Аристотелов став да је игра “одмор од рада” најшире је прихваћено полазиште за одређивање односа између рада и игре. У античкој Грчкој то није био телесни рад, који је био “привилегија” робова и као такав недостојан слободног човека (Хелена), већ обављање грађанских дужности које су биле услов опстанка polisа. Маркузе у делу “Култура и друштво” износи став да је “игра као целина нужно повезана са нечим другим, од чега потиче и на шта циља – и ово друго је такође већ претходно поменуто као рад у карактеристикама сабраности, напетости, бриге итд.”(2) У наставку Маркузе закључује: “У једном једином избацивању лопте човека који се игра лежи бескрајно већи тријумф слободе човековог бића над предметношћу него у највећем постигнућу техничког рада…”(3) У овом “неосвртању на предметност човек долази”, по Маркузеу, “управо до самог себе у димензији своје слободе која му је ускраћена у раду”.(4) Потреба за игром као “разонодом” могућа је само у односу према раду као принудној једностраној активности: без рада нема ни игре. Ускраћивање слободе у раду постаје основ “слободе у игри” чије су главне карактеристике “необавезност” и “одсуство напора”, што постаје синоним за “задовољство”. Човек није целовито стваралачко биће, већ је сведен на “радника” и “играча”, зависно у којој се сфери налази. У том контексту није играчко биће човека аутентично извориште његове људскости и основ његове тотализујуће (слободарско-стваралачке) праксе, већ се полази од игре као специфичне појаве која је компензацију за неостварену (потиснуту) људскост. Игра не представља реализовање слободарско-стваралачке природе човека, већ је психо-физичка реакција на рад који је сведен на репресију. На то посредно указује сам Маркузе када инсистира не на додавању, већ на “избацивању лопте” које није израз слободе, већ давање одушка потиснутом бићу и пражњење незадовољства. Природа рада одређује и природу одмора од њега, што значи природу игре. Из отуђеног рада не може да следи слободна игра, већ игра која је облик иживљавања неслободе: игра као одмор од отуђеног рада није разотуђење, већ отуђени облик разотуђења. Истовремено, природа игре одређена је и телесним и играчким способностима човека. Отуђени рад производи осакаћеног човека који може да „реализује“ своје осакаћено играчко биће на осакаћени начин. Човек који је де-еротизован у раду и који је деформисан једностраним и прекомерним телесним напрезањем не може да испољи своју еротску природу у игри која постаје одмор, али истовремено и припрема за рад. Што се тиче лопте, она је историјски производ, као и вештина “избацивања” лопте и играчко тело. Лопта је “предметност” и човек мора да располаже одговарајућим телесним способностима и играчким сензибилитетом, који подразумева савладавање играчке вештине, да би могао да се игра лоптом. Истовремено, у “избацивању лопте” не изражава се само однос човека према раду, већ се на симболичан начин изражава однос човека према човеку, што значи према вредносном моделу који је отелотворен у игри. Смисао „избацивања лопте“ није ослобађање човека окова капиталистичке цивилизације и развој људских моћи, већ стерилисање његове критичке свести и мењалачке воље („пацификовање“), као и обнављање његових радних способности. “Спремност за рад” представља, по Адорну, “један од прикривених задатака спорта”.(5)
Спорт је уобличен као институција у време најинтензивнијег идустријског развоја, тако да индустријски рад представља облик рада који је највише утицао на спорт. За разлику од робовласништва и феудализма, где је телесна култура била привилегија владајуће класе и где рад и радно тело представљају негативни основ телесне културе у односу према коме се одређује “лепо” (робовски рад и робовско тело у антици, сељачки рад и тело у средњем веку), у капитализму индустријски начин производње условљава природу спортског покрета и тела, као и грађанске „телесне културе“ (телесног дрила). Истовремено, доминира агресивна мишићавост која је телесни појавни облик беспоштедног борилачког духа који влада у друштву где је успостављен “рат свих против свих”. Ради се о сукобу између изворног духа либералног капитализма, који инсистира на атомизованом друштву које се заснива на социјално-дарвинистичком принципу (који добија легитимност “хуманог” путем слогана као што су “Једнакост на старту!”, “Лична иницијатива!” и тсл.), и владајућег духа монополистичког капитализма у коме доминира принцип “Велика риба прождире мању рибу!” и апсолутизовани принцип квантитативно мерљивог учинка који је изражен у олимпијској максими citius, altius, fortius.
