Slobodarska kritika sporta

S

Sport nema svoju istoriju. On nije zasebna ni nad-istorijska pojava. Istorija sporta je istorija društvenih odnosa iz kojih proističu i koji uslovljavaju aktivnosti koje će biti označene terminom „sport“. Istorijski razvoj sporta nije se odvijao u linearnom kontinuitetu, već su konkretni oblici sporta nastajali i razvijali se u okviru konkretnog totaliteta određene epohe, što znači da je njihov „međusobni odnos“ posredovan tim totalitetom. Sport je u kapitalističkom društvu dosegao svoj puni razvoj i postao posebna (ne i zasebna) društvena pojava. Tek se u njemu „oslobodio“ lovačkih, ratničkih, religioznih, kulturnih i lokalnih primesa i postao „čisto“ otelotvorenje osnovnih egzistencijalnih principa kapitalizma: principa kompeticije i principa kvantitativno merljivog učinka. Kao kompleksna, u svojim protivrečjima do kraja razvijena pojava, sport kapitalističkog društva je polazište i putokaz koji omogućava da se u prethodnim istorijskim oblicima uoče klice i nerazvijeni oblici sporta koji će se do kraja razviti u modernom sportu. Polazeći od njega, moguće je napraviti istorijsku (nasuprot mitološkoj) analizu antičkih olimpijskih igara, gladijatorskih borbi starog Rima, srednjovekovnih viteških turnira, kao i seoskih i drugih oblika takmičenja.

Jedna od polaznih teza slobodarske kritike sporta je da sport u kapitalističkom društvu ima onu ulogu koju je religija imala u srednjem veku. Marksov odnos prema religiji jedno je od opšte prihvaćenih polazišta radikalnih kritičara sporta. Marks: „Religijska bijeda je jednim dijelom izraz zbiljske bijede, a jednim dijelom protest protiv zbiljske bijede. Religija je uzdah potlačenih stvorenja, duša svijeta bez srca, kao što je duh svijeta bez duha. Ona je opijum naroda.“ – „Prevladavanje religije kao iluzorne sreće naroda zahtjev je njegove zbiljske sreće. Zahtjev da napusti iluzije o svome stanju jeste zahtjev da napusti stanje u kome su iluzije potrebne. Kritika religije je, dakle, u klici kritika doline suza čiji je oreol religija. (1) (…..) Kritika religije završava učenjem da je čovjek najviše biće za čovjeka, dakle, kategoričkim imperativom: da se sruše svi odnosi u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreneo biće… (Pod. K.M.) (2)

Izuzetan metodološki značaj dobija i Marksova teza da se „kritika neba pretvara u kritiku zemlje“ (3) koja, zajedno sa prethodnim tezama, usmerava kritičku misao na konkretne društvene izvore nastanka religije, kao i na nastajanja potrebe za religijom. Pravi smisao kritike religije nije u tome da se ukine religija, već da se iskorene društveni odnosi koji je uzrokuju i uslovljavaju. Analogno tome, slobodarska kritika sporta ne završava u kapitalizmu, kao što je to slučaj sa građanskom kritikom sporta, već postaje kritika „doline suza“, što znači kapitalističkog društva. Ovde treba napomenuti i to, da je sport posebna vrsta „opijuma“ koja ne dovodi čoveka u pasivno stanje, kao što je to slučaj sa religijom, već ga goni na ubilački i destruktivni aktivizam.

Slobodarsku kritiku sporta razlikuje od građanske kritike i to, što u svom pristupu sportu (kapitalizmu) polazi od Marksove dijalektike koja „u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nužne propasti; jer se ni prema čemu ne odnosi sa strahopoštovanjem i jer je u svojoj suštini kritička i revolucionarna“. (4) Shodno tome, slobodarska kritika svoju verifikaciju ne traži u sferi građanske nauke i filozofije, već u svakodnevnoj borbi čoveka za stvaranje novog društva. Ona prevazilazi pozitivističke discipline koje se bave „objašnjavanjem“ sporta u nastojanju da mu pribave „naučno“ i „filozofsko“ utemeljenje i obezbede večnost vrednostima koje su otelotvorene u sportu. Ona je obračun s pozitivističkim umom, logikom tehnokratske racionalnosti,  apsolutizovanim principom učinka koji ima kvantitativni karakter, socijalno-darvinističkom koncepcijom koja svodi čoveka na zver a društvo na čopor, kao i s „tehničkom civilizacijom“ i robotizacijom čoveka. Slobodarska kritika ne teži da izgradi neku „novu“ teoriju koja će biti alternativa građanskoj teoriji, već teži da se oživotvori prevazilaženjem kapitalističkog društva, a to znači da ukine dualizma teorije i prakse na kojem počiva građanska misao. U tom kontekstu, smisao slobodarske kritike sporta nije u tome da se stvori neki „novi sport“ (poput „socijalističkog“, „humanog“ ili „slobodnog sporta“), već da se ukine (prevaziđe) sport kao posebna, od čoveka otuđena institucionalizovana sfera u okviru nastojanja da se sruše sve barijere koje je kapitalizam digao između ljudi – da bi čovek mogao da se „vrati“ iz otuđenih sfera, u kojima je sveden na glumca nametnutih uloga, i ostvari jedinstvo svoje univerzalne stvaralačke ljudskosti.

Slobodarska kritika sporta nastoji da reafirmiše utopijsko koje je građanska misao, u nastojanju da ga obezvredi, svela na utopističko, što znači na puku maštariju. Ovaj zahtev je tim pre opravdan, jer je destrukcija postala vladajuća tendencija u razvoju kapitalizma. Tek u odnosu prema katastrofalnim posledicama razvoja kapitalizma ideja budućnosti, kao otvaranje puta za realizaciju istinskih ljudskih potreba i sposobnosti koje su se „u krilu“ (Marks) kapitalističkog društva razvile, dobija pravu vrednost. Ne radi se, dakle, samo o slobodarskim, već pre svega o egzistencijalnim motivima. Osloboditi se okova kapitalističke tiranije istovremeno znači sprečiti uništenje prirode i čovečanstva. Po prvi put u istoriji, upravo zbog anti-egzistencijalne tendencije razvoja kapitalizma i dramatičnog nagomilavanja njegove destruktivne moći, sloboda čoveka postala je osnovni uslov obezbeđenja opstanka čovečanstva. Esencija je postala osnovni uslov egzistencije.

Sledeći nastojanje čoveka da povrati slobodarsko dostojanstvo, slobodarska kritika nastoji da afirmiše agon kao borbu između dobra i zla, što znači slobodarski karakter progresa. Građanska teorija svela je agon na borbu između ljudi za pobedu i dominaciju, odnosno, na borbu čoveka protiv samoga sebe kao ljudskog i prirodnog bića – da bi se postigli ne-ljudski i anti-egzistencijalni ciljevi. Olimpijski (osvajačko-tlačiteljski) agon uklonio je sa javne scene prometejski (slobodarski) agon. U savremenom kapitalizmu borba za afirmaciju prometejskog duha nije samo borba za slobodu, već i borba za opstanak.

Vladajuća tendencija u razvoju savremene građanske misli upućuje na dramatičnost kapitalističke destrukcije: ona pada u sve dublje beznađe vukući za sobom emancipatorske impulse koje je građanska misao stvorila i bez kojih nema pomaka napred. Stoga je jedan od osnovnih zadataka slobodarske kritike da sačuva emancipatorsko nasleđe građanskog društva (sloboda izbora, samoinicijativnost, produktivistički aktivizam, lično dostignuće, individualna odgovornost…) i da ga razvije u nastojanju da ga oživotvori. Superiornost slobodarske kritike sporta u odnosu prema građanskoj teoriji je u tome, što je ona otvorena prema svakoj misli u nastojanju da iz nje „uzme“ ono što omogućava razvoj društva i doprinosi opstanku života na Zemlji. Otvorenost prema budućnosti čini slobodarsku kritiku otvorenom prema svemu što je u istoriji stvoreno. Istovremeno, upravo zbog toga što je sport kondenzovani izraz onoga što se dešava u dubini društvenog bića, razvijenost kritike sporta jedan je od pokazatelja stepena razvijenosti društva. Ovde treba reći i to, da postoji opasnost da kapitalistička mašinerija „usisa“ kritičku misao i pretvori je u robu na tržištu „demokratije“. Postoji samo jedan način da se to spreči: kritička misao treba da postane sastavni deo političkog pokreta koji se bori protiv kapitalizma.           

Jedan od praktičnih rezultata slobodarske kritike sporta treba da bude ukidanje sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih principa na kojima počiva savremeni kapitalizam, i uspostavljanje takvih oblika slobodarske telesne kulture u kojima će se realizovati univerzalna stvaralačka ličnost čoveka, kao i izvorna potreba čoveka za čovekom u neposrednom obliku. Moderni učinak nije nastao u umetnosti, nego u ekonomiji. Njega treba staviti u kontekst humanog odnosa čoveka prema čoveku, odnosno, humanog odnosa čoveka prema samome sebi. Slobodarska kritika polazi od toga da je čovek univerzalno stvaralačko biće slobode i da je potreba čoveka za čovekom ono što čini istinsku bit ljudske zajednice. Stati na put destruktivnoj kapitalističkoj pomami i doprineti stvaranju novih puteva za razvoj čovečanstva – to su najvažniji izazovi koji stoje pred njom. U tom smislu, oslobađanje tela iz paukove mreže kapitala jedan je od najvažnijih zadataka slobodarske kritike sporta. Umesto razvoja institucionalizovanih i komercijalizovanih veza, treba razvijati neposredne međuljudske odnose; umesto „neverovatnih rekorda“ (koji se postižu putem od čoveka otuđenih i protiv čoveka usmerenih mehanizama i grupacija moći), treba težiti razvoju duhovnog bogatstva čoveka; umesto konkurencije koja se zasniva na dominaciji i eliminaciji, treba razvijati duh saradnje i solidarnosti; umesto (mazohističkog) principa „većeg napora“ (Kuberten), treba afirmisati princip zadovoljstva u stvaralačkom naporu… Najviši izazov treba da bude igra kao erupcija nesputane ljudskosti – kao manifestacija životvorne snage čoveka kao slobodarskog, društvenog i stvaralačkog bića. U tom kontekstu, učinak se „premešta“ u sferu sopstvenog ljudskog doživljavanja i u društvu se pojavljuje kao srećan čovek koji „uspravno hoda“ (Bloh).

Težnja ka „telesnoj perfekciji“ posredstvom nastojanja da se postigne rekord vodi uništenju čoveka. Rana specijalizacija, koja je nužna da bi se postigli „vrhunski rezultati“, vodi ka sakaćenju organizma, a ne ka razvoju telesnih sposobnosti. Univerzalnost je moguća ukidanjem podele rada na manuelni i intelektualni i postajanjem stvaralačkog rada osnovnim oblikom obezbeđivanja egzistencije i društvenog razvoja. Na toj osnovi moguće je prevazići univerzalnost kao estetski izazov (koji je uvek bio privilegija vladajuće pljačkaške „elite“) i uspostaviti univerzalnost kao slobodarski izazov. Radi se o univerzalnosti koja ne teži „savršenom“ obliku (zatvorenom svetu), već koja teži otvorenosti i novumu kao razvoju humanuma, a to znači neograničenom razvoju univerzalnih stvaralačkih moći čoveka i međuljudskih odnosa.

Jedna od glavnih zamerki slobodarskoj kritici sporta je da ona nepravedno poistovećuje profesionalni i „vrhunski sport“ sa amaterskim sportom i „normalnim“ oblicima sportske aktivnosti koje imaju „pozitivnu društvenu ulogu“. Pre svega, osnovna tendencija u razvoju sporta je sveopšta komercijalizacija. Čak i deca najnižeg uzrasta postaju trčeći reklamni panoi kapitalističkih firmi, što znači sredstvo za pravljenje profita – što neminovno dovodi do degeneracije sporta na svim nivoima takmičenja. Zatim, po svojoj organizacionoj strukturi i po vrednosnom utemeljenju čitav sport (uključujući „školski sport“ i „telesnu kulturu“) čini osnovu za reprodukovanje i razvoj „vrhunskog sporta“. Rekordi koji su u njemu postignuti pretstavljaju najviši kriterijum za određivanje „normi“ po kojima se vrednuje „uspešnost rada“ u sportu do najnižih kategorija. Pri tome, metodi koji se u njemu primenjuju pretstavljaju „vrhunske domete stručnog rada“ i kao takvi su neprikosnoveno polazište za rad trenera i u amaterskom sportu. Treće, odnos vlasnika sportskog show-business-a i trenera prema sportisti-najamniku uzor je za odnos „sportskih radnika“ prema sportistima amaterima. Čovek postaje sredstvo za postizanje od njega otuđenih rezultata i ne-ljudskih ciljeva. Umesto da doprinosi razvoju međuljudskih odnosa, sport doprinosi uspostavljanju sve bespoštednijih oblika manipulacije i izrabljivanja; umesto duha drugarstva i solidarnosti, u njemu sve više vlada duh nemilosrdnog suparništva; umesto ljudske, sport postaje interesna zajednica. Kao što su iluzorni pokušaji da se izgradi „humani sport“, tako je i iluzorno nastojanje da se razgraniči „dobri“ od „lošeg“ sporta. Ne može se kritikovati „loš“ sport sa aspekta „dobrog“ sporta, već se može kritikovati sport kao institucija kapitalizma sa aspekta slobodarske telesne kulture (igre). „Takmičenja“ u porodičnom krugu su rekreativni, što znači ne-ozbiljni oblici sporta. Što se tiče takmičenja mladih, ono se pojavljuju kao uvod u život u kojem vladaju principi bellum omnium contra omnes i homo homini lupus.

Razvoj kapitalizma doveo je do degeneracije principa kompeticije, kao i principa citius, altius, fortius. Prvi je postao princip dominacije, a drugi princip destrukcije. Slepo insistiranje na principu citius, altius, fortius kao neprikosnovenom „principu progresa“ neminovno dovodi do uništenja emancipatorskih potencijala kapitalizma. To ne znači da taj princip treba odbaciti, već da ga treba prevazići novim principom koji u sebi sadrži njegovu emancipatorsku potenciju. Ovo je važno zbog toga, da se ne bi išlo u drugu krajnost i da se novi svet stvara kao suprotnost postojećem svetu, što znači njegovim odbacivanjem. Umesto dijalektičkog, bio bi tako primenjen puki mehanicistički princip koji ukida emancipatorsko nasleđe građanskog društva bez kojeg budućnost nije moguća. Kao što loši racionalizam ne može da bude zamenjen pukim iracionalizmom, tako se zbog kapitalističkog degenerisanja principa citius, altius, fortius ne može dobaciti opravdana težnja čoveka da postigne više.

Ne može kvantitativno sravnjivanje da bude neprikosnoveni kriterijum za određivanje vrednosti ljudskog stremljenja da prevaziđe horizonte mogućeg. U tom smislu, ne mogu se naučnim metodima odrediti granice ljudskom organizmu i na taj način granice od kojih počinju ne-ljudski rezultati. Kriterijumi za određivanje ljudskih moći ne nalaze se u nauci, već u društvu. U njemu se začinju i razvijaju procesi koji dovode do zloupotrebe čoveka i do ne-ljudskih rezultata; u društvu, u borbi za ukidanje vladavine kapitala i otuđenih centara političke moći stvaraju se oni uslovi koji omogućavaju čoveku da, koristeći sve ono što je već stvorio, razvije svoje istinske ljudske moći. Položaj čoveka u društvu govori o tome da li je u pitanju ljudsko dostignuće ili zloupotreba čoveka. Biti na nivou svojih istinskih ljudskih moći znači biti slobodan čovek.

Težnja ka rekordu je, sa humanističkog i egzistencijalnog aspekta gledano, besmislena i pogibeljna. To nije ljudska težnja da se prekorače granice mogućeg, već sled logike kapitalističke reprodukcije koja je sama sebi cilj. Apsolutizovani učinak postaje svojevrsna „viša sila“ kojoj je čovek beznadežno podređen. Težnja ka većem bez postavljanja pitanja o ljudskom smislu znači stvaranje pokorno-izvršilačkog karaktera i fatalističke svesti. Sportom se u čoveku ubija vera u njegove ljudske moći i stvara se ideopoklonički odnos prema vladajućem poretku. Sportski aktivizam postaje način kroćenja čoveka i ubijanje njegove individualnosti. Napor da se pobedi i postigne veći učinak (rekord) svodi se na potiskivanje autentičnih potreba čoveka i na sakaćenje njegove igračke ličnosti. „Pobeda nad sobom!“ svodi se na mazohističko i samo-destruktivno iživljavanje nad sopstvenim telom. Sportska pobeda postaje poraz ljudskog, a rekord mera samouništenja čoveka. Umesto razvoja sveta po meri čoveka, čovek se „razvija“ po meri kapitalizma. Moći-biti postaje moći pobediti drugog čoveka i moći uništiti sebe, a ne moći menjati svet. „Juriš na rekord!“ zamenjuje juriš protiv nepravde i uništenja života na Zemlji.

Fink je igri, proglašavajući je „simbolom sveta“, dao kosmičku dimenziju. Radi se o tome da čovek razvojem svojih igračkih moći prevaziđe postojeći i stvori novi svet. To nije fizičko vreme i fizički prostor, već ljudsko vreme i ljudski prostor. Čovek stvara svoj kosmos.

*         *        *

Sport ima „budućnost“ kao muzejski eksponat koji će svedočiti o prirodi sveta u kojem živimo na isti način kao što gladijatorske borbe svedoče o pravoj prirodi antičkog Rima. Kao što rimski plebs, koji je u sve većem nedostatku hleba dobijao sve veće porcije krvi, nije mogao da zamisli budućnost bez Cirkusa Maximusa, tako ni današnji malograđani, kojima sve stravičnije uništavanje ljudi na sportskim borilištima služi kao kompenzacija za njihov sve bedniji život, ne mogu da zamisle budućnost bez sve krvavijih sportskih pretstava. U muzej će otići i „fantastični rekordi“, koji se postižu sve monstruoznijim uništavanjem ljudi, kao pokazatelj destruktivne prirode kapitalizma. Naši potomci šetaće po konzerviranim stazama sportskih stadiona nastojeći da nas zamisle kako urlamo dok se na stazi teturaju ubogaljeni „šampioni“ – na putu ka „slavi“ i uništenju. Za njih ćemo, poput rimskog plebsa, biti deo varvarske prošlosti koju treba prezreti. Naši potomci će nas se stideti.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku