Tagмаркс

Основне идеје које пружају могућност човечанству да опстане и створи хумани свет су: непосредна демократија; производња која служи задовољавању истинских људских потреба; радикално скраћење радног времена; развој ства- ралачког бића човека; развој међуљудских односа; и успостављање оплемењујућег односа према природи. Наведене идеје саставни су део модерне визионарске мисли, а оно што чини њихов конкретни квалитет данас је то, што се појављују у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције, што значи у односу према све реалнијој могућности уништења света. Оне више нису само слободарски изазов, већ су постале егзистенцијални императив.

Уколико се пође од Марксовог схватања историје, да ли Октобарска револуција има историјску легитимност? По Марксу, није свака егзистенцијална криза капитализма историјска претпоставка за социјалистичку револуцију, већ само она која се заснива на томе да су производни (својински) односи постали кочница за развој производних снага и да су се противуречности капитализма развиле до краја. Друштвени услови су нужан, али не и довољан услов за револуцију. Тек када су створени одговарајући историјски услови социјалистичка револуција је могућа. По Марксу, евентуална социјалистичка револуција у царској Русији имала би историјску легитимност уколико би била искра која ће упалити ватру социјалистичке револуције у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе. Другим речима, тек под утицајем еманципаторског наслеђа најразвијенијих капиталистичких земаља, које би у социјалистичкој револуцији дошло до свог пуног израза, револуција у неразвијеним капиталистичким земљама могла би да поприми карактер социјалистичке револуције.

Имајући у виду Марксово схватање социјалистичке револуције, у царској Русији 1917. нису постојали историјски услови за социјалистичку револуцију, већ су постојали историјски услови за грађанску и анти-колонијалну револуцију, као и друштвени услови за радничку и сељачку побуну. У царској Русији егзистенцијална криза није настала зато што су производни односи постали кочница за развој производних снага, већ пре свега због рата. Уместо да су се противуречности капитализма развиле до краја на основу економске кризе капитализма која је условљена заустављањем развоја производних снага, оне су се развиле на основу опште друштвене кризе створене ратом. Рат, као најпогубнији облик класног угњетавања радника и сељака од стране капиталиста, условио је да се класни сукоб до те мере заоштри да се претворио у класни рат. Погибија милиона радника и сељака, порази на фронту, немаштина и масовно умирање од глади створили су такву егзистенцијалну кризу која је условила општу побуну сељака и радника коју су бољшевици усмерили ка револуционарним променама. У царској Русији, захваћеној вихором Првог светског рата, нису постојали историјски услови, али су постојали егзистенцијални и на тој основи политички услови за социјалистичку револуцију.

Нису бољшевици срушили руско царство. Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица. Пораз у рату са Јапаном, као и грађанска револуција из 1905. године, коју су Романови угушили у крви, наговестили су пропаст царске Русије до које је дошло у Првом светском рату и грађанској Фебруарској револуцији из 1917. године. Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Уколико се има у виду да је за Маркса најважнији критеријум за одређивање историјске легитимности одређеног поретка то да ли он омогућава развој производних снага, онда Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. У царској Русији није постојао аутономни развој капитализма. Царска Русијабила је колонија Запада и њен економски развој био је подређен економској експанзији Запада. Анти-колонијални карактер Октобарске револуције имао је судбински  значај јер је омогућио самостални развој СССР-а и тиме развој школства, науке, привреде, војне индустрије… На тој основи Совјетски Савез је од заостале аграрне земље убрзо постао развијена индустријска земља. Ослањајући се искључиво на сопствене снаге и у потпуној економској изолацији, СССР је 20 година након Октобарске револуције постао прва научна и друга економска сила света, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) најјача војна сила на свету која је уништила преко 75% војних ефектива нацистичке Немачке и заузела Берлин.

У светлу постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком, Октобарска револуција добија нову димензију. Уколико се историјски развој човечанства сагледава у егзистенцијалном контексту, и уколико се има у виду да се развој капитализма заснива на уништењу природе и читавих народа, Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. Њен најважнији квалитет је у томе, што је укинула капитализам и на тај начин колонијалну доминацију најразвијенијих капиталистичких сила над Русијом и спречила да се у Русији, као и у другим земљама у којима је под њеним утицајем дошло до радничких револуција, противуречности капитализма као екоцидног и геноцидног поретка развију до краја, а то значи да капитализам уништи природну животну средину у Русији и народе који су у њему живели. Да није било Октобарске револуцијеи да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку. Хитлеров Drangnach Оsten само је наставак геноцидног похода капиталистичког Запада на Исток који је започео у другој половини 19. века у време индустријске револуције у Немачкој и у Првом светском рату, и наставио се поводом избијања Октобарске револуције. Интервенционистичке трупе са Запада нису „бранили“ руско царство, већ је обрачун с бољшевицима био изговор капиталистичком Западу да се обрачуна са стваралачким потенцијалима руског народа (у том контексту с руском грађанском класом) с циљем да се спречи да Русија постане сила која ће бити у стању да се супротстави Западу у борби за доминацију на светском простору. У крајњем, интервенционистичке државе нису настојале да сачувају руску државу, већ да је поделе на протекторате, као што су то учинили са Кином, у арапском свету, Африци, Јужној Америци и на Балкану. Однос Запада према Русији заснивао се на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, што значи да је имао екоцидно-геноцидну природу. Тако је и данас. Запад подржава само оне политичке снаге у Русији које настоје да Русију претворе у колонију најмоћнијих капиталистичких корпорација Запада које теже уништењу биолошких, стваралачких и слободарских потенцијала руског народа.

Што се тиче хуманистичке легитимности Октобарске револуције, она је омогућила бесплатно образовање за све, што је довело до искорењивања неписмености која је у царској Русији износила преко 80% становништва; општу и бесплатну здравствену заштиту; пуну запосленост, осмочасовно радно време и хуманизовање радних услова; подједнако вредновање рада мушкараца и жена (што ни данас не постоји у најразвијенијим капиталистичким земљама); стицање права гласа и других политичких права од стране жена; обезбеђивање бесплатног становања… Оно што је најважније, укинут је рад деце која су у царској Русији, као и на Западу, радила и 14 сати дневно. У току индустријализације Енглеске, САД, Француске, царске Русије и других капиталистичких земаља у фабрикама и рудницима од исцрпљености, болести и глади умрло је на десетине милиона деце. Што се тиче хуманистичке легитимности грађанских револуција, Французи и данас славе Француску грађанску револуцију иако је у њој процентуално гледано погинуо далеко већи број грађана него у Октобарској револуцији, с тим да је преко 36 000 припадника аристократских породица убијено тако, што им је јавно одсечена глава гиљотином! Шта је са Првим светским ратом, који су изазвали капиталисти да би „превазишли“ економску кризу капитализма, у коме је погинуло преко 20 милиона радника и сељака и још толико било рањено; у коме су од глади и болести умрли милиони деце, а као непосредна последица рата избила је „шпанска грозница“ која је у Европи прузроковала смрт преко 20 милиона људи? Зар то није злочин капиталиста? Октобарска револуција имала је хуманистичку природу и по томе, што је извукла руски народ из кланице Првог светског рата и спречила погибију милиона људи.

Прочитај текст до краја»

Једна од најважнијих идеја из Манифеста комунистичке партије коју је савремени капитализма довео у питање је да је капитализам „револуционарни“поредак и да је, сходно томе, буржоазија „револуционарна“ класа. По Марксу, основни историјски „задатак“ буржоазије је да омогући да човек овлада природним законима и на тај начин се ослободи зависности од природе и исцрпљујућег телесног рада да би могао да развије своје универзалне стваралачке моћи. „Револуционарна улога“ буржоазије састоји се у томе, да створи услове за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). То је основни разлог што је Маркс дао прворазредни значај развоју производних снага. Истовремено, буржоазија је експлоататорска класа која постаје реакционарна у тренутку када капиталистичка приватна својина постане препрека за развој производних снага. Тада долази време за социјалистичку револуцију.

За Маркса, однос између буржоазије и пролетаријата има дијалектички карактер. Буржоазија производи пролетаријат као свој антипод: природа буржоазије условљава природу пролетаријата. По Марксу, револуционарни карактер капитализма, што пре свега значи укидање зависности човека од природе на темељу капиталистичког развоја производних снага, пружа могућност радницима за револуционарни преображај друштва. Савладане силе природе отварају могућност да се успостави такав начин рада са којим ће човек реализовати своје стваралачке моћи, и такав друштвени поредак у коме ће бити укинути односи експлоатације човека од стране човека. По Марксу, најважнији задатак радничке класе је да ослободи човечанство од нељудских услова живота и у том контексту од класног поретка. Томе одговара Марксов „категорички императив“: „да се сруше сви односи у којима је човек понижено, угњетено, напуштено, презрено биће…“. Марксу Светој породици пише: „Кад социјалистички писци приписују пролетаријату ову свјетско-повијесну улогу, онда то не бива нипошто зато … што они пролетере сматрају боговима. Напротив је обрнуто. Будући да је апстрахирање од сваке људскости, чак од привида људскости, практички довршено у формираном пролетаријату, будући да су у животним увјетима пролетаријата сви животни увјети данашњег друштва сажети у свом најнељудскијем врхунцу, будући да је човјек у њему (у пролетаријату, оп.пр.) изгубио самог себе, али истовремено не само стекао теоријску свијест овога губитка него је и непосредно принуђен на побуну против ове нељудскости, принуђен невољом – практичким изразом нужности – која се више не да отклонити ни уљепшати, и која је апсолутна императивна – зато пролетаријат може и мора ослободити самога себе. Он међутим не може ослободити самога себе а да не укине своје властите животне увјете. Али он не може укинути своје властите животне увјете а да не укине све нељудске животне увјете данашњег друштва који су сажети у његовој ситуацији.“ (26)

Маркс указује на „друштвене“ и „историјске узроке“ који доводе до покретања радника у борбу против капитализма. Ради се, пре свега, о непосредној егзистенцијалној (економској) угрожености радника, беспоштедној експлоатацији, нељудским условима рада и становања који угрожавају здравље радника, понижавању које непрестано доживљавају… Еколошки услови не спадају у „животне услове“ пролетаријата. Он неће бити „повијесно принуђен“ да спречи уништење живота на планети и спасе човечанство од уништења. Да је Маркс у капитализму видео поредак који уништава природу и човека као људско и природно биће, онда би за њега свест о потреби очувања живота на планети био основ за уобличење класне свести радника и путоказ у борби против капитализма. Маркс не помиње деструктивни однос капитализма према природи као могући услов социјалистичке револуције. Његов став да је капитализам „револуционарни поредак“ са којим се завршава „праисторија“ човечанства и стварају „материјални услови“ за ново друштво (као и Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“) указује на његов однос према капитализму. Марксов „категорички императив“, који је основ за формирање класне (само)свести радника и као такав је највише политичко начело, не упућује на екоцидну природу капитализма и не настоји да развије код радника еманциповану (борбену) еколошку свест. Маркс је лишио класну свест радништва најважнијег: да је капитализам деструктивни поредак и да класна доминација капиталиста има екоцидни карактер. По Марксу, капитализам долази до свог краја пре свега изазивањем економске кризе која се заснива на томе да су производни односи (приватна својина) постали кочница за развој производних снага, а не развојем процеса који уништавају природу и човека. Његова (потенцијално) деструктивна природа није полазиште у борби против капитализма јер само оно што непосредно угрожава опстанак човека претставља моћ која га покреће у борбу. У оваквим Марксовим ставовима доминира политички реализам. Међутим, и Марксово указивање на пустошење земљишта од стране капитализма, са чим се доводи у питање опстанак будућих генерација  (човечанства), намеће закључак да радници не треба да „чекају“ да производне снаге дођу у сукоб с производним (својинским) односима, већ да све драматичније уништавање природе треба да их покрене у одлучну борбу против капитализма.

Развој капитализма као екоцидног поретка условљава не само све веће раслојавање по богатству, већ по могућностима да се човек заштити од све погубнијих климатских промена, од загађене хране, воде, ваздуха… Одавно је успостављена класна подела друштва на основу положаја у односу према природним условима егзистенције и могућности заштите од последица уништавања природе. Њу највише осећају они који су на дну друштвене лествице и на маргинама „глобализма“. Радници и њихова деца су ти који најнепосредније доживљавају како економску кризу капитализма, тако и еколошко пропадање планете. Маркс у Раним радовима указује на то да су загађена вода и ваздух постали начин егзистенције радника, али је ту реч о непосредној егзистенцији радника у фабрикама и рудницима, као и у становима који су изграђени непосредно поред индустријских погона и рудника, а не о еколошком пауперизму који има глобалне размере и који се заснива на уништавању природе као животворне целине и на стварању техничког света. Капитализам све интензивније уништава живот и истовремено ствара техничка средства са којима омогућава капиталистима и грађанској класи, као најважнијем ослонцу „потрошачког друштва“, да обезбеде себи вештачке животне услове и на тај начин (привремено) избегну да непосредно доживе све разорније последице уништавања природе. Поред тога, они имају привилегију да конзумирају храну и воду које нису загађени у оној мери у којој је загађена храна и вода коју конзумирају „масе“; да се селе са једног на друго „ексклузивно“ место када им то одговара; да користе посебне лекове и медицинске третмане; да мењају органе по потреби; да обезбеде „бесмртност“ тако што ће њихови лешеви бити замрзнути док не буду створена таква техничка средства која могу да их „оживе“ и тсл. Марксов став да радници у борби против капитализма „нема шта да изгубе осим својих ланаца, а да могу да добију све“ указује на егзистенцијалну огољеност радника. У „потрошачком друштву“ радници могу да изгубе дегенеришући и деструктивни потрошачки стандард, а тиме улогу деструктора коју им је капитализам наметнуо. Радници треба да се боре против капитализма зато што могу да изгубе оно најважније: свет у коме је живот могућ и у том контексту свој живот, као и живот своје деце, својих другова, свог народа, човечанства…Радничка класа не може више да буде само слободарска, већ мора да постане животворна класа. Постајање човека тотализујућим слободарско-животворним бићем једини је могући егзистенцијални и есенцијални одговор на деструктивну капиталистичку тотализацију света. Животворност треба да постане смисао револуционарне праксе. То је оно што условљава природу савремене социјалистичке револуције. Она се не појављује само у есенцијалној, већ пре свега у егзистенцијалној сфери.

Маркс у Манифесту комунистичке партије пише о могућој „пропасти класа“ као крајњем резултату сукоба између капиталиста и радника. Да ли то значи да постоји могућност међусобног истребљења класа и пада човечанства у „дуги период варваризма“ (Маркс)? И овде се види да Маркс не увиђа деструктивне потенцијале капитализма. Природа капиталистичке класе условљена је природом капитализа као тоталитарног деструктивног поретка. Имајући то у виду, свака историјска аналогија са савременом пропашћу класа је непримерена. Из варваризма проистекла је цивилизација, док капиталистички условљени варваризам доводи у питање опстанак живот на Земљи.Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Криза данашњег света истовремено је криза пролетаријата као револуционарног субјекта. Полазећи од стања у коме се налази радничка класа у најразвијенијим капиталистичким државама света, идеолози капитализма настоје да „редефинишу“ природу радничке класе тако што је лишавају класне, што у савременим условима значи не само слободарске, већ и егзистенцијалне самосвести. Конформистичко понашање великог дела радничке класе у развијеним капиталистичким друштвима није последица „нестанка радничке класе“, већ је последица интеграције радништва у капитализам на нивоу радно-потрошачке „масе“ и систематског обрачуна буржоазије с класним организовањем, класном борбом и класном самосвешћу радника. Конформизам радника није процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер, већ је последица класне доминације буржоазије. Да се не ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак, већ о привременом стању, говори то што капиталисти по сваку цену настоје да задрже раднике под идеолошким „стакленим звоном“ капитализма – истовремено настојећи да се обрачунају са социјалистичком (комунистичком) мишљу која позива у борбу против капитализма и која пружа могућност за стварање хуманог света. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да прикрије оно што је најважније: страх од радника као потенцијално револуционарног субјекта била је и остала најважнија одредница капиталистичке политичке праксе.

Што се тиче савременог радничког покрета, интересантна је тврдња ФредерикаЏејмсона да Марксов Капитал „није књига о радништву, већ о незапослености. На свом врхунцу, Капитал показује како капитализам производи тзв. резервну армију незапослених, како сама његова структура производи незапосленост. Мислим да тој димензији Капитала није посвећено довољно пажње, а да је она за нас данас од изузетне важности. Она је у вези са технологијом, улагањем у технологију која смањује број запослених и то је један од лекција Капитала коју треба да научимо. Данас, када је раднички покрет ослабио, кључно питање није како организовати раднике, већ како организовати незапослене – ту се крије могућност глобалне промене.“  (27) Одавно су капиталисти успели да поделе раднике на „плаве“ и „беле“ крагне и да од других направе „савезника“ у борби за опстанак капитализма. Џејмсонова концепција омогућава да се успоставе нове поделе међу радницима – на „незапослене“ и „запослене“, од чега ће користи имати само капиталисти. Истинско класно организовање радника подразумева њихово заједничко организовање независно од тога да ли имају или немају посао. Поред тога, они који су запослени немају загарантован посао: егзистенцијална неизвесност је оно што погађа све раднике. Они су сведени на робу на тржишту рада и то је оно што одређује њихов конкретни друштвени положај и егзистенцију. Иначе, ни код Џејмсона нема речи о екоцидном карактеру капитализма и сходно томе свести о императиву борбе за опстанак живота на планети као најважнијем сегменту класне свести радништва. Џејмсон тврди да “сама структура капитализма производи решења за проблеме на које наилази и која онда стварају нове проблеме које опет треба решити, а што је део самог динамичног кретања капитализма“. (28) Ова теза има конкретни историјски смисао само уколико се пође од тога да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Тенденције развоја савременог света указују на то да капитализам може да „реши“ проблеме које ствара само укидањем елементарних људских и грађанских права, пре свега права на живот. Теорија о „златној милијарди“, по којој треба уништити највећи део човечанства да би преживело „елитно“ станивништво најразвијенијих капиталистичких земаља, указује на то како „структура капитализма производи решења“ за проблеме које ствара. „Динамично кретање капитализма“ претставља, заправо, динамику капиталистичког уништавања живота на Земљи.

Израз „потлачени“, (као и „мноштво“/Негри, „мали човек“/Рајх, „прекаријат“/Стендинг и тсл.) разводњава појам радничке класе, као и појам класне самосвести, класног организовања, класне борбе и социјалистичке револуције. Сами ти изрази последица су дегенерисања класне свести пролетаријата и настојања да се радничка класа прилагоди савременом капитализму. Маркузеова, као и Адорнова и Хоркхајмерова, теорија типичан је пример како критика капитализма без радничке класе губи конкретни историјски и политички, а то значи мењалачки потенцијал, и постаје политички стерилна теорија. То што је све мање индустријског („класичног“) пролетаријата не мења суштину класа и класне борбе, већ само облике борбе за стицање и развој класне самосвести радника, као и облике борбе против капитализма. Десничарска пропаганда упорно настоји да укине изразе „капиталисти“ и „радници“ (уместо њих јавности су наметнути изрази „послодавци“ и „послопримци“) да би уништила класну самосвест радника и на тај начин обезглавила једину потенцијалну снагу која може да укине капитализам и створи хумани свет. Израз „потлачени“ близак је изразу „презрени“ из „Интернационале“ и појављује се код Маркса и марксистичких теоретичара – с тим што су они свесни суштинске разлике између појмова „потлачени“ и „радничка класа“. Израз „потлачени“ има историјско и политичко оправдање једино уколико је радничка класа централна и обједињавајућа категорија. Поред тога, инсистирање на „радничкој класи“ истовремено је инсистирање на еманципаторском наслеђу радничких устанака и револуција, што има прворазредни значај за развој историјске самосвести радних људи без које нема истинске социјалистичке револуције. „Мноштво“, „прекаријат“ и сл. претстављају изразе са којима радничка класа бива лишена историјске (само)свести и револуционарног наслеђа. Крвави барјак слободе понели су чикашки радници, а не „потлачени“. Исто је са Хајнеовим „шлеским ткачем“ и Марковићевим „радеником“.

Питање радничке класе је централно питање Марксове дијалектике историје јер се она заснива на раду као основном начину на који човек обезбеђује егзистенцију, ослобађа се зависности од природе и развија своје стваралачке моћи. Другим речима, радничка класа је специфична групација потлачених и као таква је конкретни историјски антипод капиталистичкој класи. Она је та која својим радом ствара друштвено богатство и на тај начин стиче способност да овлада средствима за производњу и управља друштвеним животом. Проглашење студената, жена, имиграната и других обесправљених потенцијалним субјектом социјалистичке револуције није само „техничко питање“, већ оно битно мења Марксово схватање револуције.Радничка класа, по Марксу, не упада на политичку сцену капитализма. Њу ствара капитализам као своју супротност и она постаје од класе по себи класа за себе на темељу развоја производних снага и дуге и тешке историјске борбе за радничка, грађанска и људска права. У току те борбе она је стекла способност да испуни свој историјски задатак: да укине капитализам и ослободи човечанство од угњетавања тако што ће узети у своје руке управљање читавим процесом друштвене репродукције. Није случајно што Маркс у најразвијеним капиталистичким друштвима види аутентични и једино могући простор истинске социјалистичке револуције.

Превиђајући да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак, Маркс је превидео могућностбиолошког уништења европских народа од стране капитализма, што значи изумирање европске радничке класе која је носилац еманципаторског наслеђа грађанског друштва и постајање имиграната, који нису учествовали у борби за стварање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све бројнијим делом европске радничке класе. Капитализам не ствара од имигрантске радничке популације само конкурентску радну снагу домаћим радницима већ, уништавајући репродуктивну способност европских народа, егзистенцијалног непријатеља. Европски капитализам учинио је оно што није пошло за руком ни турској империји у време њене највеће експанзије: да десеткује европске народе и да доведе до тога да муслиманска популација постане најекспанзивнија биолошка снага на европском простору, а ислам најекспанзивнија идеологија. Уместо да је развој еманципаторске и на тој основи визионарске свести одговор на све дубљу еколошку, економску и опште-друштвену кризу коју ствара капитализам, одговор је развој фашизоидне свести, с једне, и религиозне свести која има апокалиптичку природу, с друге стране. Хитлеров фашизам заснивао се на биолошкој експанзији Немаца. Савремени фашизам заснива се на биолошком пропадању европских народа.

За Маркса, однос радника према природи посредован је падом профитне стопе и надница, што значи његовим економским сиромашењем које проистиче из саме природе капиталистичког начина производње и које је неминовно. Маркс у Економско-филозофским рукописима тврди да „радник постаје све сиромашнији што више богатства произведе“, односно, да „радник постаје све јефтинија роба што више робе производи“. У развијеном капитализму повећање куповне моћи радника постало је conditio sine qua non опстанка капитализма. Не економско сиромашење пролетаријата, већ партиципација пролетаријата у развоју „потрошачког друштва“ претставља једну од најважнијих особености савременог капитализма. „Потрошачко друштво“ претставља начин решавања кризе хиперпродукције увлачењем радника у сферу деструктивне репродукције капитала. Претварање радничке класе у припаднике „средње класе“ путем развоја потрошачког стандарда, заправо је начин на који је капитализам увлачи раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући их у саучеснике у уништавању природе и човечанства. Радници нису интегрисани у капитализам путем партиципације у власништву над средствима за производњу, већ тако што су укључени у деструктивни механизам капиталистичке производње и деструктивни потрошачки механизам. Претварање радника у „потрошача“ претставља једну од најпогубнијих карактеристика савременог капитализма која је довела у питање Марксову пројекцију будућности капитализма и идеју социјалистичке револуције. Највећи део радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља постао је део генерације проклетих која је у тој мери осакатила природу, да је питање да ли ће човечанство поново моћи да успостави глобалну еколошку равнотежу без које је осуђено на пропаст.

По Марксу, радници својим радом стварају друштвено богатство и то им даје морално право да се боре против владајућег поретка који се заснива на њиховој експлоатацији. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да није више рад као стваралац друштвеног богатства основ за одређивање класног бића радника и њиховог друштвеног положаја, већ је то капиталистички рад који је постао уништење природе и човека. Радници обезбеђују своју непосредну егзистенцију, у виду најамнина, тако што уништавају основе на којима се заснива опстанак човечанства. Сама производња постала је уништавање природе и човека, а од радника створен је потрошач који уништавањем робе ствара нови простор на тржишту и убрзава процес оплодње капитала. То је оно што чини политичку суштину „потрошачког друштва“: преображај радника од потенцијално револуционарне у деструктивну снагу. Човек радом не повећава вероватноћу преживљавања човечанства и не проширује хоризонте слободе, већ производи капитализам, што значи производи уништење живота. То што су радници из егзистенцијалне нужде приморани да буду најамници капиталиста не лишава их одговорности за саучествовање у уништавању света. Без борбе против капитализма, борба за обезбеђивање радног места и за веће плате заправо је борба за уништење света.

„Реалистична“ политичка платформа не заснива се на томе шта треба, већ  шта може да покрене раднике у борбу против капитализма. А то је непосредна егзистенцијална угроженост. У томе лежи највећа опасност за опстанак човечанства, јер капитализам ствара техничка средства са којима ублажава дејство еколошких промена на човека, дегенерише га и увлачи у своју животну и вредносну орбиту и тако га спречава да се непосредно сучељи с погубним последицама развоја капитализма. Истовремено, капитализам путем „социјалне државе“, потрошачким начином живота, индустријом забаве… – посредује између човека и света и маргинализује деструктивне процесе. Човек ће непосредно и у потпуности осетити последице капиталистичког уништавања природе онда, када више неће моћи да спречи пропаст живота на Земљи.

Да је у време настанка и политичког освешћивања европске радничке класе схватање да је капитализам деструктивни поредак постало саставни део класне свести радника, да ли би модерна историја имала другачији ток? Да ли би капитализам, у том случају, успео да интегрише раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту тако, што је од њих створио средство за уништење природе и човечанства?

У марксистичкој мисли 20. века доминира глорификовање развоја производних снага као моторне снаге прогреса. Инсистира се на продуктивистичком принципу и то не само због Марксовог (пре)наглашавања значаја развоја производних снага, већ и због неразвијености производних снага у земљама у којима је избила социјалистичка револуција.

По Марксу, развој производних снага има прогресивни карактер. Он обезбеђује развој друштва у егзистенцијалном, и ствара могућност за развој друштва у есенцијалном смислу. Развој производних снага не претставља само квантитативно увећавање друштвеног богатства, већ квалитетне (историјске) промене које подразумевају повећавање слободе од природне стихије, могућност ослобађања од принудног рада (у том контексту ослобађање и развој чула, развој стваралачких моћи човека, истинске друштвености, визионарске свести….) као и од експлоататорских (класних) односа који су условљени степеном развоја производних снага. Овладавање природом подразумева, по Марксу, стварање могућности за овладавање свеукупном друштвеном егзистенцијом од стране радника као еманципованих друштвених бића. Оно што чини специфичност капитализма, у односу према претходним историјским порецима, је да он у тој мери и на тај начин развија производне снаге, да ствара могућност да човечанство коначно овлада природном стихијом. Овладавање природним законима води ка укидању отуђености природе од човека, њеном хуманизовању и постајању човека еманципованим природним бићем. Маркс указује на пустошећи начин на који се капитализам односи према земљишту, али из тога не извлачи закључак да је капитализам по својој природи деструктивни поредак. Маркс сматра да капиталистички начин развоја производних снага не уништава природу, већ да ослобађа човека од робовања природи и на тај начин  повећава извесност људског опстанка. „Скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) подразумева скок из неизвесне у извесну егзистенцију. Код Маркса је успостављено јединство егзистенцијалне (опстанак) и есенцијалне сфере (слобода). Егзистенцијална извесност основни је услов слободе, а слобода је основни услов егзистенцијалне извесности. Карактер зависности човека од природе условљава и однос човека према човеку. Ако нема слободе од природне стихије, нема ни слободе од угњетавања. Истовремено, овладавање природним законима омогућава „размену материја са природом“ (Маркс), што значи прераду природе са којом се обезбеђују добра која омогућавају човеку да стекне средства за живот и да превлада ограничења која има као природно биће. Развојем производних снага редукује се телесни рад и тиме се стварају могућности да се тело ослободи таквих активности које га деформишу и онемогућавају да оплемени чула и оживотвори своје играчко биће.

Развој производних снага појављује се код Маркса као процес sui generis и истовремено као процес чији је карактер условљен природом одређене епохе. У првом случају развој производних снага има апстрактни; у другом случају има конкретно-епохални карактер. У Марксовим расправама уочава се настојање да се одвоји развој производних снага од капиталистичке експлоатације природе, што значи да се осамостали развој производних снага и на тај начин сачува њихов еманципаторски потенцијал од самог капитализма. Истовремено, будући да не поима капитализам као тоталитарни деструктивни поредак, Маркс не доводи у питање легитимност капиталистичког развоја производних снага. Он „превиђа“ Фуријеово упозорење о екоцидној природи капиталистичког прогреса и развоју производних снага даје апсолутну димензију. Не укидање капиталистичког развоја производних снага, који има погубно дејство на природу и човека, већ ослобађање човека од природног детерминизма путем капиталистичког развоја производних снага претставља, по Марксу, најважнији услов за „скок из царства нужности у царство слободе“. Развој производних снага по себи подразумева повећавање извесности људског опстанка и отварање простора слободе. Отуда капитализам има историјску легитимност све дотле док развија производне снаге. Он може да буде доведен у питање тек онда, када производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Тада настају историјски услови за социјалистичку револуцију.

По Марксу, у капитализму силе природе отуђују се, у виду технике, од саме природе, али нису сучељене с животом – нису постали оруђе деструкције, већ су постале средство капитала за прекомерно израбљивање земљишта и радника. Развој производних снага односи се на овладавање природним (механичким) законима путем науке и технике, а не на успостављање контроле над природом као еколошком (животворном) целином. Маркс је подредио дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје и пренебрегао специфичност капиталистичког развоја производних снага који не доводи само до овладавања човеком од стране капитала и отуђења човека од природе, већ и до уништења живота. Из тога следи да однос човека према себи, другим људима и природи није посредован само “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина производње. На капиталистички начин савладане силе природе отуђене су од природе и човека тако што су постале деструктивна моћ. Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину. Он доводи до таквог „кружења материје“ у коме се органска претвара у неорганску материју и на тај начин се укида природност природе и она претвара у технички простор. Капитализам доводи до све беспоштеднијег сукоба између човека, као највишег облика у развоју материје, и природе, која је „анорганско тело“ човека – као и до сукоба човека са својим органским телом (рекордоманија, пластичне операције, исхрана…). Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе, већ се дегенерише постајући оруђе капитала за уништавање света. Капиталистичко овладавање природним силама не повећава извесност опстанка човечанства, већ повећава извесност његовог уништења. У том контексту добија прави (егзистенцијални) смисао Хоркхајмерово и Адорново упозорење из Дијалектике просветитељства, да је „стални прогрес стално назадовање“, као и указивање на „проклетство прогреса“.

Треба правити разлику између развоја производних снага у истинском, и развоја производних снага у техничком смислу. Истински развој производних снага усмерен је на задовољавање аутентичних људских потреба и заснива се на развоју универзалних стваралачких способности човека као слободарског бића и на оплемењивању природе, док је технички развој производних снага усмерен на стицање профита и заснива се на инструментализовању стваралачких моћи човека као најамника капитала и на уништавању природе. Упркос томе што не увиђа да је капитализам деструктивни поредак, Марксова мисао пружа могућност да се дође до појма истинског прогреса и успостави критичка дистанца према капиталистичком развоју производних снага: само онај развој производних снага има историјску легитимност који доводи до ослобађања човека зависности од природе, а не онај који је уништава и на тај начин повећава зависност човека од природе. У том контексту, Маркс прави разлику између овладавања природним законима ради ослобађања човека од природне стихије, као и такве прераде земљишта са којом се задовољавају основне људске потребе – и овладавања природним законима на такав начин и са таквим циљем да се овлада природом и земљиште претвори у економски простор, при чему ће бити лишено природне родности. Када говори о прогресу Маркс, заправо, има у виду не само ослобађање човека од природне стихије, већ и ослобађање човека од израбљивања (класног поретка) и ослобађање његових универзалних стваралачких моћи. То су, по Марксу, три услова историјски легитимног прогреса који су и сами исторични, што значи да добијају конкретни смисао у контексту конкретних историјских промена. У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.

Маркузе указује на потребу да се направи разлика између производних снага као оруђа експлоатације и као оруђа пацификације и у том контексту критикује Маркса. Расправљајући у Мерилима времена о „феминистичком социјализму“, Маркузе пише: „Говорио сам о нужној модификацији појма социјализма, јер верујем да у Марксовом концепту социјализма постоји остатак, елементи, чији утицај се и даље осећа, принципа учинка и његових вредности. Ове елементе видим, на пример, у наглашавању све ефективнијег развијања производних снага, све продуктивнијег искоришћавања природе, расцепа „царства слободе“ од света рада. Могућност социјализма данас превазилазе ове представе. Социјализам као друкчији облик живота не би употребио производне снаге само за смањивање отуђености рада и радног времена, него и за претварање живота у сврху по себи, развијање чула и интелекта за смиривање агресивности. То би била еманципација чулности и ума од рационалности владања: креативна рецептивност версус репресивна продуктивност. У вези са овим појављује се ослобођење жене у ствари „као антитеза принципу учинка“, као револуционарна функција жене у реконструкцији друштва.“ (17) Исто тако, Маркузе у својој студији Човјек једне димензије, избегавајући да владајући (капиталистички) поредак назове правим именом и употребљавајући израз “напредно индустријско друштво” (advenced  industrial  society), упозорава да су природа и човек постали “инструмент деструктивне продуктивности”. (18) Маркузе је указао на деструктивну тенденцију развоја производних снага, али није на основу тога развио темељну критику капитализма као тоталитарног поретка деструкције која би, као таква, претстављала превазилажење Марксове критике капитализма. Његови критички осврти могу, попут Марксових критичких напомена о капиталистичком исрпљивању земљишта, да добију праву вредност само у контексту целовите критике капитализма као поретка деструкције.

У Прилогу критици политичке економије Маркс тврди: “Производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за решење” – “антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуе”. “Зато се са том друштвеном формацијом завршава праисторија људског друштва.” (19) Маркс није могао да следи Фуријеа, јер је Фурије инсистирао на томе, да (капиталистички) прогрес доводи до „материјалног назадовања“, а то значи да не доводи само у питање саму могућност слободе, већ и могућност опстанка човечанства. Развој капитализма потврдио је исправност Фуријеових тврдњи. Само је изгледало да логика капиталистичког развоја има „прогресивни“ карактер док се нису исцрпиле могућности његовог „нормалног“ развоја. Заправо, тај „нормални“ развој није се руководио логиком оптималног развоја, полазећи од ограничених могућности природе и људског организма, већ логиком максималног увећања профита која је довела не само до исцрпљивања природних ресурса, већ до сакаћења природе као животворне целине и до роботизовања човека. Показало се да капиталистички развој производних снага у техничком смислу ствара могућност за ослобођење човека од природне стихије, истовремено док уништава природу и на тај начин условљава све већу зависност човека од природе. Капитализам не ствара материјалне услове за решавање конкретних друштвених и историјских антагонизама, као што тврди Маркс, већ ствара техничке услове који због све интензивнијег уништавања материјалних услова опстанка, а то значи природе и човека као природног и људског бића, постају само апстрактни услови. Капитализам је само привидно прогресиван поредак, тачније, капитализам само у техничком смислу ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“. Сликовито речено, развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тло, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.

У светлу све драматичнијег пропадања природе и човечанства одређени Марксови ставови, који претстављају полазиште за његов однос према капитализму и будућности, само доливају уље на ватру која спаљује свет. У Прилогу критици политичке економије Маркс долази до следећег закључка: “Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никада нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши…” (20) Када се има у виду да капиталистички развој производних снага доводи до све интензивнијег уништавања природе и човека, наведена Марксова теза претставља потписивање смртне пресуде човечанству. Што се тиче „виших односа производње“, уништавањем природе капитализам уништава материјалне услове у којима су они могући. „Виши односи производње“ не могу да се развију на темељу капиталистичког начина развоја производних снага, већ борбом против капитализма. У коначном, не „поставља човечанство себи увек само оне задатке које може да реши“, већ капитализам као тоталитарни поредак деструкције намеће судбоносни задатак човечанству: да искорени узроке уништавања живота на Земљи и наново успостави еколошку равнотежу која ће му омогућити да опстане.

За Маркса рад се појављује као могућа анти-егзистенцијална пракса у контексту критике хиперпродукције која доводи до прекомерног исцрпљивања земљишта као предмета рада. Маркс превиђа да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе. Полазећи од тога, може се доћи до закључка да су преткапиталистички облици рада у егзистенцијалном смислу супериорни у односу према капиталистичком раду. То је истина која намеће битно другачији однос према нерадном времену, стваралачкој пракси и игри. У капитализму доминира деструктивно преобликовање материје. Путем рада природа не постаје блиска човеку, већ се окреће против човека као природног и људског бића и против себе саме као животворне целине. Ако је рад основ односа човека према природи, онда је рад и основ односа човека према себи као природном бићу. Хуманизовање природе истовремено је хуманизовање човека; денатурализовање природе истовремено је денатурализовање и тиме дехуманизовање човека. Уништавајући природу капитализам не уништава само животворне потенцијале материје, већ и животворне потенцијале човека као природног и хуманог бића. Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.

Пренебрегавајући деструктивну природу капитализма и стварајући мит о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага, Маркс се није озбиљније позабавио питањем какве опасности по човечанство и живи свет могу да настану капиталистичким овладавањем природним силама. Капитализам је инструментализовао природне силе на два начина. Пре свега, „савладао“ је силе природе на тај начин, што је од њих створио средство за уништавање природе, чиме претвара природу у све већег непријатеља човека. Развијајући производне снаге капитализам ослобађа човека непосредне зависности од природе и, истовремено, уништава природу и на тај начин доводи у питање његов опстанак. Ради се о техничкој, а не стварној слободи од нужде. Техничко ослобађање човека од нужде постаје уништавање живота, што значи техничко произвођење нужде. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње и излаже човечанство све разорнијем дејству природних сила. Најпогубнија последица капиталистичког развоја производних снага је модификовање климатских услова путем савладаних сила природе са чиме се уништава планетарни еколошки систем и на тај начин се доводи у питање опстанак живог света. Истовремено, капитализам користи природне силе за стварање таквих техничких, хемијских и биолошких средстава са којима човечанство може бити моментално уништено. Ту спада и стварање уређаја са којима могу бити изазвани климатски поремећаји и земљотреси, као и милитаризовање космоса које претставља покушај владајућих капиталистичких кланова у САД да обезбеде такву војну предност са којом ће моћи да успоставе неприкосновену глобалну доминацију. „Космички пројекти“ и насмејана лица космонаута су параван иза кога се крије грозничаво настојање најмоћнијих капиталистичких концерна да створе таква техничка средстава, са којима ће моћи да се обрачунају са сваким ко се супротстави њиховој злочиначкој пракси, као и да униште „прекобројне“.

Све интензивније исцрпљивање природних ресурса, које условљава сужавање поља капиталистичке експанзије, и концентрација од човека отуђене економске, техничке, политичке и војне моћи у рукама групе капиталистичких фанатика повећава вероватноћу употребе средстава за масовно уништење. Истовремено, све разорнији технички системи и све компликованији управљачки механизми стварају могућност да „терористи“, користећи се најсавременијом управљачком техником („сајбер-ратови“, између осталог), изазову такве хаварије на нуклеарним постројењима са којима ће бити уништен живот на Земљи. Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља. Квалитативно нове еманципаторске могућности историјских епоха и квалитивно нове могућности угрожавања опстанка човечанства су оне историјске „степенице“ по којима се човечанство пење. Капиталистички „прогрес“ има тај историјски квалитет, да је довео човечанство на ону степеницу са које могући пад подразумева нестанак човечанства. Деструктивни потенцијали капиталистичких производних снага досегли су такав ниво, да човечанство може моментално да буде уништено.

Технички потенцијали који се стварају на темељу капиталистичког развоја производних снага појављују се у односу према последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. То је основ конкретне дијалектике будућности. Превиђајући да се капиталистички начин развоја производних снага заснива на уништавању природе и човека, Маркс превиђа да капитализам ствара такве последице чије ће „санирање“ постати најважнија егзистенцијална обавеза човечанства. Развој капитализма као деструктивног поретка довео је до стварања савременог „царства нужности“ у коме је борба за уклањање последица капиталистичке деструкције живота и обнова биолошке (животворне) снаге човечанства постала егзистенцијални императив. Капиталистички прогрес створио је такве последице да човек неће моћи да се „опусти“ све док не поврати еколошку равнотежу у природи и биолошки ритам рада организма. Томе треба да буде подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот.

Уколико се има у виду Марксов став да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда би највиша фаза у развоју капитализма – „потрошачко друштво“ – у којој су се противречности капитализма развиле до краја, требало да буде полазиште у сагледавању природе капитализма и основ односа према будућности. „Потрошачко друштво“ претставља квалитетни скок у развоју капитализма као деструктивног поретка. У њему није само рад, већ је целокупни живот постао инструмент капиталистичке репродукције, што значи да је сам живот постао уништавање природе и човека. Оно означава последњу фазу у развоју капитализма у којој су до краја реализовани његови деструктивни потенцијали и у том контексту његова најпогубнија карактеристика: да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Уместо да је капитализам поредак у коме се стварају услови за “скок из царства нужности у царство слободе”, он укида сваку могућност ослобађања човека. По Марксу, са капитализмом се завршава “праисторија” човечанства. Уколико не буде на време уништен, са капитализмом ће се окончати живот човечанства.

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику  револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Маркстврди да се човек у капитализму отуђује од себе и постварује, да га рад дегенерише и тсл, и истовремено тврди да капитал производи   „универзалност“ која налази границе у његовој властитој природи. Маркс: „Универзалност којој капитал незадрживо тежи налази у његовој властитој природи оне границе које ће на одређеном ступњу његовог развитка довести до спознаје да је он сам највеће ограничење те тенденције и стога га присилити на самоукидање.“ (16) Маркс превиђа праву природу капиталистичке универзалности и не прави разлику између универзалности у техничком и универзалности у хуманистичком смислу. Разноликост техничких облика прераде природе не подразумева сама по себи развој универзалних стваралачких моћи човека и отварање простора слободе. Капитализам не развија универзалнепотребе човека, већ универзалне обликеманипулације човеком који имају дехуманизујући и денатурализујући карактер. Он уништава аутентичне потребе човека и саму могућност да човек има своје потребе и намеће му “потребе” и начин њиховог задовољења који га биолошки и ментално дегенеришу. Капитализам производи човека према свом лику – ствара од човека деструктивно биће, а његове потенцијалне универзалне стваралачке моћи претвара у универзалне деструктивне моћи. Маркс говори о “универзалности којој капитал незадрживо тежи”, али се ту не ради о развоју истинских људских потреба и моћи већ, у коначном, о развоју потрошачког стандарда који уништава животни стандард и на тај начин дегенерише човека као универзално животворно биће. Капитализам производи лажне, репресивне и деструктивне потребе и на тај начин ствара од човека дехуманизованог произвођача и деструктивног потрошача. Што је човек сиромашнији духом и што су сиромашнији међуљудски односи, утолико има већу потребу за уништавањем како ствари, тако и природног и људског. Постоји реална опасност да капитализам до те мере дегенерише човека, да он више неће желети ни моћи да се супротстави уништењу живота.

Капитализамне лишава човека само историјског, већ и природног завичаја. Он исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на такав начин, да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Убедљива већина људи у најразвијенијим капиталистичким друштвима живи и ради у просторима који су постали технички кавези и у градовима који су постали капиталистички концентрациони логори. У њима је капиталистичко дегенерисање природе, живота и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који разара везу човека са природом и његово природно биће… Истовремено, уништавање природе као „анорганског тела“ (Маркс) човека подразумева уништавање тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Капитализам ствара извитоперени свет и човека који одговара том свету и који, као извитоперено биће, није у стању да стекне представу о томе шта је добро, а шта лоше; шта му треба, а шта му не треба… Капиталистички малограђанин је на капиталистички начин дегенерисана Алиса из „земље чуда“ за коју чуда више нису чуда јер је изгубила моћ расуђивања и самим тим способност да се чуди. Владајућа пропагандна машинерија и капиталистички начин живота наводе човека да опажа свет на погрешан начин; да доживљава свет на погрешан начин; да мисли на погрешан начин и да се, сходно томе, понаша на погрешан – деструктиван начин. Све постаје друго него што уистину јесте и што би, у хуманистичкој перспективи, могло да буде. Људи који се боре за слободу постају „терористи“, а они који тероришу читав свет постају „спасиоци човечанства“; бљутава „Кока-кола“ постаје „оно право!“; медикаменти који убијају постају „извор здравља“; „нормално је“ да су људи заинтересовани за победу фудбалског тима за који навијају, али не и да су заинтересовани за опстанак човечанства и живог света… Истовремено, капитализам ствара виртуелне светове у главама људи. Од малена људи се саживљавају са ликовима са ТВ и компјутерских екрана и њихов измишљени и подметнути живот доживљавају као сопствени живот. Човек само путем тела живи у реалном свету, а и оно је дегенерисано на капиталистички начин.

Капитализам не само да не развија универзалне људске потребе и способности, већ производи механизме за универзални обрачун с потребама које чине човека човеком. Најважнији ефекат који ствара капиталистичка рекламна машинеријa није навођење људи да купе рекламирне производе, већ уништавање њихове моћи расуђивања и њихово претварање у идиотизовану потрошачку гомилу. Једна од најважнијих особености на капиталистички начин дегенерисаног малограђанина је да он не гледа на свет својим очима и не мисли својом главом. Лишавање људи моћи расуђивања нема само економски, већ и прворазредни политички значај. Оно омогућава капиталистичкој олигархији да наметне грађанима, по принципима рекламне кампање, не само политичке и економске програме који су у супротности с њиховим људским интересима, већ и такав начин живота који је постао уништавање природних и друштвених основа њиховог опстанка. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму. Постављајући елементарно разумно питање: „Зашто да купим нешто што ми не треба?“ – човек показује да упркос свему постоји као аутономно људско биће и на тај начин доводи у питање капитализам као тоталитарни деструктивни поредак.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи да као аутентично природно и људско биће поима свет и односи се према њему. Томе доприноси све интензивнији процес осиромашења и технизовањајезика са чим се дегенерише процес мишљења и ограничава могућност изражавања људског и тиме развој међуљудских односа. Људи нису у стању да направе разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га разумеју и схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних капиталистичких идиота.

У тзв. „пост-индустријском друштву“ умногоме су, развојем науке и технике, превазиђени облици телесног рада који приморавају човека на једнострану исцрпљујућу и дегенеришућу телесну активност. Истовремено, интензивирани су процеси дегенерисања човека као људског и биолошког бића пре свега потрошачким начином живота. У току је уништење „традиционалног човечанства“, што значи укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Непосредни производ “потрошачког друштва” јечовек-потрошач коме одговара потрошачко тело. Капитализам уништава тело човека тако што га претвара у деструктивни механизам изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој потрошачких процеса, и атрофију оних функција организма које не могу да буду профитабилне. Капитализам је постао једно-димензионални деструктивни поредак и као такав производи „једно-димензионалног“ (Маркузе) деструктивног човека. Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Десетине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Спорт је област у којој је капиталистичка деструкција људског и природног добила тоталитарну и спектакуларну димензију. Онај ко није спреман да се обрачуна с „противником“ и са својим телом нема шта да тражи у спорту. Спорт производи роботизоване гладијаторе, каскадере и циркузанере који, као актери спортског show-businessa, имају задатак да лише људе културне и слободарске самосвести и да од њих створе капиталистичке зомбије. Спортски спектакл је рекламни спот на капиталистички начин дегенерисаног света.

Капитализам лишава човека људскости и природности да би га претворио у „идеалног потрошача“ који ће без поговора конзумирати све веће количине све отровније робе коју производи капиталистичка машинерија смрти. У том контексту, укида се супротност између жеље и хтења тако што се укидају аутентичне потребе човека и способност да доноси самосталне одлуке и самим тим воља да дела у складу са својим истинским потребама и жељама. Капитализам ствара од човека потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до самодеструктивног нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Сам начин задовољавања потреба одвија се на технички начин што условљава да човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће. Брзина и интензитет задовољавања потреба диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. Капитализамуништава могућност да човек на људски начин задовољи своје природне и људске потребе, и развија код човека вештачке потребе које имају комерцијалну природу и које су, заправо, компензација за немогућност реализовања његових истинских потреба као друштвеног и стваралачког бића. У том контексту, капитализам не ствара само прекомерне количине робе која има употребну вредност, већ ствара све већу количину робе која нема употребну вредност. Произвођење потребе за непотребним претставља најважнији задатак рекламне индустрије. Оно је, истовремено, произвођење интересовања за маргинално које се појављује у спектакуларном облику што је само рекламно паковање са којим маргинално добија судбинску димензију, да би оно што за човека има судбинску димензију било маргинализовано и на тај начин уклоњено из јавне (политичке) сфере.

Постајање деструктивних потреба погонском снагом у стварању тржишта, и тиме капиталистичког развоја, претставља основ за изградњу нормативног модела по коме се одређује човекобивство. Све је вредновано на основу вредносног модела који ствара пропагандна машинерија „потрошачког друштва“. Оно што угрожава развој капитализма уклоњено је из јавности или добија маргиналну и извитоперену димензију, а капиталистички модел „узорног грађанина“ постаје критеријум по коме се одређује шта је „друштвено прихватљиво“. Човек који настоји да се на разуман начин односи према свету полазећи од својих аутентичних природних и људских потреба добија статус „лудака“. Слика „здравог човека“ коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија није човек који не користи медицинске услуге и лекове, већ човек који конзумира све веће количине све скупљих медицинских препарата и који је непрестано под контролом лекара. Исто је са лепим. Представа „лепог“ не везује се за изворну природност и духовност, већ за све скупље медицинске препарате и третмане. Жене које не користе (све отровније) препарате за тело и лице и које не желе да се подвргну хируршким интервенцијама (које све чешће имају фатални исход) постају отелотворење „ружноће“.

У току је изобличењељуди потрошачким начином живота и денатурализованим животном средином. То није само разарање здравља радника, о чему пише Маркс, већ генетскo изобличење човека. Капитализам не само да отуђује човека од његовог природног и људског бића, већ уништава човека као природно и људско биће. Не ради се само о „потискивању“ истинских људских потреба, већ о капиталистички изазваној мутацији човека. Капитализам производи „потребе“ које имају деструктивни карактер и које се „задовољавају“ на деструктивни начин. Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем претставља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као живог бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. „Потреба“ да уништава ствари; „потреба“ да мучи своје тело и да га уништава путем разарајућег тренинга и допинга; „потреба“ да мучи „партнера“ да би доживео оргазам; „потреба“ да се иживљава на деци и беспомоћним; „потреба“ за уништавањем природе и свега што је живо; „потреба“ за ждрањем, напијањем, дрогирањем… – све су то деструктивни облици отуђења човека од себе као слободарског, стваралачког, еротског, афективног и друштвеног бића. Истовремено, то су компензациони механизми са којима човек безнадежно покушава да „реши“ проблем самоће, егзистенцијалног страха, депресивности, безнађа – и на тај начин само доприноси развоју процеса који су узрок људске несреће. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће.

Угњетавање слабијих један je од најнехуманијих начина на који се робови капитализма поистовећују са владајућим поретком који се заснива на инструментализованом тлачењу и уништавању људи. Томе доприносе представе насиља, које човек свакодневно гледа на ТВ и компјутерским екранима, у којима насиље има технички и спектакуларни карактер. Потчињавање, искоришћавање, понижавање, мучење, убијање, уништавање… то су сцене које се од малена гомилају у посвести човека и које неминовно условљавају његов однос према другима. Истовремено, људи су од раног детињства лишени љубави и поштовања што условљава настанак патолошке личности и развој садистичко-мазохистичког карактера.

Децасу највеће жртве капитализма. Најважнији стратешки оријентир владајућих капиталистичких кланова на Западу је уништење милијарди „прекобројних“. Деца су прва на удару. То је главни „тренд“ у савременом капитализму: убијатидецу. Убијати их на све могуће начине: глађу, жеђу, вирусима, бомбама, вакцинама, оружјем, исцрпљујућим радом, радијацијом, камама, скалпелима…Прекотридесет хиљада деце свакодневно умре у свету. То није довољно. Јер, „пренасељеност“ (читај: „размножавање светске сиротиње“) је „главни узрок пропадања света“. Зато треба убијати децу у што већем броју – и то без милости. Америчко бомбардовање Кореје, Вијетнама, Ирака, Босне и Херцеговине, Србије, Либије, Авганистана… – отровима, касетним бомбама и пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом имало је за циљ не само да побије милионе људи, већ да контаминира животну средину и на тај начин доведе до масовног умирања новорођенчади и до генетског уништења становништва.

Педофилија у најразвијенијим капиталистичким државама Запада добила је размере епидемије. Сваке године милиони девојчица и дечака постану жртве сексуалног насиља. У САД буде силована свака четврта девојчица и сваки шести дечак, а преко 100 000 девојчица годишње буде отето и приморано да се у јавним кућама за педофиле бави проституцијом (Der Spiegel,26.6.2012.). Зашто се америчке власти не обрачунају са овим злом које подразумева да сваки дан у борделима за децу у САД стотине хиљада девојчица, које су сведене на сексуално робље, буде силовано? Чему служе 3200 тајних служби и милиони полицајаца, цивилних гардиста и војника, десетине милиона камера, тоталитарни систем прислушкивања телефонских разговора и надгледања e-mail порука – уколико не могу да заштите грађане и обрачунају се с мафијашким бандама? Истовремено, сексуално насиље над децом са телесним и менталним недостацима (слепа и глувонема деца, као и деца заостала у развоју) и без родитељског надзора добило је застрашујуће размере. У томе предњаче „великодостојници“ католичке цркве. У фебруару 2012. DerSpiegel је објавио текст у коме се наводи да је у Немачкој пред судом у Брауншвајгу започео процес католичком свештенику који је признао  да је у периоду од 2004. до 2011. извршио 223 силовања (!) и још 57 других облика сексуалног насиља над децом. Од Другог светског рата до данас, припадници хришћанског клера у Западној Европи и САД силовали су на стотине хиљада хендикепиране деце која су им поверена на старање. На хиљаде монструма у мантијама не само да је прошло некажњено, већ и даље обављају своју „пастирску“ службу широм Европе и САД настављајући да се иживљавају на својим „штићеницима“. На праву природу „слободног света“ указује и то, што сваке године на десетине хиљада деце буде убијено, од стране специјализованих банди, ради „добијања органа“ који ће на „црном тржишту“ бити продати реномираним клиникама на Западу које ће лекари-монструми уградити онима који могу добро да плате.Отимање беба од стране католичке цркве (само у Шпанији преко 300 000 случајева); убијање нерођене деце и њихова продаја америчким и европским фармацеутским фирмама које од њих производе „најфиније“ помаде за „негу тела“ (Јужна Кореја, Албанија…); беспоштедна експлоатација десетина милиона деце широм света од стране америчких и европских компанија; монструозна злоупотреба деце у спорту… – све су то „детаљи“ који указују на праву природу Западне „демократије“.

Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном моћи над људима и природом и израз је потпуне лишености човека људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ. На капиталистички начин дегенерисани човек машта да види себе на врху пирамиде моћи која има тоталитарну и деструктивну природу. Капитализам намеће деструкцију као владајући модел понашања и на тај начин ствара (само)деструктивни карактер људи и деструктивну „друштвеност“. „Уживање“ у спортским манифестацијама, на којима се телесно и ментално осакаћени људи боре за победу и рекорд по цену уништења противника и свога тела, подразумева осакаћеност гледалаца као људских бића. Истовремено, човек доживљава „слободу“ тако што иживљава неслободу и то на такав начин да уништава себе као слободарско и друштвено биће. Типичан пример је „навијање“ на стадионима. Човек у облику „навијача“ бива претворен у идиотизованог припадника навијачке „масе“.„Све је дозвољено!“ није израз и потврда слободе човека, већ потпуни губитак људског и пад у најгоре варварство.

Настојећи да докажу да је глобализација капитализма неизбежна, грађански теоретичари приказују Маркса као заступника капиталистичког глобализма и на тај начин претварају његову мисао у позитивистичку теорију капитализма. Цитати из Манифеста комунистичке партије користе се за то, да се докаже неминовност и оправданост капиталистичког глобализма. Инсистира се на томе да Маркс у глобализацији капитализма види начин превазилажења „нижих“ (традиционалних) облика друштвеног живота који спутавају развој производних снага и слободу човека, али се одбацује Марксова идеја будућности која се своди на „утопију“ (тачније, на утопизам), или на праксу (бивших) режима „реалног социјализма“. На тај начин, они лишавају Марксову мисао револуционарне бити, а капитализам историјске родности. По Марксу, револуционарна улога капитализма састоји се у томе да он уклања, развојем производних снага и стварањем светског тржишта, све оно у свету што онемогућава „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) и у том контексту уништава митолошки однос према природи. Капиталистички глобализам ствара услове који омогућавају коначно укидање класног друштва и стварање света слободних људи. У том контексту, капиталистичка глобализација има револуционарни карактер и стога супротстављање глобализацији претставља реакционарни акт. Еманципаторски потенцијали које ствара капиталистички развој производних снага на глобалном плану су светло у коме треба сагледати глобалну капиталистичку експанзију. Само у перспективи коначног ослобођења човечанства од егзистенцијалне неизвесности и класног израбљивања, што значи само у перспективи изградње комунистичког друштва, може се на прави начин разумети Марксово виђење капиталистичког глобализма.

Слабост Марксове визије будућности која се заснива на глобализацији капитализма проистиче из његовог схватања природе капитализма. Држећи се у својој критици капитализма егзистенцијалног априоризма и на њему заснованог мита о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага и светског тржишта, Маркс је превидео да је капитализам у својој бити екоцидни поредак и да ће се развој капитализма као светског поретка одвијати на темељу геноцидне праксе најразвијенијих капиталистичких држава. Показало се, још у Марксово време, да је уништење читавих народа и претварање њихове животне средине у простор беспоштедне капиталистичке експлоатације основни услов за развој и ширење капитализма. Будући да је био свестан да капитализам пустоши земљиште прекомерном експлоатацијом, Маркс је могао да дође до закључка да ће капиталисти најразвијенијих капиталистичких земаља, и пре него што у потпуности исцрпе земљиште у својим државама, кренути у освајање „животног простора“ широм света. Екоцидни однос капиталистичког система према природи неминовно производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према „примитивним“ народима и према „прекобројним“ припадницима радничке класе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Они су „колатерална штета“ прогреса који се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага.

Да Маркс није свој однос према капиталистичком глобализму засновао на миту о „револуционарном“ карактеру капитализма, за њега би стравична судбина северноамеричких староседелаца била упозорење које указује на владајућу тенденцију у развоју капитализма, а то значи да капиталистички начин развоја производних снага има екоцидну и на тој основи геноцидну природу. Капиталистички екоцидни глобализам довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља. У том контексту, теза о “пренасељености планете” је начин да се прибави легитимност уништењу милијарди „прекобројних“ да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса на целој планети. Теорија о „златној милијарди“, на којој је изграђена савремена империјалистичка стратегија Запада, недвосмислено указује на екоцидно-геноцидну природу капиталистичког глобализма. Истовремено, западни капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе екоцидно-геноцидну колонијалну доминацију над читавим континентима. И овде се ради о тотализујућем дејству животне логике капитализма, да од последица уништавања света ствара средство за свој развој.

Наслов једног од најважнијих Лењинових списа Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма, који је постао манифест анти-колонијалне борбе у 20. веку, указује на природу капиталистичког глобализма. Глобалном капиталистичком империјализму потребне су глобалне империјалне политичке, правне, спортске и друге институције. „Међународне организације“ су један од политичких облика у коме се реализује доминација капиталистичких монопола над човечанством. У току је стварање таквог глобалног политичког поретка који одговара глобалном економском поретку који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништавање нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која претставља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе капиталистички протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. У светлу „регионализације“ постаје очигледна погибељност настојања да се разбију постојеће државе. Да би спречили да се човечанство уједини на основу борбе за опстанак живота на планети, најмоћнији капиталистички концерни стварају широм света сепаратистичка жаришта и на тај начин изазивају сукобе између нација, раса и религиозних заједница који само доприносе слабљењу светског анти-капиталистичког фронта и тиме борбе за опстанак човечанства. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „Кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.

Када се има у виду да се капиталистички глобализам заснива на екоцидном тероризму најмоћнијих капиталистичких корпорација, који води уништењу живота на планети и „прекобројних“, постаје очигледна погубност тврдње Антонија Негрија да само следећи капиталистички глобализам може да се стигне у будућност. Заправо, супротстављање капиталистичком глобализму не претставља само најважнију слободарску, већ пре свега најважнију егзистенцијалну обавезу како азијских, афричких, јужно и централно америчких народа, тако и радника у најразвијенијим капиталистичким земљама. Само борбом против капитализма могуће је сачувати природу и човечанство и реализовати еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. С хуманистичког и егзистенцијалног аспекта гледано, свест о нужности уједињења човечанства у борби против капитализма ради стварања новог света претставља потенцијално најплодоноснију последицу капиталистичког глобализма.

Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из  Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)

Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.

Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.

По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.

Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.

Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.

Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.

Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.

Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.

По Марксу, природа по себи, што значи као самосвојни ентитет, не постоји за човека. Природа као датост је апстракција, тачније, она је за човека пука спољашњост. Тек кроз (само)свесни делатно-мењалачки однос човека према природној животној средини она постаје за њега специфична (конкретна) спољашњост. Природа је за „примитивног“ човека непосредна животна средина и као таква извор живота и смрти. Постајањем човека, пре свега путем рада, самосвесним и самосвојним људским бићем природа постаје за њега конкретна другост, а његово природно биће добија хуману димензију. Ради се о односу човека према природи и о конкретној историјској природи тог односа који зависи од степена ослобођења човека од природе. Без делатно-мењалачког односа према природи човек не може да стекне представу природе као такве, као ни представу о себи као специфичном природном и самосвојном људском бићу.

Теза да је „природа друштвена категорија“ (Маркс) значи да је конкретна историјски условљена друштвеност основ конкретног односа према природи и да је као таква полазиште за разумевање историјског односа човека према природи. За капитализам важи оно што важи и за друге друштвено-економске формације: друштвеност се заснива на раду. Капиталистички рад има карактеристике које га чине блиским претходним облицима рада: он представља средство за ослобађање човека зависности од стихије природе и начин развоја стваралачких моћи човека. Другим речима, путем рада човек обезбеђује опстанак и отвара просторе слободе. Специфичност капиталистичког рада условљава специфичност друштвености и самим тим специфични однос човека према природи. По Марксу, капиталистички рад заснива се на апсолутизованом принципу профита и инсистира на све продуктивнијем искоришћавању природе. Он доводи до отуђења човека од природе на тај начин што му одузима природу као „предмет његове производње“. Маркс је превидео да капиталистички рад не подразумева само “поседовање” и “употребљавање”, већ и уништавање природе, што значи да он доводи човека у све већу зависност од осакаћене природе. У коначном, однос човека према себи, другим људима и природи није посредован “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина репродукције. Будући да је природа „анорганско тело“ (Маркс) човека, уништавање природе истовремено је уништавање човека као природног и тиме људског бића. Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе већ се, постајући оруђе за репродукцију капитала, дегенерише као природно и људско биће. Истовремено, уништење природе производи све дубљу егзистенцијалну кризу која утиче на свеукупни друштвени живот и која, у коначном, води уништењу човечанства.

У модерном добу однос према природи и схватање природе условљени су специфичном природом капиталистичког овладавања природом путем на капиталистички начин развијеним производним снагама. У савременом свету владајући однос према природи и човеку појављује се у облику тотализујућег комерцијализовања природе и друштва. Ради се о „потрошачком друштву“ у коме доминира деструктивни рад и потрошачки начин живота који има деструктивни и тоталитарни карактер, што значи да је сам капиталистички условљени живот постао уништење природе и човека. Уколико се пође од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда је „потрошачко друштво“, као највиши степен у развоју капитализма, полазиште за одређивање друштвености која посредује између човека и природе. А то је историјски период који недостаје у Марксовој критици капитализма.

Маркс не долази до појма природе у односу према деструктивној капиталистичкој пракси, која се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага који прерађује природу тако што је своди на простор репродукције капитала и уништава њене животворне потенцијале, већ на основу људске праксе као прерађивачко-мењалачке делатности са којом се реализују еманципаторски потенцијали материје. Заправо, тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина. Друштвеност не подразумева само конкретни однос човека према природи, већ и природу као животворну целину и човека као оплемењено животворно биће које је интегрални део природе. Природа је специфично организована материја која има своју „дијалектику“ развоја која је условила настанак човека као највишег облика у развоју материје. Она има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек. Однос човека према природи могућ је зато што је природа самосвојна животворна целина и условљен је карактером саме природе, односно, карактером човека као природног бића. Природа као животворна целина представља конкретни материјални свет за човека и као таква је извориште из кога човек црпи своју животворну моћ. Она није само предмет рада, већ је пре свега животна средина која условљава развој човека као телесног, интелектуалног, еротског, животворног, историјског, естетског, друштвеног, визионарског, слободарског бића… Самосвојност човека као еманципованог природног бића непосредно је условљенa самосвојношћу природе као животворне (родоносне) органске целине. Човек „носи“ природу у своме телу и напаја се њеним моћима у природној средини у којој живи. Промене у природи непосредно утичу на човека као природно (телесно) и људско биће. Све драматичније последице деструктивног односа капитализма према природи указују на то да човек може да опстане само као њен животворни део.До тога је, још средином 19. века, дошао северноамерички поглавица племена Сијетла који је, заједно са својим сународницима, на најнепосреднији начин доживео екоциднo-геноцидну природу капитализма.

Култ природе код „примитивних народа“ заснивао се на страху од природних сила. Код северноамеричког поглавице племена Сијетл (у писму упућеном америчком председнику Пирсу из 1854. године) није страх од природних сила основ стварања култног односа према природи, већ егзистенцијална зависност староседелаца од природе и страх од белих колонизатора који уништавају живи свет и на тај начин основе њиховог опстанка. Он култом не изражава страх од природе, већ захвалност што природа омогућава његовом народу да живи и опстане. Природа добија статус „мајке доброчинитељке” која својој деци обезбеђује ваздух, воду, храну, светлост, топлоту… За северноамеричког поглавицу природа није пука материја, већ је целовити животворни организам. Отуда он персонализује како животиње, тако и планине, реке, прерије… Природа није сировина и као таква објекат прераде и искоришћавања, већ је животворна целина и као таква „велико биће“ из кога је човек настао. Човек није „господар и поседник природе“ (Декарт), ни неко ко је путем рада и савладаних сила природе (технике) претвара у корисне предмете (Маркс), већ је „влакно у ткачници живота“. Свет је животворна органска целина у којој је све повезано тако што је међусобно условљено. Опстанак целине условљен је опстанком делова који се налазе у егзистенцијалној међузависности, с тим што је опстанак сваког дела условљен опстанком целине. Истовремено, природа представља својеврсну материцу у којој човек једино може да опстане као њен органски део. Поглавица указује на то да није само тело, већ да заједно са телом читава жива и нежива природа представља човеково јаство. Тврдња поглавице да је природа „ткачница живота“ и да је човек „само влакно у њој“ указује на онтичку димензију природе и на то да човек може да опстане само уколико је део природе и уколико природа као целина није угрожена. Животворни пантеизам основ је онтолошког поимања природе и човека као природног бића. Животворност природе као животворне целине представља основ, ограду и путоказ људској делатности. Истовремено, за северноамеричког поглавицу људска заједница није специфична друштвена, већ је природна заједница и као таква пуки део природе као животворне целине. Сходно томе, човек није друштвено, већ природно биће.

Код поглавице нема речи о ослобађању човека од природне стихије, а извесна егзистенција човека не постиже се овладавањем, већ потпуним потчињавањем природним силама. Природа није „непријатељ“ човека, није „извор опасности и неизвесности“, није „дивља“ и „сурова“ већ, као животворна целина, има оплемењујући утицај на човека. Поглавица не полази од „прогреса“ и „слободе“,већ од угроженог опстанка живог света и човека и у том контексту од деструктивног односа капитализма, који се појављује у виду европских колонизатора, према природи, и самим тим према човеку као делу природе. Његов натурализам нема слободарски и визионарски, већ конзервативни и адаптивни карактер. Он не тежи стварању света слободних људи, већ очувању живота у коме је човек у потпуности подређен природи. Његов приступ природи има анти-израбљивачки, али истовремено и анти-еманципаторски карактер. Код поглавице нема оживотворења животворних потенцијала природе путем стваралачко-оплемењујуће људске праксе. За њега сам живот човека који је у потпуном складу са природним процесима представља истовремено оплемењујући (животворни) однос према природи. У том контексту појављује се домородачка религија која је, заправо, обоготворење (и на тај начин овековечење) живота човека као саставног дела природе, с тим што путем човековог животног активизма природни процеси добијају антрополошки појавни облик. Северноамерички староседелац је отелотворење човека који живи у потпуном „јединству“ са природом и као такав је највиши могући (природни) облик човека. Управо живећи „у јединству“ са природом човек потврђује своју хуману природу, и обратно: раскид живота у јединству са природом води изопачењу човека као природног и тиме хуманог бића и до уништавања живота (човечанства). Хуманизам је сведен на обоготворени натурализам.

Схватање да је човек слободарско биће представља полазиште Марксовог односа према природи. Из тога следи да се однос човека према природи заснива на сукобу између детерминизма и слободе: природа је неслобода – човек је слобода. Необуздана природа је та која ограничава слободу човека и угрожава његов опстанак. Смисао историје је ослобађање човека природног детерминизма и његово постајање слободним људским бићем – што значи еманципованим природним бићем. По Марксу, човек је у природном стању пуки припадак природе и као такав је њен роб. Истовремено, његова егзистенција је непрестано угрожена будући да није у стању да произведе храну, да створи себи сигурно станиште, да се излечи… Маркс у ослобађању човека од потчињености природним силама и у ослобађању човека од пуке природности (превазилажењем нагонске природе човека развојем његових универзалних стваралачких моћи и на тој основи постајање човека еманципованим природним бићем) види основни услов људске слободе и, истовремено, основни услов обезбеђивања извесне егзистенције човечанства. Нема „помирења“ са природом све док човек не овлада природним силама. Природа стиче могућност да буде „уразумљена“ тако што човек путем развоја производних снага стиче способност контроле над њом. Капитализам, као поредак који успоставља власт човека над природним силама и користи их као средство за претварање природе у корисне предмете, ствара могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), што значи за скок из неизвесне у извесну егзистенцију. На историјском путу слободе природа је сведена на објекат прераде, а капиталистички развој производних снага има револуционарни и самим тим прогресивни карактер.

По северноамеричком поглавици, борба за опстанак не заснива се на социјално-дарвинистичком принципу „борба свих против свих“ (на коме се заснива либерални капитализам), већ на саживоту свих са свима укључујући и живу и неживу природу која омогућава опстанак човека. Уместо „усавршавања“ животињских врста по принципу „јачи опстају“, доминира принцип да је опстанак сваког живог бића основни услов за опстанак свих, с тим што се опстанак живих бића сагледава у контексту опстанка природне животне средине. По Дарвину, жива бића мутирају прилагођавајући се животној средини, с тим да она којима то не успе изумиру. Поглавица има у виду хармонични саживот живих бића и активну адаптацију човека на природне услове у којима живи, што значи има у виду борбу човека да спречи промене у природи и живом свету које ће довести у питање његов опстанак. Његова интерпретација односа човека и природе не појављује се у односу према природним процесима, већ у односу према новом начину односа према природи који доноси бели човек (капитализам) и самим тим према људима који живе у природи. Бели човек је тај који нарушава егзистенцијалну равнотежу у природи, која се заснива на саживоту живих бића и природне (животне) средине, и на тај начин угрожава опстанак животиња и човека. Више се не ради о мутацији човека која је условљена његовом адаптацијом на природну животну средину, већ о капиталистичкoj мутацији која је условљена адаптацијом човека на технички свет путем техничких средстава и на технички начин. Она не доводи до усавршавања људске врсте, већ до њеног дегенерисања и уништења. Дарвин се бави настанком и развојем животињских врста; поглавица се бави угрожавањем опстанка животињских врста и човека. Природа постаје јединствени живи (животворни) организам и добија интегришућу онтолошку димензију путем идеје „мајке“ као „ткачнице живота“.

Марксов „хуманизам-натурализам“ не појављује се само у односу према пукој природи, већ (као и код поглавице) у односу према капитализму. „Хуманизам“ није само превазилажење природног, већ и друштвеног поретка који се заснива на борби између људи за опстанак. Критика природног стања постаје критика либералног капитализма који се заснива на социјалном дарвинизму. Беспоштедна борба за опстанак између животињских врста, право јачега – све је то изведено из „природног стања“ и постаје „природно“ покриће за капитализам и доказ његове вечности. Маркс превиђа специфичност капиталистичке борбе за опстанак. У природи борба за опстанак основ је опстанка и развоја живог света. Она условљава егзистенцијалну целовитост живог света и развој од нижих ка вишим животним облицима, што значи стварање квалитативно нових животних облика: она има животворни (родни) карактер. У капитализму борба за опстанак води се путем апсолутизованог принципа учинка који има квантификујући карактер и који се заснива на принципу неограниченог увећавања профита. Борба за победу (елиминација) која се постиже постизањем већег квантитативно мерљивог учинка је капиталистички облик „превазилажења“ природне селекције. Капиталистички дарвинизам је на капиталистички начин дегенерисана природна селекција која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (тржиште-профит), што значи на уништавању родног (животворног) карактера природне селекције која пружа могућност за стварање виших животних облика – новог квалитета живота.Уместо да ствара нове, капитализам уништава постојеће животне облике и дегенерише човека лишавајући га природности (денатурализација) и људскости (дехуманизација). Он, заправо, уништава човека као живо биће и ствара од њега робота, а од природе и друштва технички свет. Капиталистичка борба за опстанак нема животворни, већ деструктивни (ништећи) карактер. У монополистичком капитализму, у коме владају принципи „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“, дошло је до коначног обрачуна с принципом „Конкуренција рађа квалитет!“ на коме се заснивао „прогрес“ у либералном капитализму. Борба за опстанак “превазиђена” је тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ на борби за опстанак између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ стицање профита и на том процесу заснован развој “потрошачког друштва” у коме стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У крајњем, конкуренција не подразумева само уклањање слабијих, већ уништење човека као живог бића и природе као животворне целине.

За разлику од северноамеричког поглавице за кога је човек део природе и који ствара митолошку везу између човека и природе, за Маркса човек је постао еманциповано природно биће тако што је стекао способност да, као специфично стваралачко-слободарско биће, има мењалачки (прерађивачки) однос према природи. Отуда проистиче идеја о хуманизовању природе која је уобличена у Марксовим „Економско-филозофским рукописима“. По Марксу, природа нема своју животворну аутентичност и еколошку целовитост, већ је сведена на стихијско догађање. Маркс се обрачунава с идејом да природа има онтичку димензију, што значи да је схватање природе независно од конкретног историјског односа човека према природи и стога има не-друштвени и не-историјски карактер. Када пише о “деструктивности”капитализма (у “Основи критике политичке економије“) Маркс има у виду превазилажење “идолатријског односа према природи”, будући да “капитал непрестано све револуционише рушећи препреке које ометају развитак производних снага, проширења потреба, разноликост производње и искоришћавање и размену природних и духовних снага.” Маркс превиђа да капиталистичка деструкција идолатријског односа према природи, коју он поздравља, нема животворни и еманципаторски, већ анти-егзистенцијални карактер. Обрачун с идолатријским односом према природи који се ослања на „револуционарни“ карактер капитализма истовремено представља обрачун с природом као животворном (родном) целином чији је човек само органски део. У „примитивним“ праисторијским као и преткапиталистичким облицима живота човек је, упркос подређеног положаја у односу према природи, живео, развијао се и опстао – као и живи свет на земљи. Након два века живота под капитализмом човечанство се нашло над ивицом провалије. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи развојем капитализма, може се закључити да су у егзистенцијалном смислу и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Отуда не изненађује да се све већи број људи окреће оним религијама које имају идолатријски однос према природи. У том контексту, писмо поглавице племена Сијетла добило је прворазредни значај, посебно због тога што се у њему на изванредно пластичан и визионарски начин указује на тенденције развоја капитализма као поретка који уништава природу и човека. Питање пропасти северноамеричких староседелаца постало је у савременом свету питање опстанка човечанства. То је оно што писмо поглавице племена Сијетла чини блиским све већем броју људи који пропадање живота на планети са правом доживљавају као сопствено пропадање.

Филозофија живота поглавице племена Сијетла проистиче из животне филозофије северноамеричких староседелаца: начин обезбеђивања егзистенције условио је однос према природи. Они се не односе према природи на основу рада са којим се природа прерађује у корисне ствари, већ као корисници дарова природе (сакупљачка делатност и лов). Живећи као део природе и немоћни да делују на природу и на тај начин обезбеде егзистенцију, домородци су били изузетно рањиви на угрожавање успостављене равнотеже у природи. Индикативан је њихов однос према дивљим биволима. Они су били животно заинтересовани да се број бивола не смањује и убијали су их у оној мери која је била неопходна да обезбеде егзистенцију. Начин на који је амерички капитализам уништио северноамеричке староседеоце упућује на праву природу капитализма: геноцид над домородцима заснива се на екоцидном односу према животној средини. Економска експанзија капитализма, што значи претварање природе у економски простор њеном технизацијом, довела је до систематског уништавања природе и на тај начин до уништења домородаца.Амерички староседеоци уништени су пре свега на тај начин, што је уништена њихова животна средина и тиме животињске врсте од којих је зависио њихов опстанак. Полазећи од тога поглавица је дошао до истине која има судбински значај за човечанство: оно што се деси животињама, десиће се човеку. „Пророчанство“ поглавице нема религиозни ни спекулативни, већ емпиријски карактер: оно се заснива на непосредном животном искуству северноамеричких староседелаца. Живећи у јединству са природом, они су на најдраматичнији начин доживели екоцидну природу капитализма и на основу тога били су у стању да увиде његову суштину и последице које ће уништавањем природе неминовно настати. Што се тиче градова, они су тотализовани капиталистички простори и као такви капиталистичка гета. У њима је природа сведена, у виду „зелених површина“, на сурогат природног простора који је организован по принципима техничке рационалности и ескејпистичке функционалности.

Настојећи да од живота северноамеричких староседелаца створе модел живота коме савремени човек треба да тежи, острашћени „натуралисти“превиђају битне „детаље“ из живота северноамеричких домородаца који се не уклапају у идиличну слику који они о том животу настоје да створе. Непосредна егзистенцијална зависност од природе условила је карактер односа између домородачких племена. Настојање да се заштити територија која је представљала животни простор племена (пре свега ловишта) доводила је до непрестаних сукоба. Домородачка племена налазила су се у стању сталног рата који је имао истребљивачки карактер. То је непосредно условљавало начин живота, обичаје, морал и религију северноамеричких староседелаца. Највиши узор младим домородцима није био мирољубиви и умни човек, већ „велики ратник“ који се неустрашиво бори за опстанак свог племена и беспоштедно се обрачунава с припадницима противничких племена. Европски колонизатори вешто су користили сукобе између староседелачких племена – стајући час на страну једних, час на страну других – да би их лакше поробили и истребили. У данашњем свету толико идеализовани начин живота северноамеричких староседелаца био је, заправо, један од узрока њихове пропасти. Тек када је човек стекао способност да путем рада обезбеди своју егзистенцију, и на тај начин се ослободи непосредне зависности од природе, створени су реални друштвени услови за миран саживот људи. Настанак класног друштва онемогућио је оживотворење пацифистичких потенцијала људске заједнице чији се опстанак заснива на раду.

Марксова критика капитализма представља један од конкретних историјских облика критике капитализма. Она је нужни, али не и довољни услов за развој савремене критике капитализма. Све драматичнија еколошка и друштвена криза, коју ствара капитализам, намеће потребу за новом револуционарном мишљу која се неће заснивати само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму.Ради се, заправо, о стварању савремене класне свести пролетаријата, при чему се доводе у питање и оне Марксове идеје на којима се заснива Марксово схватање социјалистичке револуције и будућности и које важе као неприкосновено полазиште у левичарској критици капитализма.

Марксова мисао „покрива“ свеукупност живота човека као друштвеног и историјског бића и пружа могућност да се потраже одговори на многа битна питања која савремени човек поставља. У њој не постоји оно најважније: анализа развоја капитализма као деструктивног поретка и у том контексту разматрање могуће будућности човечанства. Не ради се о томе „да ли је Маркс знао“ или „да ли је могао да зна“ да је капитализам деструктивни поредак (будући да у његово време капиталистичка деструкција природе и човека није имала драматичне размере као што је то данас), већ да његова критика капитализма превиђа његову суштину – што доводи у питање њену исправност, политичку доктрину која се на њој заснива и идеју будућности која из ње проистиче. Марксова мисао одвела је критику капитализма из егзистенцијалне (Фурије) у есенцијалну сферу и на тај начин је допринела сакаћењу класне (само)свести радника, као и сакаћењу критике капитализма, а самим тим и сакаћењу политичке борбе против капитализма. Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.

Што се тиче тврдње да Марксова мисао указујена деструктивну природу капитализма, поставља се питање због чега Маркс у свом најважнијем политичком спису „Манифест комунистичке партије“, као и у другим текстовима у којима позива раднике у борбу против капитализма, не указује на деструктивну природу капитализма и не позива раднике да се боре да спрече уништење живота на Земљи? Уколико је Маркс дошао до тога да је капитализам поредак који уништава живот, зар није логично да би позив у борбу за очување живота био ако не најважнији (што би по својој природи требало да буде), онда свакако један од најважнијих садржаја његовог револуционарног програма? Зар не би, у том случају, историјско (друштвено) биће радничке класе било условљено и екоцидном природом капитализма и зар не би постајање радника од класе по себи класом за себе подразумевало развој еманциповане еколошке свести? Зар не би, онда, по свом класном и људском бићу радник имао не само „задатак“ да се обрачуна с класним друштвом и ослободи човечанство од угњетавања, већ и да спречи његово уништење?

На праву природу Марксове критике капитализма указује мисао оних који су га слепо следили. Капиталистичко уништавање живота и човека као биолошког и људског бића није до данашњих дана постало предмет озбиљнијег разматрања марксистичких теоретичара. Ни најрадикалнији марксистички критичари капитализма нису дали посебан значај истини да је капитализам у својој бити деструктивни поредак. Ако Маркс у своје време није дао одговарајући значај деструктивним тенденцијама развоја капитализма, због чега то нису урадили његови следбеници када је постало очигледно да капитализам уништава природу и човека? Одговор је једноставан: они нису развијали критику капитализма полазећи од тенденција његовог развоја, већ су се бавили тумачењем Марксове критике капитализма упорно инсистирајући на ставовима које је капитализам превазишао. Марксови списи постају својеврсна „Библија“ из које се извлаче „истине“ у виду „правих“ цитата чија се истинитост доказује таутолошким вербалним жонглирањем. У њима нема најважније истине: капитализам уништава природу као животворну целину и човека као биолошко и људско биће и самим тим уништава саму могућност будућности, а то значи не само могућност постајања света људским светом, већ и могућност његовог опстанка. Оно што је најгоре, „одбрана“ Маркса постаје обрачун с настојањем да се укаже на праву природу капитализма и на сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капиталистички „прогрес“, и самим тим обрачун с критичком мишљу и политичком борбом које се заснивају на истини да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак.

Када се има у виду да је за Маркса историја једина права наука и да идеја о историчности људског друштва представља камен темељац његове револуционарне мисли, постаје јасније због чега капитализам не може да буде деструктивни поредак. По Марксу, капитализам је историјски поредак. То је оно што чини његову конкретну бит и представља основ његове постојаности. Капитализам је историјски поредак на два начина: као резултат и као услов историјског развоја друштва. И у првом и другом случају он је историјска неминовност. Другим речима, капитализам по свом историјском битку не може да буде поредак са којим се завршава историја, поготову не поредак који ништи историју. Историја има успоне и падове, али нема те силе која је у стању да заувек заустави точак историје. Марксова теорија историје има метафорички облик и антрополошки карактер. Говорећи о историји Маркс, заправо, говори о човеку и његовој неуништивој потреби за слободом и о његовој способности да, путем развоја својих универзалних стваралачких моћи и борбом против неправде, створи хумани свет. Историјски периоди у развоју човечанства су степенице по којима се човек пење и са којих пада да би, упркос препрекама и падовима, доспео до оних висина са којих се отвара хоризонт ни са чим условљене слободе. Слобода је тај „дух“ који даје смисао људском животу и као таква је везивно ткиво историје. Марксово схватање историчности друштва заснива се на слободарском оптимизму: комунизам је неминовност зато што је слобода човека неминовност. Слободарски оптимизам претпоставља егзистенцијални оптимизам који се заснива на развоју производних снага са којима се човек ослобађа зависности од природне стихије и развија своје стваралачке моћи. Будући да је слобода суштина Марксовог схватања историчности друштва и неприкосновени услов будућности, Марксово схватање историје се, по природи ствари, заснива на егзистенцијалном априоризму.

У методолошкој равни, Марксова мисао пружа могућност за развој савремене критике капитализма. Полазећи од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, намеће се потреба да се уобличи таква критика капитализма која има у виду монополистички капитализам у његовој последњој („потрошачкој“) фази развоја у којој су се до краја развиле противречности капитализма као деструктивног поретка који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства. Најразвијенији облици критике капитализма, који одговарају највишој фази његовог развоја, представљају полазиште за разумевање претходних облика критике капитализма: у светлу најразвијенијих облика критике претходни облици стичу конкретну историјску легитимност. Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност тек у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на планети. Без тога, они се своде на апстрактну хуманистичку реторику која одвлачи критичко-мењалачки ум од основних егзистенцијалних питања. У савременом свету Марксова критикакапитализма као израбљивачког поретка није изгубила на актуелности. Међутим, она добија конкретни историјски смисао у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције. Борба против капитализма није само слободарско и економско питање радника, већ је постало основно егзистенцијално питање човечанства.

Упркос томе што се служи научним методом и што долази до научних резултата, Марксова мисао нема научну, већ политичку природу. Маркса не занима научни ни филозофски „објективизам“, већ револуционарна пракса потлачених. Његова мисао је слободарска критика капитализма која тежи покретању радника у коначни обрачун с класним друштвом. Она није само критика капитализма, већ је и мисао пролетерске револуције. Марксова критика капитализма има за циљ развој бескомпромисне критичко-мењалачке свести код пролетаријата, а не усмеравање ума ка теоријским расправама. Она себе препознаје као „свест праксе која мења свет“, што значи као оруђе у класној борби. До човекобивства не долази се испразним умовањем, већ борбом за слободу која подразумева развој стваралачког и слободарског бића човека. Наука и филозофија немају објективну димензију, већ су инструмент у класној борби. То је Бенјаминово и Брехтово становиште када је реч о уметности, а Блохово становиште када је реч о спорту и телесној култури. Револуционарна пракса потлачених је она моћ која објективне могућности слободе треба да претвори у реалне могућности ослобађања човека.

За Маркса истина је синоним за слободу. Она нема релативни већ апсолутни карактер и заснива се на природи човека као универзалног стваралачког бића слободе и на историјском развоју друштва. До истине се не долази теоријским расправама, већ борбом за слободу која подразумева реализовање истинских људских моћи и стварање од друштва заједнице слободних људи. Истина има конкретно-историјску природу, што значи да је њена суштина одређена конкретним могућностима стицања слободе у конкретном историјском тренутку. Револуција за Маркса није основни онтолошки, гносеолошки и аксиолошки, већ основни слободарски принцип. Није теоријска свест та која треба да буде водич радника у њиховој борби против владајућег поретка и за будућност, већ њихова конкретна друштвена егзистенција, њихов најамнички статус, егзистенцијална неизвесност, свакодневна понижавања која доживљавају… Револуционарна свест радника израз је њихове потребе за слободом и социјалном правдом.Истовремено,научни приступ у Марксовој теорији не служи само зато да би се указало на нехуману природу капитализма, као и на његову пролазност и стога неминовну пропаст, већ да би се створиле ограде природно-научном детерминизму (фатализму) и пуком револуционарном волунтаризму који може да доведе до превремености и самим тим до пропасти социјалистичке револуције (отуда његов критички однос према Париској комуни пре њеног настанка), што може да има несагледиве негативне последице на развој радничког покрета. И тај „детаљ“ указује на то који значај Маркс даје револуционарном ентузијазму радника, али и њиховој револуционарној самосвести која се заснива на објективној процени конкретних друштвених (историјских) услова у којима је револуција могућа. Маркс је био свестан да социјалистичка револуција може да победи, што значи да утре пут комунистичком друштву, једино уколико буде изведена на правом месту (најразвијеније капиталистичке државе Европе) и у право време (на врхунцу економске и на тој основи опште-друштвене кризе).

Марксова мисао пружа могућност да се установи принципијелна разлика између радничке побуне и социјалистичке револуције. Радничка побуна није сама по себи социјалистичка револуција, већ је само онда социјалистичка револуција уколико укида капитализам и то тако да успоставља (социјалистички) поредак који превазилази капитализам и отвара могућност за стварање комунистичког друштва. Другим речима, социјалистичка револуција могућа је једино на темељу економске и на тој основи опште-друштвене кризе која подразумева до краја развијене противуречности капитализма. Само на основу аутентичне социјалистичке револуције могуће је створити истинско социјалистичко друштво које, као такво, представља дефинитивно превазилажење капитализма. Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ. Постајање социјалистичког комунистичким друштвом прави је показатељ коначног превазилажења капитализма.

Марксова теорија не бави се могућим облицима развоја капитализма (и у том контексту могућим облицима политичке/класне борбе како буржоазије, тако и радништва), већ његовим укидањем (превазилажењем) и у том контексту полази од политички инструментализованог мита о скором паду капитализма. Суштина „XI тезе о Фојербаху“ је дати примат мењалачкој пракси будући да су, по Марксу, у најразвијенијим капиталистичким државама Европе већ биле створене објективне могућности за револуционарне промене. Није реч само о критици грађанске филозофије, већ о томе да умни свет, на коме инсистирају Кант и Хегел, не може бити резултат умовања филозофа, већ резултат политичке борбе обесправљених друштвених слојева. Француску грађанску револуцију извеле су потлачене радне „масе“ и обесправљено грађанство, а немачка класична филозофија убрала је плодове политичке борбе презрених претварајући револуционарни дух у филозофске постулате који су постали основ политичке теорије и праксе са којом је у Немачкој требало створити грађанско друштво и јединствену државу – и истовремено спречити грађанску револуцију. „Неумне“ радне „масе“ постале су покретачка снага у стварању умног света. Маркс полазиод идеја-водиља Француске грађанске револуције, али не као средства за прибављање „хуманистичке“ легитимности владајућем поретку, већ као основног политичког принципа у борби за хумани свет. Он полази од хуманистичких идеала модерног доба у настојању да се они реализују. Код њега доминира визија будућности која се не заснива на стварању (задавању) идеализоване слике будућег друштва, већ на критици капитализма и вери у слободарско достојанство и стваралачке моћи човека: човек као реализовано универзално стваралачко биће слободе је “слика” будућности.

Прећутно, није само природа капитализма, до које се долази емпиријским путем и научним анализама, та која условљава политичку борбу против капитализма, већ је то и природа политичке борбе за коју је процењено да може да доведе до рушења капитализма. У коначном, конкретна природа и способности радничке класе као субјекта револуције условљава однос према капитализму и самим тим одређује његов карактер. Сама „природа капитализма“ бива инструментализована ради остваривања што ефикасније политичке борбе против капитализма. Марксова теза да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ указује на то да је мењање света критеријум за оцену исправности теорије. Будући да нема мењања света без револуционарне борбе пролетаријата, следи да исправна теорија може (и треба) да поставља пре свега она питања која пружају могућност да дође до промена, а то значи која могу да мотивишу човека да се бори за нови свет као конкретно друштвено биће полазећи од конкретних (егзистенцијалних) изазова. Питање опстанка живог света и човечанства није дошло на дневни ред јер је оно било сувише апстрактно за човека кога непосредна егзистенцијална угроженост, коју свакодневно доживљава као најамна радна снага, приморава да крене у борбу за промену свог ропског друштвеног положаја. За Маркса еколошка криза није била приоритет, већ економска криза и у том контексту егзистенцијални положај радничке класе. Показало се да економска криза непосредније и драматичније погађа човека него што то чини еколошка криза. Да је еколошка криза коју ствара капитализам могла у другој половини 19. века да буде политички инструментализована и постане покретач радника у борбу против капитализма, да ли би Маркс пренебрегао Фуријеово упозорење, са почетка 19. века, да природа пропада и да се мења клима, а то значи, да ли би „превидео“ да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, и да ли би Енгелс у последњој декади свога стваралаштва, када упозорава на уништавање природе, одговорност са капитализма пребацио на човечанство употребљавајући апстрактно „ми“?

Сам начин постављања питања и долажење до одговора израз је конкретног односа човека према егзистенцијалним и есенцијалним проблемима (у крајњем, према постојећем свету и будућности) које намеће конкретно историјско време. На један начин постављају се питања у условима када постоји егзистенцијална извесност (на чему се заснива модерни начин мишљења) и евентуални нестанак света има апстрактни карактер (за пет или десет милиона година), а на други начин постављају се питања у условима када се човечанство сучељава са све реалнијом могућношћу уништења света. Маркс је у „ХI тези о Фојербаху“ поставио, у односу према контемплативном, делатно-мењалачки принцип у први план, али се код њега мењање света не појављује у односу према све реалнијој могућности његовог уништења, већ у односу према неправди и ограниченим могућностима развоја производних снага на темељу приватне својине, као и у односу према еманципаторским могућностима које су створене у грађанском друштву и делатним могућностима човека као универзалног стваралачког бића слободе. И Марксова мисао заснива се на егзистенцијалној извесности, а питање односа између теорије и праксе поставља се у есенцијалном контексту. Ствари добијају другачији смисао када се ово питање постави у егзистенцијалном контексту, а то значи када се има у виду све реалнија опасност да ће капитализам да уништи човечанство.