Samaranč – grobar Kubertenove olimpijske ideje

S

Samaranč je u svojoj beskupuloznosti otišao tako daleko, da je Horsta Daslera, tadašnjeg vlasnika firme „Adidas“, koji je potkupljujući olimpijsku gospodu od olimpijskih igara napravio spektakularni reklamni program za svoju firmu, odlikovao najvišim olimpijskim priznanjem („Zlatni olimpijski orden“) i to zbog njegove „vernosti olimpijskim idealima osnivača modernog olimpizma, Pjera de Kubertena“. (37.s.) Da njegovo licemerje ne zna za granice, pokazuje i njegov predgovor Kubertenovim „Izabranim tekstovima“ („Textes choisis“) koje će 1986.godine objaviti MOK. U njemu Samaranč veliča Kubertenovo delo i misao da bi zaključio: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ To piše čovek koji je i bukvalno prodao olimpijske igre međunarodnom kapitalu da bi ovaj od njih napravio banalni show-business u kome su sportisti svedeni na, kako je Kuberten nazvao profesionalne sportiste, „cirkuske gladijatore“!

Kada se ima u vidu Kubertenov odnos prema sportu i amaterizmu, jasno je da Kuberten nije mogao ni da zamisli da bi članovi MOK-a, po njemu najviši i najčasniji „čuvari“ olimpijske ideje, mogli da budu plaćeni za svoj „rad“ u olimpijskom pokretu, pogotovu da od „najvećeg festivala mladosti“, na kome je trebalo da vlada religiozno osećanje (religio athletae, olimpijske igre kao „crkva“ i tsl.), naprave banalnu cirkusku predstavu i sredstvo za bogaćenje. Po grubim procenama, MOK je samo u toku zadnjeg četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa „zaradio“ gotovo dve milijarde dolara. Taj novac je ekskluzivno vlasništvo „časnih čuvara olimpijske ideje“. Kada se ima u vidu autoritarna struktura MOK-a, jasno je da tim novcem raspolaže „lukavi kameleon“ Samaranč. Zvanično, negova plata iznosi milion nemačkih maraka godišnje. Nezvanično, on je najbolje „plaćen“ čovek na planeti.

Tom novcu treba pridodati i bezbrojne bogate poklone „darodavaca“ – koji se bore da dobiju pravo da organizuju olimpijske igre. Svake godine ulažu se desetine miliona dolara u potkupljivanje olimpijske gospode. U hladnoratovskom dobu odlučujući značaj za dodeljivanje glasova imala je blokovska politika. Od kada je sport postao reklamni prostor najvećih svetskih kompanija, što se poklapa sa dolaskom Samaranča na mesto predsednika MOK-a, pare su postale odlučujuća moć. „Svako ima svoju cenu!“ – tako glasi olimpijska „potsetnica“ koju od gospode iz MOK-a dobijaju svi oni koji žele da se upuste u poduhvat organizovanja olimpijskih igara. Inače, olimpijski zvaničnici svim silama se trude da potroše što više novca koji im donosi „festival mira“, „mladosti“, „međunarodne saradnje“… I dok širom sveta desetine hiljada sportista ulažu svoje zdravlje i život ne bi li se domogli olimpijske medalje i na taj način se izvukli iz sirotinjskih geta, u kojima svake godine milioni dece umre od gladi i bolesti, gospoda iz MOK-a, zajedno sa njihovim porodicama, borave u hotelima sa „pet zvezdica“ u kojima samo prenoćište staje više hiljada dolara, priređuju basnoslovne gozbe i prijeme… Milioni dolara svake godine troše se na „reprezentativne“ skupove na kojima se sastaje svetska elita moći koja se služi olimpijskim igrama kao sredstvom za stvaranje „novog svetskog poretka“.

Po statutu MOK-a, zemlje-članice „olimpijske porodice“ nemaju ni formalno pravo da, preko „svojih predstavnika“, kontrolišu delatnost MOK-a i utiču na njegovu politiku. „Članovi MOK-a su predstavnici MOK-a u svojim zemljama, a ne njihovi delegati u MOK-u“ – glasi „zlatno pravilo“ MOK-a koje je još Kuberten ustanovio da bi sačuvao MOK ne samo od uticaja svakodnevne politike, već pre svega od slobodarske svetske javnosti. I upravo na temelju tog Kubertenovog principa došlo se dotle da je pristup MOK-u onemogućen svakom onom ko se suprotstavlja bezočnoj komercijalizaciji olimpijskih igara – sledeći izvornu Kubertenovu (religioznu, moralnu, pedagošku) olimpijski ideju. Služeći se manirima koje je stekao tokom četrdesetogodišnje fašističke prakse, Samaranč je po svom odabiru uveo u MOK skoro pedeset ljudi, što čini više od polovine članstva MOK-a. Među njima je i gospodin Kim, „najbliži“ Samarančev saradnik koji je bio dugogodišnji telohranitelj južnokorejskih diktatora. Po nekim procenama, njega Samaranč planira za svog naslednika. Bilo bi to, svakako, „u duhu olimpijskih tradicija“.

Kada se ima u vidu da su tzv. „nacionalni olimpijski komiteti“ samo produžena ruka MOK-a, preko kojih MOK kontroliše „vrhunski sport“ ( a sa tim čitavu fizičku kulturu koja je i zvanično „najšira baza za reprodukovanje vrhunskog sporta“) u zemljama članicima, jasno je da je fašistički zlikovac Samaranč, kao „gospodar olimpijskih krugova“, zapravo gospodar svetskog, što znači i našeg sporta. Poražavajuća je istina da čitav naš sport pre svega služi zato da bi se dobila šaka „vrhunskih sportista“ koje će „Jugoslovenski olimpijski komitet“ proslediti, kao savremene robove, svome gazdi Samaranču da bi ovaj unovčio njihov znoj, njihovo zdravlje, njihove živote…

Koliko će još mladih ljudi biti prineto na žrtvu sve nezajažljivijim olimpijskim bogovima današnjice? Koliko dugo ćemo još sedeti pred televizorom i „uživati“ u sve monstruoznijem uništavanju ljudi na sportskim borilištima? Dokle ćemo se još klanjati fašističkim zločincima i međunarodnim pljačkašima, koji su zaodenuti olimpijskom odorom, i slaviti ih kao „najveće dobrotvore čovečanstva“?

 

Beograd, 10.2.1994.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku