Култ такмичења

К

Спорт је капиталистичко такмичење. Није сваки историјски облик такмичења спорт, већ онај који је отелотворење социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium contra omnes и апсолутизованог принципа увећавања квантитативно мерљивог учинка који је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius  – који одговара тржишној економији и апсолутизованом принципу профита. Као што се капитализам суштински разликује од хеленског робовласничког и феудалног поретка, тако се спорт суштински разликује од античког agon-a и витешких турнира. Олимпијске игре биле су аутентична игра аристократске Хеладе; витешки турнири били су аутентичнa игра феудализма; спорт је аутентичнa игра капитализма. Спортска теорија своди спорт на надисторијску појаву чија се бит добија из “непроменљиве људске природе”, при чему је човек сведен на “звер”, а људско друштво на “цивилизовани” зверињак. Међутим, индивидуално такмичење (достигнуће), које се заснива на принципу “једнакост на старту”, историјски је производ и одговара изворном духу капитализма (либерализму) који атомизује друштво по принципу homo homini lupus. Уклањање “противника” победом која се остварује постизањем већег резултата (рекорда) постаје капиталистички облик (“цивилизоване”) природне селекције. “Примитивни народи” не познају индивидуално такмичење ни индивидуално достигнуће, као ни принцип рекорда. Исто је са хеленским друштвом: човек је припадник polis-а и “божја играчка” (Платон). Смисао такмичења није постизање рекорда, већ победа коју постиже олимпијски agonista као “изабраник богова” којом стиче могућност да се нађе на Олимпу међу бесмртном олимпијском олигархијом.

Историја спорта је историја капитализма. У изворном смислу израз “спорт” (од 1828. године, пре тога desport, desportare) не означава такмичење у коме доминира култ победе и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које су играње аристократског начина живота путем симболике и облика понашања који проистичу из аристократског света, и који су отелотворење аристократског вредносног система израженог у принципу “поредак и мера” (ordre et mesure). “Спорт” је био привилегија аристократије којим се потврђује њен ексклузивни владајући класни статус, што значи да није био начин интегрисања радних “маса” у духовну орбиту владајуће класе, као што ће то постати у буржоаском друштву. У њему не доминира борба за победу елиминисањем противника ни идеја прогреса, већ такав начин понашања (“џентлменски манири”) који одваја припадника аристократије од “нижих класа”. Исто тако, изворни појам “спорта”, као забаве, не изводи се у односу према раду и “свету бриге”, већ означава начин живота аристократије као паразитске класе. Тек у развијеном капиталистичком друштву израз “спорт” постаје ознака за “осамостаљени” дух капитализма који је отелотворење принципа bellum omnium contra omnes и citius, altius, fortius и појављује се као сфера “слободе” у односу према раду. Што се тиче принципа “витештва”, који идеолози спорта користе да би спорту прибавили “културну” легитимност, он у изворном смислу одговара статичном аристократском поретку у коме се владајући друштвени статус не стиче беспоштедном борбом за опстанак, као што је то у капитализму, већ рођењем.

Спорт је уобличен као институција у другој половини XIX века и представља обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције, критичким рационализмом, еманципаторским могућностима новостворених демократских институција, као и с филантропским и плесним покретом. Он није покрет напредног грађанства које, инспирисано духом просветитељства и идеалима Француске грађанске револуције, тежи да створи ново друштво, већ империјалистичких кругова који настоје да се обрачунају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва XIX века и да покоре свет. Модерне олимпијске игре израз су “мондијалистичког” духа империјализма и као такве су обрачун с културним бићем античких олимпијских игара, као и с олимпијским идејама и покретима који су настали у модерном добу – који се заснивају на хеленистичком духовном наслеђу, народним културама и на еманципаторском наслеђу грађанског друштва (Гуц Муц, Шартан, Брукс, Лесепс, Грусе, Запас…)

У изворном облику спорт се не ослања на телесни активизам који треба да поспеши развој радних или уметничких способности, већ на “витешке традиције” које имају белициозни карактер. Спортска такмичења су рат у коме се борба не води оружјем, него телима “противника” и као таква су обрачун с пацифистичком свешћу и припрема за оружани сукоб. Отуда беспоштедно “ривалство”, које подразумева способност и спремност на убиство “противника”, представља главну особеност спортског “дружења”. Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којима нема елиминисања називају се “пријатељским”, што значи да су они сусрети у којима је победа императив – непријатељски. Будући да је природна селекција носилац “прогреса”, који је судбинска сила којој је човек безнадежно подређен, разумљиво је због чега грађански теоретичари са таквим одушевљењем говоре о рату: они у њему виде највиши и најнепосреднији облик деловања закона природне селекције. Из Кубертенове олимпијске доктрине недвосмислено следи да спорт спада у сферу рата и војне обуке и да је главно средство за обрачун с пацифистичком свешћу. Став Карла Дима, верног тумача Кубертенове доктрине и једног од водећих идеолога великонемачког експанзионизма: “Спорт је рат!” (“Sport ist Krieg!”), на најадекватнији начин изражава суштину спорта. Не треба сметнути с ума да је Кубертен покренуо олимпијску кампању с нескривеним циљем да изазове промене у француском школском систему, да би од француске буржоаске младежи створио колонијалне фаланге. Колонијални поход “без добре спортске припреме” представља, по Кубертену, “опасну непромишљеност”. Није случајно што је Енглеска као водећа колонијална сила, где има места само за “јаке личности”, била главно извориште Кубертеновог олимпијског надахнућа. Исто тако, није случајно да је Кубертен у крвавим борбама на античком олимпијском борилишту и у средњовековним турнирима обесних великаша пронашао извориште “витешког духа” коме буржуј треба да тежи. Рат на спортском пољу требало је да очува милитаристичке традиције ратничке аристократије и да их “превазиђе” белициозним и прогресистичким духом монополистичког капитализма. Бити у стању “гледати смрти у очи”, која се појављује у облику човека сведеног на “противника”, једна је од најважнијих особености Кубертеновог “новог човека”, а способност и спремност човека да убије човека представља највиши изазов за његову “утилитарну педагогију”. Пишући, након Првог светског рата, о највишим вредносним изазовима енглеских владајућих кругова, Бертранд Расел, један од најзначајнијих британских филозофа XX века, закључује: “У обичној енглеској породици из више класе убијање птица се сматра врло часним а убијање људи у рату – најплеменитијим занимањем.”(1) “Потреба” аристократа за убијањем није израз људске природе, већ је израз патологије аристократског поретка који је дегенерисао човека и за који је убијање људи највиша врлина. Исто је с грамзивошћу: она није аутентична људска потреба, већ израз патологије капитализма која се приписује човеку да би се „доказало“ да је капитализам утемељен у људској природи и да је стога вечан. Слично је с понашањем “хулигана”: оно не указује на природу младих људи, већ на природу владајућег поретка и на положај младих у друштву.

У спорту је “осамостаљен” белициозни дух капитализма који, путем „спортског такмичења“, настоји да васкрсне дух античке робовласничке аристократије, као и “витешки дух” крвожедне средњовековне властеле. Милитаризовање тела, духа, међуљудских односа и односа између нација и раса највиши је “културни” облик у коме се појављује владајући белициозни дух. У антици у форми борбе појединаца за стицање места на Олимпу одвијала се борба владајуће класе за очување привилегија; у модерном друштву под привидом спортског такмичења одвија се борба паразитских класа против еманципаторског наслеђа човечанства и човека као универзалног стваралачког бића слободе. Спортско такмичење постаје обрачун с такмичењем које не подразумева елиминацију и доминацију човека над човеком, поготову с такмичењем које подразумева развој универзалних стваралачких моћи човека и које отвара могућност за превазилажење постојећег и стварање новог света. У спорту нема надигравања, већ се такмичење своди на борбу за опстанак и доминацију која у потпуности одговара владајућем духу капитализма: јачи иду даље, слабији отпадају. Смисао спорта није развој игре, већ очување владајућег поретка.

Интересантно је да грађанским теоретичарима, по којима су гладијаторске борбе, витешки турнири, двобоји, самоубилачки ритуали самураја и рат – “такмичење”, не пада на памет да класну борбу, борбу за еманципацију женa, борбу за ослобађање од колонијалног јарма, поготову револуцију – назову “такмичењем”. Исто тако, упркос томе што у први план истичу борбу, њима не пада на памет да у појам игре укључе и борбу између старог и новог која подразумева проширење хоризонта слободе – без чега нема истинске игре. У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, него пражњење “негативне енергије” да би се спречило да се она не усмери на политичку борбу која тежи искорењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисање критичко-мењалачке свести. Ни код Расела такмичење не подразумева борбу против владајућег неправедног и деструктивног поретка, што значи за слободу и опстанак; борбу између старог и новог; између добра и зла; развој уметничке (еротске) природе човека – већ се оно усмерава на борбу против природе, што значи на стицање техничких знања ради успостављања контроле над природом ради њене експлоатације.

Спорт је аутентична идеологија либерализма: култ победе и рекорда био је облик у коме се појављује мит о капитализму као поретку у коме “Свако има своју шансу!” и који је у стању да обезбеди стабилни прогрес који неминовно доноси бољитак грађанима у сваком домену њиховог живота, што је изражено у максими „Конкуренција рађа квалитет!“. У монополистичком капитализму, који се заснива на принципу “Уништи конкуренцију!” и “Велика риба прождире мању рибу!”, спорт је постао анахронизам којим се одржава привид “такмичарског друштва” и као такав је осуђен на дегенерисање. Уместо “личне иницијативе” и “индивидуалног достигнућа”, такмичење спортиста постаје облик у коме се одвија борба између најмоћнијих капиталистичких групација за доминацију – коришћењем дехуманизоване науке, медицине, технике… Принцип такмичења постао је принцип доминације, а овај принцип деструкције. У “потрошачком друштву” изворни спортски дух потпуно је извитоперен и спорт је постао банална циркуска представа у којој владају правила show-business-a. Кубертен је, у својим изворним олимпијским списима, указао куда води професионализам и комерцијализовање спорта. По њему, “новац је највећи непријатељ спорта” који претвара спорт у “вашар”, а (професионалне) спортисте у “циркуске гладијаторе”. Сличне ставове износе и његови следбеници из МОК-а. Савременим теоретичарима спорта (олимпизма) не пада на памет да, када говоре о „изворном“ олимпизму, наведу ове Кубертенове ставове, јер то разоткрива праву природу спорта, а самим тим и праву природу њихове „теоријске“ делатности.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku