Pedagogija

P

Jedan od osnovnih razloga što građanski teoretičari uporno nastoje da Kubertenovu olimpijsku ideju izvuku iz istorijskog konteksta u kome je nastala i da je odvoje od njegovih političkih stavova i političke prakse, je taj što je Kuberten nastojao da od sporta (olimpijskih igara) stvori efikasno oruđe za očuvanje vladajućeg poretka. Kubertenova pedagogija nije usmerena na menjanje društvenih odnosa, već na onemogućavanje čoveka da menja vladajuće društvene odnose. Kuberten nastoji da od detinjstva osakati čoveka tako što će u njemu ubiti slobodarsku samosvest i ljudsko dostojanstvo, i na taj način kritički i vizionarski um. Nije slučajno što se Kuberten sa takvom žestinom suprotstavlja duhovnom razvoju mladih pre nego što su stekli karakter „uzornog“ građanina. Kuberten i bukvalno udara čoveka u glavu. Otuda on insistira na boksu kao glavnom i nezamenljivom sredstvu za vaspitanje mladih. Udarci u glavu trebalo je da unište impulse ljudskog, podlogu na kojoj se razvija mladalačka mašta.

U predgovoru knjige, koju će objaviti njegov profesor mačevanja 1890.godine pod naslovom „Moja metoda“ („Ma Méthode“), Kuberten objašnjava zbog čega voli boks: „Boks je struggle for life, predstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! – upućuje svome protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo zadovoljstvo! – a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti.“ (Pod.P.d.K.) (234)

 Boks je (zajedno sa veslanjem), po Kubertenu „prvi“ i „temeljni“ sport, „osnov efikasne i racionalne kulture“ (235) koji deca treba da počnu da upražnjavaju, „za razliku od većine drugih vežbi“, „već od osme i devete godine“. (236)  Kada govori o boksu, Kuberten nema u vidu samo „engleski boks“, u kome se udarci zadaju pesnicama, već i „francuski boks“, u kome se udarci zadaju i nogama. Interesantno je da Kuberten u boksu vidi osnovno sredstvo za vaspitanje kako dečaka, tako i devojaka, s tim što one treba da upražnjavaju nešto „blaži“ boks. Do razdvajanja dolazi u pubertetu kada dečaci počinju da se bave ragbijem, po Kubertenu „muškim sportom par excellence“, a devojke onim oblicima telesnog vežbanja koji neće ugroziti obavljanje onih uloga za koje su one biološki predodređene. (237) Kuberten je do te mere bio opsednut boksom, da je izmislio novu sportsku disciplinu, „boks na konjima“, i sastavio pravila za nju. Čudi da ova „genijalna“ Kubertenova ideja nije oživotvorena na olimpijskim igrama.

Da je boks, taj po Kubertenu „divni muški sport“, (239) bio neprestana inspiracija za Kubertenov maštoviti duh, pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanični programi izvođenja IX Betovenove simfonije, posebno njeno „jedinstveno finale“, dopune predstavom u kojoj će biti izvedeno „nekoliko divnih napadačkih bokserskih stavova“. (240) Ova Kubertenova manija, da Betovenovo delo koristi kao dekor za sportska takmičenja, na najgori način će se ispoljiti na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, kada su nacisti, na Kubertenov zahtev, IX Betovenovu simfoniju uvrstili u „kulturni program“ Igara.

Kuberten smatra da telo mora u potpunosti da bude podređeno zahtevima volje – to je nit koja spaja današnji „vrhunski sport“ sa Kubertenovom pedagogijom. U članku posvećenom telesnom obrazovanju u XX veku, iz novembra 1902.godine, Kuberten konstatuje da srednjovekovno mučenje sopstvenog tela ima „humaniji“ i „plemenitiji“ uzrok nego što se to, u pojedinim književnim delima, prikazuje. Radi se, naime, o „potrebi duše da muči telo da bi ono bilo pokornije“. Kao uzor za pedagogiju XX veka Kuberten navodi „svetog“ Kolombana („saint“ Colomban) koji „u ponoć silazi na zaleđeno jezero“, ili se „šiba koprivama“ i to u prvom redu ne zato „da bi obezbedio mesto na nebu“, već „da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću predstavu“. (241) Mazohistički spektakli, koje nam preporučuje Kuberten, uveliko su ovladali „vrhunskim sportom“ i olimpijskim igrama. Doduše, motivi su nešto banalniji (novac, naravno), ali je volja za pobedom i za postizanjem rekorda do te mere „ojačala“, da je u stanju da uništi telo da bi se ostvario postavljeni cilj. Jezuitski fanatizam „svetog“ Kolombana je dečija igra u odnosu prema samo-destruktivnom fanatizmu današnjih „vrhunskih sportista“.

Na prirodu Kubertenove pedagogije upućuje i njegov tekst „Izvori i granice sportskog progresa“ („Les sources et les limites du progrès sportif“) koji je, povodom nacističkih Olimpijskih igara, objavljen u junu 1936.godine u berlinskom listu „BZ am Mittag“. Savetujući nacistički režim kako da od „arijevaca“ stvori „lepu sportsku rasu“, Kuberten zaključuje: „Društveni mir nije građanski mir, to je poredak. Može se vladati pod veoma različitim političkim poretcima; ali se neće vladati u institucijama ako se prvo ne vlada u glavama. Zato moderni progres ima pre svega pedagošku suštinu.“ (242) „Vladati u glavama“, to je credo Kubertenove olimpijske pedagogije. Ono što mnogi Kubertenovi tumači svim silama nastoje da prikriju, Kuberten, u obraćanju nacistima, jasno saopštava.

Kubertenova olimpijska pedagogija započinje sa „mišićavim telom“ Tomasa Arnolda, a završava sa „gvozdenim telom“ Hitlerovih „arijevaca“. Ovde treba ukazati na Blohovo upozorenje, da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo nego proizvođenje „mesa za topove“. Drugi svetski rat je na stravičan način dokazao istinitost tog stava. U današnjem vremenu, „ramboizam“ predstavlja (doduše nešto banalniju) verziju Kubertenove muskularne pedagogije.

Ukoliko, u prosuđivanju o Kubertenovom „humanizmu“, pođemo od osnovnih ideja Francuske građanske revolucije („Sloboda“, „Jednakost“, “Bratstvo“), kao temelja modernog humanizma, teško da bi Kubertenova pedagogija mogla da bude uvrštena u humanističko nasleđe modernog društva. „Pravo na slobodu“ nije, za Kubertena, osnovno ljudsko pravo: osnov i izvorište svih prava čoveka je „pravo jačega“. Što se tiče „jednakosti“, Kuberten tvrdi da je „zakon nejednakosti najstariji i osnovni društveni zakon“ protiv koga je besmisleno boriti se. „Bratstvo“, po Kubertenu, „nije za ljude, nego za anđele“. Izvorna „prava čoveka“ (droits de l’homme), bez kojih nema moderne individue, a samim tim ni modernog društva, nemaju za Kubertena nikakav značaj. Što se tiče „prava građanina“ (droits de citoyen), za Kubertena nije građanin konstitutivni segment društva, već je to rasa, nacija i porodica. U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji nema mesta za emancipovanog građanina, što znači ni za emancipovano građansko društvo.

Kuberten nije stvorio svoju olimpijsku filozofiju polazeći od izvornih humanističkih ideja građanskog društva, već od egzistencijalne logike monopolističkog kapitalizma – u imperijalističkoj fazi njegovog razvoja. Na samom početku njegovog olimpijskog puta, 1894.godine, Kubertenova ideja-vodilja je „činjenica“ da u postojećem svetu „nije uspostavljena vladavina duha“. (243)  Desetak godina kasnije Kuberten ponavlja: „Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine“. (244) Isto tako, Kuberten polazi od „činjenice“ da su „sve nacije naoružane do zuba“ i da „ta tendencija hvata sve više korena“. (245) Istovremeno, Kuberten ističe da „borba za život“ nije karakteristika samo današnjeg sveta, već da će ona sasvim sigurno vladati i u sutrašnjem svetu „uprkos svim lepim projektima o društvenoj organizaciji i kolektivističkoj harmoniji“. (246)  Kubertenova olimpijska ideja i olimpijska praksa nije trebalo da otvore prostor humanističkim potencijalima građanskog društva, nego militantnom kapitalu koji je nastojao da pokori svet. Slatkorečive fraze olimpijske gospode (Kubertenova „Oda sportu“, na primer) trebalo je da pribave „humanistički“ legitimitet bespoštednim osvajačkim pohodima kolonijalnih sila. Kuberten povremeno „napušta“ postojeći svet i vraća se u prošlost da bi pronašao pogodan gradivni materijal za svoju olimpijsku ideju. Antička (robovlasnička, rasistička) Grčka se, pri tome, pojavljuje kao nepresušni izvor njegovog „humanizma“. Kubertenov stav o Francuskoj građanskoj revoluciji, da se samo „forma promenila“, a da je „suština ostala ista“, pokazuje koliko je Kubertenu bilo stalo do bitno novih, humanističkih prostora koje je otvorila Francuska građanska revolucija. 

Ovde bi se moglo postaviti i pitanje kako se može nazivati „humanistom“ čovek koji pomoću sporta, odnosno, „korisne pedagogije“, nastoji da ovekoveči poredak za koji sam kaže da počiva na nepravdi? U vezi s tim, kako se može odvojiti Kubertenova „humanistička“ olimpijska ideja od njegove podrške kolonijalizmu, od njegovog rasizma, agresivnog nacionalizma, diskriminacije žena, fanatičnog militarizma, aristokratskog elitizma, antiintelektualizma, od njegovog priklanjanja fašizmu u danima kada se odlučivalo o sudbini čovečanstva?

Profesor Rio završava porikazivanje i analizu Kubertenovog dela Kubertenovim radom iz aprila 1927.godine („De la transformation et de la diffusion des études historiques: caractéres et conséquences“) koji će on uputiti atinskoj Akademiji. Preko stotinu članaka, govora i eseja iz poslednje dekade Kubertenovog života, u kojoj je izvršio rekapitulaciju svog olimpijskog stvaralaštva i napisao filozofske i pedagoške rasprave koje imaju izuzetan značaj za razumevanje njegovog olimpizma, neće biti predmet ozbiljnijeg Rioovog razmatranja. Razlog je jednostavan: to je period u kome je Kuberten otvoreno stao na stranu nacista.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku