У својој расправи о значају спорта у модерном друштву, из средине шездесетих година прошлог века, Макс Хоркхајмер долази до закључка да “спортска правила и спортски менталитет” – “сачињавају модерни израз великих културних традиција прошлости, хришћанства, као и века просветитељства у Француској и филозофије Имануела Канта. Без овог спортског духа не би се могао замислити опстанак поштеног и мирољубивог такмичења међу нацијама”. Констатујући да је спорт “израз слободе”, Хоркхајмер закључује да је “у нашој модерној цивилизацији, која је угрожена са свих страна и која доживљава пропадње породице и других изворишта културе”, спорт постао “нека врста засебног света, друштво у друштву, у који можемо уложити наше наде”.(2) Док се код Блоха ради о позитивистичкој одредби спорта који постаје вредносно неутрална појава, чију конкретну природу одређује природа политичког покрета који се њиме служи за реализовање својих циљева,(3) код Хоркхајмера спорт постаје симболично отелотворење слободе, маште, стваралачког и у том смислу добија место поред уметности, филозофије, књижевности, као и других “изворишта продуктивне имагинације”.(4) Како је Хоркхајмер могао, након свега што је написао, да дође до оваквих закључака? Управо је Хоркхајмер, заједно са Адорном, дошао до ставова који пружају могућност за радикалну критику спорта. У “Дијалектици просветитељства” налази се и следећа мисао: “Било би небитно чак и то што хигијенски творнички простор, фолксваген и палача спортова тупоумно ликвидирају метафизику; није, међутим, небитно што се саме те ствари у друштвеној цјелини претварају у метафизику, у идеологијску завјесу за којом се спрема реално зло.”(5) Говорећи о природи “Западне демократије” Хоркхајмер и Адорно констатују: “Нитко официјелно не може одговарати за оно што мисли. Али, зато је сватко већ рано укључен у систем цркви, клубова, професионалних удружења и других односа који представљају најосетљивији инструмент социјалне контроле.”(6)
Хоркхајмер не настоји да утврди природу спорта као конкретне историјске појаве, већ полази од идеолошке слике спорта, коју је створила грађанска теорија, по којој је спорт појава sui generis и као такав неприкосновени ослонац “хуманистичког” свода капитализма. Због чега је Хоркхајмер дао спорту такву димензију? Да ли је то због тога што је спорт постао глобални феномен и што има такву популарност? Његово инсистирање на спорту као “мирољубивом такмичењу” између нација упућује на то. Хоркхајмер у такмичењу између нација на спортском пољу види идеал “поштене и мирољубиве сарадње”, не постављајући питање због чега би се нације такмичиле на спортском пољу путем све крвавијих борби савремених гладијатора чиме се развија националистичка помама (псеудо-колективистичка свест), уместо да сарађују путем духовних садржаја који се заснивају на богатству националних култура? Овде и напомена да је за Кубертена и нацистичке идеологе спорта најважнији квалитет спорта тај, што се обрачунава с пацифистичком свешћу младих и што представља припрему за колонијална освајања и рат. Хоркхајмеру се могу поставити и друга питања. Како то да капитализам делује разорно на све друштвене институције, а спорт остаје ван његовог утицаја? Сводећи спорт на појаву sui generis Хоркхајмер је одбацио могућност анализе развоја спорта који је најрепрезентативнија идеологија капитализма и који дели његову судбину.
Имајући у виду природу спорта као конкретне друштвене појаве, може се доћи до закључка да се Хоркхајмер у свом односу према спорту није руководио (критичким) умом, већ настојањем да се супродстави пустошењу културног наслеђа. Очигледно је да Хоркхајмер настоји да спорт дигне на ниво симболичне појаве којом се могу сачувати еманципаторска достигнућа модерног друштва која су све мање присутна у другим сферама. Да је Хоркхајмерова теорија тачна, спортски стадиони и хале били би храмови културе, а спортисти културна елита човечанства. Уместо тога, стадиони и хале постали су ломаче на којима се спаљује културно наслеђе човечанства, а спортисти гладијатори, циркузанери и каскадери. Да иронија буде већа, главни актери спорта, и самим тим спасиоци “културног наслеђа човечанства”, су најнеобразованији слојеви светске сиротиње, пре свега деца из црначких гета САД-а и Африке који у “цивилизованом (Западном) свету” имају статус “ниже расе”. Хоркхајмер не увиђа да је спорт уништавање националних култура и стварање уравниловке на нивоу телесних “квалитета”, при чему су социјални дарвинизам и апсолутизовани принцип квантитативно мерљивог учинка (изражен у максими citius, altius, fortius) основ за “самопотврђивње” човека и за успостављање “међуљудских” односа. Исто тако, тешко је схватљиво да Хоркхајмеру не смета што је у спорту легализовано убиство и наношење тешких телесних повреда; што је извршена институционална сегрегација по полу и деградација жена на “нижа бића”; што не постоји ограничење за “рад са децом” која су изложена разарајућем телесном напору и најгорим понижењима; што доминира све ранија специјализација која се своди на телесно, ментално и социјално сакаћање деце; што је у спорту “нормална” продаја људи и тсл.
Морганово тумачење Хоркхајмера (7) указује на то да је за Хоркхајмера спорт компензација за оно за шта је човек прикраћен у технизованом раду. Отуда он одбацује Плеснерову и Хабермасову теорију по којој је спорт “удвајање света рада” и у спорту види засебан свет који има своја правила. Хоркхајмер се не бори за нови свет и у том контексту против узрока који доводе до уништавања културног наслеђа човечанства, већ настоји да употреби спорт, који је кондензовани израз принципа на којима се развија капитализам и који је као такав антикултура par excellence, за спасавање културног наслеђа човечанства – од самог капитализма. Интересантно је да је Хоркхајмер написао овај текст у време када је спорт постао главно средство у хладно-ратовском обрачуну; када Афро-Американци, као најобесправљенија и најсиромашнија расна групација у САД, постају “вучна” снага у америчком спорту; када легендарни борац за грађанска права Афро-Американаца, Мартин Лутер Кинг, назива “црне” спортисте “црним гладијаторима XX века” који су “срамота за црну расу”, јер дозвољавају да их бели расисти користе да прикрију понижавајући положај у коме се налази афро-америчка популација у САД.
Десетак година након објављивања наведеног текста, у интервјуу са Хелмутом Гуминиором, који је објављен под насловом “Чежња за нечим сасвим другачијим” (“Die Sehnsucht nach dem ganz Anderen”), Хоркхајмер констатује да се “приближава крај озбиљне филозофије” и да постоји опасност да људско друштво буде сведено на мравињак.(8) Када се имају у виду ударне тезе из његове “Дијалектике просветитељства” и “Критичке теорије“, тешко је схватљиво да Хоркхајмер не види везу између развоја масовног спорта и масовних спортских представа и уништавања ума, као и да не увиђа да је спорт од свог настанка био средство за уништавање духовности, Ероса, маште, што значи стваралачке личности и за стварање лојалног и употребљивог поданика.
