Живот као уметничко дело

Ж

Истинска самосвест критике уметности заснива се на самосвести човека као конкретног историјског бића. И овде важи принцип да је истинско питање оно које има историјску самосвест, а то значи да се заснива на свести о владајућој тенденцији развоја света. Полазећи од тога, треба направити разлику између лажне, слободарске и истинске уметности. Лажна уметност мистификује постојећи свет и производи извитоперену слику човека. Она има идеолошку природу и ствара илузорни свет у главама људи. Слободарска уметност указује на узроке пропадања света, развија међуљудске односе и потребу човека да се бори за слободу и опстанак. Истинска уметност подразумева да је сам живот постао уметничко дело, што значи да се човек у целокупности свог друштвеног живота оживотворује као уметничко биће.

Као што ум треба ослободити окова филозофије, тако стваралачко биће човека треба ослободити окова етаблиране уметности. Ради се о укидању свих облика посредовања између човека и света, што значи између људи. Суштина уметничког није след неког задатог естетског обрасца, већ је потреба човека за човеком. „Свет“ – то су уједињени људи између који не постоје било какве баријере које спречавају спонтани развој међуљудских односа. „Свет“ је заједница еманципованих људи где су срушени сви зидови између људи. Развој међуљудских односа развојем стваралачког бића човека основ је за стварање живота као уметничког дела.

Не ради се о томе да се развије уметност као посебна друштвена област у којој се уметничко биће човека отуђује од њега, већ да сам живот постане уметничко дело. То значи да уметност постане начин живота у коме ће човек као конкретно друштвено биће постати оживотворено уметничко биће. Будући да међуљудски односи чине суштину аутентичне друштвености, настојање да живот постане уметничко дело значи да међуљудски односи треба да добију уметничку природу. Уместо да се стварају „лепи призори за дух“ (Шилер) у виду уметничких дела, треба створити лепи свет, а то значи свет слободних људи. У хуманом свету лепота је синоним за слободу. Само слободни људи могу да буду лепи. То ће се остварити у свету у коме ће сваки човек зрачити својом слободарском и стваралачком личношћу и у коме ће богатство међуљудских односа бити мера друштвеног богатства.

И код Хуизинге је присутна „уметност живота“. Говорећи у Homo ludensu о средњовековном “спорту” Хуизинга закључује: “Средњовековни борбени спорт (…) разликује се од грчког спорта и од модерне атлетике својом далеко мањом природношћу. Да би се појачала борбена напетост у спорт се уноси подстицај аристократског поноса и аристократске части, романтично-еротична драж и драж уметничког сјаја. Он је претрпан сјајем и украсима, пун бујне фантазије. Он је, сем игре и телесне вежбе, истовремено примењена литература. Жеља и сан распеваног срца траже драмску представу, игру остварену у животу. Стварни живот није био довољно леп, био је суров, ужасан и изопачен; у дворској и војној каријери било је мало места за осећања храбрости из љубави, али је душа пуна тога, људи хоће да доживе та осећања и стварају лепши живот у дивној игри. Елеменат праве храбрости на витешком турниру свакако није од мање вредности него у петобоју. Баш изричито еротични карактер тражи крваву жестину. Турнир је по својим мотивима најсроднији такмичењима у староиндијском епосу; борба за жену је централна мисао у Махабхарати.” 

Двобој је за Хуизингу ритуални облик исказивања потпуне покорности човека владајућем поретку. Исто је у спорту: у фер-плеју право човека на живот подређено је праву поретка на опстанак. Сам живот постаје улог са којим се доказује лојалност владајућем поретку, а борба на живот и смрт најаутентичнији облик природне селекције. Хуизингов homo ludens је слика “племенитог витеза” који представља идеализовано отелотворење ратничког племства и аристократских вредности. Уместо човекољубља и слободољубља, доминира частољубље и властољубље. Међутим, каква је то “част” која се доказује убијањем човека? Каква је природа еротског набоја који се постиже “крвавом жестином”? Шта има лепог у суровој борби на живот и смрт, у сценама клања и касапљења, просутим утробама, унакаженим телима заглибљеним у крвавом блату…? И све то да би се (на тај начин!) придобила наклоност дворских дама?

Хуизинга је слику патологије средњовековног друштва прогласио извориштем највиших људских идеала. Он инсистира на “уметности живота”, а не на слободном уметничком стваралаштву. Због тога придаје такав значај “моди”: одежда није потврда људске самосвојности, него је класно нивелишући покров који је судбина наменила човеку. Сасвим је логично што Хуизинга даје предност “уметности живота” у односу према самој уметности, јер он под тим подразумева “лепо стилизоване облике живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније”. “Висока уметност живота” (“мода”) постаје облик у коме декоративна естетика тријумфује над уметношћу као стваралачким чином.

Хуизинга иде дотле да појавни облик успостављених односа проглашава за “чисту уметност”. Ради се о томе да Хуизинга путем “уметничке” форме настоји да спречи да изворно људско стваралаштво пробије нормативни свод његове естетике и на тај начин разори свет илузија и доведе у питање владајући поредак. Човек није стваралац свог света, већ део кулиса постојећег света који је лишен људскости. „Лепо“ се своди на улепшавање ружног света и на стварање модела „лепог“ који се појављује као естетски привид који омогућава човеку да побегне из ружног света у „естетску државу“ (Шилер) и тамо се напоји „лепотом“. Уметност ствара „лепе призоре за дух“ (Хуизинга) тако што од света који пропада ствара естетски изазов који има ескејпистичку и анти-егзистенцијалну природу. „Лепо“ има политички и инструментални карактер и постаје средство за стерилисање критичко-мењалачког духа и за интеграцију људи у владајући поредак. Заправо, човек нема потребу за „лепим“, већ за истином и слободом. „Ружно“ је ближе човеку уколико га води ка истини него „лепо“ које га прикива за постојећи свет.

И код Ничеа појављује се „уметност живота“, али је она привилегија богаташке „елите“ и не заснива се на љубави и поштовању, већ на „вољи за моћ“ која подразумева развој тлачитељске моћи владајуће класе и на „лепим манирима“ са којима се исказује „супериорност“ плутократије у односу према радницима. „Лепе форме живота“ су уметнички облик у коме се изражава класна ексклузивност богаташке „елите“. Уместо стварања новог, доминира подражавање постојећег. „Лепота“ је сведена на декоративну естетику која има класно обавезујући и тиме репресивни карактер. Са њом се потврђује владајући статус плутократије.

Живот као уметничко дело подразумева укидање опредмећеног света који посредује између човека и његове егзистенције. Тек укидањем посредовања у коме је од човека отуђена и дегенерисана његова људска бит могуће је успоставити непосредне људске односе. То подразумева истинску друштвеност, што значи друштво као заједницу еманципованих играчких бића у којој су срушене све ограде између људи које спречавају човека да оживотвори своје аутентично друштвено биће. Ради се о укидању уметности као произвођења предметности и репресивних естетских канона, као и репресивне уметничке вештине која је сведена на технику произвођења уметничког дела која претвара уметника у техничара.

Уместо уметности као стварање илузорног света, треба тежити развоју уметничког бића човека и на тај начин враћању уметности животу; уместо што је средство за интеграцију људи у постојећи свет, уметност треба да постане најаутентичнији хумани начин стварања хуманог света; уместо стварања уметности као паралелног света у коме човек само привидно може да се реализује као стваралачко биће, сам живот треба да постане оживотворење стваралачког бића човека и као такав највиши симбол људског; уместо што је песма о љубави вапај несрећног човека за другим људским бићем и у том смислу израз његовог трагичног живота, у друштву у коме је човек вољено биће песма ће да буде израз животне радости; уместо да је уметност стварање посебних уметничких дела и у том смислу посебна сфера која има за човека компензациони значај, она треба да постане стварање света као уметничког дела у коме ће човек да реализује своје универзално стваралачко и друштвено биће…

Само у контексту уметничког стварања света, а то значи у контексту тотализације света уметничком праксом човека, стварање уметничких дела имаће истински људски и у том контексту истински уметнички смисао. Оно неће бити улепшавање ружног света и покушај бекства из њега, већ стварање људског света. Потреба за стварањем живота, и у том контексту потреба човека за човеком, биће извориште уметничке инспирације. У будућем свету у коме ће се човек сучељавати са последицама капиталистичке деструкције живота и људскости, основни критеријум лепог биће животворност.

Уметност не подразумева само уметничко дело, већ и способност људи да се односе према њему као уметничком делу. Без тога, уметничко дело је мртво. Постајање човека уметничким бићем, а то значи постајање човека човеком у конкретним историјским и егзистенцијалним околностима, условљава однос човека према уметности и уметничком делу. Исто дело у различитим епохама добија различити смисао и уметничку вредност. 

Да ли би човек имао потребу за стварањем уметничких дела када би у свакодневном животу могао да реализује своје емотивно, еротско и стваралачко биће? Да ли би човек имао потребу да ствара уметничка дела када би рад постао уметност; када би међуљудски односи добили уметничку димензију; када би однос према природи имао уметнички карактер; када би начин живота постао реализовање човека као универзалног стваралачког бића и када би сам живот постао стварање живота?                 

У хуманом друштву у свакој речи огледаће се људско. О томе песник Бранко Миљковић: „Али једнога дана, тамо где је било срце стајаће сунце, и неће бити у људском говору таквих речи, којих ће се песма одрећи, поезију ће сви писати, истина ће присуствовати у свим речима, на местима где је песма најлепша, онај који је први запевао повући ће се, препуштајући песму другима….“.

Не само да ће сви писати поезију, већ ће сви певати поезију – на свој начин. Певање је најхуманији начин на који се човек оживотворује као друштвено биће. Оно је истинити говор јер проистиче из саме бити човека као људског бића. Одавно је у нашем народу створена изрека „Ко пева, зло не мисли!“. Певање је најаутентичнији зов људскости. Оно је највиши облик оплемењене природности и оплемењене друштвености. Певањем птице испољавају своју природу као природна бића; певањем човек испољава своју природу као оплемењено природно, што значи као људско биће… Као што је тон на људски начин оплемењени звук (Блекинг), тако је певање на људски начин оплемењени пој. Певајући говор је најаутентичнији начин произвођења оплемењене друштвености и као такав треба да постане најважнији део педагошког рада са младима.

Сводећи природу човека на природу капитализма грађанским антрополозима није пало на памет да, имајући у виду потребу и способност човека да пева, прогласе човека за птицу-певачицу, већ су га свели на грамзиву звер – која није у стању да пева, већ да завија, режи и лаје. У античкој митологији сирене песмом успостављају власт над људима, а Орфеј песмом даје свету истински облик и смисао, покреће животиње и зауставља реке, враћа Еуридику из мртвих…

У религиозним заједницама одавно су схватили магију певања. Молитва путем певања продире у дубину људског бића и постаје облик превазилажења земаљског и духовно спајање са оним што превазилази постојећи свет. Песма је и без речи најјача порука. Она је говор емоција. Певањем из човека исијава људско. Оно је најаутентичнији људски начин на који се ствара Бењаминова aura. Емотивно биће човека, оплемењено поетским, омогућава човеку да оплемени своје природне способности (гласне жице, нервни систем) и пева. Песма је најаутентичнији облик стварања друштвености. Она укида све облике отуђења човека и успоставља непосредни однос између људи у равни њихове суштине. Истинска песма је најделотворнији начин прочишћења и најхуманији начин оплемењења човека. 

Природа је од пуке материје и предмета прераде постала за човека естетска појава када је развио своје уметничко биће, а то значи када је стекао способност да природу опажа, доживи и схвати као животворну целину. Стицањем уметничког чула човек је стекао могућност да доживи изворну лепоту природе, а то истовремено значи да је у човеку као еманципованом природном бићу природа стекла естетску самосвест: од природе по себи постала је природа за себе.

Да ли је вредније насликати дрво и на тај начин га „сачувати“ на слици, или засадити дрво и неговати га? Стасање дрвета, а то значи његова животна снага чини дрво лепим. Заправо, није битно дрво, већ животворна потреба човека. На слици се само привидно појављује дрво. Слика дрвета је специфични израз људског доживљавања природе и његове потребе да овековечи природну лепоту, али и сопствено доживљавање природе. Путем сликања животна непосредност добија симболични и историјски карактер. Истовремено, путем сађења и неговања дрвета оживотворује се животна снага природе и животоворна природа човека.

Животворна снага природе је оно што природу чини лепом. Природа садржи безбројне животворне облике који су потенцијална естетска инспирација за човека и који имају симболичну димензију само уколико човек схвата и доживљава природу као животворну целину. Зима је лепа јер претходи пролећу – она је увод у поновно рађање живота. Само као еманциповано животворно биће човек може да се напаја животворном лепотом природе. Она пружа могућност човеку да се хуманизује тако што ће да развије своја чула, визионарску машту, да заволи живот… Животворна снага природе је инспирација човеку да ствара. Животворни ритам основ је животворне хармоније која се заснива на јединству човека са природом као животворном целином. Животворни ритам је било животворног пантеизма. Телесно и ментално здравље човека непосредно је условљено живљењем у здравој и оплемењеној природној средини: homo sanus in natura sana.

Чуло људскости је истинско извориште уметничког. Што је у човеку развијенија људскост, утолико је развијеније и његово уметничко биће. Свет као уметничко дело значи да је свет постао реализована људскост. Уметност људскости је највиша уметност. Она се појављује у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције – и у том контексту у односу према традиционалној уметности која покушава да прибави „лепоту“ свету који се заснива на деструктивном лудилу. Потреба човека за лепим је у својој бити потреба човека за човеком. Богатство међуљудских односа представља извориште богатства уметничког бића човека.

У својој бити уметност је највиши облик оплемењене друштвености у којој је реализовано играчко биће човека. Путем уметничког живота човек оставља траг свог постојања у другим људима. Истинска лепота заснива се на спонтаном емотивном односу између слободних људи. Развој међуљудских односа је највиши облик у коме се појављује уметност живљења. У том контексту појављује се животворна друштвеност. Она омогућава да живот постане уметничко дело. Обогаћивање међуљудских односа представља највиши облик произвођења живота као уметничког дела.

Ради се о томе да стваралаштво постане реализовање еротске природе човека у непосредном облику, а то значи неспутани развој односа између људи као еротских бића. Уместо стварања уметничких дела која се заснивају на потиснутом и дегенерисаном еротском бићу човека, треба успоставити такве односе између људи у којима ће доћи до процвата њихове еротске енергије и оживотворења њиховог еротског бића.  У том контексту треба укинути спорт и „телесну културу“ која има репресивни и постварујући карактер и развити телесну културу на темељу развоја играчког бића човека. Истинска телесна култура подразумева човека као еманциповано природно биће, што значи човека који настоји да путем одуховљене телесне активности оживотвори животворне потенцијале тела. Борба за истинску телесну културу није само борба за хумани свет, већ и борба за опстанак живота на Земљи. Она добија свој прави смисао у односу према деструктивном капиталистичком варваризму који се не заснива само на декултивизацији, већ и на денатурализацији човека. „Постварење“ (Маркс) није само манипулација човеком, већ лишавање човека људскости и природности и његово претварање у роботизовану наказу.

У савременом свету критеријуми на основу којих се одређује шта је „лепо“ не могу више да буду засновани на апстрактним естетским канонима, већ у односу према деструктивној ружноћи која се појављује у облику „техничке цивилизације“ и „потрошачког друштва“. Лепо је оно што зрачи животворном снагом која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Не „потреба човека за лепим“, већ потреба човека за човеком као слободарским и животворним бићем чини суштину истинске уметности.

„Крај уметности“ подразумева укидање уметности као од човека отуђене сфере у којој се догађа уметност. Ради се о борби за свет који ће бити уметничко дело и у коме ће човек моћи да оживотвори своју људскост. Уместо технократске визије будућности и њеног научног „реализовања“, које се своди на уништење природе и човека, треба се борити за стварање новог света. Он се заснива на хуманистичкој визији будућности која нема апстрактну природу, већ се појављује у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку и има животворну природу.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku