Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт.
Страх од смрти не заснива се на доживљавању смрти, већ на доживљавању живота. Имајући у виду да Хајдегер не поставља мишљење, већ доживљавање као основ за одређивање аутентичне егзистенције, и код њега није страх од смрти, већ страх од губитка живота основ аутентичне егзистенције. Човек, према томе, нема потребу за бићем које треба да му омогући да победи страх од смрти путем илузије о вечном животу, већ има потребу за животом и самим тим за људима са којима једино заједно може да се избори за свој живот и за опстанак човечанства.
Да би човек доживео своју смртност на трагичан начин, потребно је да има потребу да живи и да има представу живота у коме може да задовољи ту потребу. Не смрт, већ живот у коме човек не може да реализује своју људскост, а то значи да постане човеком, представља основ трагичне егзистенције. Трагичност се не појављује у односу према „вечном“ небеском животу, већ у односу према реалним могућностима постајања човека човеком у овоземаљском свету, што подразумева веру у хумани свет и борбу за тај свет.
Трагичност нема фатални карактер. Човек може да укине своју трагичну егзистенцију уколико промени живот који живи, а то значи уколико укине капитализам и створи свет који ће бити оживотворење његових истинских људских моћи као друштвеног и визионарског бића. У том смислу појављује се и спремност човека да ризикује живот да би спречио уништење живота на Земљи и да би створио свет у коме ће људи бити безбедни и слободни. .
Уместо да се живот заснива на страху од смрти, он треба да се заснива на вери у живот. Не страх од смрти, већ радост живота треба да буде окосница свеукупног живота људи. Инсистирањем на страху од смрти усамљеног појединца Хајдегер је лишио човека животне радости и људске топлине. Он је свео човека на мртваца који хода.
Индикативно је да Хајдегер, велики маг речи, назива човека „смртником“, али му не пада на памет да, полазећи од човека као животног бића, назове човека – животником. Уистину, човек је животно као животворно биће. Он није само животник, већ је животворник.
Смрт има историјски природу, као и однос човека према смрти. Страхови са којима се човек сучељава историјски су условљени, као и сама природа страховања. Природа егзистенције модерног човека и природа схватања те егзистенције суштински се разликује од егзистенције и схватања те егзистенције античког човека, а самим тим смрт и схватање смрти модерног човека битно се разликује од смрти и схватања смрти античког човека. Савремени човек доживљава страх на битно другачији начин него антички човек, што значи да на битно другачији начин реагује на страх. У антици човек је схватао и доживљавао свет као божанску датост, а све што се дешавало у њему као производ божанске воље. Отуда он није имао активистичко-мењалачки, већ пасивно-субмисивни однос према свету. Сучељавање са страхом манифестовало се у облику поданичког односа према боговима.
Захваљујући развоју својих сазнајних и стваралачких моћи, модерни човек схвата и доживљава себе као ствараоца света и сходно томе схвата и доживљава свет као своје дело. На томе се заснива и његов однос према страху. Сучељавање са страхом не састоји се у клечању пред боговима, већ је усмерено на препознавање конкретне природе страха и искорењивање узрока који доводе до њега. Уместо религиозно-поданичке, доминира активистичко-мењалачка свест која је уобличена у слободарско-мењалачкој пракси која се заснива на животворним способ- ностима човека као еманципованог природног и друштвеног бића.
Модерни човек као самосвесно историјско биће има могућност да се односи према античком свету, а то значи да схвати свој однос према страху од смрти као специфични историјски условљени однос. Док за античког човека не постоји будућност већ само идеализована прошлост, модерни човек схвата своју егзистенцију и смрт у односу према будућности израженој у идеји прогреса, што значи да се односи према страху у контексту еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву и који могу да се реализују у виду новог света.
Укидањем мисаоног посредовања између човека и његове егзистенције укида се могућност да се човек критичко-мењалачки односи према свету у коме је сведен на не-човека. Укидање мишљења као посредника између човека и његове егзистенције доводи до тога, да се човек односи према својој егзистенцији посредством света који га обезвређује као човека. „Потреба за богом“, за патњом, страх од смрти уместо радост живота…. све су то психичке реакције човека кога је капитализам лишио слободарског и стваралачког достојанства, а то значи аутентичне друштвености и на тај начин аутентичне људскости.
Владајући поредак, који условљава природу света, опредметио је човека и он треба да доживи своју егзистенцију а да не постави питање о истинском човекобивству – што је основна претпоставка за развој критичке и визионарске свести која ће омогућити стварање света у коме ће човек оживотворити своју људскост. Инсистира се на укидању мисаоног односа човека према својој егзистенцији и стварању идеала човекобивства коме човек треба да тежи, а намеће се филозофија која постаје основ за саморазумевање човека и посредник између човека и његове егзистенције. Она извире из света у коме је човек сведен на не-човека.
Типичан пример је Киркегорова мисао. Она је филозофија очајника кога је капитализам осудио на усамљеничко безнађе. Киркегор као жртва капитализма тражи смисао живота у духовној сфери која је производ усамљеничке патње. Његова филозофија не заснива се на уму, већ на безумљу. „Потреба за богом“ производ је несреће коју ствара капитализам, а не умни одговор на патњу којој је човек изложен. „Бог“ је производ маште очајника који у постојећем свету не може да оживотвори своју људскост. Киркегорова филозофија не тежи да укине свет који производи несрећног човека, већ да изгради степенице које воде изнад облака… А када се облаци разиђу, пред човеком се појављује бесконачна празнина у којој влада тотално ништавило.
Хајдегер заснива своју идеју трагичног на томе, да човек има егзистенцијални страх. Уместо да укаже на конкретне друштвене узроке егзистенцијалног страха, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти који постаје пројектована сублимација конкретног егзистенцијалног страха који човек свакодневно доживљава. Није страх од смрти, већ је страх од капитализма конкретно извориште егзистенцијалног страха у савременом свету. Како се капитализам све беспоштедније обрачунава с људима и природом, страх од капитализма делује све разорније на човека и изазива све погубније облике друштвене патологије.
Страх да ће остати без средстава за живот представља Дамоклов мач који виси над главом људи који живе од свог рада и најважније је средство са којим капиталисти обезбеђују њихову покорност. Истовремено, у развијеним капиталистичким земљама већина грађана живи у дужничком ропству, што значи у страху да неће моћи да отплате кредит и да ће са својом породицом бити избачени на улицу, или да ће завршити у затвору. Сваке године на стотине хиљада људи изврши самоубиство јер не могу да врате дугове.
У савременом капитализму човек доживљава бригу која има специфични историјски карактер: бригу за опстанак живота на планети и тиме бригу за опстанак човечанства. Она је производ капитализма и са све интензивнијим уништавањем живота она добија све драматичнији карактер. Уколико у догледно време човечанство не успе да се обрачуна с капитализмом, успостави производњу која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба и рационализује однос према природи, брига ће се претворити у егзистенцијалну панику која ће претворити свет у нуклеарно згариште.
Будући да је смрт неминовност, Хајдегер је трагично поставио у сферу која је ван домашаја човека као слободарског и стваралачког бића. Човеку не преостаје друго него да се помири са својом трагичном егзистенцијом и да у илузијама пронађе компензацију за свој трагични живот. Из тога проистиче потреба за метафизичким као делатним посредником између „привремене“ овоземаљске егзистенције човека и „вечног“ небеског света. Када је живот човека сведен на бесмислену патњу, онда се страх од смрти претвара у веру у „вечни живот“ која производи религиозну машту која измишља илузорне светове.
Укидајући умни однос човека према својој егзистенцији и сводећи однос човека према својој егзистенцији на њено доживљавање, Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од егзистенције човечанства и на тај начин створио могућност да човек сагледава своју егзистенцију независно од тога шта се дешава човечанству – што значи као апстрактно биће и на апстрактни начин. Да би егзистенција човека била конкретна, она мора да буде сагледана у контексту конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се свет налази. Другим речима, егзистенција човека нераскидиво је повезана са егзистенцијом света. Да би човек могао да доживи своју конкретну егзистенцију, он мора да има представу о егзистенцијалној перспективи човечанства.
Не страх од смрти, већ све интензивније уништавање живота на планети, и на тој основи брига за опстанак човечанства, треба да буде полазиште за повезивање људи и њихову борбу против капитализма. Постајући тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је све људе на планети довео у исту егзистенцијалну ситуацију. Сви се налазимо на броду који плови ка бездану – без обзира на који начин живимо живот и на који начин се односимо према својој егзистенцији и егзистенцији човечанства. Уколико није у стању да на умни начин сагледа све драматичнију егзистенцијалну ситуацију у коју је капитализам довео човечанство, човеков однос према својој егзистенци- ји засниваће се на психичком стању које га води у ескејпизам и лудило.
Потрошачка еуфорија је најраспострањенији и најпогубнији облик бекства из конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човечанство налази. То је бекство које се своди на саучествовању човека у уништавању света. Оно представља најнепосредније отелотворење деструктивног духа капитализма. То је бекство од уништења које производи уништење и човека као деструктивно биће.
Смрт није неминовно извор трагичности. Страх од смрти само је један од могућих начина на који се човек односи према смрти. Природа односа према смрти условљена је природом живота који човек живи: доживљавање смрти условљено је доживљавањем живота. За човека који је прокоцкао живот – смрт је најгора казна; за човека коме је живот безнадежна мука – смрт је спасење; за човека који је имао богат стваралачки живот – смрт је заслужени починак…
Код Хајдегера нема свесног односа човека према смрти. Заправо, свесни однос према смрти и друштвеност човека основне су претпоставке страха од смрти. Трагичност је могућа од момента када човек схвати да је смртан. Дете није свесно да ће умрети, као ни животиња. Они не могу да имају трагичну егзистенцију. Истовремено, човек само као друштвено биће може да има страх од смрти. Човек не може да искуси своју смрт, већ му смрт другог човека као човека пружа могућност да стекне представу своје (људске) смртности.
Хајдегер укида еманциповани (умни) однос човека према смрти јер такав однос доводи у питање идеју о трагичности људске егзистенције на којој се заснива његова филозофија. Смрт је основна претпоставка свеколиког људског активизма. Без смрти нема жеље и воље за животом. Када би човек био бесмртан, живот би изгубио сваки смисао. Срећан живот могућ је управо због његове коначности. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.
Хајдегер је, попут хришћанских теолога, подметнуо човеку страх од смрти. Уистину, човек се не плаши смрти, већ нестанка. Смрт сама по себи није извориште трагичног, већ је то једино уколико подразумева нестанак човека. И Хајдегерова мисао упућује на то, с тим што се вечност не обезбеђује стваралачком праксом човека као друштвеног и историјског бића, већ путем саживота са бићем.
Страх од нестанка значи да се човек плаши да ће после смрти пасти у бездан заборава, а то значи да живи живот који га у тој мери обезвређује као човека да није вредан помена. Безвредни живот чини човека безвредним бићем. Сам обезвређујући живот збрисао је човека из сећања људи тако што га је онемогућио да остави иза себе људско дело по коме ће бити упамћен. Он не нестаје као човек, већ као неко ко није успео да постане човеком. Трагичност смрти је у томе, што она представља коначни обрачун с могућношћу да човек постане човеком. Лишавајући га живота, смрт лишава човека могућности да реализује своју људскост.
Они који нису у стању да обележе свој живот делом, настоје да га обележе гробом. За човека који није успео својим животом да остави траг, гроб постаје једини доказ да је постојао. Гроб је у камен претворени живот. Неуништиви камен је облик у коме се појављује уништени човек. Гроб није траг животне радости. Он је окамењени чемер.
Докле год се сећамо наших предака и поштујемо њихово дело – они су живи. Докле год је њихово стваралачко прегалаштво уткано у наш живот – они су живи. Докле год нам је њихова слободарска борба подстицај за нашу борбу – они су живи. Докле год у нашим унуцима препознајемо племените ликове наших предака – они су живи. Докле год нам се суза појави у оку када на породичној слици угледамо брижни поглед драгих родитеља – они су живи…
Хајдегер не само да не прави разлику између смрти и нестанка, већ ни између смрти и уништења. Оно са чим се сучељава савремени човек као конкретно природно, историјско и друштвено биће није страх од смрти, већ страх од уништења човечанства и живота на Земљи. Човек се плаши нуклеарног рата; плаши се од све погубнијих климатских промена; плаши се вируса који могу да десеткују човечанство; плаши се фанатика који су спремни да униште милијарде људи… То нису имагинарни страхови који се заснивају на религиозним илузијама, већ су то реални страхови које ствара капитализам.
Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су, у облику науке и технике, деструктивна моћ. Уместо да пружају могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин злоупотребљена наука и техника постали су оруђа за уништавање живота на планети и као такви средство за производњу егзистенцијалног страха који се претвара у егзистенцијалну панику.
Укидајући човека као друштвено биће, Хајдегер је превидео да је одговорност за живот других оно најважније што чини човека човеком. Атомизованом човеку недостају најважнији животни мотиви: љубав и поштовање. Он нема шта да изгуби као човек јер је лишен онога што га чини човеком. Човек није несрећан зато што је смртан, већ зато што је одбачен као човек и зато што не може да реализује своју људскост као друштвено биће. То је оно што доминира код Киркегора: очајање због одбачености. Његова трагична мисао је безнадежни вапај очајника који је изгубљен у леденој пустоши капиталистичког ништавила. И овде треба указати на то, да се истина не налази у филозофији, науци, уметности, религији… – већ у очима детета које моли за помоћ.
Сводећи човека на апстрактно биће и укидајући ум као посредника између човека и његове егзистенције, Хајдегер је укинуо човека као вредносно биће. Основ трагичности човека у капитализму је у томе, што човек вреднује себе путем вредносног модела која га обезвређује као човека, и што настоји да обезбеди своју егзистенцију путем егзистенцијалне сфере која доводи у питање опстанак човечанства и природе. Уколико имамо у виду природу егзистенције човека као конкретног историјског (друштвеног) бића, а то значи конкретну егзистенцију човека у капитализму, онда сама егзистенција човека има анти-егзистенцијални карактер.
Хајдегерова разматрања о трагичној егзистенцији човека пружају могућност да се дође до закључка да „срећан живот“ у свету несреће представља лажну егзистенцију, односно, егзистенцију засновану на лажима. Једино доживљавање трагичне егзистенције пружа могућност човеку да тражи излаз из свакодневног ништавила – уместо што се препушта деструктивном хедонизму које му нуди капитализам у виду „потрошачког друштва“. Проблем је у томе, што Хајдегер лишава човека вере у срећан живот и тиме могућности да буде срећан. Страх од смрти укован је у душу човека и спречава га да доживи срећу. Брига коју ствара страх од смрти представља основни начин на који човек доживљава своје постојање. Уместо радости живљења, страх од смрти постаје основ људског самопрепознавања. Тежња ка срећном животу води забораву смрти и тиме забораву бића.
За Хајдегера смрт је прави извор бриге, а не ропство, тлачење, понижавање, све угроженији живот, недостатак љубави и поштовања, немогућност да се човек реализује као стваралачко и друштвено биће… Уклоњено је све оно што указује на антислободарску, тлачитељску, експлоататорску и деструктивну природу капитализма. Свођење аутентичне егзистенције човека на доживљавање страха од смрти и тежње ка бићу служи Хајдегеру зато да се обрачуна са свим оним особеностима човека које га чине слободарским и стваралачким бићем.
Трагична егзистенција која се заснива на страху од смрти постаје не-историјска егзистенција и као таква укидање историје и човека као историјског бића. Проглашавајући страх од смрти за основ трагичности људске егзистенције Хајдегер је трагичност човека свео на неисторијску датост. Смисао трагичног као конкретне историјске појаве могуће је одредити само у односу према конкретним историјским (друштвеним) могућностима превазилажења трагичног које се заснивају на еманципаторском наслеђу и животворним потенцијалима људи као друштвених бића.
Уколико Хајдегерову идеју трагичног сагледамо у контексту све драматичнијег пропадања света, она има анти-егзистенцијални карактер. Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од владајуће тенден- ције развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и у том контексту од егзистенције човечанства и природе као животворне целине. Имајући у виду сву драматичност егзистенцијалне ситуације коју ствара капитализам, није најважнији задатак који стоји пред човеком обезбеђење вечности човека као појединца путем илузорне небеске сфере, већ обезбеђење опстанка човечанства путем очувања земаљске животворне сфере. Не апстрактно „биће“, већ природа као животворна целина представља неприкосновено полазиште за људско доживљавање људске егзистенције. Природа као животворна целина и човек као еманциповано природно биће који је органски део природе као животворне целине – представља основ људске егзистенције.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам приморава човека да се непосредно сучељи са све реалнијом могућношћу да буде уништен. Капиталистички цунами дошао је на сва врата. Свуда се осећа задах смрти. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио сву драматичност егзистенцијалне ситуације. Човек се односи према својој егзистенцији на тај начин, што је непосредно доживљава као све драматичнију угроженост живота на планети. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је укинуо двојност између појединачног и општег интереса – између егзистенцијалног интереса појединца и егзистенцијалног интереса човечанства. Доводећи све драматичније у питање живот на Земљи капитализам је довео до тога, да је угроженост живота појединца истовремено постала угроженост живота човечанства. То је потенцијално најважнија интегративна спона која пружа могућност да се човечанство уједини и постане снага која је у стању да уништи капитализам.
На нама је да извршимо најважнији историјски преокрет. Уместо култа смрти, треба изградити култ живота. Попут религиозних фанатика који се руководе идејом апокалипсе, идеолози капитализма стварају егзистенцијални дефетизам и путем све агресивније индустрије која производи илузије подмештају човеку виртуелне космичке светове као просторе будуће егзистенције човечанства. Треба вратити идеју вечности из илузорних „светова“ и космичког пространства у оквире земаљског живота. Људи треба да постану свесни да је Земља наш једини космички дом који нам пружа могућност да опстанемо. Из тог сазнања треба да проистекне воља за борбу да се сачува живот на Земљи и тиме обезбеди будућност човечанства.
Poslednji Komentari