Uvod

U

Prvo sa čime se, u nastojanju da se upoznamo sa Kubertenovom mišlju, susrećemo je da praktično ne postoje nova izdanja njegovih dela. Deo Kubertenovih spisa, pisama i govora, objavljenih 1966.godine u redakciji Instituta Karl-Dim iz Kelna pod naslovom „The Olympic Idea“ („Olimpijska ideja“ – trojezično izdanje) – to je sve do čega sam mogao da dođem kada je reč o posleratnim izdanjima Kubertenovih dela. Ostalo su bili originali od sredine osamdesetih godina prošlog, pa do kraja tridesetih XX veka. O prigodnim knjižicama Međunarodnog olimpijskog komiteta i nacionalnih olimpijskih komiteta nema smisla govoriti, jer je reč o propagandnom materijalu koji ne nastoji da otkrije, nego da sakrije pravi sadržaj „olimpijske ideje“ Pjera de Kubertena. Kuberten je bio strastveni pisac: do početka 1966.godine Institut Karl-Dim uspeo je da sakupi naslove 226 Kubertenovih dela. Koliko mi je poznato, ni u Jugoslaviji verni, i iznad svega oduševljeni, sledbenici Kubertenovog olimpizma nisu ponudili javnosti ni jedno delo svog „duhovnog oca“. Kako je moguće da spisi ovog „velikog humaniste“, koja su bila posebno cenjena i štampana u Hitlerovoj Nemačkoj, već više od pola veka čame u tami? Zbog čega ih Kubertenovi sledbenici ne ponude sudu javnosti? Šta će sa njima izaći na videlo? Kubertenova dela su najočigledniji dokaz da olimpijski pokret (u modernom kao, uostalom, i u antičkom dobu) nema nikakve veze sa humanizmom, međunarodnom saradnjom i mirom, već da je oruđe za uspostavljanje dominacije nad „varvarskim“ narodima i nad radničkom klasom razvijenih kapitalističkih zemalja. U tom smislu, Kuberten je bio „pošteniji“ od svoje duhovne „dečice“. On nikada nije govorio „u ime radničke klase“, niti porobljenih naroda “Trećeg sveta”: on se uvek otvoreno i nedvosmisleno obraćao „kraljevima“, „prinčevima“, „gospodi“ deleći im lekcije kako da upotrebe sport da bi se što uspešnije obračunali s revolucionarnom borbom radničke klase (da obezbede „socijalni mir“ kod kuće) i slobodarskim pokretima u zemljama „Trećeg sveta“. „Simpatični čičica“ bio je preterano pričljiv i slavoljubiv. Nije bio u stanju da prikrije svoj entuzijazam za kolonijalnim osvajanjima; prezir prema radničkoj „masi“; nipodoštavajući odnos prema ženama; ljubav prema boksu i drugim borilačkim (krvavim) sportovima; mržnju prema svakome ko je pokušao da prekorači zidine kapitalističkog sveta; oduševljenje Hitlerom i fašističkim režimima… Treba razumeti „olimpijsku“ gospodu: njima stvarno nije lako sa Kubertenom. Njihova glavna delatnost u propagiranju olimpijskog pokreta i „duha olimpizma“ svodi se na to da spreče da se problematični spisi njihovog brbljivog „tate“ pojave na svetlosti dana.

Interesantno je da je Kuberten rado viđen gost kako za trpezama vladajućih vrhuški Zapada, tako i za trpezama vladajućih birokratskih vrhuški na Istoku. Na Zapadu dižu čaše u čast njegovog „humanizma“ i očuvanja „viteških“ tradicija „slobodnog sveta“; na Istoku ga slave kao „genijalnog istoričara“ koji je sport „stavio u službu radnog čoveka“. Ono što Kubertena, zapravo, čini tako popularnim na „obe strane“ je pre svega njegova ideja da se sport iskoristi kao sredstvo za kanalisanje nezadovoljstva radnika, za sterilisanje njihovog aktivističkog (kritičko-menjalačkog) potencijala i za integraciju radnika (i doslovno za njihovo „pripitomljavanje“) u vladajući poredak. U svojoj knjizi „Soziologie der Olympischen Spiele“ („Sociologija olimpijskih igara“), Urlike Prokop (Urlike Prokop) pita se odakle vladajućim ideolozima DDR-a hrabrost da Kubertena nazivaju „genijalnim istoričarem“? I stvarno, odakle njima hrabrost da u isti red stave Marksa, Engelsa, Lenjina, Rozu Luksemburg – sa čovekom koji je sa oduševljenjem pozdravio masakr pariskih komunara 1871; koji je nakon Oktobarske revolucije, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, držao vatrene govore najreakcionarnijim klanovima toga vremena, savetujući ih kako da upotrebe sport da bi se obračunali s proletarijatom; koji je, konačno, postao odani pobornik fašizma u vreme kada su fašisti na najsuroviji način likvidirali radničke vođe u koncentracionim logorima?! Njihova „hrabrost“ proističe iz straha od sopstvene radničke klase, od nagomilanog radničkog nezadovoljstva. Sport je samo jedno od sredstava vladajuće birokratske vrhuške Istoka za manipulaciju radničkom klasom – koja su dala „proverene rezultate“ na Zapadu. Pored toga, oduševljenje „olimpijskom idejom“ proističe i iz upornog nastojanja vladajućeg vrha da olimpijsku maksimu citius, altius, fortius i dalje nekritički koristi kao ideju-vodilju na putu ostvarivanja društva „materijalnog izobilja“ – po uzoru na Zapad. Isto tako, apsolutni primat države nad (radnim) čovekom i svođenje čoveka na bespogovornog izvršioca vladajuće volje, izuzetno se dobro uklapa u vladajuću ideologiju Istoka.

Što se tiče Kubertenovog duhovnog „zaleđa“, ono zahteva podrobnije istraživanje, i to pre svega u Francuskoj. Ovde prvenstveno imam u vidu Kubertenov boravak u jezuitskom koledžu Sveti Ignacije u Parizu, gde je stekao prvo obrazovanje, i njegove kasnije veze sa Bomont (Beaumont) koledžom u Engleskoj koji je pripadao jezuitima. Kubertenov militaristički duh, fanatizam, asketizam (tako stran klasi kojoj je pripadao); insistiranje na borilačkim sportovima (boksu, pre svega) kao neophodnom sastavnom delu obrazovanja; fatalističko prihvatanje „činjenice“ rata, smrti, uništenja; insistiranje na olimpijskim igrama kao religioznoj ceremoniji; nipodoštavajući odnos prema ženama – on mnogo duguje svojim prvim učiteljima i atmosferi u kojoj se uobličio njegov pogled na svet. Kada se, pored toga, ima u vidu Kubertenovo aristokratsko poreklo i nazori koje je stekao u detinjstvu, ne može nas iznenaditi njegovo fanatično propovedanje elitizma.

Urlike Prokop posvećuje, u navedenoj knjizi, dosta prostora razmatranju odnosa između (pozitivističke) filozofije Ogista Konta (Auguste Compte) i Kubertena iako, i po njenim saznanjima, Kuberten nije imao neposredne veze sa Kontom. Mislim da je, i pored toga, sasvim opravdano nastojanje Prokopove da analizira Kubertenovu misao imajući u vidu njenu „prirodnu“ pozitivističku poleđinu. To je, uostalom, bara u kojoj će se Kuberten celog života radosno brčkati. Kubertenov pozitivizam neposredno se oslanja na delo francuskog sociologa Frederika Leplea (Frédéric Le Play), po Kubertenovom tvrđenju „velikog prijatelja činjenica“ i „velikog neprijatelja teorija“. Iznoseći, na konferenciji „Société Nationale Francaise“ u Londonu (14.novembra 1887.) svoj „Program“ društvenih reformi koje je trebalo da doprinesu uspostavljanju „stabilnosti i unutrašnjeg mira“ u Francuskoj, Kuberten obećava da će njegova generacija, koja je ušla u aktivni život kada se već ugasio Lepleov „veliki um“ – „slediti svetli put koji je on označio na svom prelasku preko ovog (devetnaestog, prim.aut.) olujnog veka“. (61) Leple je, bez sumnje, značajno uticao na Kubertenov (racionalni) odnos prema porodici, državi, društvenim odnosima… Kuberten će prihvatiti, kada je reč o odnosu prema radničkoj klasi, Lepleovu paternalističku koncepciju. Naravno, samo kada je reč o „čestitim radnicima“. Za revolucionarni proletarijat Kuberten ima druge, Tjerove i Hitlerove metode.

Što se tiče Kubertenovog pedagoškog koncepta, on je rezultat njegovog nastojanja da primeni (u Francuskoj) i razvije (na svetskom prostoru) vaspitne principe engleskog pedagoga Tomasa Arnolda (Thomas Arnold), o kome će kasnije biti više reči. Vidan je i uticaj opata (jezuite) Didona, od koga će Kuberten preuzeti maksimu citius, altius, fortius – koja je bila ispisana na ulaznim vratima škole u kojoj je Didon predavao. Isto tako, Kuberten će od njega preuzeti poznati „pedagoški“ princip, da „momci koji uče da komanduju na utakmicama uče da komanduju Indijcima“ – koju je izrekao nakon posete koledžu Iton (Eton) u Engleskoj. Nije teško pogoditi kome je ova poruka bila upućena. Kuberten se, u svojim spisima, poziva i na engleskog filozofa Herberta Spensera (Herbert Spencer), na francuske političare Žila Simona (Jules Simon), Adolfa Tjera (Adolph Thiers), Žila Favra (Jules Fabvre)… Može se bez preterivanja reći da su na formiranje Kubertenove misli presudno uticali najreakcionarniji umovi njegovog vremena. Kuberten će do kraja života inspiraciju za svoj nadahnuti „olimpizam“ pronalaziti u najkonzervativnijim ideologijama i političkim pokretima. Njegovo oduševljenje fašizmom samo ukazuje na kontinuitet njegove misli. Jedno je sigurno: Kubertenu se ne može zameriti da nije delao shodno filozofiji koju je propovedao. Čitav njegov „olimpijski“ život predstavlja doslednu borbu za učvršćivanje temelja kapitalističkog poretka.

Kada je reč o uticaju antičkog vremena na formiranje Kubertenovog pogleda na sport, i posebno na olimpijske igre, on je nesumnjiv, iako ne i presudan. Kuberten je odnos prema antici (idealizovanu sliku antičkog društva) stavio u okvire svog pragmatičnog političkog koncepta, i na taj način bitno osiromašio predstavu o antičkom sportu do koje se već došlo (radovi Gardinera i drugih helenista). U stvari, Kuberten ni o čemu nije imao sistematično znanje. Njegova dela puna su euforičnih verbalnih bravura kojima on pokušava da zaseni čitaoca i da ga na taj način pridobije za svoje ideje. Ona su daleko od naučne, filozofske ili umetničke ozbiljnosti. Kuberten upućuje svoje reči istomišljenicima koje je trebalo fanatizovati i pokrenuti u borbu. One ne otvaraju mogućnost za dijalog, što znači za kritičku (racionalnu) proveru. Kubertenov način izlaganja samo je oblik u kome se pojavljuje njegova fanatizovana svest usmerena na akciju, i to onih ljudi koji ne postavljaju pitanja, već izvršavaju ono što se od njih zahteva. U svojoj biti, njegovi govori (kao i spisi) nisu ništa drugo nego propovedi kojima se moderni „krstaši“ (buržoazija) pozivaju u „sveti pohod“ protiv naroda “Trećeg sveta”, revolucionarnog proletarijata, pokreta za emancipaciju žena – i u odbranu vladajućih odnosa i vrednosti kapitalizma.

Tematsko polje koje Kubertenova dela obuhvataju neprestano se pojavljuje kao izazov umu da ide dalje od zadate teme. Povremeno sam se upuštao u sitne „čarke“ s pitanjima čija kompleksnost daleko prevazilazi misaone domete ovog rada. Nažalost, Kubertenova neiventivna razmatranja, njegovi jednostrani i naivni zaključci, saopšteni na način kao da se radi o najvišim duhovnim ostvarenjima, više iritiraju čoveka nego što ga potstiču na stvaralački napor. Želeli mi to ili ne, razotkrivanje te nakinđurene sirovosti predstavlja prvi i nužni korak u razotkrivanju čitavog mehanizma manipulacije koji se krije u poleđini ideje modernog „olimpizma“ i sporta.

Što se tiče prevoda, poseban problem je bio što se često radilo o prevodu prevoda, koji nije uvek imao razumevanje za Kubertenove verbalne finese. Potrebno je, u svakom slučaju, uložiti mnogo stručniji i sistematičniji napor koji će čitaocu pružiti mogućnost da se upozna ako ne sa celokupnim Kubertenovim delom, onda bar sa njegovim najznačajnijim spisima. Bila bi to lepa prilika za olimpijsku gospodu da se oduže svom „olimpijskom tati“ koji im je ostavio tako bogato olimpijsko nasleđe.

Ovaj rad napisan je u Trondhajmu (Trondheim), u Norveškoj, i ne bi bio moguć bez saradnje koju sam uspostavio sa Univerzitetskom bibliotekom. Preko nje sam, bez ikakvih preduslova, naručivao knjige iz čitave Evrope – tako sam jedino i mogao da dođem do Kubertenovih dela. Iako je to redovni oblik njihove delatnosti, koristim priliku da se tim ljudima zahvalim na pomoći.

 

Beograd, maja 1992. 

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku