Спорт и рад

Историјски гледано, игра је привилегија експлоататорских класа. Она није одмор од рада ни припрема за рад, већ средство за обезбеђивање њиховог доминирајућег друштвеног положаја и за доказивање њихове “супериорности” у односу према радним слојевима. У игру спадају активности које доприносе јачању њихове тлачитељске моћи (ратничке игре, лов…) и активности којима се доказује њихов елитистички статус. У крајњем, игра спада у ексклузивни начин живота владајуће класе. Отуда опредељење за игру није ствар слободне воље појединца, већ класна обавеза. Специфичност буржоазије, у односу према претходним владајућим класама, је у томе што она настоји да увуче потлачене радне “масе” у своју духовну орбиту и на тај начин предупреди њихову слободарску борбу. То добија посебан политички значај када су се радници изборили за осмочасовно радно време и тиме створили могућност за класно освешћивање и политичко ангажовање: игра постаје једно од најважнијих средстава за колонизовање доколице радника и за њихово деполитизовање. Владајући облици игре увек су били отелотворење владајућих односа и вредности у кондензованом идеолошком облику. И када су, привремено, били облик политичке борбе против владајућег поретка, они су остали начин духовне интеграције потлачених у владајући поредак. Спорт је типичан пример. Зато Кубертен у својој олимпијској филозофији инсистира на принципу “владати у главама” као врховном “наткласном” педагошком (политичком) принципу. Он је био свестан да не може доћи до истинских друштвених промена уколико су радници остали у духовном хоризонту капиталистичког поретка. Овде и напомена да расправа која следи представља допуну онога што је о овој теми речено у књизи “Спорт, капитализам, деструкција“, поводом критике Плеснеровог, Хабермасовог, Ригауеровог и Лашовог схватања односа спорта и рада. (1)