Који је смисао филозофије у савременом свету у коме влада деструкција и у коме је човечанство доведено на ивицу понора? Идеолози капитализма стварају илузију да се владајући однос према стварности заснива на одређеном начину мишљења, што значи да има рационалну природу. Филозофија је постала „рационални“ ехо деструктивног капиталистичког ирационализма. Она је само једна од хуманистичких маски нехумане и деструктивне цивилизације и као таква рекламни спот капитализма. Са њом се задаје и учвршћује начин мишљења који је, попут религије, лишен критичке саморефлексије и који спречава човека да постане свестан тенденција развоја света и објективних могућности ослобађања које путем субјективне праксе (политичке борбе) може претворити у реалне могућности слободе. Истовремено, „филозофирање“ своди се на стварање мреже формално-логички конзистентних појмова који треба да посредују између човека и света. Филозофија је постала средство за збуњивање ума и за његово одвлачење од битних питања. Савремени грађански филозофи дисквалификују ум као најаутентичније и најважније средство човека за обезбеђивање опстанка и слободе. Он је сведен на инструментализoвани ratio и постао је средство за мистификовање постојећег света и за уништавање визионарске свести која пружа могућност за превазилажење капитализма и за стварање новог света. Филозофија је постала техничка дисциплина и као таква средство за претварање конкретних егзистенцијалних и есенцијалних питања у апстрактна теоријска питања. Уместо револуционарног, доминира конформистички принцип. Уместо борбе за искорењивање узрока неслободе и деструкције, намеће се теоријска расправа о последицама. Грађанска мисао нуди такву критику капитализма која га не доводи у питање и која тежи његовом „усавршавању“. „Суштина капитализма“ добија идеализовану димензију и постаје основ за критику капиталистичке стварности. На тај начин, митологизована прошлост постаје основ за критику садашњости. Све оно што би могло и што би требало да се деси већ се десило. Борба за будућност постаје борба за прошлост. Грађанска интелигенција умножава „поља истраживања“ стварајући безброј „сивих зона“ пре свега зато да би створила што шири простор за своју делатност. Она се понаша на тржишни начин: производи све веће количине интелектуалне робе све лошијег квалитета коју продаје у виду књига, предавања, студија, извештаја…
Макс Хоркхајмер је још пре пола века дошао до закључка да се приближава крај озбиљној филозофији и да друштво постаје мравињак. Томе дају допринос филозофи који не развијају филозофију полазећи од еманципаторског наслеђа грађанског друштва и националних култура, већ се прилагођавају владајућем поретку коме није потребан умни човек, већ идиотизовани потрошач. Филозофија постаје забављачка вештина и као таква део show-businessa, а филозофи „дворске луде“ капитализма. Ради се о интегрисању филозофског ума у капитализам уништавањем његових еманципаторијских потенцијала и претварању филозофије у робу на тржишту потрошачког друштва. Величина хонорара постаје мера „квалитета“ филозофске мисли. И када се изнесу битне ствари, оне бивају саопштене на такав начин да губе политичку и добијају забављачку, што значи карикатуралну димензију. Филозофи попут Славоја Жижека и Анри Левија типични су пример „Кока-кола“ интелектуалаца. Њихово „умовање“ своди се на давање „филозофске“ легитимности екоцидним и геноцидним акцијама носилаца „новог светског поретка“. Њихова мисао је филозофски беџ на грудима капиталистичких крвника који уништавају природу и човечанство. Истовремено, левичарска грађанска интелигенција, на челу са Јиргеном Хабермасом, Оскаром Негтом и Оскаром Лафонтеном, ствара илузију да се капитализам може „уразумити“ путем просветитељске мисли. Она се не обраћа радницима, већ апстрактном „грађанину“, а то значи малограђанину који је дегенерисан потрошачким начином живота и коме није стало до радикалних друштвених промена које могу да угрозе његов потрошачки стандард. „Уразумљење“ не подразумева развој борбене друштвености и укидање капиталистичког поретка, већ се своди на „пацификовање“ радника и на технички развитак који подразумева уништавање човека као друштвеног бића и природе као животворне целине. И када се доводи у питање (од грађана отуђена) владајућа политичка сфера и инсистира на потреби да се што већи број грађана непосредно укључи у политички живот, то се чини на тај начин да се грађани не позивају у борбу против владајућег поретка. По сваку цену треба сачувати „социјални мир“ и на тај начин спречити економску и на тој основи друштвену кризу без чега нема обрачуна с малограђанском свешћу и „потрошачким друштвом“. Истовремено, критика капитализма све је присутнија, али она има академску природу и лишена је политичко-мењалачке димензије. Она не полази од деструктивне природе капитализма и не руководи се визијом будућности која се заснива на радикалном искораку из капиталистичког света.
Смисаоност и самим тим квалитет филозофске мисли одређује се по томе да ли она поставља конкретна историјска питања. Тај принцип у свету који се сучељава са све реалнијом могућношћу уништења значи да конкретна историјска питања могу бити последња питања која човек поставља. То је онај квалитет који разликује савремена конкретна историјска питања од ранијих конкретних историјских питања. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције наметнуо је питање опстанка као најважније конкретно историјско питање. Заправо, тиме што је довео човечанство на ивицу провалије капитализам је дао „одговор“ на сва битна питања. Када се има у виду интензитет капиталистичког уништавања живота сва питања своде се на једно: шта учинити да би се спречило уништење човечанства? Само она мисао је смислена која има егзистенцијални карактер, што значи која ствара могућност за такву политичку (мењалачку) праксу која ће спречити уништење света. У том контексту, филозофија има смисла као критика капитализма и визионарска пројекција будућег света. Намеће се потреба за стварањем интегришуће критичко-визионарске мисли која има егзистенцијалну природу и која ће садржати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура. Човечанство ће наново да схвати значај озбиљног мишљења када људи почну да се баве основним егзистенцијалним питањима. Њихова озбиљност „уозбиљиће“ људе: суштински егзистенцијални проблеми уклониће тривијални начин мишљења и усмерити ум ка темељним есенцијалним питањима. Јездећи на валу Француске грађанске револуције немачка класична филозофија уобличила је самосвест модерног човека. Данас се ради о томе да хуманистичка интелигенција уобличи мисао која ће бити идеја-водиља последње револуције у историји човечанства. То није хук Минервине сове која се оглашава у смирај дана, већ борбени поклич пробуђеног човека који је спреман не само да ослободи човечанство од угњетавања, већ ће да спречи његово уништење. У коначном, чему филозофија која није у стању да одговори на питања од којих зависи судбина човечанства?
Значај који је у најразвијенијим капиталистичким државама Запада добило писмо северноамеричког поглавице племена Сијетла америчком председнику Пирсу из 1854, указује на ограниченост модерне филозофије када се ради о основним егзистенцијалним питањима. Отрежњавајућа је истина да се савремени човек не обраћа највећим мислиоцима модерног доба да би нашао одговоре на горућа егзистенцијална питања, већ се обраћа човеку који по владајућим критеријумима вредновања има статус „дивљака“. Писмо северноамеричког поглавице указује на то да се целокупна модерна мисао Запада налази на странпутици. У њему је на адекватнији начин указано на праву природу капитализма и на основну тенденцију његовог развоја него што је то учињено у свеукупној филозофској и социолошкој мисли 19. и 20. века. Писмо поглавице, истовремено, указује на то да се питање бића, као једно од најважнијих „традиционалних“ филозофских питања, не може више сагледати само у есенцијалној равни. Биће, као симболично извориште аутентичне људскости и огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик, пре свега подразумева афирмацију животворних моћи човека које добијају конкретну историјску димензију у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку. Од прворазредног значаја је то, што је писмо написано средином 19. века, што значи да отпада тврдња да се у то време није могло наслутити да капитализам има екоцидну природу. Речи северноамеричког поглавице не указују само на ограниченост научне и филозофске мисли Запада, већ да наука и филозофија нису неопходне да би се сагледала права природа капитализма. Истина да је капитализам анти-егзистенцијални поредак заснива се на непосредној емпирији. Са тим се руководио и Фурије када је, почетком 19. века, довео у питање (капиталистички) „прогрес“ указујући на то, да се он заснива на уништавању шума, падина, извора воде, климе… То је процес који је у савременом капитализму кулминирао и он чини мисао поглавице актуелном и изазовном.
Специфичност савременог историјског тренутка, што значи специфичност капитализма као поретка деструкције, условљава и специфични однос према прошлости. Владајућа идеологија стерилише слободарско-мењалачки набој филозофске мисли и своди је на беживотну „историју филозофије“ која постаје средство за уништавање слободарске и животворне снаге ума. Критичка теорија, која се заснива на егзистенцијалном хуманизму, треба да створи могућност да стваралачки и слободарски дух предака „оживи“ тако што ће бити укључен у борбу за опстанак живота и за стварање новог света. У борби за опстанак човечанства мисао прошлости треба да реализује свој хуманистички егзистенцијални и слободарски потенцијал. Све дубља криза егзистенције приморава човека да се усредсреди на основна егзистенцијална питања и да у том контексту сажме слободарско и културно наслеђе човечанства да га лиши „репова“ који само разводњавају борбу и одвлаче ум на странпутицу. „Пуноћа људског“, што значи сагледавање човека из историјске перспективе, условљена је све драматичнијим егзистенцијалним изазовима. Слободарска прошлост треба да постане извориште животворне снаге човека у борби за опстанак човечанства. Само у борби за будућност мисаона заоставштина може да добије прави историјски смисао и да искаже своју историјску родност. Одлазак у митолошку прошлост оправдан је једино уколико подразумева оживљавање слободарских и животворних митова. У противном, он се своди на одвлачење ума на странпутицу и, независно од личних мотива, има анти-егзистенцијални карактер.
Оно што одређеној мисли даје конкретно-историјску димензију је конкретно-историјски однос према њој. Само животворна критика постојећег света с аспекта визије будућег (хуманог) света може да „оживи“ претходне мисли. Грађанска мисао не оживљава, већ стерилише мисаону заоставштину у аналитичком, митолошком или неком другом облику. Она убија њен историјски родоносни потенцијал, што значи да је лишава њеног мењалачког набоја и ствара од ње мртву мисао. Типичан пример је однос Лешека Колаковског према марксистичкој мисли (Главни токови марксизма). Његов угао анализе развоја марксизма не отвара, већ затвара хоризонте будућности. Принцип „равнотежа“, који он проглашава за полазиште у својим теоријским (политичким) анализама, има формално-логички, што значи апстрактни карактер. Каква се то „равнотежа“ може понудити капитализму уколико је постао тоталитарни деструктивни поредак? Колаковскијева „равнотежа“ нема егзистенцијални и у том контексту слободарски, већ компромисерско-политички и тиме антиегзистенцијални карактер. Колаковскијево противуречје између „скептичке“ и „утопијске“ филозофије има формално-логички карактер. Оно је очигледан пример несагледавања појава у контексту њиховог конкретно историјског развоја и стварање апстрактног мисаоног односа према стварности. Колаковски не схвата да је конкретна идеја утопијског могућа само у односу према владајућем капиталистичком поретку који има деструктивну природу, односно, да постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком условљава природу утопијског, као и политичке борбе против капитализма. Утопијско не подразумева само стварање новог света, већ очување живота на планети. Колаковски се определио за „објективистички“ начин критике Маркса који се заснива на грађанској идеологији у којој „демократија“ нема конкретни историјски, већ митолошки карактер. Он полази од „демократије“ која је само један од идеолошких облика у коме се појављује капитализам, а не од конкретне природе капитализма. И он инсистира на лажном антиподу: „демократија“ – „тоталитаризам“ са којим се фалсификује конкретни историјски антипод: капитализам – хумано (комунистичко) друштво. У том контексту, нема указивања на еманципаторске и животворне потенцијале марксистичке мисли у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције.
Вишегодишње скретање грађанске мисли удесно одговара развоју капитализма који је путем „потрошачког“ начина живота интегрисао највећи део радника у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту. Истовремено, да би се онемогућило класно организовање радника и класна борба, грађанска интелигенција прилагођава „природу“ капитализма политичком пројекту за који се залаже и на тај начин спречава развој адекватне критичке свести и политичке борбе против капитализма. Грађанска филозофија је облик у коме се ум отуђује од човека и као таква је посредник између човека и стварности. Она замагљује слику света и ствара диоптрију која онемогућава човека да уочи пут који води у будућност. Грађанска мисао је теоријски облик у коме се капитализам обрачунава с политичком борбом потлачених и настојањем да се спречи уништење света. Грађанска интелигенција била је и остала тољага у рукама капиталиста за уништавање слободарске и визионарске свести радничке класе. Она стерилише ум као средство у политичкој борби против капитализма и одвлачи га са историјског пута. На тај начин, она купују време капитализму и доприноси уништавању света. Постајањем капитализма тоталитарним поретком деструкције грађанска мисао је постала анти-егзистенцијална мисао, а грађански теоретичари јахачи апокалипсе. Уништавање еманципаторских потенцијала грађанског друштва подразумева и уништавање еманципаторских потенцијала грађанске мисли. Уништавајући историјску родност грађанског друштва капитализам стерилише грађанску филозофију и ствара од ње мртву мисао. Капитализам маргинализује грађанску интелигенцију и ствара од ње чистаче његових крвавих трагова. И капитализам прождире своју (духовну) децу.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам намеће потребу за новим (можда последњим!) историјским “читањем“ филозофа чија је мисао обележила модерну епоху. Истински хуманистички потенцијали њихове мисли могу се јасно уочити на све тамнијој полеђини капиталистичког ништавила. Привид је да велика мисао не постоји. Не постоје, за сада, политички покрети који су у стању да великој мисли дају одговарајућу делатну (мењалачку) димензију, али све дубља егзистенцијална криза, коју ствара капитализам, условљава настајање таквог глобалног политичког покрета који ће бити у стању да се обрачуна с капитализмом и створи нови свет у коме ће „духовно богатство бити мера људског богатства“ (Маркс). Оно што чини конкретни историјски квалитет критичке мисли је ширина хоризонта будућности који отвара.
Капиталистички свет је у тој мери постао тоталитарна и деструктивна сила у односу према човеку да он губи потребу за научним знањем јер је и оно, у рукама капиталиста, постало анти-хумана и анти-животна моћ. Истовремено, бекство од знања постаје бекство од одговорности за опстанак света. Сазнање да група капиталистичких фанатика може моментално да уништи човечанство, као и свест о све реалнијој могућности уништавања природе и самим тим човечанства, доводи човека, који је заглибљен у живом блату „потрошачког друштва“, на ивицу лудила. Бекство од знања претставља „природну“ одбрамбену реакцију. Владајућа научна мисао своди реалност капитализма на оне „чињенице“ које омогућавају да се дође до „научног става“ да капитализам нема алтернативу, што значи да сви „проблеми“ могу бити „превазиђени“ у самом капитализму његовим „усавршавањем“ на технички начин и путем техничких средстава. Капиталистичка визија будућности има „научни“ карактер. Мит о „свемоћи науке и технике“ постао је средство за стварање на капиталистички начин дегенерисане религиозне свести и у том контексту слике будућности. Визију „раја“, у коме су „душе преминулих сједињене у богу“, замењује визија „савршеног“ техничког света. Све је посредовано новцем, све добија тривијалну димензију укључујући и однос према смрти. Идеолози капитализма обећавају човеку (богаташкој „елити“) „бесмртност“ која ће бити обезбеђена на тај начин, што ће бити створена таква техничка средства која ће омогућити „оживљавање“ замрзнутих лешева. Научници су постали плаћене убице капиталиста и ударна снага у уништавању живота на планети. Убедљива већина научника ангажована је на производњи средстава за масовно уништење, за масовну контролу, за генетско изобличавање човека, за уништавање природе, за манипулацију и идиотизовање људи… Научно знање није лишено само људског смисла, већ је добило антиегзистенцијалну природу.
Будући да се манипулација људима не одвија само у идеолошкој, већ пре свега у психолошкој сфери, уметност сведена на технику манипулације претставама и симболима добија прворазредни значај. Њена превасходна улога није да створи „културни“ декор владајућем поретку, већ да изобличи човека и све оне симболе путем којих може да допре до свог слободарског, стваралачког, животворног и друштвеног бића. На капиталистички начин дегенерисана уметност сакати људско у „уметничкој“ форми која добија спектакуларну димензију. „Спектакл“ нема само опсенарску улогу он не спречава само човека да види оно што је битно, већ убија у човеку људско и на тај начин саму могућност да види оно што је битно. Слеп човек није слепац. Слепац је онај ко није у стању да препозна људско у човеку. Капитализам је уклонио из културе естетске критеријуме вредновања који се заснивају на традиционалним формама уметничког изражавања и еманципаторском наслеђу грађанског друштва који настоје да се супротставе формализму и деструкцији људског. Уместо новога, нуди се разноврсност истог. Уместо идеја са којима се отварају простори будућности, нуде се нове технике са којима се уништава потреба човека да машта и визионарска свест. На капиталистички начин дегенерисана уметност постала је спектакуларни кич. Квалитет уметничког стваралаштва не одређује се према естетским, већ према тржишним критеријумима, при чему успешност рекламне кампање одређује „вредност“ уметничког дела, као и новац лишен било каквог вредносног еквивалента. Што се тиче „мондијалистичке културе“, како се може доћи до универзалних културних вредности уколико се одбаци културно наслеђе националних култура? Еманципаторско наслеђе националних култура није извор само културне, већ и слободарске и животворне свести људи. Превазилажење националних култура универзалном људском културом могуће је једино развојем еманципаторског наслеђа националних култура. Када је реч о односу између универзалности и колективизма, они не мора да буду супротстављени уколико се колективизам не заснива на „маси“, већ на еманципованим личностима. Универзалне људске вредности треба да буду основ колективизма, с тим што се колективитет не појављује као укидање индивидуалности, већ као заједница еманципованих личности. Истовремено, универзалност не може да буде привилегија појединаца који себе виде као „елиту“. Ту се, заправо, ради о класном принципу, с тим што је он заогрнут велом „борбе за слободну индивидуу“. Типичан пример је Ниче који говори о „натчовеку“ који је, заправо, антрополошки појавни облик „новог племства“, што значи владајуће класе (плутократије). Валтер Бенјамин веровао је да се техничким средствима може превазићи елитистички карактер уметности и она приближити радницима. На капиталистички начин дегенерисина техника лишила је уметност елитистичке ексклузивности тако што ју је лишила хумане суштине. Она уништава стваралачко биће човека и на тај начин се обрачунава с уметношћу у којој постоји аура као исијавање људског, у којој је садржано еманципаторско наслеђе човечанства, и која је наговештај оног што још није, а што може да буде. Развој „естетског чула“ постиже се уништавањем чула људскости. Показало се да су узалудни покушаји да се од уметности створи средство за преображај света уколико она није саставни део свеобухватног политичког покрета који настоји да створи нови свет. У том смислу, треба правити разлику између лажне (на капиталистички начин дегенерисане), слободарске и истинске уметности. Улога слободарске уметности је да разоткрије праву природу капитализма; да створи визију новог света; да укаже на објективне могућности за стварање новог света и, што је најважније, да развије потребу човека за човеком – што је основ истинске друштвености без које нема политичког покрета који може да спасе свет од уништења. У односу према уметности која је рефлексија људске несреће, и као таква отуђени облик разотуђења, појављује се визија живота као уметничког чина у коме друштвено биће човека постаје његово реализовано стваралачко биће.
