Zaključak

Z

Na suštinu Kubertenove koncepcije možda najbolje upućuje misao koju je on izrekao u vezi s Francuskom građanskom revolucijom: „Promenila se samo forma, suština je ostala ista.“ Njegova teorija je, zapravo, obračun s humanističkim idealima Francuske revolucije. Nasuprot „Slobodi“, „Jednakosti“ i „Bratstvu“ – Kuberten se zalaže za društveni poredak u kome je uspostavljena neograničena vladavina jačih nad slabijima; u kome je nejednakost „prirodna“ i stoga nepromenljiva „činjenica“; u kome je uspostavljena borba između ljudi po zakonima prirodne selekcije… Jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači, a slabiji nemaju pravo da se ujedine i bore za slobodu, već samo između sebe za one položaje na lestvici društvene moći koji su za njih „rezervisani“ od strane vladajuće klase. Tlači, ili budi tlačen! – to je osnovno pravilo Kubertenove „praktične“ fiozofije.

Kuberten ne nastoji da čoveka dovede u zabludu kao što to, po pravilu, čine građanski ideolozi. On je jasno ukazao na egzistencijalnu logiku koja vlada u kapitalističkom društvu i otvoreno ustao u njenu odbranu. Međutim, njegova teorija nije protivna drugim konzervativnim teorijama, već teži da bude efikasnija od njih u borbi za očuvanje vladajućeg poretka. Kuberten je bio vojnik vladajuće klase: on želi da bude u prvim redovima u obračunu s revolucionarnim proletarijatom, narodima koji nastoje da zbace kolonijalni jaram, kao i s ženama koje se bore za svoja osnovna ljudska i građanska prava. Za Kubertena klasni poredak je neprikosnoveni osnov društvenog organizovanja. Društvo se sastoji od „elite“, koju čine aristokratija i bružoazija, i „masa“, koju čine seljaci, radnici, porobljeni narodi i plebejske žene. Prvi su predodređeni da vladaju, a drugi su predodređeni da služe. Kuberten poziva „vladajuće klase“ da budu „dostojne“ svog položaja i svojih privilegija. On hoće da spreči da „masa“ iznenadi vladajuće klase na spavanju: sport je institucija koja, u periodima između ratova, treba da održi gospodu budnom, da joj pomogne da ostane u dobroj ugnjetačkoj formi. Sport je trebalo da za vladajuću klasu u modernom dobu ima isti onaj značaj koji su olimpijske igre imale u antičkoj Grčkoj, kao i viteški turniri i viteška obuka u srednjem veku. Očuvati borbenu gotovost, u odnosu prema radničkoj „svetini“ – to je najvažniji zadatak koji Kuberten postavlja vladajućoj klasi. Kuberten je verovao da je naučio osnovnu istorijsku lekciju, kada je u pitanju obezbeđivanje vlasti: ne prepustiti se izazovima udobnog i bezbrižnog života, već se uvek iznova pripremati za obračun sa „svetinom“ koja neprestano vreba očekujući trenutak slabosti svojih gospodara da bi krenula… Otuda samo oni koji su spremni da neprestano bdiju i da (samo)disciplinovano rade ono što je neophodno da bi se ojačala tlačiteljska moć vladajućih klasa – zaslužuje bogatstvo i privilegije. Kuberten upućuje kritiku „vladajućim klasama“ zbog njihovog parazitizma ne zato što želi da promeni vladajući poredak koji se, i po njemu, zasniva na nepravdi, već da bi obezbedio njegov opstanak.

Kuberten je stvorio svoju olimpijsku ideju kao protivtežu ideji o klasnom ujedinjavanju i klasnoj borbi radnika, tačnije, ona je poziv na obračun sa slobodarskom borbom proletarijata i u tom smislu nastoji da bude osnovna objedinjavajuća duhovna (politička) snaga kapitalističkog društva. Kuberten ne teži da u čoveku razvije slobodarsko-stvaralačku volju, niti potrebu za zajedništvom i solidarnošću; njegova olimpijska ideja nije usmerena na stvaranje i razvoj društva kao zajednice ljudi koji se međusobno poštuju kao emancipovane ličnosti – već na razvoj volje čoveka da se bori protiv drugih ljudi da bi ih podjarmio. Njegova pedagoška razmatranja pre svega su usmerena na stvaranje agresivnog borilačkog individualizma kao najjače brane duhu zajedništva i solidarnosti – koji je karakterističan za klasno osvešćeni proletarijat. Za Kubertena ideal „dobrog građanina“ je „civilizovana“ zver čiji život se svodi na borbu protiv drugih ljudi (zveri), i koji je u stanju da se suzdrži („samokontrola“) od aktivnosti koja dovodi u pitanje vladajući poredak. Kuberten, kao što smo videli, odstupa (iz taktičkih razloga) od svog vaspitnog sistema u trenutcima krize kapitalističkog sveta, nastojeći da putem sporta i „gradskih gimnazija“ steriliše političku snagu proletarijata  i da ga, sad već kao lojalne „građane“, integriše u vladajući poredak. Naravno, ni ovde se ne radi o ljudskom zbližavanju i saradnji, već o „muskularnom druženju“ koje treba da ublaži naraslu srdžbu radnika i doprinese uspostavljanju „socijalnog mira“.

Dresiranje ljudi putem sporta, stvaranje bespoštednog borilačkog karaktera koji će postati „prirodna“ podloga za razvoj fanatične rasističko-militarističke svesti – eliminisanjem uma, kritičke svesti i time mogućnosti da se čovek kao čovek odnosi prema postojećem svetu – to je najjača spona koja spaja Kubertena sa nacizmom. Zbog toga su i Kuberten i Hitler izričito protiv intelektualnog (duhovnog, umetničkog) obrazovanja kao prve stepenice u vaspitanju mladih. Njihov opravdani strah da će kritički um i razvijeno umetničko biće čoveka dovesti u pitanje njihovo nastojanje da stvore poredak u kome će čovek biti sveden na slepo oruđe za realizovanje anti-ljudskih ciljeva, vodio ih je u bespoštedni obračun sa svim onim što je moglo da razvije istinsku ljudsku samosvest.

Izvučena iz vremena, Kubertenova olimpijska ideja mogla bi biti shvaćena i kao specifična, ne baš konsistentno osmišljena, „antropološka“ teorija. Imajući u vidu vreme u kome je uobličena i u kome se razvijala, može se reći da Kubertenova olimpijska ideja predstavlja sastavni deo „teorijskog“ zaleđa fašističke ideologije na osnovu koje će biti likvidirane desetine miliona pripadnika „nižih rasa“. To ne znači da Kubertena treba optužiti da snosi neposrednu odgovornost za fašističke zločine, ali isto tako ne treba prećutati da je Kubertenova rasističko-militaristička teorija bila jedan od gradivnih elemenata fašističke ideologije. Neko će, možda, reći da Kubertenov poziv Nemcima da se bore za „rasnu perfekciju“ ne znači da je to ujedno bio poziv fašističkom režimu da se obračuna s „nižim rasama“, ali u drugoj polovini 1935.godine (kada je Kubertenovo predavanje o modernom olimpizmu pročitano na nemačkom radiju, koje je on napisao u znak zahvalnosti i podrške nacitičkom režimu zbog organizovanja Berlinskih olimpijskih igara), „rasna perfekcija“ bila je formula za uništenje svega što nije bilo „arijevsko“. Tada je borba za „rasnu perfekciju“ mogla jedino da znači dominaciju bele „arijevske rase“ nad ostalim rasama – što nije ništa drugo nego realizovana suština Kubertenove rasističke i elitističke koncepcije za koju se sa toliko žara zalagao u nastojanju da Francuska, kasnije Evropa, uveća svoje kolonijalno carstvo – koju će razrađivati davno pre nastanka fašističkog pokreta u Nemačkoj i dolaska Hitlera na vlast. Rasističko-militaristička ideologija nije, uostalom, nastala između dva svetska rata u Nemačkoj, niti je njen tvorac Adolf Hitler. Ona je nastala na krilima evropskog imperijalizma i razvijala se (kao i danas) kao legitimna „civilizatorska“ misao kapitalističkog sveta. Ono što je fašistički varvarizam učinio u Evropi (i svetu) pre i za vreme Drugog svetskog rata, učinile su horde kolonijalnih zavojevača po čitavom svetu – davno pre Hitlera i nakon Hitlera. Nacisti su otvarali koncentracione logore širom Evrope; „demokratske“ imperijalističke sile Zapada su stvarale (i stvaraju) koncentracione logore širom sveta (poput Čilea i Južne Afrike, koji su koncentracioni logori zapadnog i japanskog kapitala). Hitler je samo sledio i „obogaćivao“ novim sadržajima (u specifičnim uslovima tadašnje Nemačke) ovu rasističko-militarističku koncepciju, na kojoj je sa tolikim entuzijazmom radio njegov klasni saborac (i obožavalac) Kuberten.

Da li, pored svega što je rečeno, olimpijska ideja, kao takva, sadrži humanističku poruku? Olimpijska ideja, za mnoge, neosporno predstavlja simbol nastojanja da se stvori svet u kome će ljudi živeti u bratskom zajedništvu. Međutim, Kuberten, kao i oni koji su od početka nastanka modernog olimpijskog pokreta vukli poteze iz senke, samo su iskoristili težnju ljudi za stvaranjem humanog sveta, podmeštajući im odnose i vrednosti koje ne vode ka stvaranju novog, već ka učvršćivanju bedema postojećeg sveta. Vodeće ličnosti olimpijskog pokreta nastoje, svojim „humanističkim“ porukama, da uvere svetsku javnost da su olimpijske igre autentično otelotvorenje želje ljudi da stvore humani svet i istinska mogućnost za stvaranje takvog sveta.

Ko je još na olimpijske igre, i na druga međunarodna takmičenja, slao „svoje“ sportiste da „grade mostove prijateljstva“, ukoliko sportisti nisu dobili neki posebni zadatak da otvore nove političke prostore vladajućim vrhuškama  svojim zemalja (kao što je to bila „ping-pong diplomatija“)? Države šalju svoje sportiste-najamnike na takmičenja da pobeđuju, a ne da se „druže“. Priznanja, novac, stanovi, automobili, titule i druge beneficije i privilegije ne dobijaju se za „uspostavljanje mostova prijateljstva među narodima“, već za pobedu nad predstavnicima drugih naroda.

„Moderni sport“ je jedna od najvećih „humanističkih“ prevara modernog doba. On je u svojoj biti rat koji se vodi između država putem instrumentalizovanih ljudi i njihovih tela – u formi sportske igre. Čoveku su podmetnuti takvi odnosi „međunarodne saradnje“ u kojima on može da se pojavi samo kao takmičar, borac, gladijator, robot… „Saradnja putem sporta“ postaje bespoštedni obračun najamnika spremnih na sve, ako to zahtevaju „viši interesi“. Umesto slobodnih ljudi, na sportskim terenima se pojavljuju „sportisti“ koji su svedeni na oruđe politike i kapitala, koji nastoje da se domognu vladajućih društvenih vrednosti. To su „idoli nacije“ sa kojima se treba poistovetiti i za koje iz sveg srca treba navijati. Zapravo, radi se o predstavnicima vladajućih režima kojima je stalo da se po svaku cenu dočepaju medalje da bi obezbedili prestiž kako „kod kuće“, tako i u inostranstvu. Na kraju, važno je pevati himnu pa makar „pobednik“ stajao nad unakaženim žrtvama „međunarodne saradnje“ koju su režirali oni koji nastoje da po svaku cenu sačuvaju vlast, znajući da to mogu da ostvare samo dotle, dok pod svojim nogama imaju bezličnu masu „gledalaca“ kojima je sportski spektakl glavna duhovna hrana i jedini oblik „društvenog“ postojanja.

Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih devojčica kojima je medikamentima „odložen“ menstrualni ciklus, da bi zadržale vitkost i pokretljivost? Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih ljudi koje sistematski dopinguju, „kupaju“ u kiseoniku, kojima u krv ubrizgavaju anti-tela protiv umora, kojima se menja „stara“ i ubacuje (pre takmičenja) „sveža krv“; putem degenerisanih devojaka koje kljukaju muškim hormonima, menjaju im pol, strukturu mišića, funkcionisanje organizma, koje veštački oplođuju (tzv. „doping trudnoća“) da bi im, nakon nekoliko meseci, ubili dete u stomaku i uzeli kiseonikom obogaćenu krv koju će im ubrizgati pred „velika takmičenja“; putem onih koji, ukoliko ne osvoje medalju, mogu da se vrate u svoj sirotinjski geto da bi, zajedno sa svojiom porodicom, skapali u bedi?

Umesto sredstva za saradnju između rasa, nacija i polova, „moderni sport“  je postao sredstvo za obračun između rasa, nacija i polova. Umesto sredstva za sveopšte povezivanja, sport je postao sredstvo za izazivanje sveopšteg sukoba. On je oblik u kome su se vladajući odnosi i vrednosti kapitalizma razvili do svog najvišeg oblika. I upravo takvi odnosi i vrednosti, institucionalizovani putem sporta, nameću se čovečanstvu kao najviši „humanistički“ izazovi!

Ako napravimo istorijsku analizu olimpijskih igara doći ćemo do banalne istine: gotovo da nema države koja nije nastojala (bilo kao organizator igara ili njihov učesnik) da iskoristi olimpijske igre da prikrije stvarni položaj čoveka u sopstvenom društvu, i da stekne političke poene kod kuće i na međunarodnom planu. Budući da se to čini u ime „opšte-ljudskih interesa“, redovno se ističe „apolitički karakter“ olimpijskih igara (sporta). Na taj način, olimpijske igre se stavljaju u službu svake vlasti ne pitajući za njenu prirodu. „Olimpijska gospoda“ su od osnivanja modernih olimpijskih igara insistirala na potrebi da se „sačuva duh olimpizma“. Šta je, zapravo, trebalo sačuvati? Antičku tradiciju koja je, između ostalog, zabranjivala ženama da učestvuju na olimpijskim igrama (na čemu je, kao što smo videli, Kuberten insitirao do kraja života), kao i „varvarskim narodima“; „mirotvorstvo“, koje je doseglo svoj najviši izraz na nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, toj fašističkoj maskaradi koju su Kuberten i gospoda iz MOK-a sa oduševljenjem pozdravili? Ili se radi o pukom fraziranju, o „svetim formulama“ sa kojima treba uveriti svet u „dobronamernost“ i „iskrenost“ onih koji bez ikakve milosti nastoje da unište svaki pokušaj ljudi da dignu glavu i izbore se za slobodu. Isti oni koji svake godine ulažu stotine milijardi dolara u razvoj sve ubitačnijih sredstava za uništavanje ljudi; koji sistematski stvaraju ratna žarišta po svetu, dovode na vlast fašističke diktature putem kojim uništavaju oslobodilačke pokrete i štite interese najmoćnijih kapitalističkih koncerna – koriste olimpijsku govornicu da rasipaju svoju „ljubav prema čovečanstvu“ i da iskazuju svoju „nepokolebljivu privrženost miru i slobodi“. Insistira se na „građanju mostova prijateljstva među narodima“ putem sporta, koji ne mogu biti izgrađeni sve dotle dok se ne promeni vladajući kapitalistički poredak – na kome olimpijske igre izrastaju i koji nastoje da zaštite. Drugi svetski rat, u kome je stradalo preko 50 miliona ljudi, sa pravom je proglašen svetskom katastrofom. Od Drugog svetskog rata do današnjih dana, stradalo je više od milijardu ljudi, pretežno dece, pre svega zahvaljujući ekonomskom fašizmu najmoćnijih kapitalističkih država Zapada i Japana, koji najteže pogađa zemlje „Trećeg sveta“. Masovne grobnice, skeleti malih nedužnih bića koje raznose pustinjski vetrovi… Čitavi kontinenti  postali su stratišta! To je pravo stanje stvari u današnjem svetu, pravi sadržaj „mira“, „slobode“ i „prijateljstva među narodima sveta“ – ogledalo u kome „demokratije“ mogu da prepoznaju svoje pravo lice – što se olimpijskim igrama i sve brojnijim sportskim (i drugim) spektaklima pokušava prikriti.

Međutim, gospoda iz MOK-a tvrde da su upravo oni ti koji, rukovodeći se principom solidarnosti, „pomažu“ zemlje u razvoju ulažući „svoj“ novac u razvoj sporta. Pre svega, radi se o „milosrđu“ koje se zasniva na bezobzirnoj pljački nerazvijenih zemalja od strane (pre svega) zapadnih kapitalističkih koncerna (koji, inače, drže u svojim rukama MOK i na taj način olimpijske igre i druga „međunarodna takmičenja“). Narodi “Trećeg sveta” nisu prosjaci i ne treba im bilo čija milostinja, već ukidanje vladajućeg „međunarodnog“ (pljačkaškog) ekonomskog poretka. Pored toga, navodna „pomoć“ zemljama “Trećeg sveta” od strane MOK-a samo ukazuje na istinu da gospoda iz MOK-a koriste olimpijske igre za ostvarivanje (sve veće) dobiti, što znači da MOK stiče (sve veću) finansijsku moć koju koristi kao oruđe u vođenju „sopstvene“ politike. Profesionalizacija olimpijskih igara ne znači, stoga, samo da se na igrama legalno pojavljuju sportisti-plaćenici, već i to da je MOK postao profesionalna trgovačka organizacija koja posluje po uobičajenim kapitalističkim principima (logika profita). U tom smislu, olimpijske igre postale su vlasništvo MOK-a, a članovi MOK-a (koji su zvanično „čuvari izvornog duha olimpizma“, što znači amaterskih principa) trgovci koji od prodaje prava na organizovanje olimpijskih igara  (i svega drugog što uz to ide) ostvaruju ogromnu dobit.

Kad smo već kod pitanja profesionalizma (amaterizma), treba reći da se ono neprestano nalazilo na dnevnom redu MOK-a od tzv. „Osnivačkog kongresa olimpijskih igara“ (održanog 1894.), pa sve do dolaska Huana Antonia Samaranča na čelo MOK-a (1980.) – koji je „proglasio“ definitivnu pobedu profesionalizma na olimpijskim igrama i definitivni poraz amaterizma. Evo šta je Pjer de Kuberten rekao još davne 1894.godine: „Pre svega, neophodno je sačuvati plemeniti i viteški karakter koji je u prošlosti krasio atletiku, da bi ona mogla efektivno da nastavi da igra istu onu izvanrednu ulogu u obrazovanju u modernom vremenu koju su joj dodelili grčki učitelji. Ljudska nesavršenost neprestano nastoji da preobrazi olimpijskog atletu u cirkuskog gladijatora. Primorani smo da biramo između dve atletske formule koje se ne mogu usaglasiti. Da bismo se zaštitili od sablasti novca i profesionalizma koji preti da zauzme njihovo mesto, amateri su u većini zemalja stvorili složena pravila puna kompromisa i protivurečnosti; štaviše, neretko se više poštuje njihovo slovo nego njihov duh.“ (210)

Kuberten je, kao što vidimo, krivicu za preobražaj „olimpijskog atlete“ u „cirkuskog gladijatora“ svalio na leđa čoveka – na njegovu „nesavršenost“. Upravo je ovakav pristup problemu profesionalizacije sporta i razvoja gladijatorstva doveo do toga da gospoda iz MOK-a nikad nisu pokušala da se otvoreno i beskompromisno suoče s tim pojavama. Nastojeći da izbegnu raspravu o društvenim uzrocima profesionalizacije sporta i gladijatorstva, vrla gospoda su neprestano izmišljala pravila i osnivala prigodne „komisije“ ne bi li pred svetskom javnošću stvorila utisak o svojoj rešenosti da se, konačno, „ozbiljno pozabave tim pitanjima“ (u šta, naravno, spada i pitanje dopinga). Imajući u vidu šta se dešava u sportu, očigledno je da se radi o „zahvatanju vode rešetom“, pri čemu se, kao dežurni krivci, uvek iznova pojavljuju sportisti koji su, zapravo, najveće žrtve zakulisne komercijalne i političke manipulacije na kojima se temelje moderne olimpijske igre.

Ne hajući mnogo za Kubertenove vapaje za „moralnom čistotom“, olimpijske igre su od osnivanja samo pratile razvoj kapitalizma, tačnije, one su njegova verna slika. Shodno tome, gospoda iz MOK-a su, vremenom, u potpunosti odbacila Kubertenov romantičarski „idealizam“ (elitistički amaterizam) i zvanično se opredelila za surovi realizam (profesionalni elitizam). Nastojeći da po svaku cenu zadrže primat olimpijskih igara kao „najveće i najznačajnije sportske manifestacije“ u svetu, MOK se trudio da „drži korak sa vremenom“ – odričući se čak i onoga što je bilo temelj makar formalnog legitimisanja olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala mladosti“.

Što se tiče „olimpijskog duha“, on se pojavljuje (i) kao pokriće za odnose koji sačinjavaju kostur olimpijskih igara, a koji su samo otelotvorenje vladajućih odnosa kapitalizma. Treba samo obratiti pažnju na ceremonijal otvaranja olimpijskih igara: taktovi koračnice, uniforme, zastave, „strojevi“ korak, pozdrav nadesno… „Jednoličnost“, „monolitnost“, „odlučnost“, „borbeni duh!“ Defile klovnova kapitalizma, militantna pederastija proglašena je za „najviši oblik međunarodne saradnje“! Umesto da ideja istinske međuljudske saradnje, koja se zasniva na slobodarskom i kulturnom nasleđu naroda, bude osnov za kritiku olimpijskih igara, „olimpijska ideja“ postaje alibi za režiranje predstave u kojoj treba da se iscrpi nastojanje čoveka da stvori humani svet.

Olimpijske igre najbolje pokazuju svoju pravu prirodu kada je reč o položaju žena. Olimpijske igre, kao i sport u celini, predstavljaju institucionalnu degradaciju žena na „drugorazredna bića“. Primer degradacije žena samo pokazuje da se na igrama, kao i u „modernom sportu“ uostalom, ne radi o druženju i razvoju međuljudskih odnosa, već o obračunu između ljudi koji su svedeni na dehumanizovano (i denaturalizovano) „telo“. U tom smislu, zajedničko pojavljivanje muškaraca i žena na sportskom polju protivno je osnovnom zakonu na kome se zasniva kapitalističko društvo – „zakonu jačega“. Nastojanje žena da u takvim odnosima dožive svoju ljudsku emancipaciju neminovno vodi daljem degenerisanju njihove ženske (specifične ljudske) samosvojnosti, i ka nasilnom, sve monstruoznijem pretvaranju njihovog tela u surogat muškog tela. Postizanje „rekorda“ sve je manje izraz razvoja njihovih ljudskih moći, a sve više mera njihovog obezvređivanja i telesnog (i mentalnog) degenerisanja kao ljudskih bića. Nastojanje da se postignu rezultati koji su „privilegija“ muškaraca (svedenih na robote), samo je jedna od stranputica u borbi žena za emancipaciju.

Najodaniji branioci olimpizma će reći da su olimpijske igre, pored očiglednih nedostataka, ipak spona među narodima koju bi trebalo sačuvati i učvrstiti. Ne treba, prema tome, „sa prljavom vodom izbaciti i dete iz korita“! Po mom mišljenju, u tom koritu nikada nije ni bilo deteta. Ono je samo izgovor da bi se, u sve prljavijoj lokvi, udavila ideja budućnosti koja se zasniva na težnji da se izgradi humani svet. U tom smislu teza da je „bolja bilo kakva međunarodna saradnja“ nego svet u kome nema saradnje među narodima, proglašava, zapravo, vladajuće „međunarodne odnose“ za jedino moguće, čime se pokušava dokazati da je kapitalizam nepromenljivi i time večni poredak. Tačnije, promena je moguća, ali ne kao prevazilaženje vladajućih odnosa i vrednosti, nego kao „usavršavanje postojećeg sveta“ što se, i u slučaju olimpijskog pokreta, svodi na banalno moralisanje koje, naravno, nije sposobno da zaustavi mašineriju uništavanja ljudi, ali u dobroj meri uspeva da prikrije vladajuće tendencije razvoja u sportu i društvu, i da otupi oštricu kritike sporta i kapitalizma.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku