Игра је специфични космички феномен. Она је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Грчкој игра је темељни космички феномен који има божански (метафорички) карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем игра престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. У њеној основи није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.
Однос према космосу пројекција је односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према простору (космосу) заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем од капитала инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Капиталистички дегенерисана наука има исти однос према универзуму као што има према земљи: он је сведен на објект експлоатације. Однос “ванземаљаца” према земљи пројекција је односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу. Техника, заснована на принципу квантитета који одговара владајућем принципу капиталистичке репродукције (увећавање профита), постаје уништавање људске животворности као специфичног облика космичке животворности. “Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова (господарска) раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанству. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати. Пројект “освајање космоса” заснива се на тврдњи да ће земља “свакако пропасти”, што доприноси фаталистичком препуштању деструктивној капиталистичкој помами. Могућност да ће капитализам уништити живот на земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на планети угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да космолошка концепција отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на земљи и развоја људског. Питање опстанка човечанства решиће се на земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на земљи.
Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава да човек схвати суштину свог човекобивства, а самим тим и суштину света у коме живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што је то данашњи (мало)грађанин зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести – руководили симболима који имају холистички карактер: питање о космосу било је питање о човеку. Савремени човек располаже далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо људских, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике – које сакате човека и уништавају могућност да постави битна људска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода, а шта ропство, за разлику од данашњег “просечног” (мало)грађанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и телевизијског екрана који му нуди компензацију у виду илузорног света, изгубио представу о слободи. Капитализам лишава човека природног и културног бића и ствара од њега техничко средство за оплодњу капитала – механичког мртваца који хода.
Развој човека као космичког бића није могућ на темељу (механичких) космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко (неживо) “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем естетског којим човек може да превазиђе квантитативну димензију космоса и досегне до (своје) космичке суштине. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Њима се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове бити – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека. У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног, којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о “богу” као надљудској сили, већ о “богу” као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење “јединства” човека са његовом космичком суштином. “Бог” постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да буде стваралац свог, што значи новог космоса – као самосвојно слободарско космичко биће.
“Освајање космоса” од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичној људској космичкој димензији – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор; у људском космосу тече историјско (повесно) време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела (честица); у људском космосу влада однос између људских бића… Физичко време подразумева квантитативну (линеарну) темпоралност; историјско време подразумева квалитетне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супродстављање космичким законима кретања којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане нестаје. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје (потенцијални) основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.
Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју је провртила од човека отуђена наука. Нису телескопи и свемирске сонде те које воде човека ка његовом космичком бићу, већ је то игра: развој играчког бића човека је пут који води ка развоју његовог космичког бића. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју духовног богатства и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет, о “преображавању” физичког простора увећавањем простора људског, што се не постиже техником, већ игром. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, слика, загрљај – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно. У коначном, однос човека према космосу слика је односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Неограничене стваралачке моћи човека “мера” су бесконачности: увећавање људског представља ширење граница новог универзума. Суштина физичког космоса је детерминизам; суштина људског космоса је слобода. Путем ње бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једино је истинско космичко догађање; постајање човека човеком једини је истински космички процес.
