Теорија спорта глорификује “индивидуалне акције” тако што их изводи из целине догађаја да би добиле оно значење које пружа могућност да се спорту прибави “хуманистички” ореол. Величање “индивидуалних акција” није величање човека, већ владајућих вредности које су отелотворене у спорту. Да је обратно, онда би те акције биле схваћене као безнадежни покушај човека да потврди своју људскост у нељудским условима, што значи као критичко полазиште у односу према спорту као институцији. “Индивидуалност” је уоквирена строгим правилима игре које одређује природа спорта као show-business-а. “Игра појединца”, “бравурозност” саставни су део режиране представе у којој је “слобода проигравања” само привид. На то указује и Хабермас: “У оној мери у којој тренер допушта својим играчима појединачне акције “проигравања”, у тој мери спорт уопште има везе са игром. Оно зашта се тврди да је игра, у стварности је професионални show на једној а конзументи на другој страни”.(1) Упорно се држећи редукционистичког приступа којим се заобилази суштина капитализма, Хабермас није у стању да схвати да су тренери само учесници у формирању стила игре чија је промена условљена “духом времена” и захтевима власника спортског show-business-а. Тренери су савремени гоничи робова који су и сами под ударом бича капитала пред којим мора да савију кичму – уколико желе да остану “у игри”. Они су продужена рука власника клубова који непрестано мењају правила игре да би сачували атрактивност спортских представа и пунили хале (стадионе), што значи обезбедили ТВ преносе и рекламе. Процењени “укус публике”, који је условљен све безличнијим и суровијим животом, представља идеју-водиљу којом се руководе власници спортског show-business-а у стварању нових правила која непосредно условљавају начин игре и играчку технику. Тренеров изглед, кловновско понашање, однос према играчима – све је подређено захтевима show-business-а. Ради се о савременом циркусу чији програм режирају његови власници и у коме тренер, као и играчи, има своју улогу. “Проигравање”, које Хабермас поистовећује са (слободном) игром, само је део “добро обављеног посла” професионалног играча (забављача). О томе Хоркхајмер и Адорно: “У спорту, као и у свим дугим гранама масовне културе, постоји напета, сврховита радиност, а не сасвим упућени гледалац ипак не може одгонетнути разлике комбинација, смисао измјена који произилази из произвољно постављених правила. Организација читавог живота лишена (је) садржаја…”(2) “Расна квота” у професионалном спорту у САД упућује на то колико су правила спортског show-business-а условљена логиком профита. Полазећи од тога да убедљиву већину публике чине белци и да они желе да на терену виде и “беле” играче да се не би осећали обезвређено (будући да су спортисти митолошко отелотворење “борбеног духа” на коме се заснива опстанак човека у капитализму), власници спортског циркуса мора да понуде одређени број белих играча, упркос томе што су они испод играчког нивоа афро-америчких играча који им конкуришу на тржишту спортске радне снаге. Ово је очигледан пример одбацивања принципа “слободне конкуренције”, што непосредно условљава квалитет игре. Истовремено, место (главног) тренера и власништво над спортским show-business-ом остало је готово искључива привилегија белаца, што недвосмислено указује на (расистички) карактер америчке „демократије“.
Права природа “индивидуалности” у спорту јасно се показује када посматрамо више утакмица у истом спорту у континуитету. Тада се види да се, у ствари, ради о типизираним “потезима” и “акцијама” и да се “инвидуалност” своди на варијације у шаблону који је задата природом конкретног спорта. Човек који нема развијено естетско биће у стању је само технички да “одради” игру, да “превари” противника и извргне га подсмеху, али не и да оствари своје играчко биће. Оно што професионалца мотивише није “уживање у игри”, већ страх да неће испунити очекивање тренера и јавности, да ће бити повређен, у крајњем, да ће изгубити место у тиму. Егзистенцијална неизвесност је она сила која разара играчку спонтаност. Поред тога, “уживање у игри” подразумева беспоговорно прихватање владајућег вредносног модела који дискредитује човека. Спорт је све мање простор где долази до изражаја “лична иницијатива” и “лично достигнуће”, а све више простор где царују научни тимови којима манипулишу политички и финансијски центри моћи. “Развој спорта” непосредно је условљен даљим развојем науке и све дубљом интеграцијом “спортског погона” у капиталистичку машинерију. Уместо да је стваралац спортских резултата, човек постаје оруђе којим се постижу рекорди; уместо “воље за победом”, главног „антрополошког“ покретачког механизма капитализма, у спорту је успостављена доминација технократског ума за који “обарање рекорда” постаје “научни пројект”. “Квалитет” спортске игре спада у “скровишта бездушне артистике” у којој доминира “планирајући ум који од свега тражи да докаже своје значење и учинак”.(3) Прави победници у спорту су капиталистички концерни и тимови научника и лекара за које су спортисти исто што и лабораторијски пацови: средство за испробавање медикамената и остваривање профита.
Такозвани “играчки спортови”, који су створени у модерном добу, по правилу су сурогат-производи који отелотворују у “чистом” облику основне принципе капитализма: принцип конкуренције и принцип (квантификујућег) учинка. То је основ и оквир у коме елементи “спортске игре” (као што је то дриблинг, додавање…) добијају свој смисао. Динамику њихових промена (пре свега правила по којима се игра, гладијаторски дух и механизовано тело) не условљавају природне, културне или индивидуалне потребе актера, већ бич капитала који настоји да од њих направи што атрактивнији show-business. Уместо развоја играчких могућности и богатства играчких потеза, у спорту доминира технизована деструктивна снага којом се укида сама могућност играња. У тенису настоји се постићи таква снага сервиса да противник не може да врати лопту; у одбојци се иде на смечовање којим треба лопту “забити” у под и на тај начин онемогућити било који вид игре; у кошарци највећи изазов је “закуцати” лопту; у боксу се тежи ударцу којим се противник обара на под; развој фудбала одавно не подразумева развој играчке вештине и играчке индивидуалности, већ развој снаге, брзине, „система“ игре у којој има све мање места за машту и спонтаност… У индивидуалним спортовима човек је постао оруђе којим се постижу “врхунски резултати”; у колективним спортовима човек је постао точкић у тиму који настоји да функционише као “савршени механизам”. Од играча се не тражи да игра, него да “добро обави посао”, што значи да успешно изврши задатак који му је додељен. На ранг-листи тренера, путем које се одређује “вредност” играча, спремност играча да се подреди “игри тима” (“концепцији”), што значи да беспоговорно настоји да оствари “тренерове замисли”, убедљиво је на првом месту. “Послушни играч”, који “вредно ради и не размишља много”, представља прототип “доброг момка”. Човек који на терену настоји да реализује своју играчку (стваралачку) индивидуалност, што значи да има “своје замисли”, непожељан је јер “уништава игру тима”. Истовремено, спортиста мора активно да учествује у све беспоштеднијем уништавању сопственог организма. Уместо свести слободне индивидуе, спортисти се и буквално усађује фанатична свест која је спремна да натера организам на самоуништење да би се постигао тражени резултат. Поред тога, “врхунски спортиста” мора да буде способан и спреман да нанесе “противнику” (тешке) телесне повреде и убије га, с тим што се спортиста односи према “противнику” на исти начин као што се односи према своме телу: он има инструментални и деструктивни карактер. “Атрактивност” спортског спектакла не мери се квалитетом играчке вештине, већ колико се у њему репродукује драматичност живота која се мери количином проливене крви и бројем масакрираних спортиста.
Кловновски изглед и понашање спортиста саставни су део спортског show–a, у коме прворазредну улогу имају “црни” играчи. У томе је, када је реч о кошарци, предњачио “Харлем Глобтротерс” (“Haarlem Globetrotters“), кошаркашки циркус састављен од црначке омладине најсиромашнијег њујоршког гета, који је постао узор за развој савремене америчке професионалне кошарке. У спорту се ствара таква слика о “обојенима” која треба да оправда њихов понижавајући друштвени положај. У боксу, у коме је успостављена потпуна доминација “обојених” спортиста, боксере не приказују као племените борце, што би одговарало тврдњи грађанских теоретичара спорта (на првом месту Кубертена) да је бокс “племенита вештина”, већ као звери. Јавни медији нуде слику спортисте која одговара циркузанеру који, попут звезда холивудских сапунских серија, треба да забави (деполитизује и заглупи) “масе”. Имена клубова и надимци које спортисти добијају имају цркузанерско-карикатуралну димензију и одговарају владајућим вредностима. У којој мери су спортисти обезвређени као људи у спортском show-business–у показује наступ кошаркаша “Чикашких бикова” (“Chicago Bulls“): они истрчавају на терен имитирајући рику бикова, на постерима најбољи играчи појављују се са ликом бика и са роговима, док спортски репортери започињу ТВ-пренос њиховог наступа речима: „Бикови су истрчали на терен…“ Посебан значај има спортска опрема. Она је постала рекламно-циркуска одора, а број “идола” магични знак који пружа могућност гледаоцу да се поистовети са “идолом” и на тај начин стекне његову “моћ”. Све је, наравно, у функцији остваривања што већег профита и стварања компензационих механизама за обесправљене: “идоли” су средство за стварање илузије да капитализам пружа свакоме могућност да се домогне новца и славе. Постајањем спорта show–business–ом у њему све више доминира циркуско-забављачки покрет, што значи вештина којом се не развијају стваралачке моћи човека и обогаћују односи између људи, већ се “забавља” публика. Ради се о режираној “спонтаности” при чему је човек-циркузанер само једно од оруђа власника show–business–а којим треба створити “атрактивну представу” која ће привући гледаоце. Игра није слободно и спонтано реализовање играчких могућности човека, већ добро увежбана техника понашања која се своди на “одрађивање” (забављачке) улоге коју је играч добио да би изазвао жељену реакцију публике. Развој играчке технике у спорту је праволинијски и одговара борилачкој, прогресистичкој, у крањем, профитерској логици. “Бољи” покрет увек је онај који више доприноси остваривању смисла игре, односно, испуњењу задатог циља. Човек у спорту и буквално постаје механичка лутка, чиме је постигнут највиши ниво дехуманизовања и денатурализовања човека у капиталистичком друштву. Спортисти су од “хероја” постали кловнови капитализма. Праве речи о спорту и спортистима могу се прочитати у књигама које су поједини спортисти написали након завршетка каријере да би показали да су спортисти људи, а не звери, кловнови или роботи. Оно што даје посебну димензију спортском show–business–у је то, што су спортске утакмице постале, попут коњских и псећих трка, средство за клађење. Спортисти су сведени на обезличене актере коцкарске еуфорије, која је један од најперфиднијих облика увлачења потлачених у духовну орбиту капитализма у коме доминира одвајање произвођења добара од њиховог присвајања, и илузија да је “срећа” она моћ која одређује судбину човека.
Спортска вештина, која се у спортској теорији и пракси назива “спортска техника”, не проистиче из културне, већ из техничке сфере која се појављује у спектакуларној циркуској одори. Спортисти се не руководе уметничком инспирацијом, већ рационалним шаблоном игре који је условљен правилима show-business-а и заснива се на логици рата и капиталистичке продуктивности. У атлетици и другим „рекордерским“ спортовима, то је рат без противника: човек “јуриша на рекорд”, који симболизује капиталистички “прогрес”, и на тај начин сам себи постаје противник. Уместо да је играчка вештина подређена човеку као универзалном стваралачком бићу и да му пружа могућност за специфични индивидуални израз, човек је, већ у процесу стицања играчке технике, подређен моделу игре, а то значи одређеној “играчкој техници”. У спорту је успостављено такво овладавање техником које технизује тело и однос према њему. Савладавање спортске технике постаје уништавање играчке индивидуалности човека и његово свођење на роботизовани модел “спортисте”. У “играчким спортовима” савладавањем технике успоставља се циркузанерско-гладијаторски однос према телу. Човек настоји да испољи своју играчку индивидуалност, али се то чини на начин који води технизовању и шаблонизовању покрета, чиме се изобличава његово играчко биће. Телесни покрет у спорту није израз природног или “божанског бића” човека, већ је појавни облик антикултурног и антиегзистенцијалног духа капитализма. Он није утемељен у уметности, већ у владајућем социјално дарвинистичком начину живота и “техничкој цивилизацији” која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. Основ спортског покрета је индустријски мимезис, логика индустријског моделирања, принцип ефикасности и рационалности… Технизовање спорта постало је један од начина манипулисања и потчињавања човека: играчка техника је облик у коме владајући поредак, коришћењем природних закона, доминира над човеком. Савладавање спортске технике своди се на потискивање и сакаћење изворних играчких, духовних, умних и телесних способности човека и његово подређивање дехуманизованом и денатурализованом “прогресу” који постаје виша сила чији фатални ход човек може да успори, али не и да заустави: спорт симболизује победу “техничке цивилизације” над човеком. Уместо (стваралачког) јединства духа и тела, успостављено је (репресивно) јединство постављених циљева и (дегенерисаног) тела и психе. Савладавање спортске технике постаје развој дехуманизоване технике кретања која је усмерена ка развоју снаге, брзине, издржљивости и стварању карактера лојалног и употребљивог поданика. У спорту модел покрета одговара природи конкретног спорта, што условљава не само технику игре и правила, већ и телесни и карактерни развој човека. Уместо човека који је развио своје универзалне стваралачке моћи, добија се “спортиста” који је сведен на специфично тело, покрет и вештину коју захтева одређена спортска дисциплина. Спортска техника подређена је рационално успостављеном моделу покрета у коме доминира прецизност, механичко понављање покрета, координација, методичност, концентрација, издржљивост, самоконтрола, подређивање “прогресу” чији се ход мери квантитативним показатељима… Ради се о “позитивним квалитетима” који треба да омогуће потпуно уклапање човека у “техничку цивилизацију”. Што више доминира принцип учинка, утолико је играчка техника мање играчка вештина, што значи израз и потврда људских (индивидуалних) способности, а све више дегенерисање и уништење људског, поготову што се ради о све ранијој специјализацији.
За разлику од античког tehne у коме нема раздвајања природе и човека и које подразумева врлину која се изражава у уметничком обликовању, спортска техника је капиталистички облик овладавања природом и као таква је обрачун с природним бићем човека. Као аутентични израз “техничке цивилизације” спорт сакати човека (“дисциплиновање”, принцип “већег напора”, квантификовање, апсолутизовани принцип учинка, механичко “учење покрета” понављањем постаје основни начин на који се добија одговарајуће тело и убија личност…) и онемогућава оплемењивање природе културом, што је највиши изазов хуманистичке педагогије. Уместо слободног телесног покрета, који је оплемењени природни покрет, у спорту доминира репресивни модел покрета чија је природа условљена социјално дарвинистичком и прогресистичком природом владајућег поретка. Спортска техника подразумева специфични простор који је капиталистички дегенерисани природни простор коме одговарају дегенерисано тело и дегенерисана “играчка вештина”. Динамика кретања у спорту условљена је “темпом живота” који диктира динамика капиталистичког репродуковања и представља обрачун с природним ритмом покрета. “Савршени ритам покрета”, највиши функционални и естетски изазов, који се некада проналазио у животињском свету, проналази се у техничким процесима и прогресистичком духу капитализма. У овом контексту прворазредни методолошки значај добија наглашавање разлике између прогреса и прогресизма, што значи између развоја науке и технике као отварања могућности за развој слободне, духовно богате личности и међуљудских односа, и таквог развоја науке и технике који постаје уништавање природе, међуљудских односа и самог човека. До технизовања спорта није дошло на основу непосредног утицаја индустријског рада на спорт, као што то тврде Плеснер, Хабермас и Ригауер, већ постајањем спорта средством капиталистичке репродукције и у том контексту инструментализовањем науке и технике од стране капиталистичких концерна и владајућих центара политичке моћи за манипулацију човеком. Спортска техника постаје средство за претварање животворне енергије човека у деструктивну капиталистичку праксу.
Телесни покрет заснива се на моделу понашања који је израз одређеног вредносног (идеолошког) модела, што значи да телесни покрет има симболични карактер: у њему се огледа положај човека у свету и однос према владајућем поретку. У хришћанству клечање и љубљење руке (господару, свештенству) представљају симболичне облике обезвређивања човека у есенцијалном, док аскетизам и мучење тела представљају симболичне облике обезвређивања човека у егзистенцијалном смислу. Аристократски телесни став (“аристократско држање”: крут став, избачена рамена, забачена глава…) је демонстрација племићке „супериорности“ и естетизовани телесни облик у коме се појављује тлачитељска моћ. Исто је с “витештвом” које постаје идеализовани облик (против радног човека усмерене) убилачке моћи. У ренесанси међу новоствореним грађанством долази до развоја играчког (лудичког) покрета који није нормативно заснован, не инсистира на (задатој) форми и који је израз пробуђене људскости. У њему доминира само-откривање човека чему одговара страсност, необузданост, бесциљност, радост чињења без размишљања о последицама, уживање у ослобођеној телесности, интелектуалним моћима, у машти… Лудичко постаје лудорија, што значи супротност каснијем строго нормативном и репресивном ludus–у (Хуизинга), и његов покрет најближи је дечијем покрету. У капитализму владајући модел тела и телесни став демонстрација су прогресистичке и експанзионистичке природе владајућег поретка – који свој највиши израз добијају у спорту. Они представљају обрачун са слободарским наслеђем народне телесне културе, са Русоовом педагошком доктрином и еманципаторском интенцијом филантропског и плесног покрета који се заснивају на праву човека на слободно тело и слободни покрет. Спортска игра као специфични модел понашања захтева одговарајући модел покрета (кретања), тела, човека – и у том смислу одговарајућу педагогију (прибављање легитимности “опште-људског”) и одговарајућу естетику (прибављање легитимности “културног”). Стилизовање игре не заснива се на естетском, већ на функционалном принципу, што условљава и моделирање покрета. У спортском покрету нема односа човека према постојећем свету. Доминира позитивни „однос“ према стварности при чему људско нестаје у “чињеничном”. У спорту се укида самосвојни покрет човека, којим се човек односи према свету и исказује своју посебност, и намеће му се модел покрета који одговара природи владајућег поретка. Људи постају носиоци улога и као такви су део (задате) игре. “Квалитет игре” не одређује се према томе колико је у њој дошао до израза специфични људски израз, већ колико игра “играча” одговара моделу који одређена играчка улога подразумева. Не ради се о “оплемењивању човека”, већ о његовом “дисциплиновању” које се постиже путем технике, с тим што човек није само радна снага и оруђе за постизање резултата (победе, рекорда), већ и енергетски извор и предмет рада (сировина). Покрети су дефинисани и строго шаблонизовани, а ритам напрезања и његов интензитет подређени су остваривању задатог циља. Вештина има адаптационо-репресивну, а не стваралачко-мењалачку природу. Она се своди на подражавање наметнутих дехуманизованих и денатурализованих образаца понашања који су условљени специјалистичком једностраношћу. “Богатство покрета” постиже се осиромашењем људског. У спорту доминира покрет који је по свом облику технички, а по својој суштини деструктиван. Он изводи човека како из културе, тако и из живог света.
Телесни покрет представља стварање не само одређеног естетског и животног, већ и друштвеног (класног) облика. Томе је служила античка телесна култура и на томе инсистира Ниче који је путем телесног покрета (аристократских манира) настоји не само да произведе аристократски облик живота, већ да од “новог племства” створи ексклузивну органску (класну) заједницу. Спорт има анти-друштвени карактер. Спортом се од људи стварају “противници”, а од друштва “цивилизовани” зверињак. Хоркхајмер и Адорно су у праву: “Братство спортске публике” – “штити од правог братства”.(4) “Спортска екипа” и “публика” су псеудо-друштвене групе и као такве су облици капиталистичког дегенерисања човека као друштвеног бића. Што је “развијенија игра” спортски колектив је све мање заједница људи, а све више група роботизованих гладијатора. Уместо људског споразумевања, између спортиста је успостављен “говор телом” који се своди на обрачун механизованих бића, покретних рекламних паноа капитала.
Што се тиче аргумента да се путем спорта развијају телесне способности, постиже “мајсторство” и остварује “немогуће”, због чега нису изазов циркуске вештине, већ спортска такмичења у којима доминира денатурализовани (технизовани, деструктивни) социјални дарвинизам? Циркуско мајсторство подразумева савладавање сопственог тела стицањем специфичних телесних моћи, с тим што се у њему не развија беспоштедни борилачки карактер нити самодеструктивна свест. У њему не доминира принцип “већег напора”, као што је то у спорту, већ оптималног напора. У циркуској гимнастици доминира рана специјализација и у том контексту стварање специфичног тела које је у стању да изведе задате “тачке”. У њој није циљ победа или рекорд, већ постизање “немогућег”, и у том смислу лично достигнуће, које подразумева савршену контролу над телом, врхунску концентрацију… Циркуској гимнастици најближа је гимнастика на справама, која је готово безначајна за Кубертенову “утилитарну педагогију” на којој се заснива спортска педагогија. У њој нема сравњивања резултата по задатом моделу, већ доминира настојање да се постигне што атрактивнија изведба у којој, упорним вежбањем, постаје могуће оно што се “обичном” човеку чини немогућим. Вештина нема културно утемељење нити ствара нове културне садржаје, што значи да нема уметнички карактер, већ се своди на извођачку технику при чему је тело сведено на средство за “извођење тачке”. Циркуска вештина само у техничком смислу има прогресивни карактер јер је лишена слободарског и има забављачки карактер. Циркус је демонстрација људских моћи на техничком нивоу у којој се огледа ризик који је карактеристичан за владајући поредак: акробате “се играју са смрћу”, као што је то са троструким или четвороструким salto mortale–ом. Ради се о “победи над смрћу” као иживљавању страха од живота где је сам живот улог и где се човек свакодневно сучељава са аветом смрти. Циркуске дружине су интернационалне, али се то не испољава на сцени: акробате “уједињује” техничко-забављачка вештина, а не разноврсност и богатство националних култура. Циркуска група заснива се на сарадњи и строгој подели улога коју намеће извођење “тачке” којом треба задивити публику. Није случајно што Кубертен не полази од циркуских артиста када говори о храбрости. Кубертен је схватио да у циркусу доминира забављачка вештина и да у њему нема обрачуна између људи и развоја белициозне свести – што је основ његовог religio athletae којим треба створити колонијалне фаланге које ће освојити свет. Исто тако, планинарење, сађење биљака и друге еколошке активности, коло и народна телесна култура, саладавање музичких инструмената, плесови, пливање и игре у води, скијање и игре на снегу, разни облици дечијих игара са лоптом и другим реквизитима, моделарство, “пуштање” змаја, вожња бициклом и савладавање других техничких направа – све те активности пружају могућност за развој стваралачких способности човека и за стицање мајсторства, али су избачене из Кубертенове (спортске) “утилитарне педагогије”. Прихватљиво је стицање само оних вештина које подразумевању сукоб између људи и које су усмерене на постизање већег квантитативно мерљивог учинка. Суштина спортског “мајсторства” је произвођење владајућих односа и вредности.
