Филозофија игре не прави јасну разлику између играчке природе човека, играња и игре. Игра је облик у коме се одвија играње и као таква начин на који се испољава играчко биће човека. Треба правити разлику између играња као реализовања играчког бића човека (играчког чина) и игре као понашања по задатим нормама. Игра као нормативни свод не тежи обогаћивању човека и међуљудских односа, већ његовом свођењу (“дисциплиновање”) на модел лојалног и употребљивог грађанина (поданика). Ради се о настојању да се очува владајући поредак и човек сведе на ону “меру” која одговара том поретку. Владајући историјски облици игре су од човека отуђене форме понашања лишене људског (играчког) садржаја. Оне су сведене на модел понашања који је играчки облик у коме се појављују владајући односи. Играње се своди на настојање да се што доследније опонаша задати модел игре чија се правила ни у ком случају не смеју прекршити. Отуда главна одлика игре постаје њена “непроменљивост”. Идеал “савршенства”, којим се настоји обезбедити “културна” легитимност и вечност владајућим облицима игре, своди се на потпуну подређеност човека правилима игре, као и наметнутом естетском обрасцу – који представља кулисе владајућег поретка. Тежња човека за човеком посредована је таквим односима који удаљују човека од човека и своде га на улогу која му је наметнута. Типичан пример је “спортска игра”: она постаје механизам путем кога човек човеку постаје средство за иживљавање неслободе. Не може умна сфера да буде човеку компензација за неумни живот који живи, као што не може песма о љубави да буде замена за недостатак људске блискости. Уместо тежње за дефинисањем истинског, што се увек појављује као одговор на лажни живот, треба живети истински људски живот.
Слободарска игра не тежи стварању нових играчких облика, што значи задавању нормативног свода, већ развоју играчког бића човека. Доминира специфичност и непоновљивост које проистичу из специфичности и непоновљивости човека као стваралачке личности. Уместо развоју игре као посебне друштвене области, треба тежити развоју играчког “у човеку” и на тој основи стварању друштва као играчке заједнице, при чему је (потенцијално) сваки облик људске делатности истовремено облик испољавања његовог играчког бића. Слободарска игра настоји да укине фрагментизованог човека који је разграђен према захтевима фрагментизованог света, где се захтев за “синтезом” своди на стварање техничких израза који треба богатством боја, звукова, облика да импресионира и буде “компензација” за све сиромашнију људскост. Ради се о превазилажењу света који је подељен на свет “несреће” и на свет “среће”, и о “повратку” човекових моћи из отуђених друштвених сфера и успостављању људског Ја као интегралног изворишта односа човека према свету као целини.
За слободарску игру облик није ограничење, већ отварање могућности за развој играчке природе човека и у том смислу само један од израза његове стваралачке природе: развој играчких облика израз је развоја стваралачких (играчких) моћи човека. Не ради се о облику као задатом обрасцу понашања, и у том смислу као идеалу “савршенства”, већ о облику као спонтаном и непоновљивом изразу специфичног тренутка у испољавању човека као играчког бића који је симбол слободарског и визионарског. “Сусрет” људи путем чистих (естетских) форми је судар балона од сапунице. У репресивном друштву игра као форма представља репресивни нормативни свод који онемогућава реализовање аутентичног играчког бића човека. Настојање да се досегне до људске бити и она “ухвати” тако што ће се људско бивствовање учврстити на нивоу одређених облика, структура, духовних склопова – неминовно води ка очувању света где су ти облици и структура могући. Играчки израз мора да буде такав да пружа могућност човеку да реализује своје играчко биће. Право стваралаштво није стварање играчких облика, већ обогаћивање људске личности и развој међуљудских односа. Игра није трансцендентални ни транс-субјективни, већ иманентни и интерсубјективни феномен: она је непосредни међуљудски однос и као таква највиши облик стварања друштва као заједнице слободних личности, што значи стварање humanum-а у чистом смислу. Залагање за игру је борба за реализовање играчких потреба и способности човека, а не за учење и подражавање задатог модела игре – који се појављује као “највиши људски изазов”. Уместо да је игра као “културна форма” основна могућност играња, то је човек као културно (играчко) биће: аутентичност игре израз је аутентичности човека. Није игра, сведена на трансцендентални нормативни облик, критеријум за одређивање играчког и играња, већ је то слободно реализовање људских играчких (универзално-стваралачких) моћи. Игра је највиши и најнепосреднији облик доживљавања света његовим стварањем, што значи да је она најнепосреднији и најаутентичнији облик постајања човека човеком. У истинској игри укинут је дуализам битка и требања. Нема ничег што је пре, изнад или изван човека. Такозвано “опште-људско” не постоји више ван човека (као задата и трансцендентална сфера); то више није слика “човека” којој човек тежи и у којој једино може да препозна “свој (људски) лик” – већ човек као слободна и достојанствена личност постаје стваралац и “слика” људског. Уместо модела “савршенства”, слободан човек постаје извориште естетског надахнућа: слобода је суштина лепоте. Шилер је указао на прави пут: “нагон за игром” је нагон за слободом. Играње постаје буђење успаваног (потиснутог) играчког бића, “разигравање” чула, превазилажење тескобе и одбацивање змијске коже “(мало)грађанина”. Уместо да је давање одушка потиснутом бићу, спонтаност у игри подразумева пробијање сводова који спутавају човека. Није игра сама по себи та која развија играчко, већ је то људскост која се развија у сучељавању човека с ограничењима, несрећом, изазовима које намеће живот. Богат стваралачки живот основна је претпоставка за развој и обогаћивање играчког бића. Истинска игра израз је проширивања хоризонта извојеване слободе, израз одушевљења животом, највиши облик испољавања животворних моћи човека. Задовољство у игри проистиче из задовољства животним ангажовањем; међуљудска блискост у игри могућа је једино на основу блискости која се стиче у борби за нови свет: покрет човека ка човеку истовремено је покрет човека ка новим световима. Прави резултат играња није игра, већ духом, емоцијама, чулношћу богатији човек и богатији међуљудски односи. Пуноћа доживљавања људског представља “меру” богатства играчког.
Слободарска игра одбацује такмичење које се своди на борбу између људи која је усмерена на очување и развој владајућег поретка, и залаже се за надигравање (чему је блиско “натпевавање” карактеристично за народну уметност) чија је суштина борба против успостављеног поретка деструкције и развој универзалних стваралачких моћи човека. У надигравању човек је човеку инспирација, што значи да у њему доминира покрет човека ка човеку – који је могућ једино на основу потребе човека за човеком. У том контексту Русоов принцип homo homini homo добија праву вредност. Надигравање подразумева настојање да се превазиђе достигнуто (створи novum) развојем међуљудских односа, а не обрачуном између људи на основу социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium contra omnes и прогресистичког принципа citius, altius, fortius. У њему је укинут принцип доминације и елиминације принципом толеранције и солидарности, а све оно што је животворно сучељава се с оним што уништава живот и ограничава слободу. Уместо тежње ка победи и рекорду, надигравање подразумева тежњу ка “увећавању” људског и стварању новог света. Основно питање није колико, него како – с тим што полазиште за одређење људског није репресивни естетски шаблон који тежи “савршенству”, већ сам човек. Развој “квалитета” игре подразумева развој богате индивидуалности и међуљудских односа. У том контексту, вештина се не појављује у односу према човеку као осамостаљена (“објективизована”) сила (сведена на дехуманизовану и денатурализовану “технику игре”), већ као начин специфичног (индивидуалног) људског израза. Надигравање у играчким елементима, у коме је играње једног инспирација за играње другог (као што је то наговештено у колу, џезу, љубавној игри…), ствара могућност да свако може несметано да испољи своје играчко биће. Спонтаност, креативност, маштовитост – израз су играчке, као изворне људске, самосвојности.
Треба правити разлику између човека као бића игре, и човека као играчког бића. У првом случају он је предмет, а игра је субјект; у другом случају он је субјект, а игра је резултат реализовања његовог играчког бића. Хуизингов homo ludens није човек играч, већ је човек играчка надљудских сила. Исто је са античким и хришћанским човеком, као и с Ничеовим “натчовеком”: он је играчка космичких сила. Код Финка и Гадамера појам игре служи да се човек сведе на феноменолошку апстракцију која је само маска иза које се крије конкретни човек који је сведен на играчку капитализма. Еманципована играчка личност подразумева да је човек самосвојно животворно биће и као такав стваралац свог света – и на тај начин самостваралац. Играчко се кроз играње претвара у игру која постаје основ препознавања ограничености играчког и могућности његовог развоја.
У капиталистичком свету игра је средство за увлачење потлачених радних “маса” у духовну орбиту буржоазије и добија “наткласно” одређење – што долази до изражаја у познатој максими “спорт нема везе са политиком”. Слободарска игра није “наткласна”, већ представља саставни део политичке борбе против класног друштва. Што се тиче Ничеа, он у игри види средство за стварање од “новог племства” ексклузивне органске (класне) заједнице. Ради се о томе да се путем игре од друштва створи органска заједница слободних стваралачких личности. Ново друштво не може бити створено игром већ политичком борбом, али нема истинске политичке борбе уколико она истовремено није борба за ослобађање и развој играчког бића човека. Шилерово одушевљење игром непосредно је условљено Француском грађанском револуцијом која је отворила врата новом добу. Исто је са Гетеом, Клопштоком, Фајтом… Борба потлачених и пробуђених, и у том контексту вера у човека и његову способност да оствари своје слободарско биће, даје смисао игри. Без борбе за слободни свет игра постаје бекство и празна форма.
