Овде ће бити речи и о игри глувонеме деце која се не заснива на сукобу, већ на сарадњи. Анализа је направљена на основу утисака са проба за представу “Мала Сирена“, којима је руководио драматург Игор Симоновић, који је и режирао представу.
Игра пружа могућност за развој много пунијих међуљудских односа него говор. Кроз игру глувонема деца и буквално постају органска заједница. Оно што не могу да искажу речима или песмом, деца исказују телесним покретом: он постаје главни облик споразумевања, мисаоног изражавања и емотивних реакција. Отуда деца имају потребу за непрестаним кретањем у коме се ангажује читаво тело. Игра пружа могућност деци да телесном покрету дају смисао и да усмере емоције ка успостављању међусобних односа. Будући да не постоји језик као објективна форма према којој могу да се односе слушајући и говорећи, хендикепирана деца увек изнова својим телима стварају симболичке форме које чини језик којим се споразумевају. У игри се спонтано успоставља граматика телесних покрета на којој се заснива структура споразумевања групе. Говор телом изражава личност деце много комплексније и адекватније него што се то постиже говором гласом, јер она читавим својим бићем учествују у њиховом стварању. Отуда таква вишеслојност у њиховим односима и таква специфичност личног израза. Оно што је најважније, њихов телесни говор непосредни је израз њиховог емотивног и духовног набоја. Она нису у стању да слажу, као што је то случај са децом која се према говорном језику односе (и) као средству којим треба прикрити њихово емотивно стање, јер не могу да од телесног израза створе такву спољну форму која може да изазове лажни утисак. То је суштина њихове спонтаности, непосредности и наивности… Истовремено, то је највећа препрека да се деца угурају у калуп улоге која ограничава испољавање њихове аутентичне личности. Њима је далеко теже да буду “неко други” него деци код које доминира гласовни говор. То има прворазредни значај за одређивање представа које деца треба да играју. Она много теже глуме, јер је читав њихов живот већ “глума”, што значи да су нужно усмерена на телесни израз који има драматски карактер. Док деца са нормалним говорним способностима своје емоције изражавају јачим или слабијим гласом, бржим или споријим говором, грубим или нежним речима, виком или песмом, хендикепирана деца разноврсност емоција и степен емотивног набоја изражавају гримасама и неартикулисаним гласовима, као и динамиком и драматиком телесног покрета. За њих способност контроле телесног покрета значи спутавање емоција, духа, маште, а богатство телесних покрета непосредно условљава могућност развоја њихових односа. Будући да је телесним покретом много теже адекватно и прецизно изразити мисли и емоције, у кретању често влада конфузија. У тренуцима емотивне напетости настаје паника у понашању групе. Деца се непрестано окрећу једна према другој и погледом прате сваки покрет тела својих другарица и другова да би схватила шта ови желе да саопште. Они имају потребу да се односе према простору тако, да у сваком тренутку могу да виде све што се дешава не око њих, већ пред њима. Отуда спонтано теже таквој организацији сцене која омогућава да се између њих успостави фронтална блискост. То је од изузетне важности, јер су деца тада сигурна да могу да контролишу дешавање на сцени, што значи да се све време споразумевају. Простор треба стално да буде испред њих. Томе треба да буде подређена игра, сцена и светло. Та драга деца не воле да буду у сенци. И не треба да буду у сенци. Нигде.
