репродукције: развој капитализма условљава “отвореност” спортског времена и простора. То је суштина рекордоманије. У спортовима у којима доминира “такмичење са хронометром” резултати се не мере само минутама, већ секундама, десетим и стотим деловима секунде. Гледано с аспекта развоја људских моћи такви помаци су бесмислени и имају за човека апстрактну вредност. Ради се о настојању да се по сваку цену очува владавина принципа citius, altius, fortius и на тај начин вера у “прогресивни” карактер владајућег поретка. У вези с тим, “историја спорта” своди се на след бројева који се линеарно увећавају и којима су придодата имена обезличених “шампиона”. Спортски “прогрес” није кретање напред, већ се своди на бесконачно и све интензивније кретање у круг, које се појављује на спортској стази, које треба да заустави историју и спречи човека да искорачи из постојећег света. Рекорд није израз развоја људских моћи, већ мера уништења човека као биолошког и културног бића. Што се тиче “квалитета игре”, он се мери квантитетом смерљивих догађања у јединици времена (кошеви, додавања, скокови, спринтеви…) У спорту се не отварају простори будућности, већ се репродукују владајући односи на вишем квантитативном нивоу. Спортски спектакл симболични је облик потпуног интегрисања човека у капиталистичко време и простор. Олимпијаде (“свети” четворогодишњи период који се окончава олимпијским играма) представљају митолошко време којим се укида историјско време да би се капитализму прибавила “вечност”: савремене олимпијске игре су реинкарнација “бесмртног духа антике”.
Кретање кроз простор основ је (егзистенцијалног, слободарског, визионарског) односа човека према простору, из чега проистиче свест о простору и стварање појма простора који превазилази животни простор који се непосредно опажа и доживљава, што је основ стварања појма “света” и нашег бивствовања, као људи, у њему. Оно је основ човекове самосвојности и слободарске самосвести. Људско кретање разликује се од механичког и животињског по томе, што оно подразумева мењалачки однос према постојећем свету и кретање према новим световима, што значи да има стваралачко-слободарску и визионарску димензију. Ради се о историјском кретању – чију суштину чини слобода која се мери развојем (остварењем) играчког бића човека и повећавањем извесности људског опстанка. Простор није (за)датост којим се одређују оквири играчког, нити нешто “празно” у чему се свет налази, већ могућност стварања новог света и као такав симбол отворености човека према будућности. Стварање живота и живот сам постају нераздвојни садржај времена, “мера” његовог “трајања”, “границе” и “величина” простора.
Путем играња човек престаје бити у задатом времену и простору и ствара своје (људско) време и простор. “Увећавање простора” резултат је стваралачке праксе човека којом се отвора могућност за развој људског. У истинској игри простор је неограничен, а време бесконачно. Уместо да разноврсност облика спољног света буде изазов, то постаје богатство унутрашњег, стваралачког, међуљудског… Играњем се укида двојност “спољашњег” и “унутрашњег”: истинско стваралаштво је “преображај” света у доживљај људског. Прави свет је оно што човек носи у себи и што ствара са другим људима. У том смислу игра постаје “опијеност”, до краја доведено осећање живота – кроз његово доживљавање његовим стварањем – уместо што је бежање из света и компензација за прикраћену људскост. “Трајање” играчког времена и “величина” простора условљено је процватом чула и емоција, људском блискошћу, стваралачким животом… “Пуноћа” људског основна је и једина права “димензија” људског времена и простора. Она подразумева укидање свих облика који посредују између човека и света који од света стварају “другост”. Реализовање играчког бића човека постаје “извор” играчког времена и простора. Играње, као најаутентичнији хумани начин тотализовања света, постаје “преображај” историјског времена и простора у “чисто” људско време и простор и у том смислу специфични људски космос. Битни чинилац људског времена и простора је машта и то не као бекство из постојећег света и сањарење, већ као пројекција будућег и стварање novum-а. У сваком случају, ради се о временовању које нема квантитативну димензију, што значи да нема сравњивања у коме се губи људско. Постајање човека човеком прави је садржај и мера људског времена.
