Настанак капитализма претставља прекретницу у развоју човечанства. Капитализам је укинуо производњу која служи задовољавању људских потреба и успоставио производњу која служи стицању профита. На тај начин, капитализам је одвукао човечанство на егзистенцијалну странпутицу. Он је створио економски механизам, у виду тржишне привреде, који је довео до тога да су стваралачки потенцијали човека и његова продуктивистичка пракса постали највећа опасност за опстанак човечанства.
Капитализам је ослободио производне снаге натуралистичке мистике и локализма и ставио их у службу стварања профита лишавајући њихов развој било каквих хуманистичких и егзистенцијалних критеријума. Профит је постао неприкосновена мера по којој се одређује смисао и вредност људске праксе. Путем економске сфере капитализма процес стварања света добио је ирационални и деструктивни карактер. Капиталистички развој производних снага довео је до тога, да су стваралачке моћи човека и савладане силе природе постале средство за уништење човека и природе. Уместо хуманог и оплемењеног природног света, капитализам је створио „технички свет“ и њему одговарајућу технократску религију која прикива човека за постојећи свет и уништава хуманистичку визију будућности.
Капитализaм се заснива на деструктивном безумљу. У њему не постоје разумне границе које могу да спрече да капиталистичка експлоатације природе и човека добије деструктивне размере. На капиталистички начин дегенерисани ум постао је средство за стварање привида „рационалног“ успостављеним процесима деструкције. Његов „регулативни принцип“ заснива се на беспоштедној борби између капиталистичких корпорација за доминацију и опстанак. Капиталистичко „планирање“ само је облик у коме је инструментализовани и технизовани ум постао средство за стабилизовање и убрзање капиталистичке репродукције. Уништавајући живот и ум капитализам онемогућава да се успостави умни живот и на тај начин реализује филозофија слободе на којој су инсистирали мислиоци који су стварали идеју модерног (грађанског) света. Капиталистичка истина има безумни и анти-егзистенцијални карактер.
Рекордоманија, на којој се заснива спорт, на недвосмислени начин указује на антиегзистенцијалну природу капиталистичког прогреса. Постављајући ствари у хуманистичком и егзистенцијалном контексту, очигледно је да рекордоманија, која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (citius, altius, fortius), води уништењу човека као људског и природног бића. Међутим, пошто је рекорд тржишна вредност спортског резултата и као такав аутентични израз апсолутизованог принципа профита, он је неприкосновен. Његов смисао није развој људских моћи и међуљудских односа, већ обезбеђивање капиталистичког прогреса по цену уништења човека као људског и природног бића. Уместо да је сврха, човек је постао средство за постизање рекорда.
Капитализам је дегенерисао аутентичне потребе човека и довео до тога, да је потреба за уништавањем постала његова доминирајућа „потреба“. Истовремено, свест о све реалнијој опасности да ће капитализам да уништи свет покреће човека да се супротстави капитализму, а тиме и потребама које је капитализам усадио у тело и потсвест и које човек доживљава као „своје“ потребе. Егзистенцијална неуроза заснива се на настојању човека да спречи да се реализују потребе које је капитализам усадио у њега, чије задовољавање подразумева како уништење његових хуманих и биолошких потенцијала, тако и живота на Земљи. Ради се о потискивању потсвести која се заснива на осакаћеној људскости и на укидању двојности човека која доводи до сукоба између жеља и хтења. Развојем критичког ума и борбом за нови свет човек може да спречи да се семе зла, које је још у детињству усађено у њега, до те мере развије да у потпуности уништи људско у њему. Човек ће се борити са злом које је у њему све док не искорени зло у друштву и на тај начин омогући да хуманост постане неприкосновено извориште његове самосвојности.
У светлу све погубнијег дејства деструктивног капиталистичког ирационализма, на коме се заснива капиталистичка економија и однос капитализма према природи и човеку, принцип планске привреде, који је афирмисан у Октобарској револуцији, добија прворазредни политички и егзистенцијални значај. У чланку који jе под насловом „Why Socialism?“ („Зашто социјализам?“) објављен у првом броју часописа Monthly Review маја 1949, Алберт Ајнштајн критикује капитализам и залаже се за успостављање социјалистичке планске привреде која ће се руководити истинским људским потребама и која ће се заснива на разуму и солидарности: „Убеђен сам да постоји само један пут да се елиминишу ова велика зла, и то путем успостављања социјалистичке привреде, заједно са образовним системом који ће бити усмерен ка друштвеним циљевима. У таквој привреди, средства за производњу су у поседу самог друштва и користе се на плански начин. Планска привреда, која прилагођава производњу потребама заједнице, расподелиће рад међу свима онима који су у стању да раде и обезбедиће услове за живот сваком мушкарцу, жени и детету. Образовање појединца, уз то што ће развити његове урођене способности, настојаће да у њему развије осећај одговорности за његове ближње уместо глорификовања моћи и успеха као што је то у нашем постојећем друштву.“
Када се говори о одређеном историјском поретку, треба имати у виду нереализоване потенцијале које тај поредак има у контексту стварања будућности. Посебна историјска димензија „социјалистичког“ поретка је у томе, што се развој производних снага није заснивао на тржишту и профиту, већ на планској привреди, што значи да је имао рационални карактер. Ова димензија „социјализма“ добија у савременом свету одсудни значај када се сагледа у односу према капитализму који се заснива на деструктивном ирационализму. Производња за људске потребе која је усмеравана од стране људи као рационалних и друштвених (солидарних) бића, и која води рачуна о томе да се „размена материје са природом“ (Маркс) не претвори у њено пустошење, већ у њено оплемењивање, претставља основ планске привреде. У конкретним историјским условима у којима се развијала планска привреда у СССР-у, она није могла да реализује своје егзистенцијалне, поготову не своје еманципаторске потенцијале. У савременом свету створени су објективни услови да се егзистенцијални и хуманистички потенцијали планске привреде реализују у потпуности. Оно што је најважније, конкретни потенцијали планске привреде треба да буду сагледани у односу према деструктивној пракси и деструктивним потенцијалима капитализма. Реализовање еманципаторских потенцијала планске привреде постало је основни услов за обезбеђивање опстанка човечанства и живота на планети. Укидањем „потрошачког друштва“ и успостављањем производње која ће имати рационални карактер и која ће бити усмерена на задовољавање истинских људских потреба, Земља би доживела еколошки препород.
„Партиципација у управљању фабрикама“ и „освајање фабрика“ од стране радника претстављају превазиђене облике борбе за будућност јер се заснивају на тржишној привреди, што значи на продуктивистичком и профитерском принципу. Преузимање фабрика од стране радника ништа битно не мења у егзистенцијалном смислу уколико се не укине тржишна економија и успостави производња за људске потребе која се заснива на оплемењујућем односу према природи као животворној целини. Заправо, у тржишној привреди радници неминовно постају робови менаџерских група, које посредују између радника и тржишта, чиме се „радничко самоуправљање“ своди на формални принцип.
Планска привреда претставља најважнији облик у коме се појављује идеја о поумљењу света која је постала основни егзистенцијани принцип. Међутим, идеја планске привреде носи у себи опасност да буде сведена на технички пројекат, а друштво на технички усавршени радни логор којим управља технократска „елита“. Истински потенцијали планске привреде могу да буду реализовани једино уколико су грађани као еманципована умна и политичка бића непосредно укључени у стварање и реализовање процеса друштвене репродукције. Без непосредне демократије планска привреда може да постане основ новог тоталитаризма.
