Sport i zdravlje

S

Ukoliko imamo u vidu prethodnu analizu, jasno je da sport, pogotovu “vrhunski”, ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, već je sistematski obračun s zdravljem. Rana specijalizacija i bespoštedni trening sakate čoveka i stvaraju od njega invalida. Sve šira upotreba sve razornijih “stimulativnih sredstava”, bez kojih nema “razvoja vrhunskog sporta”, dovodi do sve stravičnijeg uništavanja ljudi. Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu mnogih ispitivanja utvrđeno je da upotreba anabolnih stereoida izaziva teške posledice: pojavu akni, opadanje kose, pojavu edema (nagomilavanje vode i gasova u telu), abnormalan rast grudi kod muškaraca i dece, kao i smanjivanje grudi kod žena, uvećavanje klitorisa, dublji glas, rast malja po telu (pogotovu brkova i brade), izaziva poremećaje kod menstruacije, pojavu netrepeljivosti i agresivnosti koja može da ima ekstremne dimenzije. Budući da su anabolni stereoidi sintetički hormoni njihovo unošenje u organizam ugrožava normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkciju. Povećana koncentracija anabolnih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju tosesterona kod muškaraca, što dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni povećavaju proizvodnju ženskih hormona u organizmu što uzrokuje povećavanje grudi kod muškaraca. Anabolni stereoidi pretstavljaju veliku opasnost za žene i decu. Tokom brojnih istraživanja utvrđeno je da se određene negativne promene u ženskom organizmu, do kojih je došlo njihovom primenom, ne mogu popraviti, a da njihovo unošenje u organizam dece pred-pubertetskog uzrasta može da dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Oštećenje i rak jetre, povećanje krvnog pritiska, bolesti srca, prerana arterioskleroza, poremećaji imunološkog sistema, rak prostate, uvećana ili umanjena seksualna potencija, krvarenje iz nosa, poremećeno spavanje i noće more – samo su neki od niza pratećih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da nastaju kao posledica uzimanja anabolnih stereoida. (1)

Što se tiče boksa, te “plemenite veštine”, svaki udarac pesnicom u glavu prouzrokuje smrt na desetine hiljada moždanih ćelija. Slično je sa drugim “borilačkim” (čitaj: krvavim) sportovima: svaki udarac nanosi tešku telesnu povredu. Još je Hipokrat, “otac medicine”, (kao i kasnije Galen u antičkom Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera. Žalosno je da su među braniocima i propagatorima boksa najglasniji upravo oni koji su položili “Hipokratovu zakletvu“. Francuski lekar Filip Tisije još je 1919 postavio tezu: “Sportista je bolesnik.” – imajući u vidu da zamor do kojeg dolazi u sportu izaziva kod zdravog čoveka svojevrsno “eksperimentalno obolenje” (i to u oblasti “fiziologije ćelija”) koje se, između ostalog, manifestuje u povećanju temperature organizma. Bila je to “intuitivna pretpostavka” čiju  će ispravnost potvrditi moderna fiziologija. (2)

 O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i američki sociolog i bivši ragbista Džek Skot: “Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na koledžima je da on ne pomaže samo da se izgradi karakter, nego i telo. To je glupost. Mladim ljudima se telo uništava a ne razvija. U stvari, mali je broj onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledžima a da nisu na neki način trajno oštećeni. U toku četiri godine, zadobio sam slomljeni zglob, iščašenje oba ramena, članak koji se toliko izvrnuo da je pokidao luk stopala, tri jača potresa mozga i ruku koja je skoro morala biti amputirana zato što nije lečena na pravi način. I još sam bio jedan od onih koji su imali sreće.” (3) Skot ne štedi ni sportske lekare: “Kada je igrač povređen, šalju ga kod klupskog lekara koji obično više vodi računa o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo čemu drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka neverovatnim zloupotrebama. Jedna od najčešćih intervencija je davanje inekcije igraču pred utakmicu da bi se umrtvio bolni povređeni deo tela koji bi ga inače sprečio da igra. On može da igra, ali to može da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je umrtvljen.” (4)

  Što se tiče tzv. “masovnog sporta” (jogging i drugi oblici konzumerskog i narcizoidnog aktivizma), svake godine milioni ljudi zadobiju teška telesna oštećenja tako da više od polovine ortopeda u razvijenim kapitalističkim zemljama živi od sportskih povreda. Kada se ima u vidu praksa “sportskih lekara” postaje jasno da sportska, kao uostalom i čitava medicina, nije usmerena na borbu protiv bolesti (preventiva, pre svega), nego na stvaranje što većeg broja profitabilnih pacijenata. Novac koji se ulaže na saniranje njihovih povreda umnogome prevazilazi sredstva koja se ulažu za obezbeđivanje elementarnih zdravstvenih uslova stotinama miliona ljudi u nerazvijenim zemljama sveta. Zemlje, u kojima je smrtnost među obolelima najveća, nemaju (po tvrdnjama „Svetske zdravstvene organizacije“) više od 4 dolara godišnje po glavi stanovnika!  Imajući u vidu da se potrošački standard (u koji spada i tzv. “masovni sport” kao oblik konzumerskog aktivizma) u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama temelji i na bespoštednoj pljački svetske sirotinje, dolazi se do zaključka da kapitalizam ubogaljujući jedne, uništava druge ljude.

Što se tiče tvrdnje da (“vrhunski”) sportisti “žive duže od običnih ljudi”, treba imati u vidu (ukoliko je ta tvrdnja uopšte tačna) da se život sportista po završetku karijere svodi na saniranje posledica bavljenja “vrhunskim” sportom. To nije radost življenja, već grčevita borba za opstanak. “Prednost” sportiste, u odnosu prema “običnim” ljudima, je u tome što je on u daleko većoj meri (zahvaljujući dugogodišnjem “radu” na svome telu) svestan značaja telesnih vežbi, što je disciplinovan i u najvećoj mogućoj meri angažovan (ukoliko mu nije “pukao film” zbog pada u zaborav i nije počeo da pije i iživljava se u ždranju) da bi očuvao ono što mu je od zdravlja preostalo. Za laika telo je, kao i zdravlje, apstrakcija. On malo zna kako telo funkcioniše sve dok mu se nešto ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim telom. Nije to narcisoidnost, već pragmatična opsednutost. Iskustvo ga uči da se u organizmu ništa ne dešava slučajno i da samo uporna i precizna preventiva može da spreči raspad organizma. U toku svoje karijere bespoštedno je gonio telo na najveće napore da bi stigao do medalje; sada će ga sa istom bespoštednošću goniti da ostane u životu. Telo “vrhunskog sportiste” potseća na trkački automobil: samo rad “pod punim gasom” može da obezbedi njegovo uspešno funkcionisanje. Zato je “vrhunski sportista” do kraja života i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam nije stvar slobodno-voljnog opredelenja, već egzistencijalni imperativ. “Trči ili umri!”- to je princip koji kao pas-gonič uvek iznova primorava čoveka da pokrene telo, ali i da sačuva osmeh za javnost, koji sve više postaje samo grč koji treba da prikrije sve stravičnije škripanje, brektanje, truljenje raspadajućeg tela… Osmeh za javnost treba da sačuva i uspomenu na “šampionsku veličinu”, na sjaj medalje koja visi negde na zidu, na “uspešni život” koji je, pokazalo se, bio samo iluzija. I “legende” umiru u grču jer, posle svega, dobro znaju da nema te pobede i rekorda koji vrede toliko, da bi se za njih žrtvovao život.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku