У античкој Грчкој целокупни живот Хелена био је испуњен агоналним активностима које су биле служба боговима. Слично је са хришћанством и другим “великим” религијама: живот има литургијски карактер. У капитализму дух победе, који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму (елиминисање победом којом се постиже већи резултат/рекорд), je она тотализујућа моћ која условљава живот човека, природу тела и покрета. “Спортивизација” друштва je облик у коме се успоставља потпуна доминациja владајућег поретка над човеком.
Није само дехуманизована игра, него и сам приступ игри. Доминира “збуњеност” дешавањем будући да је игра као форма у тој мери посредована денатурализованим и дехуманизованим сферама, да је постала средство за дегенерисање и уништење људског. У њој је инструментализовано време, простор, техничка средства… Човек се увек појављује у одређеном (задатом) времену и простору у коме је све интензивнија динамика уништавања људског (живота) под маском “елеганције”, “чистоте”, “функционалности”, “ефикасности”, “прецизности”, “хармоније” итд, што значи спектакуларном де-естетизацијом (де-еротизацијом) основних принципа и вредности владајућег поретка. Тамо где се даје аутентичан положај људског у данашњем свету, човек се појављује као мушица у пауковој мрежи. Тежња ка истинској игри није теоријски пројект, већ ствар конкретне политичке борбе. Она подразумева развој критичке свести о постојећем свету – уочавање објективних могућности за стварање новог света и развој играчке као слободарско-стваралачке само-свести (човекобивство); демистификовање постојећих игара као простора где ће људи пронаћи срећу; развој међуљудских односа, уметничког, усмереност ка природи, ка еманципаторском наслеђу човечанства, развој визионарске свести… Уместо тежње ка игри као форми, треба тежити ослобађању играчког бића човека; уместо тежње за бекством из живота и “разбибригом”, животворна потреба човека за човеком треба да буде основни играчки мотив. Развој спонтаности не подразумева развој нормативне свести, већ развој целовите људскости. Ослобађање играчког бића човека најважнији је непосредни задатак слободарске игре. У томе је њена специфичност као облика слободарске борбе у односу према другим облицима борбе. Слобода је умно хтење, а свест о нужности је нужан, али не и довољан услов слободе. Права слобода не састоји се у могућности избора између онога шта човек може и онога што не може да учини, већ између онога што може – а жели или не жели да учини. Она се не заснива на сазнању света, већ на доживљавању човека.
Настојање да се створи истинска игра није израз тежње да се успостави нека засебна друштвена сфера која постоји “паралелно” са “светом бриге” (попут Финкове “оазе среће”), где ће човек безнадежно настојати да реализује своје играчке потребе и моћи, већ је израз тежње да се створи истински људски свет где ће сам живот бити реализовање играчког бића човека. Критика успостављених игара (света) није израз тежње за “слободном игром”, већ тежње за животом који се појављује као остварење универзалних стваралачких (играчких) моћи човека као еманципованог члана људске заједнице. За слободарску телесну културу игра није посебна област живота, већ целокупност људског живљења у коме човек настоји да реализује себе као играчко (слободарско-стваралачко) биће. Будући да се под живљењем подразумевају међуљудски односи, ради се о тотализујућем човеку који се не односи према другим људима полазећи од посебних области живота (рад, наука, филозофија, игра…), већ од изворне људскости: животворна потреба човека за човеком основ је покрета човека ка човеку. Живот као игра подразумева да је укинута двојност човека као друштвеног бића и “играча”, што значи да је човек као конкретно друштвено биће реализовао своје играчко биће – које је његово изворно друштвено биће. Играчка сензибилност највиши је облик реализовања чула људскости, што значи највиша и најкомплекснија способност човека да доживи човека. Она подразумева не само стваралачко тело, већ и стваралачки (животворни) покрет. Самопроизвођење човека као бића игре највиши је људски акт који подразумева (само)произвођење друштва као заједнице слободних стваралачких личности. Потреба човека за човеком, из чега проистиче изворни играчки покрет човека ка човеку, представља истински мотив за игру и истински основ стварања друштва као људске заједнице: човек је човеку огледало људскости.
Смисао играња није у произвођењу предметности или форме, већ у непосредном развоју људског. Богатство играчких облика постаје богатство истинских међуљудских односа. Кроз играње реализује се стваралачко биће човека тако што се превазилази потреба за уметничким изразом као компензацијом за неисказану (нереализовану) људскост. Из сфере производње уметничких дела од стране усамљених појединаца, који својим делима иживљавају чежњу за људским, путем игре успостављају се непосредни односи између људи у којима се реализује богатство играчког (стваралачког) бића човека. Игра као међуљудски однос подразумева да сваки нови људски сусрет представља стваралачку инспирацију која се реализује кроз обогаћивање међуљудских односа. Није реч о “апсолутној слободи”, под којом се подразумева слобода од одговорности, већ о изворној људској слободи која подразумева еманципованог човека за кога је “слобода сваког основни услов слободе свих” (Маркс). Не ради се о људима који знају шта се под “слободом” подразумева, већ о људима који друге људе доживљавају као сопствену браћу у правом смислу те речи. Игра је највиши облик чињења људског – највише људско дело чији је непосредни резултат срећан човек. Настојање да се “људско” конзервира у облику нормативног свода, или уметничке форме, израз је неповерења у човека, што значи израз сумње да је слобода уопште могућа. Замена “лоше” нормативне свести “добром” не значи и створити “доброг” човека. Није нормативна сфера та која треба да се мења, већ је то сфера изворних међуљудских односа, што значи владајући поредак.
У свету који је постао реализована људскост сувишно је успостављање нормативних критеријума по којима се одређује човекобивство. У њему више нема удвајања приступа човеку у коме је садржан свет реалног и идеалног, што значи да је укинут модел човека који је пројекција од човека отуђеног живота. У друштву где је човек стварно срећан потпуно је бесмислено задавати идеал “среће”: сам живот постаје остварење идеала људског. Исто тако, укинута је “естетска сфера” која се појављује у односу према не-естетском (ружном) свету. Уместо тежње ка “савршенству”, значи затвореном свету, највиши изазов постаје развој неспутане људскости. То подразумева укидање посебних сфера, значи и сфере у којој се тежи novum-у. За слободарску игру човек је човеку највиши изазов и као такав огледало људског, а не идеализовани (апстрактни) “човек” који представља отелотворење “будућег друштва” за које се треба борити. Не тежња ка “будућности” као апстракцији, чак ни као реалном утопијском пројекту који се на разумском нивоу сучељава с постојећим светом и постаје својеврсна нормативна раван будућности, већ животворна потреба човека за човеком, која се развија као одговор на све драматичније уништавање живота, постаје основ стваралачког живота који представља стварање будућности. У игри се реализује оно што човек може да буде: постајање човека човеком “мера” је истинског прогреса. Тек када развој играчког бића постане “мера” људског доћи ће до правог развоја универзалних стваралачких моћи човека – који ми данас можемо само да наслутимо. “Напетост”, о којој говори Маркузе, увек ће постојати, будући да ће човек увек тежити да буде више него што јесте, да ће се увек критичко-мењалачки односити према свету у коме живи настојећи да створи нови, бољи свет. Међутим, природа те “напетости” биће условљена остварењем два темељна услова слободе: слобода од природне нужности (савладане силе природе) и слобода човека од човека (укидање класног друштва и експлоатације). Остаје трећи услов слободе, ослобађање универзалних стваралачких моћи човека – који ће доминирати у будућем друштву и који подразумева оплемењивање природе и развој међуљудских односа. “Напетост” у игри није резултат развоја теоријског ума, већ настојања човека да реализује своју слободу и стваралачку универзалност – превазилажењем играчких облика у којима се огледају границе које постојећи поредак намеће човеку. Тежња за игром је, у својој бити, тежња за слободним испољавањем људског, у основи, она је највиши облик воље да се буде човек – стварање humanum-а у чистом облику. Слобода, стваралаштво, оплемењена природност и друштвеност – то су карактеристике играчког, што значи играња и игре. Истинска природа човека истинско је извориште истинске игре.
Увођењем аутоматизације стварају се услови за укидање репресивних и дегенеришућих радних активности, и за успостављање стваралачког рада који пружа могућност за развој играчког бића човека и на тај начин могућност за оплемењивање природног бића човека. На основу стваралачког рада, који може да буде само резултат слободарске борбе, а не пуки след развоја техничких процеса, могуће је коначно укидање поделе рада на умни и телесни, као и “приватне” и “јавне” сфере, односно, од човека отуђене и институционализоване политичке моћи. Успостављањем владавине стваралачког рада нестаје најважнији узрок удвајања света на “свет бриге” (рада, трпљења, несреће) и на “свет среће” (илузорна “игра”). Рад постаје не само “прва животна потреба” (Маркс), него прва људска потреба, а игра престаје бити компензациона активност и постаје највиши облик спонтане стваралачке самореализације човека и међуљудског зближавања. Тек кад рад не буде активност у којој се човек отуђује од себе као стваралачко и слободарско биће; кад у стваралачком човеку буде укинут дуализам homo faber-а и homo ludens-а; кад стваралачки рад постане потврда људске слободе, што значи када се играчко биће човека ослободи свих облика принуде – могућа је истинска игра. Ради се о постизању “јединства” играчког бића, играња и игре – у слободном, спонтаном и стваралачком напору, што значи о игри као начину реализовања играчког кроз стваралачки напор – самостварањем човека (људске заједнице) у пуном смислу. Стваралачким радом човек не обезбеђује само своју егзистенцију, већ производи себе као стваралачко и друштвено биће. Стваралачки колективизам основ је играчког колективизма.
Уместо агона рата, који доминира у спорту, треба успоставити животворни агон који се заснива на надигравању у коме нема победника и поражених и у коме се ствара телесно, емотивно, духовно, умно обогаћени човек. Из надигравања не следи уклањање “слабих” и тријумф “моћних”, већ оплемењени човек, при чему свако доживљава себе на свој начин развијајући своју индивидуалност. Уместо урањања у себе, треба тежити ширењу веза са људима и обогаћивању садржаја међусобних односа. Управо се ту појављује врхунац истинске животворне праксе којом се ствара друштво као заједница људи – тако што човек постаје човеком. Живот као игра значи да је стварање међуљудских односа највиши облик испољавања играчког: друштвено биће човека постаје његово реализовано играчко биће. Игра је произвођење друштва као играчке заједнице у најнепосреднијем смислу, што значи да живљење постаје уметнички чин, а живот уметничко дело. Радост стваралачког реализовања, стицање истинског поштовања кроз дружење (играње) појављује се у односу према “екстази” која је, у постојећем свету, највиши облик иживљавања неслободе у привидној “спонтаности”. Телесни и духовни активизам, без чега нема игре, подразумевају стваралачки напор: стваралачки активизам је одређивач ритма игре. Он је усмерен на успостављање и развој међуљудских односа и основ је за стицање (само)поштовања. Игра постаје бабичка вештина – порађање људског стваралачким напором, што значи најнепосреднији облик самостварања човека. Специфичност игре као стваралаштва је у томе што се она заснива на спонтаној, безусловној и непосредованој потреби човека за човеком. Истинска игра темељи се на истинској љубави која се развија у стваралачком (слободарском) заносу, за разлику од малограђанске љубави која настаје у контексту борбе за новац и моћ и у којој не доминирају људски, већ статусни симболи који су отелотворење владајућих вредности. Развој потребе за човеком, истинска вера у човека, отварање нових духовних простора, развој стваралачке личности – све су то потстицаји за истинску игру. Човек постаје човеку највиши изазов, уместо што је сведен на средство за задовољавање патолошких “потреба” које му намеће капиталистичка цивилизација. Доживљавање човека увек изнова појављује се као могућност новог, пунијег, лепшег… Људска близина постаје извор животне топлине. Заједнички живот нема временску и просторну, већ људску димензију. Уместо што је бекство из ништавила, игра постаје ерупција неспутане људскости.
Играњем свет се укида као ван-људска стварност и постаје јаство човека. Уместо да је разноврсност облика спољног света изазов, то постаје богатство унутрашњег, међуљудског… Свет је оно што човек носи у себи и што је у стању да успостави са другим људима. Истинско стваралаштво је “прображавање” спољног света у доживљај људске дубине, среће… Уместо света несреће као негативног основа за игру, која је израз безнадежног покушаја бекства из друштва, свет срећних људи постаће основ и инспирација за развој богате играчке личности. Истинска игра није само највиши умни однос човека према свету; није само самосазнање и самоизражавање, већ је и самостварање човека и као таква најпотпунији облик доживљавања света. Човек више неће живети у свету према коме ће се односити као нечему (за)датом и ван-људском, већ ће доживљавати свет као своје дело, што значи као своју испољену (а не “оспољену”) људскост. Није то привидно тотализовање света пуким субјективизмом, као што је то у романтизму, већ тотализовање слободарско-стваралачким активизмом чији је главни “производ” друштво као заједница слободних људи. Играње постаје највиши облик “присвајања” света од стране човека, што у крајњем значи “присвајање” себе самога “без остатка”. Човек неће постизати “јединство” са светом путем рада, технике, игре, уметности… – већ ће чинити свет: стварање света постаће само-стварање човека; “јединство са светом” постаће “јединство” човека са човеком. Развој човека као универзалног стваралачког бића слободе и обогаћивање међуљудских односа постаће “мера” развоја света. Сам живот постаће највиши симбол људског.
У свету слободе праву вредност добиће поетски говор, с тим што он подразумева и говор телом. У том смислу не језик, већ игра постаје највиши облик успостављања људског заједништва. Уместо живљења животом одабраних, као што је то код Ничеа, врхунац живота постаће живљење животом слободних, стваралачких људи; уместо аристократске класе као органске заједнице коју уједињава паразитизам и егзистенцијални страх од радника, највиши изазов постаће друштво као органска заједница слободних стваралачких личности; уместо потребе за тлачењем, репресивног нормативног свода и репресивних естетских канона (којима се одређује елитистички класни статус), доминираће потреба човека за човеком као телесним и духовним бићем; уместо подређивања детета репресивном нормативном шаблону, васпитање детета живљењем живота слободних стваралачких личности постаће основни педагошки принцип… Ради се о превазилажењу “фрагментизованог” и остварењу “синтетичког” човека који представља јединство аполонског и диониског, што неће бити привилегија “новог племства”, као што је то код Ничеа, већ елементарно право и могућност човека.
Човек нема где да се врати. Он мора да изгради свој дом који никада није имао. У предсократовском времену човек није био у свом свету, већ је то био свет богова коjи су му привремено додељивали своје моћи да би могао да их забавља. За разлику од антике где човек није могао да буде у јединству са бићем, у данашњем свету створене су могућности да човек досегне до бића. Постајање човека човеком и стварање бића исти је процес: самостварање човека постаје самостварање бића. Права историја почеће онда, кад играчко биће човека постане неприкосновено извориште његовог живота. Прво је била игра.
