Problem (ne)jednakosti u sportu

P

Kuberten je problem (ne)jednakosti u sportu razrađivao sa najvećim entuzijazmom neposredno nakon Oktobarske revolucije. U svom govoru iz februara 1918.godine, koji je objavljen pod naslovom „Šta sada možemo da tražimo od sporta“, Kuberten kaže: „Spremno se prihvata da bi najbolji temelj za društveni mir u demokratskom društvu bio uspostavljanje srećne ravnoteže između nejednakosti koju je priroda uspostavila između ljudi, i jednakosti koju zakonodavstvo nastoji da uspostavi. Ali, gde su osnove i granice jedne takve ravnoteže?

Ono što dovodi do toga da je nejednakost teško podnošljiva za one koji su njome pogođeni je njena tendencija da ovekoveči nepravdu. Ljudi se bune protiv nje zato što ona, obično, ima dvostruko obeležje – stalna je i neopravdana. Kada bi bila prolazna i opravdana, ne bi više izazivala neprijateljstvo. Sada možemo da zapazimo da, dok je u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove, u sportskoj republici oni nastaju sami po sebi.

Šta je sportski rezultat? To je brojka ili činjenica. Imate maksimalnu visinu iznad koje ne možete skočiti, minimum vremena ispod koga ne možete pretrčati sto metara. (…) Na sve strane susrećete se sa ograničenjima koja se odlikuju većom ili manjom matematičkom strogošću, ali, vi ne možete da ih vidite kada počnete. Niko unapred ne zna tačno svoje granice. Samo jedan put vodi ka tome – trening i naporan rad. A kada neko postigne cilj, kada neko postigne sopstveni rekord, tj.najbolji rezultat koji može da postigne, potrebno je i dalje ulagati napor da bi se tamo ostalo. Ništa ne može da vam garantuje trajno posedovanje ovog rekorda. Samo uporan rad može da ga osigura. U tome je, uzgredno – ako mi dozvolite ovaj umetak – čitava tajna sportskog obrazovanja. (….) Ali, vratimo se našem društvenom polazištu. Nejednakost u sportu temelji se na pravednosti jer individua duguje uspeh koji postiže jedino svojim prirodnim svojstvima koja su razvijena snagom njegove volje; to je dalje, vrlo promenljiva nejednakost, jer ova kratkotrajna forma uspeha zahteva neprekidni napor čak iako valja izdržati i za malo. Ovo su interesantne činjenice za demokratiju. Nije iznenađujuće da u sportskim krugovima nalazimo nenametljivu mešavinu autoriteta i slobode, i iznad svega uzajamne pomoći i rivalstva. Sada bi demokratija trebalo da bude sposobna da meša ove sastojke, i prirodno, da se pri tom susretne sa hiljadu poteškoća. (…) Tako sportista ima pred sopstvenim očima lekciju koja se stalno potrvđuje kroz nužnost komande, kontrole i jedinstva, dok ga sama priroda drugarstva oko njega obavezuje da u svojim drugovima vidi i saradnike i rivale – što sa filozofskog stanovišta izgleda da je najviše načelo svakog demokratskog društva.“ (166)

Kuberten ovde pre svega ukazuje na ono što ideolozi kapitalizma sistematski nastoje da prikriju: na „stalnu i neopravdanu“ nejednakost u kapitalističkom društvu koja ima „tendenciju da ovekoveči nepravdu“. Ali, umesto da se stavi na stranu  „onih koji su njome pogođeni“, „radnička majka“ Kuberten stavlja se na stranu vladajuće klase razrađujući kako da se iskoristi sport za stišavanje radničkog nezadovoljstva. On otvoreno kaže da pokušava da u sportu postigne ono što nije moguće postići u kapitalističkom društvu, da svi ljudi budu jednaki na startu – i to postaje njegovo osnovno „pedagoško“ sredstvo za vaspitanje obespravljenih da prihvate nejednakost kao neminovnu „činjenicu“. Kuberten nudi radniku mogućnost da se sa drugim „građanima“ bori za pobedu u sportu, da bi ga sprečio da se, kao pripadnik radničke klase, bori za iskorenjivanje nejedankosti u društvu. Sport postaje oblast u kojoj bi radnik trebalo da pronađe kompenzaciju za svoj potčinjeni društveni položaj, mesto gde će biti sterilisana njegova kritičko-menjalačka svest. Radi se o taktičkom povlačenju vladajuće klase u trenutcima krize kapitalizma i u vreme narastanja političke snage proletarijata. Zato Kuberten i kaže 1918.godine: „Šta sada možemo da tražimo od sporta?“ (Pod.Lj.S.) A evo šta će Kuberten reći u avgustu 1920.godine predstavnicima vladajućeg poretka: „Šta je potrebno da bismo mogli da iskoristimo izuzetne karakteristike (sporta, prim. aut.) koje su tako pogodne za demokratsko obrazovanje, i štaviše, tako podesne da deluju kao šok-upijači za isuviše žestoke društvene pritiske? Jednostavno ovo – sportska obuka i objekti trebalo bi da budu stavljeni na besplatno, ili gotovo besplatno, raspolaganje proleterskoj mladeži.“ (Pod.Lj.S.) (167)

Iz prethodno navedenog Kubertenovog teksta moglo bi, isto tako, da sledi da on u „sportskoj republici“ vidi idealan oblik demokratskog uređenja društva. Međutim, njegova kategorična tvrdnja da je „u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove“ kakvi, „sami po sebi“, nastaju u „sportskoj republici“ – upućuje na to da je Kubertenu pre svega stalo da istakne prednost i značaj sporta kao sredstva za zaštitu vladajućeg društvenog poretka nejednakosti.

Na nivou telesnog obračuna, nejednakost između ljudi postaje „očigledna činjenica“, kao što je i „očigledna činjenica“ rezultat koji neko postiže. Čovek je, po Kubertenu, uklješten između „aristokratskih kaprica prirode“ i „matematičke strogosti“ rezultata. Nejednaki po prirodi, ljudi se sučeljavaju, bez obzira na njihovo poreklo i društveni položaj, sa objektivnim, od čovekove volje nezavisnim, kriterijumom nejednakosti. Šta im drugo preostaje nego da prihvate nejednakost kao od čoveka nezavisnu datost? Međutim, budući da snažniji već na startu imaju prednost, kakvog ima smisla da se telesno inferiorni upuste u borbu u kojoj mogu da budu samo poraženi? Osećajući problem, Kuberten nastoji da relativizuje uspostavljenu nejednakost, „koju je priroda uspostavila između ljudi“, ubacujući ideju o „prolaznoj nejednakosti“ po kojoj je rezultat relativan, jer u svakom trenutku od svakog učesnika može da bude ugrožen. Dosledno tumačeći ovaj stav, dolazimo do toga da i oni koji imaju sasvim skromne telesne mogućnosti imaju „iste šanse na startu“ kao i nabubreli fizikalci – „pošto niko unapred ne zna tačno svoje granice“. Ni ovom prilikom Kubertena ne bi trebalo „hvatati za reč“. Ono što on hoće je da ljudi veruju da mogu da budu prvi. Ideja o „promenljivoj nejednakosti“ trebalo bi da navede ljude da, i pored svakodnevnih poraza, uvek iznova veruju da će njihov trud, trpljenje, borba – jednoga dana da ih digne na pobednički tron. Kuberten hoće da ljudi, bez obzira na njihov stvarni društveni položaj, ostanu učesnici u životnoj igri čija pravila određuje kapitalistički poredak.

Ovde se ne radi o verovanju čoveka da može da postigne više, nego da može da pobedi druge – postizanjem većeg rezultata. Za Kubertena nije najveći ljudski izazov prevazići svoje moći, nego pobediti druge; nije savladavanje problema koji se postavljaju pred čoveka u njegovoj borbi za opstanak i slobodu, nego borba protiv drugih ljudi. Verovanje čoveka u sopstvene moći uslovljeno je razvojem njegove borbene volje – koja se formira u borbi između ljudi za dominaciju i opstanak. Budući da pobeda jednog predstavlja poraz drugog, svaka nova pobeda (poraz) trebalo bi da nagoni čoveka da sa novim žarom krene u borbu protiv drugih – i tako u beskraj. Kuberten govori o „sopstvenom rekordu“ i o „najboljem rezultatu“ koji čovek može da postigne, ali se upravo po njegovoj koncepciji taj rezultat, koji proističe iz nastojanja čoveka da postigne više, ne vrednuje – ukoliko nije „najbolji“, što znači ukoliko nije pobednički. Tačnije, pobednički rezultat (koji je, po Kubertenu, već u rukama onih koji su po svojim telesnim predispozicijama predodređeni da postižu najbolje rezultate/rekorde) postaje mera obezvređivanja rezultata koje su, kao najviši izraz svojih telesnih mogućnosti, postigli pripadnici „mase“.

Da je Kuberten „trening i naporan rad“, kao i prevazilaženje sopstvenih mogućnosti, uistinu postavio kao osnovne preduslove za postizanje rezultata koji će se vrednovati, onda bi najbolji rezultat bio onaj koji je postignut od strane čoveka koji je u najvećoj meri uspeo da prevaziđe svoje moći (svoj prethodni rezultat). Za Kubertena to bi bilo najgore svetogrđe, jer nejednakost nije društveno uslovljena i ne zavisi od čoveka i njegove produktivističke i stvaralačke prakse. „Nejednakost u sportu temelji se na pravednosti“ – tvrdi Kuberten. I to je ono najvažnije: on pre svega nastoji da opravda nejednakost „da ne bi izazivala nezadovoljstvo“ (potlačenih, naravno). Sport treba da vaspita ljude da nejednakost prihvate kao normalnu i neminovnu pojavu.

Na osnovu svoje koncepcije nejednakosti, Kuberten gradi pedagogiju koja se svodi na stvaranje jednoobraznog karaktera ljudi i jednoobraznog odnosa prema postojećem svetu i budućnosti. Svesnom i organizovanom akcijom radnih ljudi ne mogu se iskoreniti odnosi nejednakosti u društvu, ali se zato svesnom i organizovanom akcijom buržoazije (sistem vaspitanja u kome sport zauzima najvažnije mesto) može iskoreniti kritički odnos potlačenih prema vladajućem poretku nejednakosti i stvoriti jednoobrazni ljudi. Po Kubertenu, jednoobraznost karaktera je temelj na kome se zasniva „ljudska individualnost“. Zbog toga on sa takvim oduševljenjem ističe helenski „sport“, u kome su „mišići bili glavni faktor u vaspitanju“, kao ideal „sporta“ kome bi trebalo težiti. Duhovna i intelektualna različitost ne sme da dovede u pitanje nastojanje da se stvore karakterno jednoobrazni ljudi.

Po Kubertenu, nisu vladajući društveni odnosi, što znači priroda vladajućeg poretka, ti koji uslovljavaju da različite telesne sposobnosti ljudi postanu jedan od osnova za uspostavljanje nejednakosti u društvu, već su telesne različitosti osnovni uzrok njihove društvene nejednakosti. Zbog toga Kuberten tvrdi da zahtev za uspostavljanjem jednakosti između muškarca i žene nije protivno samo logici, nego i „poretku stvari“. Kuberten je ono što predstavlja jednu od osnovnih pretpostavki ljudske različitosti (telesna konstitucija) proglasio osnovom nejednakosti. Bio je u pravu: u odnosima u kojima vlada zakon jačega; u kojima su ljudi podređeni zakonima prirodne selekcije, telesne razlike neminovno postaju jedan od razloga nejednakosti u društvu.

I na ovom primeru se pokazuje pragmatični i licemerni karakter Kubertenove teorije o nejednakosti. On nudi „promenljivu nejednakost“ ljudima, da bi ostali u igri, i istovremeno isključuje žene, kao telesno „inferiorne“, iz borbe za mesto pod suncem, što znači da za njih važi pravilo o nepromenljivoj nejednakosti. „Veliki humanista“ Kuberten isključio je ni manje ni više nego polovinu čovečanstva sa starta „jednakih“ u borbi za dominaciju. U stvari, osnov njegove pedagoške koncepcije je podela rada između muškarca i žene, karakteristična za varvarstvo (ne računajući matrijarhat, koji se baš ne uklapa u Kubertenovu koncepciju): žena u kući i u polju, muškarac u ratu i lovu. Ostajući privržen primitivnoj ratničkoj zajednici kao osnovu društvenog organizovanja, Kuberten se, zapravo, nije mnogo odmakao od načina razmišljanja varvara.

Ako bismo Kubertenovu teoriju o „promenljivoj nejednakosti“ razmatrali u okviru vladajućih odnosa u kapitalističkom društvu, došli bismo do toga da nisu samo žene, nego i radnici žrtve nepromenljive nejednakosti. Kuberten ne predlaže radnicima da se obogate svojim radom, nego im, kao „građanima“, nudi mogućnost da učestvuju u u prisvajanju tuđeg rada (vlasništvo nad akcionarskim kapitalom) – koji je za njih samo formalno tuđ jer su oni ti koji stvaraju društvene vrednosti. Čovek je, dakle, kao radnik predodređen da bude potčinjen i izrabljivan. Njegova jedina mogućnost da izmeni svoj društveni položaj je da postane vlasnik kapitala. Kubertenov poklič, sa kojim je krenuo ka olimpijskim vrhovima –  „Bogatite se!“ („Enrichissez vous!“)  – nije bio poziv upućen radnicima da se bore da im pripadne društveno bogatstvo koje su svojim radom stvorili, već poziv vlasnicima kapitala da sa novim žarom krenu u pljačkanje radničke klase u sopstvenoj zemlji i kolonijalizovanih naroda. „Promenljiva nejednakost“ treba da ulije radnicima nadu da će, ako budu uporni i lojalni, postati pripadnici posedničke klase. Drugim rečima, čovek je kao pripadnik radničke klase nepromenljivo nejednak; da bi došao u krug „promenljivo nejednakih“ on mora da izađe iz svog radničkog kombinezona i da se izbori (znači sad već kao lojalni „građanin“) da postane vlasnik papira koji mu garantuje učešće u podeli kapitala. Formalno pravo da se bore za vrh društvene moći imaju svi građani (koji poštuju vladajući poredak), a faktičku mogućnost imaju samo oni koji već poseduju kapital. Stvarna mogućnost za borbu za vrh pripada samo onima koji već spadaju u „elitu“. „Promenljiva nejednakost“ znači da se oni, u okviru svoje klase, smenjuju u vođstvu , boreći se, istovremeno, svi zajedno da spreče da se radnička klasa pojavi na stazi.

I kada je reč o problemu (ne)jednakosti u sportu, može da se konstatuje da Kuberten ni u svojim poznim godinama nije mnogo odmakao od načina razmišljanja koji je karakterističan za njegove mladalačke spise. Ovde se ne radi toliko o njegovim intelektualnim sposobnostima i znanju, koliko o njegovom ideološkim slepilu i upornom nastojanju da „razreši“ protivurečnosti kapitalističkog društva (obračuna se s političkom borbom radnika i uspostavi „socijalni mir“) ne dirajući u njegove osnove. Zbog toga Kuberten daje takav značaj vaspitanju, bolje rečeno, fanatizovanju čoveka: da se ne bi promenili društveni odnosi, valja „promeniti“ čoveka, što znači, treba mu razviti takvu svest koja će prihvatiti vladajući poredak bez obzira na njegov stvarni društveni položaj. Ne radi se o tome da takvi metodi u određenim istorijskim periodima nisu imali dejstva (primer nacističke Nemačke), već o tome da Kuberten od njih stvara univerzalni metod koji postaje ne samo ključ za razumevanje razvoja kapitalističkog društva, već i osnovno sredstvo za uklanjanje osnovnih društvenih (klasnih) protivurečnosti.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku