Sport i rasizam

S

Zbog čega “crni” sportisti dominiraju u sportu? Pitanje koje se nameće posle svakog većeg međunarodnog takmičenja, ili televizijskog izveštaja sa profesionalnih sportskih borilišta u SAD. Odgovora nema. To nije slučajno. Sportski izveštači i novinari dobro znaju da nastojanje da se da pravi odgovor na ovo pitanje vodi ka razotkrivanju poleđine sporta, što po svaku cenu treba izbeći. Njihova uloga, i osnovni uslov opstanka u tom sve prljavijem poslu, je da bezgranično veličaju sport i njegove aktere. Oni se slepo drže “činjenice” da je današnji “vrhunski” (profesionalni) sport show-business i kao takav “duhovna hrana za mase” koja donosi ogromne prihode vlasnicima kao i svima onima koji u tome učestvuju, kao i “činjenice” da je sport slika “rasne harmonije” i “uspeha” afro-američke populacije u “slobodnom svetu”, što znači “dimna zavesa” kojom od svetske javnosti treba sakriti pravi položaj crnačke manjine u SAD-u.

Kada se postavi pitanje o sportu i rasizmu i u našoj javnosti se pre svega ima u vidu odbijanje Hitlera da se na nacističkim Berlinskim olimpijskim igrama (1936) rukuje sa Džesijem Ovensom, tamnoputim američkim sprinterom koji je bio najuspešniji sportista Igara. Videli smo da je Džesiju Ovensu, “velikom američkom šampionu”, bilo u sopstvenoj zemlji zabranjeno da u hotelima u kojima je odsedala američka atletska reprezentacija ulazi sa belim članovima ekipe na glavna vrata i da se hrani u restoranu sa njima. Za njega, kao i za druge tamnopute članove ekipe, bio je “rezervisan” ulaz za poslugu a hrana im je, kao zverima u kavezu, donošena u sobe koje nisu smeli da napuste. Malo je poznato i to, da je na prvim Olimpijskim igrama koje su organizovane u Sjedinjenim Američkim Državama (Sent Luis 1904) bilo zabranjeno učešće “obojenih sportista” kao pripadnika “nižih rasa”. Za njih su organizovani “antropološki dani” na kojima je trebalo dokazati njihovu “telesnu inferiornost” u odnosu prema beloj rasi. Inače, Džesi Ovens se, kada je reč o borbi za građanska prava crnaca, nije proslavio. Nakon povratka sa nacističkih Olimpijskih igara učestvovao je kao plaćenik rasista u kampanji za zadobijanje crnačkih glasova. Bio je jedan od retkih “viđenijih” crnaca koji se usprotivio bojkotu rasističke Južne Afrike. Američke vlasti su ga iskoristile i za pokušaj slamanja protesta afro-američkih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. Čitavog života trudio se da igra ulogu “dobrog crnje” prikrivajući bedni položaj crnačke populacije u SAD, zbog čega je bio prezren od mnogih svojih sunarodnika.

Rasistička teza, koju su „dokazivali“ najeminentniji evropski i američki lekari, da su crnci “telesno inferiorni” u odnosu prema belcima, mogla je da se održi sve dotle, dok Afro-Amerikanci nisu počeli da pobeđuju belce i osvajaju medalje, a zatim da dominiraju američkim sportom. Međutim, problem se ne završava sa telesnim karakteristikama. Za nosioce moderne pedagoške misli Zapada (Arnold, Kuberten, Dim…) sport je osnovno sredstvo za razvoj borbenog karaktera kod mladih, što je osnovna odlika uzornog građanina “Zapadne civilizacije”. Snažni, pobednički karakter belca bio je osnovni pokazatelj njegove “rasne superiornosti” u odnosu prema  porobljenim “divljacima”. Otuda je Kuberten, kao i kasnije Hitler, insistirao na boksu kao sportskoj disciplini u kojoj do najvišeg izraza dolaze “neustrašivi borbeni karakter” i “čelična volja”, glavne osobine pripadnika kolonijalnih falangi koje je trebalo da pokore svet. I šta se desilo? Upravo u domenu boksa, tog “finog muškog sporta” (Kuberten) koji kao otelotvorenje duha kapitalizma dobio status “plemenite veštine”, belci doživljavaju potpuni debakl. Počevši sa Džekom Džonsonom (Jack Johnson), koji je 26 decembra 1908 pobedio Tomija Barnsa (Tommi Burns) i osvojio titulu svetskog prvaka u boksu, uspostavljena je dominacija crnih šampiona. Upravo po kriterijumima belih rasista, pokazalo se da su crnci “superiorna  rasa” u odnosu prema belcima!

Odgovor “bele” Amerike na pobede crnih šampiona bio je stravičan. Nakon pobede Džeka Džonsona nad “velikom belom nadom” Džejmsom Džefrijem (James Jeffrie) u Renou (Nevada) 4 jula 1910, u mnogim gradovima SAD je došlo do pogroma crnačkog stanovništva. Na stotine muškaraca je obešeno i kastrirano, žene silovane i zaklane, deca do smrti bičevana… Niko od počinioca tih monstruoznih zločina nije izveden pred sud.

Interesantno je i to, kako je afro-američka populacija doživela borbe svojih sunarodnika. Crnačka pevačica Lina Horni (Lena Horne) poraz Džoea Luisa (Joe Louis) od simbola nacističke Nemačke Maksa Šmelinga (Max Schmeling) (22 jun 1935) doživela je na sledeći način: “Džoe je bio nepobedivi crnac, onaj koji se suprotstavio belcu i pobedio ga svojim pesnicama… Ali ove noći, on je bio samo još jedan crnac koji je dobio batine od belca”. (1) Dramska spisateljica Maja Angelou (Maya Angelou) opisala je kako je crnačka sirotinja iz Arkanzasa doživela kraj meča: “To nije bio samo neki crnac u konopcima, već je to bio naš narod koji pada. Bilo je to još jedno linčovanje, još jedan crnac koji visi na drvetu. Još jedna napadnuta i silovana žena. Bičevani i osakaćeni crni dečak. Bili su to lovački psi koji slede trag čoveka koji trči kroz muljevitu močvaru. Bila je to bela žena koja šamara svoju služavku zato što je ova bila nemarna. Prestali smo da dišemo. Prestali smo da se nadamo. Čekali smo”. (2)

Kao odgovor na sve inferiorniji položaj belaca u sportu beli rasisti posežu za “argumentom” da su crnci “predodređeni” da pobeđuju u sportu zato što su “intelektualno inferiorni” u odnosu prema belcima. O tome američki profesor Ričard Lapčik (Richard Lapchik): “Naravno, teorije su se menjale. U vreme dok se smatralo da crnci nisu u stanju da trče duge distance imali smo za to genetsko objašnjenje sve dok Afrikanci nisu počeli da pobeđuju na dugim stazama. Odjedanput su, u prošlih nekoliko godina, američki atletski treneri počeli da se interesuju za Afriku. (…) Belci su priznali fizičku superiornost crnaca jer se to uklapa u sliku po kojoj su oni ti koji imaju pamet. Drugi “genetičari”, poput trenera Kromvela (Cromwell), tvrde da su crnci preživeli u Africi zato što su bili brzi i snažni. Njima nikada ne bi palo na pamet da je to možda bilo zbog inteligencije, maštovitosti i kreativnosti što im je omogućilo ne samo da prežive, nego da stvore visoko razvijenu civilizaciju pre nego što su Evropljani uopšte čuli za Afriku. Ali to se ne uklapa u već stvorenu sliku. Tako smo imali teoretičare poput Artura Jensena (Artrhur Jensen) koji su “dokazivali” da belci nasleđuju višu kvotu inteligencije”. /Pod. R. L./ (3)

Inače, sama biografija Ričarda Lapčika ukazuje kako na položaj crnačke manjine, tako i na stepen zaštite ljudskih prava u SAD. Profesor Lapčik (važno je, nažalost, napomenuti da je belac) i sam je igrao košarku. Njegov otac je bio nekada poznati igrač i kasnije trener Džo Lapčik koji se  angažovao u borbi za priznavanje građanskih prava crnačkoj populaciji. Hodajući očevim stopama, Ričard se suprotstavio rasistima rizikujući svoj život. Doživeo je i to da ga je grupa belih rasista mučki napala i makazama mu urezala na stomak pogrdni naziv za cnce – “nigger” (“crnčuga“). Umesto da su počinioci  kažnjeni i umesto da je dobio policijsku zaštitu, on je bio optužen od zvanične (bele) Amerike da je to sam sebi učinio iz političkih razloga!

Teza da su crnci “genetički predodređeni” da budu “glupi fizikalci” (što se potkrepljuje “činjenicom” da Afro-Amerikanci po pravilu obavljaju “najgluplje” i “najprljavije” poslove), što znači da “ne mogu da dosegnu intelektualni nivo belaca”, dovodi do toga da oni nastoje da se dokažu tamo gde dolaze do izražaja njihove “genetske osobenosti”. Nije, dakle, volja za pobedom u svom čistom obliku ta koja ih vodi ka cilju, kao što je to slučaj sa “belim džentlmenima”, već je to frustracija zbog njihove “intelektualne inferiornosti” i podređenog položaja u društvu koji je posledica te “inferiornosti”. Crnci ne samo da “ne dosežu intelektualni nivo belaca”, već su motivi za njihovo angažovanje u sportu ispod vrednosnih (civilizacijskih) motiva belaca. Boreći se za pobedu u sportu crnci ne samo što nastoje da promene svoj društveni položaj (što je za građanske ideologe, na čelu sa Kubertenom, najveći zločin), već žele da se revenširaju belcima zbog njihove “superiornosti” u drugim (intelektualnim) sferama društvenog života. A to već ne spada u fair-play već u sferu “niskih strasti”.

Hitler je, uplašen pobedama crnih sportista na nacističkim Olimpijskim igrama, zahtevao da se crncima, čiji su “preci došli sa drveta”, zabrani učešće na budućim olimpijskim igrama jer oni “ne pretstavljaju fair takmičenje”. Da su nacisti pobedili, nesumnjivo je da bi se to i desilo: gospoda iz MOK-a nikada nisu skrivala svoje oduševljenje nacističkim režimom i njegovim idejama o “budućnosti”. U današnjim uslovima takva radikalna pozicija teško je ostvarljiva budući da je sport postao izuzetno značajna potrošačka roba i kao takav nezamenljivi reklamni instrument. U sportu se stvari odvijaju na osnovu fair-play-a koji diktira kapital: dobro je sve ono što donosi pare. Da li su sportisti beli, crni, žuti, zeleni ili šareni – to je sa aspekta kapitala nevažno, ukoliko ne ugrožava business.

Rasistička pozicija se komplikuje i sa tim što su se, istovremeno dok je u SAD-u uspostavljena dominacija Afro-Amerikanaca, sportisti SSSR-a (mali broj nije pripadao beloj rasi), Istočne Nemačke i drugih zemalja tzv. “Istočnog bloka” ne samo uspešno nosili sa crnim sportistima, već su ih, kada se imaju u vidu ukupni rezultati, ubedljivo premašivali. Polazeći od analize društvenih odnosa, kao i političke prakse, ovakav razvoj događaja može se lako objasniti. Ako se, pak, rukovodimo rasističkom logikom, moglo bi se zaključiti da su belci u SAD i Zapadnoj Evropi “degenerisani” deo bele rase.

Ako napravimo istorijsku analizu uključivanja crnačke populacije SAD u sport, videćemo da je to bio deo nastojanja bele vlasti da izvrši “pacifikaciju” nezaposlene crnačke mladeži, koja je živela u sirotinjskim getima velikih gradova, i da ih integriše u kapitalistički poredak ne menjajući njihov društveni položaj. Teodor Ruzvelt (Theodor Roosewelt), tadašnji šef njujorške policije i budući predsednik SAD (1901-1909), još je krajem XIX veka poveo kampanju za izgradnju bokserskih dvorana u sirotinjskim delovima grada čije su stanovništvo uglavnom činili Afro-Amerikanci. Ruzvelt se rukovodio praktičnim, a ne filantropskim motivima: da se ne bi bavili kriminalom i borili za promenu svog bednog društvenog položaja, nezaposlenoj crnačkoj mladeži dat je prvo boks, a zatim košarka i drugi sportovi. Bio je to način “civilizovanja divljaka” ili, lepše rečeno, “pozitivno usmeravanje i kontroli sanje agresivne (čitaj: “životinjske”) prirode crnaca”. Otvaranje prostora za crnce u sportu bila je cena koju su beli vlastodršci morali da plate da bi održali u pokornosti sve svesnije i politički organizovanije crnačko stanovništvo. Radi se o istom metodu koji je primenjen od strane Velike Britanije u kolonizovanju “nižih rasa” koji je Kuberten, putem svoje olimpijske filozofije, promovisao kao univerzalni metod vladanja: sport postaje najvažnije sredstvo za odvlačenje potlačenih sa polja borbe za slobodu i njihovo integrisanje u uspostavljeni poredak.

Uspehu crnačke populacije u SAD-u doprineli su mnogi razlozi, ali je osnovni i najvažniji razlog – njen društveni položaj. Sistematskom i bespoštednom getoizacijom crnačke populacije trebalo je sprečiti da se Afro-Amerikanci ravnopravno sa belcima uključe u “utakmicu” za vladajuće društvene položaje i ostanu na nivou “prljave” radne snage. Sport je za ubedljivu većinu crnačke dece (zajedno sa muzikom) praktično jedina šansa da napuste geto i domognu se vladajućih vrednosti. O tome košarkaš Karim-Abdul Džabar (Kareem Abdul-Jabbar), legendarni centar “Lakers“-a: “Da, bio sam isti kao i oni crni sportisti o kojima ste čitali, koji su uložili svu svoju pokretačku energiju u savladavanje određenih pokreta. To bi mogao da bude žalostan komentar o Americi uopšte, ali će se stvari tako razvijati sve dok crnci ne budu mogli da se bez predubeđenja pojave u bilo kom zanimanju koje mogu da savladaju. Za sada nam još uvek preostaju muzika i sport”. Bil Rasel (Bill Rusell), još jedna legenda američke košarke, za svoj uspeh u sportu dao je sledeće objašnjenje: “Trenirao sam i po osam sati dnevno tokom dvadest godina”. (4)

Evo kako Ričard Lapčik opisuje položaj mladog crnca u sportu: “Društveno gledano, on će biti u tuđem svetu, izdvojen od drugih u studentskom domu, u trening-kampu, na putovanju i u krevetu. On će biti ‘dobar čovek’ ukoliko odabere pravi put – put belca. Ali, ako to učini, on će se odvojiti od onih koji nisu ‘dobri ljudi’, što znači, od onih koji su izabrali crnački način života. Izgleda da crni sportista ne može da pobedi. Ukoliko, nakon što je prepatio sve ove probleme, ne stekne diplomu, koji je osnovni razlog što se izložio svemu tome? Odgovor je jednostavan. On smatra da je sport njegov put izlaska iz geta.

Tvrdi se da je sport nada za crnce. Isuviše često su to samo prazne nade koje vode u propast. Idite u Harlem ili Vats (crnačka geta, prim. aut.) i videćete rezultate – crnačka deca nastoje da daju koš, dopru do zlata. Vraćajući se kasno kući u hladnim noćima često sam slušao kako lopta udara po pločniku školskog dvorišta dok je, na škiljavoj svetlosti četrdeset stopa udaljene ulične svetiljke, nekolicina dečaka pokušavala da uoči gde je koš. Ta deca imaju vere. Radi tu mukotrpno i steći ćeš kontrolu. Kontrolu čega? Driblinga? Skoka? Oni mogu bez prekida da šutiraju na koš i da se osećaju dobro. Ovi crni mladići više nisu problem. Oni postaju deo sistema, premda su njegovo dno – upravo tamo gde treba i da budu. Igraj, igraj… Ako si dobar, igraj do osamnaeste. Ako si veoma dobar, nastavi do dvadeset druge. Ako si izvanredan, igraj do tridesete. Ali dok nastoje da ubace loptu u koš, oni klize sve bliže i bliže ka rupi u kojoj se nalazi nestručna radna snaga. Oni zaboravljaju na svoje studije dok idu na skok”. (5)

Postoje i drugačiji primeri. Lapčik navodi slučaj ragbiste Freda Batlera (Fred Buttler) koji je, zahvaljujući “pomoći” moćnika iz sporta i školskih vlasti kojima je u interesu da imaju “dobre sportiste”, prošao praktično kroz čitav sistem američkog obrazovanja i došao na domak diplome koledža – a da nije naučio da čita! Nakon tragičnog raspleta njegove sportske karijere i smrti oca, on nije bio u stanju da pronađe očev grob jer nije mogao da pročita njegovo ime. (6) Po procenama američkog profesora sociologe Harija Edvardsa (Harry Edwards), sa kraja sedamdesetih, od 25-35% crnih sportista srednjoškolaca praktično je nepismeno; u junior-koledžima 20-25%, a na četvorogodišnjim koledžima 10-20%. Po procenama iz 1983, od 65-75% crnih sportista koji dobiju stipendiju nikada ne diplomiraju. Od 25-35% onih koji to učine, oko 75% stiče diplomu iz oblasti fizičkog obrazovanja ili iz oblasti koje su stvorene za sportiste i koje ne uživaju visoki ugled. U istom periodu, oko tri miliona mladih crnaca preko dvanaest godina starosti opredelilo se za sportsku karijeru. Manje nego 1 400 crnih igrača igralo je u NBA, NFL, USFL i u glavnim bezbol ligama. Po Edvardsovoj proceni, početkom osamdesetih oko 2 400 crnih amerikanaca moglo je da živi od sporta, uključujući tu i poslove od recepcionera do generalnog menadžera. Manje od 500 igrača igralo je u nižim ligama. Od 12 000 onih koji nastoje da se domognu profesionalnog ugovora, samo jednom polazi za rukom da to učini. Ostali se, osramoćeni, vraćaju u svoja geta. (7) Gledano sa kreativnog aspekta, smatra profesor Lapčik, sportovi mogu da unaprede proces celovitog obrazovanja. Nažalost, kada je reč o crncima, čak i kada se uzmu u obzir važni izuzeci, “sportovi doprinose da se većina crnaca zakopa u živi pesak neznanja što samo ovekovečuje njihovo siromaštvo”. (8) Sociolog Džek Olsen (Jack Olsen), bivši sportista, 1968 je napisao: “Sport je, u najboljem slučaju, omogućio bolji život za nekoliko hiljada crnaca istovremeno potstičući neostvarljivi san stotine hiljada drugih crnaca. On je pomogao da se ovekoveči represivni sistem”. Najvažnije je, zaključuje Olsen, da se “tržište jeftine američke radne snage uvećava”. (9) Na pravi smisao ovih reči najbolje upućuje činjenica da je početkom osamdesetih u SAD 55% mladih radno sposobnih crnaca bilo bez posla.

Kada je reč o vlasničkim, menadžerskim i trenerskim pozicijama, krajem šezdesetih u američkom profesionalnom ragbiju, u obe lige, nije bilo ni jednog crnog menadžera ili glavnog trenera; u profesionalnoj košarci (NBA i ABA liga) među menadžerima nije bilo ni jednog crnca, dok su među trenerima samo dvojica bili crnci; u profesionalnom bezbolu, u obe lige, nije bilo crnaca ni među menadžerima ni među glavnim trenerima. Istovremeno, nije bilo ni jednog crnog trenera u celokupnoj američkoj olimpijskoj ekipi. Što se tiče vlasnika klubova, ni u jednom od navedenih sportova nije bilo crnaca.

U sezoni 1982-83, u bezbolu je bilo 25 belih glavnih trenera i jedan crni trener, a među pomoćnim trenerima bilo je 123 belca i 13 crnih i drugih “obojenih” trenera; u košarci  je odnos bio 21 beli u odnosu prema 2 crna trenera, odnosno, 32 bela pomoćna trenera u odnosu prema 4 crna trenera; u ragbiju među 28 glavnih trenera nije bilo ni jednog crnca, dok je u pomoćnom trenerskom kadru odnos bio 242 belca prema 27 crnih trenera. U ukupnom zbiru, 96% glavnih i 90% pomoćnih trenera činili su belci. (10) Što se tiče administracije i osoblja koje vodi i organizuje profesionalni sport stvari stoje još gore nego kada je reč o trenerima. Po podacima iz 1982 od 399 zaposlenih samo su 12 bili crnci. (11) Objašnjavajući položaj crnog sportiste David Halberstam (David Halberstam), pisac jedne od najboljih studija o američkoj profesionalnoj košarci (“The Breaks of the Game“), konstatuje da on igra u ligi u kojoj su “vlasnici uvek bili belci, treneri obično belci, sportski novinari gotovo uvek belci, kao i sudije i publika”. (12)

Kada se radi o igračima, javna je tajna da su mnogi beli igrači u timu na osnovu “rasnog ključa”. Američki list “Sport” još je krajem 1978 izneo da “ima mnogo igrača u NBA koji nisu u timovima zbog svojih sposobnosti, već zato što su belci”. Leni Vilkins (Lenny Wilkins), jedan od malobrojnih crnih trenera u američkom profesionalnom sportu, svojevremeno je izjavio: “Nepisano je pravilo da najmanje tri bela igrača treba da budu u svakom timu”. O čemu se zapravo radi pokazuje i istraživanje novinara “Daily News“-a iz Filadelfije, po kojem je 57% od 955 ispitanika iz gledališta izjavilo da “bela publika neće da plaća da gleda crne sportiste”. (13) Zaključak se sam po sebi nameće: onaj ko hoće da ima belu publiku mora da ima svog belog “super-stara”. To je jedan od osnovnih razloga što su američki klubovi zainteresovani za evropske igrače koji su po svojim igračkim kvalitetima često daleko ispod nivoa mnogih crnih igrača koji, zbog rasne kvote, ne mogu da dobiju profesionalni angažman.

Na rasizam u američkom sportu ukazuje i način na koji se određuju i dele igračke pozicije. Pravilo je da (beli) treneri nastoje da na poziciju play-maker-a dovedu belog igrača sa obrazloženjem da on, za razliku od “glupih crnaca”, “ume da misli”. Američki sociolog Džonatan Brover (Jonathan Brower) postavio je pitanje (belim) trenerima kako bi okarakterisali igračke pozicije na kojima dominiraju belci. Odgovor je bio: “Inteligencija, sposobnost da se bude vođa, kontrola emocija, sposobnost donošenja odluka i tehnika”. Kada je reč o igračkim pozicijama na kojima dominiraju crni igrači, odgovor je bio: “Snaga, brzina, instinkt”. (14)

Po Hariju Edvardsu, profesionalni sportisti su “svojina” profesionalnih branši koje su u rukama belih vlasnika. Za razliku od svojih belih kolega, crni sportisti su u potpunosti lišeni svojih ljudskih osobenosti i svedeni na “roba sa statusom najamnika”. Na terenu, ukoliko pogreši, crni sportista će biti ismejan od svojih belih kolega i trenera. “Većina njegovih belih drugova, kao i vlasnika, odnosi se prema crnom sportisti kao prema mašini – koja će biti upotrebljena od strane belca dok je u dobrom stanju a onda,  kada mladost prođe ili kada su je povrede toliko oštetile da su troškovi veći od onoga što može da donese, odbačena. Tada se “mašina” jednostavno preprodaje za novi model (…) ili se prosto odbaci.” (15) Lapčik je blizak Edvardsu: “Vlasnici timova postupaju s crncima upravo onako kako to čine vlasnici korporacija u fabrikama. Nastoje da ih što više iskoriste, a onda ih odbacuju.” (16)

U deklaraciji „Olimpijskog komiteta za ljudska prava“ („Olympic Committee for Human Rights“), koji je osnovan u SAD u predvečerje Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (čiji je član bio i legendarni borac za građanska prava crnaca Martin Luter King), kaže se: “Ne smemo više dopustiti Americi da iskoristi (pod. u org.) nekoliko ‘crnaca’ da bi pokazala svetu koliki je progres napravila u rešavanju njenih rasnih problema dok su Afro-Amerikanci više nego ikada ranije izloženi ugnjetavanju. Ne smemo više dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrđava rasne pravde dok su rasne nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj crnac koji, u vreme dok ugnjetenu rasu uništavaju na ulicama, dozvoli sebi da bude upotrebljen na navedeni način, nije samo glupak – jer dozvoljava da bude upotrebljen protiv sopstvenih interesa – već izdajnik svoje rase. Drugo i najvažnije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omogućava luksuz da ostanu u ubeđenju da se crnci nalaze u getima zato što tamo pripadaju, ili zato što tamo hoće da budu. U takvim okolnostima, ova zemlja i ova vlast čine manje nego što mogu da bi rešili problem rasne nejednakosti u Americi.” (17) Takve sportiste Edvards naziva “crnim gladijatorima XX veka”. (18) Interesantno je da se u ovom dokumentu, polazeći od talenta crnaca i njihovog smisla za inovacijom, insistira na “pretvaranju sporta u umetničke forme”, odnosno, na uspostavljanju “elegancije i lepote tamo gde je nekada vladala brutalna telesnost i dosadna rutina”. (19)

Kakav je bio odgovor bele Amerike na protest crnih sportista, na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju (1968), zbog rasne diskriminacije u američkom sportu i društvu? O tome Lapčik: “Kada su Tomi Smit (Tommi Smith) i Džon Karlos (John Carlos) podigli na pobedničkom postolju svoje u crnim rukavicama stisnute pesnice, oni su rečito izrazili ono što je bela Amerika nastojala da ignoriše: sport, kao i društvo, je bio rasistički.

Reakcije koje su sledile pokazuju kakvu je važnost imao ovaj gest. Bela zajednica je kaznila Smita i Karlosa još u Meksiku, a više godina nakon toga oni nisu mogli da se zaposle. Sportski establišment, od Brendidža (Avery Brundage) (tadašnjeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, inače člana Lindbergove (Lindbergh) Fašističke partije u SAD i fanatičnog rasiste, prim. aut.) pa naniže, svim silama se trudio da pokaže kao da se ništa nije desilo. U odgovoru na pitanje kako olimpijske igre mogu da prežive kada politika sve više učestvuje u njima, Brendidž je uzvratio: “Ko je rekao da se politika sve više meša u olimpijske igre? Smatram da nije tako. Vi dobro znate da politici nije dozvoljen pristup na olimpijskim igrama.” (20) Evo šta je Džim Briver (Jim Brewer), član američke košarkaške selekcije koja je učestvovala na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972), rekao o “nepolitičkom” načinu na koji ih njihovi (beli) treneri pripremaju za utakmicu: “Kažu ti da je to sve zbog bratstva. A onda igraš utakmicu protiv Japanaca i sve što možeš da čuješ od nekih tvojih trenera je: “Sredi kosooke, sredi kosooke!” Kakvo je to bratstvo? Mislio sam da je svemu tome bio kraj 1945. Vodimo protiv njih sa velikom razlikom a treneri traže još ubedljiviju pobedu. Čitava njihova priča svodi se na sređivanje kosookih i komunjara.” Čovek počinje da strepi“, zaključuje Briver, “da bi sledeći na listi mogle da budu ‘crnčuge‘.” /pod. D. H./ (21) Inače, Sjedinjene Američke Države nisu podržale ni jedan predlog da se bojkotuje Južna Afrika uprkos tome što je velika većina nacije bila složna u tome da se prekine takmičenje sve dok apartheid dominira u njenoj politici. “Šta nam to govori, pita se Lapčik, kada bojkotujemo Olimpijske igre (Moskva 1980, prim. aut.) da bismo se suprotstavili komunizmu, a ne činimo ništa protiv rasizma i fašizma? Mnogo, ukoliko stvari pogledamo izbliza.” (22)

Kada je reč o “komunizmu” i načinu na koji se on “prikazuje” crnačkom stanovništvu u “slobodnom svetu”, indikativan je događaj koji se, sredinom sedamdesetih, zbio u Beogradu. Igrala se povratna košarkačka utakmica u Kupu šampiona. U gostujućem timu nalazio se, inače izvanredni, crni američki igrač koji “nije smeo” da izađe iz svlačionice jer su mu u Americi utuvili u glavu da je Jugoslavija “komunistička zemlja” i da “komunisti jedu crnce”!

Što se tiče načina na koji sportski reporteri izveštavaju o sportu, Edvards tvrdi da je njihovo izveštavanje uslovljeno “željama i potrebama sportske industrije”. U Americi je sport “veliki business i ima značajni društveni, ekonomski i politički uticaj kako na nacionalnom, tako i na internacionalnom nivou”. Sportski reporteri pretstavljaju svet sporta kao “tvrđavu rasne harmonije i rasnog mira”. Mnogi reporteri “ne osećaju odgovornost prema društvu ili pravdi, nego prema njihovim sportskim urednicima”. Ovi ljudi, kao i mass-media kojima suže, “nastoje da budu konzervativni zaklon u društvenim i političkim pitanjima. Mnogi značajni i vredni sportski izveštaji su bili stavljeni pod led zato što njihov ton nije bio u skladu sa političkim i društvenim stavovima urednika.” (23)

Edvards smatra da je jedan od osnovnih načina da se promeni položaj crnaca u sportu da oni “kontrolišu veći procenat sportske industrije u Americi”, jer je “čitava sportska industrija u Americi – amaterska i profesionalna – kontrolisana od strane belaca u njihovu korist. Svaki dolar zarađen u sportu, koji se ulaže u drugi projekt koji je vlasništvo belaca i koji kontrolišu belci, zakinut je crnoj zajednici. Prava tragedija je u tome što je veliki deo dolara iz sportske industrije proistekao iz napora crnaca. Treba se samo upoznati sa posebnom listom dostignuća crnih sportista (koju Edvards daje na kraju knjige, prim. aut.) da bi se shvatio njihov ogromni doprinos ekonomskom razvoju sportske industrije. A onda treba pogledati deo koji nabraja koliko njih je dobilo mesta u toj industriji da bi se prosudilo da li su se postignuća isplatila.” (24)

Ne potcenjujući značaj borbe za kontrolu sportske industrije, treba reći da bi se njen krajnji ishod sveo na to da se određeni broj crnih kapitalista priključi belim kapitalistima, što znači da bi se belim priključili crni goniči robova. Promenom boje kože ne iskorenjuju se uzroci niti se ukidaju mehanizmi ugnjetavanja.

Što se tiče Lapčika, on smatra da “sport koji je oslobođen od rasizma može da postoji samo u društvu koje je oslobođeno od rasizma”. (25) Na kraju svoje studije o rasizmu u američkom sportu Lapčik rezignirano zaključuje da se “malo toga promenilo za crne sportiste otkada je sa Džeki Robinson (Jacki Robinson) počela integracija crnaca u američki sport”. (26) “Pre pedeset godina, nastavlja Lapčik, mog oca su proglasili nigger-lover-om (pogrdni naziv za belca koji se druži sa crncima i bori za njihova građanska i ljudska prava, prim. aut.) zato što je sa svojim timom igrao protiv ekipa koje su sačinjavali crnci. Pre trideset godina on je bio još veći nigger-lover kada je doveo Neta Kliftona (Nat Clifton) u “Knicks“-e. Pre dvadeset godina prozvali su me nigger-lover-om kada sam doveo svoje prijatelje crnce da žive u našem susedstvu koje se skoro isključivo sastojalo od belaca. U najvećem delu svoje mladosti za neke sam bio nigger-lover zbog angažovanja u pokretu za zaštitu građanskih prava kao i u anti-aparthead  pokretu. Sada je moj sin Džoj (Joey) nigger-lover za one koji mrze njegovog oca ili njega zato što u školi ima puno crnih prijatelja. Kada će to da se završi? Da li će se ikad završiti?” /pod. R. L./ (27)

Kako stvari stoje u “slobodnom svetu” u osvit trećeg milenijuma? U “Newsweek“-u od 6 aprila 1992 objavljen je tekst o položaju crnačke populacije u SAD pod naslovom “Gubeći tle” (“Losing Ground“). U podnaslovu: “Nova strahovanja i sumnje u vreme kada su perspektive crne Amerike sve crnje”. U njemu su objavljeni i sledeći podaci: smrtnost crnačke dece u SAD porasla je na 17,7 slučajeva na 1 000 porođaja, što je dva puta više nego kod belaca, a veća je nego na Maleziji; 43,2% od ukupnog broja crnačke dece živi u siromaštvu; 28,8% od svih slučajeva oboljenja od SIDE otpada na crnačku populaciju, od čega u ukupnom broju obolelih žena crnkinje čine 52%, a deca 53%; ubistvo je osnovni uzrok smrti među crncima starih između 15 i 34 godine, s tim što skoro polovinu od ukupnog broja ubijenih u SAD čine crnci; u 1989 23% od svih crnaca između 20 i 29 godine starosti bilo je u zatvoru, uslovno pušteno ili opomenuto, tako da 20% crnaca u dobu između 15 i 34 imaju kriminalni dosije.

Na osnovu istraživanja Galupovog instituta, 40% crnaca veruje da se radi o smišljenom istrebljivanju crnaca u SAD. Po rečima metodističkog sveštenika Sesila Vilijamsa (Sesil Williams) (San Francisco’s Glide United Methodist Church) radi se o “genocidu u stilu devedesetih”. Na to upućuje i tekst Lorini Kari pod naslovom “Zašto to nije samo paranoja” – “Američka istorija “planova” za crnce“, u kome se analizira i tzv. “Tuskegee Study” koja je pokrenuta 1932 i koja je razotkrivena 40 godina kasnije zahvaljujući novinaru “Associated Press“-a. Reč je o projektu lekara Američke državne zdravstvene službe („U. S. Public Health Service“) koji su desetinama godina posmatrali, kao zamorčiće, 400 crnaca za koje su znali da su zaraženi sifilisom (koji, ukoliko se ne leči, dovodi do smrti), ali im to nisu rekli niti su ih lečili od te opake bolesti. U tom monstruoznom “medicinskom projektu” učestvovali su i Ministarstvo za zdravlje Alabame, “Tuskegee Institute“, kao i neke druge “zdravstvene” ustanove.

Inače, 62% ispitanika smatra da nezaposlenost pretstavlja jedan od najznačajnijih razloga za stanje u kome se nalazi crnačka populacija u SAD. Po rečima dr. Alvina Puseinta (Alvin Poussaint), profesora psihijatrije na “Harvard Medical School“, crnci su u gorem položaju danas nego u bilo kom periodu od 1960 godine. “Ako pitate crnačku decu šta očekuju u budućnosti, oni kažu: ’Nadam se da ću još biti živ sledeće godine u ovo doba’. Za mene je to užasno mračno”, zaključuje dr. Puseint.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku