Капитализам је у потпуности интегрисао политичку сферу у своју егзистенцијалну орбиту. У облику „јавне сфере“ од човека је отуђено његово политичко биће које је постало приватна својина корумпираних партијских олигархија. „Јавност“ је постала средство за укидање друштвености која подразумева заједницу људи као еманципованих политичких бића. Грађанин је сведен на део гласачке машине, а „избори“ служе зато да се прибави „демократска“ легитимност владајућем поретку. Политичка сфера постала је политички циркус, а „политичка борба“ између партија облик борбе између најмоћнијих капиталистичких групација за власт. На изборима увек побеђујује капитализам и увек су радници поражени.
Економска сфера капитализма постала је неприкосновена тотализујућа моћ свеукупног друштвеног живота. Она се обрачунава с грађанином као конститутивним субјектом (грађанског) друштва и своди га, путем „потрошачког“ начина живота, на деполитизованог и деперсонализованог поданика. Убедљива већина грађана у најразвијеним капиталистичким државама налази се у дужничком ропству. Какву то „слободу“ може да има човек који је и буквално роб банака и тиме владајућег капиталистичког поретка? Његов живот, као и живот његове породице, непосредно је условљен његовим „дужничким“ статусом. За стотине милиона грађана најразвијенијих капиталистичких држава „слобода“ се своди на могућност избора између затвора, просијачења и самоубиства.
Уништавање природе и на тај начин њено претварање у непријатеља човека подразумева уништавање еманципаторског наслеђа човечанства које пружа могућност за стварање хуманог друштва, што значи за развој човека као хуманог и природног бића. Уништавајући природу капитализам ствара све већу зависност човека од ње и тиме сужава егзистенцијални простор који је неопходан да би се реализовали еманципаторски потенцијали грађанског друштва. Све драматичније уништавање основа егзистенције условљава развој нових облика тоталитаризма. Стварање «новог светског поретка», путем кога најмоћнији капиталистички концерни настоје да униште институционалну структуру држава, која пружа могућност за изражавање суверене политичке воље грађана и одбрану њихових егзистенцијалних интереса, условљено је капиталистичком деструкцијом. Развој тоталитаризма иде руку под руку са уништавањем живота: капитализам уништава демократске институције и клицу novuma која је створена у грађанском друштву и успоставља глобални фашизам који се заснива на екоцидном тероризму. У том контексту одвија се дегенерисање политичке борбе потлачених њиховим криминализовањем, као и усмеравањем њиховог незадовољства на убилачко насиље које има све масовнији карактер. Уништавајући еманципаторско наслеђе грађанског друштва, капитализам уништава критичко-мењалачки и визионарски ум, морално расуђивање, духовност, еротско и друштвено биће човека – све оно што чини човека човеком и на тај начин доводи у питање могућност визионарске мењалачке праксе без које не могу бити реализоване објективне могућности за стварање новог света.
„Посредничка демократија“ подразумева интелектуални елитизам и тиме интелектуалну „елиту“ која посредује између човека и света и која доноси одлуке од којих зависи судбина човечанства. Француски просветитељи, припадници немачке класичне филозофије и филозофи енглеског либерализма инсистирали су на поумљењу света на темељу владавине „умне елите“ над „обичним грађанима“. Они су настојали да уобличе модерни ум који ће изражавати поглед на свет наступајуће грађанске класе и који ће посредовати између човека и света и бити неприкосновени критеријум за одређивање „истине“ и „исправног делања“. Ум не сме више да буде привилегија интелектуалне „елите“, већ мора да постане основно право човека. Ово тим пре, што „враћање“ ума људима, а то значи укидање класног поретка и стицање способности човека да се на умни начин односи према свету и будућности, претставља не само основни услов слободе човека, већ и основни услов опстанка човечанства.
Уместо неке нове „велике филозофије“, која ће бити посредник између човека и света и као таква основ људске самосвести и полазиште за друштвену праксу, треба развити такав начин мишљења који ће усмерити пажњу људи на основна егзистенцијална и есенцијална питања и омогућити развој борбене друштвености која ће укинути капитализам и створити нови свет. Тек у оквиру политичке борбе ум може да добије мењалачку димензију. Без свакодневног политичког ангажовања људи ум сам по себи, какав год да је његов „квалитет“, нe може да буде друго него спутавање борбе за опстанак и слободу. У том контексту, треба се супротставити коришћењу филозофије за мистификовање и одбрану владајућег поретка. Умни људи треба да постану водећа снага у демистификовању капиталистичког „прогреса“ и стварању визије будућности. У том контексту, Марксова XI теза о Фојербаху и његов став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ добијају праву вредност.
Све драматичније угрожавање непосредне егзистенције човека претставља основ интеграције објективних и субјективних фактора промене. Ово је могући одговор на питање које је Мартин Џеј у Дијалектичкој имагинацији поставио Маркузеу: „Заправо, да учинимо ову кратку дигресију, кључно питање како се може одиграти промјена у друштву које контролира свијест својих чланова остаје у великом дијелу Маркузеова каснијег рада, особито у Једнодимензионалном човјеку, као узнемирујући проблем.“ (31) Капитализам може да контролише свест грађана и да их деполитизује само дотле док им пружа могућност да учествују у развоју „потрошачког друштва“, што значи док успева да их сведе на „потрошачку масу“. Развој „потрошачког друштва“ непосредно је условљен све интензивнијим уништавањем природних ресурса и стварањем таквих климатских промена које све драматичније угрожавају опстанак све већег броја људи. Ови процеси неминовно ће довести у питање потрошачки фанатизам и тиме конформистичку свест која је, заправо, најважније средство владајућег поретка за увлачење грађана у духовну и животну орбиту капитализма и за њихову контролу. У том контексту захтев за „праведношћу“ добија нови квалитет. Он подразумева право на здраву животну средину, што значи право на чист ваздух и воду, на здраву храну… Непосредна егзистенцијална угроженост због уништавања природе, као и све дубља економска и опште-друштвена криза, која погађа и све већи број припаданика „средње класе“, разбија малограђанску духовну сферу, која „штити“ човека од одговорности за пропадање света, и условљава развој критичке мисли и све радикалнијих облика борбе против капитализма. Позитивна страна развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка је у томе, што он намеће потребу за умном алтернативом као егзистенцијалну нужност; што приморава човека да постане тотализујуће животворно биће; и што као глобални поредак деструкције условљава уједињење човечанства које подразумева стварање умног и хуманог света.
Треба укинути све облике посредовања између човека и (његовог) света и то тако што ће човек постати активни учесник у управљању друштвеним процесима. Човек као самосвојна личност треба да постане, у непосредном борбеном заједништву са другим људима, стваралац свог света. Ради се, заправо, о афирмацији егзистенцијалног хуманизма, који се заснива на животворном односу према свету, као основу за одређење човекобивства. Упркос све агресивнијем процесу испирања мозга коме је човек свакодневно подвргнут, све драматичнија егзистенцијална криза приморава људе да се окрену битним питањима и почну да размишљају на озбиљан, а то значи на уман начин. Непосредна угроженост живота све већег броја људи ствара могућност поумљења најширих друштвених слојева и на тај начин могућност да они преузму управљање друштвеним животом. Све дубља криза капитализма ствара конкретне друштвене услове да критички и визионарски ум постане право и могућност „обичних“ људи чију егзистенцију капитализам све непосредније и све драматичније угрожава. Само умни човек може да предвиди и предупреди последице које ће настати развојем капитализма и само умни човек може да створи умни свет. Априорни карактер могуће социјалистичке револуције је оно што уму даје прворазредни политички значај.
Капитализам је довео човечанство на руб пропасти и тиме обесмислио „традиционалне“ теоријске расправе. Он приморава човека да се сучељи с њим на најнепосреднији начин, а то значи да сагледа суштину капитализма без мистификујућег теоријског посредовања. Створени су услови да се уклони могућност уметања начина мишљења и идеје са којима се релативизује деструкција, а конкретни животни проблеми претварају у теоријска питања чиме се сакати делатна моћ мењалачке интенције. Само она мисао има смисла која усмерава човека да се избори за опстанак живота на планети, с тим што стварање новог света не подразумева само обрачун с капитализмом, већ и с последицима које он ствара као тоталитарни деструктивни поредак. Све угроженија и тиме по човека све опаснија природна животна средина доводи до тога, да уместо теорије непосредно доживљавање пропадања живота постаје покретачка снага политичке праксе. Капитализам је уклонио све идеолошке засторе и демистификовао истину. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио да капитализам уништава живот и човека као људско и биолошко биће. Сам капитализам као тоталитарни поредак деструкције створио је неприкосновено полазиште за критику капитализма које је, истовремено, неприкосновени оријентир у политичкој борби: истина је постала опстанак, а борба за истину борба за опстанак. То непосредно условљава однос теорије и праксе. Све драматичније уништавање живота на планети доводи до тога, да се „мењање света“ своди на то да се спречи његово уништење. Друштвене појаве добијају конкретни (афирмативни и негативни) смисао само у контексту настојања да се спречи уништење живота и створи нови свет. Легитимност има она политичка пракса која искорењује узроке деструкције живота, што значи која укида капитализам. Када се питање односа између теорије и праксе постави на тај начин, повећавање извесности људског опстанка постаје нужни, али не и довољни услов за верификовање исправности политичке праксе. Ова резерва стога, што уништавање
„прекобројних“, на чему инсистирају претставници савременог „новог светског поретка“, не може бити прихваћено као начин на који се може повећати извесност људског опстанка.
Треба правити разлику између наивног и реалног оптимизма. Наивни оптимизам има фаталистички карактер и заснива се на принципу tout va bien, који подазумева егзистенцијални априоризам и идеализовану представу човека. Слободарски оптимизам који се заснива на егзистенцијалном априоризму је странпутица у борби за будућност. Он нуди лажну наду и на тај начин прикрива праву природу капитализма и самим тим спутава борбу за опстанак. По њему, капиталистички глобализам има лоше стране, али ће из њега ипак проистећи бољи свет. Реални оптимизам заснива се на реалистичком сагледавању владајућих тенденција у развоју света и на вољи човека да створи хумани свет. Он се појављује у односу према деструктивним тенденцијама развоја капитализма и заснива се на борби умног човека против капитализма а за нови свет. Све интензивније уништавање живота и све краће време у коме човечанство може да спречи пропаст света укида наивни оптимизам и производи, с једне стране, капитулантску свест која води човечанство у смрт и, с друге стране, све радикалнију свест немирења с уништењем живота. Свест немирења нема сама по себи хуманистички карактер, што значи да се не појављује само у облику левичарског покрета који тежи укидању капитализма, већ се појављује и у виду десничарског покрета који по сваку цену настоји да сачува капитализам и који у уништењу „прекобројних“ види „решење“ проблема опстанка човечанства (теорија о „златној милијарди“).
Доводећи све драматичније у питање људски опстанак, капитализам поставља пред човечанство све теже егзистенцијалне, и самим тим све теже есенцијалне изазове. Савремена визионарска свест не заснива се само на природи човека као универзалног стваралачког бића слободе и на еманципаторским могућностима за стварање новог света, које су створене у грађанском друштву, већ се пре свега ствара у односу према последицама развоја капитализма као деструктивног поретка и његовим деструктивним потенцијалима. То је оно што условљава конкретну визију будућности. У овом контексту постаје очигледна погубност теорије „научног социјализма“ која не сагледава капитализам као конкретну историјску појаву. Наиме, уколико је социјализам „неминовност“, онда капитализам не може да буде деструктивни поредак. Теорија „научног социјализма“ само доприноси развоју фаталистичке свести која се заснива на егзистенцијалној извесности. Пропаст капитализма је неминовност, али то не значи да је стварање хуманог света неминовност. Пропаст капитализма може да буде увод у стварање новог (комунистичког) друштва, а може да доведе до уништења света. У коначном, хумани свет могућ је само као резултат политичке борбе радничке класе и младих. Она отвара хоризонте будућности.
Имајући у виду да је „посредничка демократија“ постала анти-слободарски и анти-егзистенцијални поредак, намеће се потреба за стварањем политичког система који ће се заснивати на непосредном политичком ангажовању грађана. Непосредна демократија у виду самоуправљања као најширег друштвеног покрета једина је егзистенцијална и као таква једина истинска политичка алтернатива капитализму, али не као израз политичког волунтаризма бирократије (као што је то било у „социјалистичкој“ Југославији), већ као конкретна историјска алтернатива у односу према деструктивном капиталистичком тоталитаризму.
На основу све драматичније еколошке и економске кризе, у најразвијеним капиталистичким земљама стварају се нови политички покрети који, и поред тога што немају јасну класну и анти-капиталистичку оријентацију, доприносе политичком активирању грађана и тиме стварању могућности да се они непосредно укључе у управљање друштвеним процесима. Све бројније грађанске иницијативе су иницијални облици политичке борбе чији је крајњи циљ укидање од друштва отуђене и корумпиране политичке сфере и непосредно управљање друштвеним животом од стране грађана као еманципованих политичких бића. Сами по себи ти покрети немају, за сада, ону политичку снагу и оштрину која је неопходна да би се срушио капитализам, али њихово омасовљење упућује на то, да је у друштву све присутније схватање да је капитализам превазиђен и да је неопходно створити нови свет.
