Olimpizam i rasizam

O

Rasizam predstavlja jedan od kamena temeljaca modernog olimpizma. Ideja o “superiornosti rase i njenoj predodređenosti” koja je, po Kubertenu, nastala u antičkoj Grčkoj, (43) alfa i omega je olimpijske doktrine. Govoreći o Kubertenovom kolonijalizmu i rasizmu Bulonj konstatuje: “Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase među sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede”. (44) I dalje: “Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su”, konstatuje Kuberten, “prijatni sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koji nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.” (45) Ne “božansko”, već “prirodno pravo”, koje se zasniva na “pravu jačega”, predstavlja osnov Kubertenovog rasizma. Držeći se socijalno darvinističkog evolucionizma, Kuberten dolazi do zaključka da je u toku borbe za opstanak bela rasa postala “najčistija, najjača i najinteligentnija”, (46) što znači da su “niže rase” po svojim genetskim (telesnim i intelektualnim) osobenostima predodređene da budu potčinjene beloj “gospodarskoj rasi”. Iz toga sledi da pripadnici “obojenih naroda” nemaju ni izvorna građanska ni ljudska prava: izvorište njihovih “prava” su interesi kolonijalnih metropola i samovolja njihovih gospodara. Kuberten to i ne krije: “Teorija o tome da sve ljudske rase treba da imaju jednaka prava dovodi do jedne političke linije koja ometa bilo kakav napredak u kolonijama. Ne srozavajući se, svakako, dotle da uvede u kolonijama ropstvo, ili čak i jedan lakši oblik kmetstva, viša rasa ima puno pravo da uskrati nižoj rasi izvesne povlastice koje donosi civilizovani život”. (47) Odnos Kubertena prema južnoafričkom robovlasničkom i rasističkom poretku pokazuje u kojoj meri je Kuberten poštovao ljudska i građanska prava “nižih rasa”. Nastojeći da opravda krajnje neljudsku eksploataciju afričkih starosedelaca od strane bele manjine, Kuberten piše: “Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (…) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povređuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska, razume se!” (48)

Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja bele sa “nižim rasama” jer to vodi njenoj degeneraciji. “Borba za čistotu (bele) rase ostaje osnovni cilj svakog njenog pripadnika” – naglašava Kuberten. (49) Rasna “čistota” helenske rase njena je najvažnija karakteristika i ona čini izvorište rasne snage i postojanosti Helena.  Kuberten je na Čemberlenovom tragu: “Ljudske rase se, u stvari, razlikuju jedna od druge po karakteru, svojstvima, i povrh svega, po stepenu svojih individualnih sposobnosti, kao što se razlikuju hrt, buldog, pudla i pas Nove Zemlje. – Zar nema svaka čista rasa svoju sjajnu i neuporedljivu fizionomiju? Kako bi se jelinska umetnost mogla podići bez Jelina?… Nema ništa tako ubedljivog kao što je svest o svojstvu rase. Čovek koji pripada jednoj čistoj i određenoj rasi, neće izgubiti nikad svest o njoj. Anđeo hranitelj njegovog stabla uvek je na njegovoj strani, podupirući ga gdegod izgubi svoju podlogu, opominjući ga gdegod je u opasnosti da zaluta, primoravajući ga na poslušnost i navodeći ga na podvige za koje se nikad ne bi usudio, pošto ih smatra nemogućim. Rasa podiže čoveka iznad sebe ; ona ga naoružava izvanrednim – gotovo natprirodnim – snagama. Činjenica je neposrednog iskustva da je svojstvo rase od životnog značaja.” (50) Kuberten, poput Gobinoa (51) i Čemberlena, (52) poziva belce da ne dozvole da njihova krv bude zagađena krvlju “nižih rasa”, uključujući tu i Jevreje koje je Kuberten proglasio “Azijatima”. Koji značaj Kuberten pridaje rasnoj krvi najbolje pokazuje njegov komentar o jevrejskom narodu iz njegove “Opšte istorije“: “Neki autori, s druge strane, primećuju da ne bi trebalo da se govori o jevrejskoj rasi jer su se Jevreji, razbacani u toku osamnaest vekova po celom svetu, u toj meri izmešali sa drugim narodima da su izgubili osobine koje čine jednu rasu. To je progrešno stanovište. Istina je da se kako uz pomoć vere tako i propagandom mnogi etnički elementi spajaju sa religijom Izraela. Ali tolika je prvobitna snaga jevrejske krvi da je nekoliko kapi sasvim dovoljno da joj obezbedi osvajanje doma.” Ako se tome doda Kubertenova prethodna tvrdnja da su Jevreji “u dubini duše ostali Azijati”, da su “surovi i uporni u sticanju”, “vešti i lukavi u poslovima” i da je njihova uloga u istoriji “beznačajna” – jasno je da bi mešanje sa njima vodilo degeneraciji bele rase. (53) Ovde treba napomenuti da je Kuberten objavio ove redove desetak godina pre nego što su nacisti doneli “Rasne zakone” (15. septembar 1935. godine) kojima se zabranjuju brakovi između Nemaca i Jevreja.

Kuberten ne poziva, poput nacista, na uništenje “nižih rasa”, ali iz njegove koncepcije o “prirodnoj selekciji” sledi da “gospodarska rasa” ima “prirodno pravo” da učini sve ono što je u njenom interesu, ne isključujući ni genocid nad drugim narodima i rasama. Kao što je pravo ljudi na život podređeno pravu vladajućeg poretka na stabilan razvoj, tako je pravo “nižih rasa” na život podređeno pravu “superiorne rase” na opstanak. Osvajanje “životnog prostora” legitimno je pravo bele rase koje je utemeljeno u poretku koji vlada u životinjskom svetu – čiji je ljudsko društvo samo deo. To je jedan od razloga što Kuberten ne upućuje ni reči kritike britanskoj imperiji zbog njene genocidne prakse u Severnoj Americi, Australiji, Kini, Africi i Indiji, kao ni nacistima koji ne kriju da je istrebljivanje Jevreja, Slovena i Roma i osvajanje “životnog prostora” (Lebensraum) za  “arijevsku nadrasu”  njihov najvažniji zadatak.

Ukoliko je Kubertenova evoluciona teorija tačna, što znači da je bela rasa u borbi za opstanak postala “najčistija, najinteligentnija i najjača”, onda pobeda predstavnika “nižih rasa” nad najboljim predstavnicima “gospodarske rase” na sportskom polju nije moguća. Olimpijske igre, na kojima je dozvoljen pristup “nižim rasama”, mogu da budu samo demonstracija “rasne superiornosti” belaca. Zbivanja na olimpijskim borilištima su, još za Kubertenova života, ubedljivo pokazala svu neodrživost Kubertenove rasne koncepcije, a samim tim i njegove socijalno darvinističke teorije. Jer, nije samo u pitanju telesna (mišićna) snaga onih koji su “došli iz džungle”, i stoga predstavljaju “nepošteno takmičenje” (Hitler), (54) već je u pitanju i pobednička volja, glavni sastojak “volje za moć”, koji je po Kubertenu ekskluzivna odlika bele (buržoaske) “elite”. Maksima mens sana in corpore sano, pogotovu Kubertenova maksima mens fervida in corpore lacertoso, govore u prilog “činjenici” da “crnci” imaju zdraviji duh i snažniji karakter od belaca. Ne treba smetnuti s uma da je za Kubertena boks otelotvorenje osnovnog principa na kome se temelji kapitalističko društvo – “sruggle for life” – i kao takav glavno sredstvo za vaspitanje buržoaske mladeži. (55) Međutim, baš je u boksu, tom po Kubertenu “finom muškom sportu”, u kome do najvišeg izražaja dolazi pobednička volja, munjevito donošenje odluke, “čelična hitrina” (Hitler), izdržljivost i hrabrost – što čini glavne odlike “gospodarske rase” – uspostavljena neprikosnovena vladavina “crnih” sportista.

Ako se na osnovu Kubertenove eugenetske koncepcije analiziraju “činjenice” sa sportskih borilišta, koje su još u Kubertenovo vreme jasno upućivale na vladajuću tendenciju u razvoju sporta, može se doći do sledećih zaključaka: prvo, razvoj civilizacije po principu prirodne selekcije nije doveo do telesne i karakterne “superiornosti” bele u odnosu prema “obojenim” rasama, već do njenog slabljenja; drugo, “čistota” bele rase nije dovela do njenog jačanja, već do njene degeneracije; i treće, mešanje belaca sa crncima vodi ka poboljšavanju genetskih osobenosti belaca i do slabljenja genetskih osobenosti crnaca. Kada se ima u vidu da su za Kubertena olimpijski pobednici “elita” čovečanstva, i kao takvi predstavnici religio athletae koji je simbolični izraz vladajućeg duha kapitalizma koji je otelotvoren u beloj kao “gospodarskoj rasi”, paradoks je potpun: predstavnici “nižih rasa” postaju nosioci “pobedničkog duha” sa kojim se dokazuje “superiornost” bele rase! Ako se ovome doda da je za Kubertena “usavršavanje” bele rase osnovni pokazatelj “progresa”, jasno je da Kubertenova teorija evolucionog progresizma definitivno pada u vodu. Stalni sukob koji je u Kubertenovoj doktrini uspostavljen između evolucionizma, iz koga proističe apriorizam, i pozitivizma, koji insistira na “poštovanju činjenica”, dostigao je svoj vrhunac u njegovoj rasnoj teoriji.

Jedna od najvećih nedoslednosti Kubertenove rasne koncepcije je u tome što on borbu za opstanak, koja vlada u životinjskom svetu, proglašava za obrazac odnosa koji bi trebalo da vladaju u ljudskoj zajednici, istovremeno dok oduzima  pravo “nižim rasama” da se bore za opstanak: “univerzalna” borba za opstanak se putem Kubertenove rasne teorije pretvara u privilegiju bele rase da večno vlada nad “obojenim rasama”. Kuberten je i ovde primenio model koji je prisutan kod određivanja društvenog položaja buržoazije i radnika (žene): bela rasa je tokom evolucije stekla zverinja, a “obojene rase” – svojstva preživara. Iz toga sledi da je prirodno pravo vuka da proždere ovcu, i prirodna “obaveza” ovce da se tome ne suprotstavlja. Kuberten nije nastojao da putem sporta uključi “obojene rase” u borbu za dominaciju na svetskom prostoru, već da iskoristi sport kao sredstvo za njihovu bespogovornu integraciju u “svetski (kolonijalni) poredak” u kome je zauvek uspostavljena dominacija “više (bele) rase”. On se ne zalaže za priznavanje prava predstavnicima drugih rasa da se, kao ravnopravni, takmiče sa predstavnicima bele rase, već za to da vladajuća bela “elita” “da pravo” “nižim rasama” da se takmiče na sportskom polju sa svojim gospodarima. Radi se o aktu “milosrđa” (la charité) “gospodarske rase” koji, u krajnjem, treba da odvuče pokorene narode sa polja slobodarske borbe i očuva kolonijalni poredak. U tom smislu Kuberten tvrdi da je sport “efikasno” sredstvo za kolonizovanje “nižih rasa” – navodeći primer engleske kolonijalne dominacije u Indiji kao uzor. (56) Govoreći o potrebi da se sport proširi među “urođenicima” Kuberten konstatuje: “Sportovi su u celini moćno sredstvo disciplinovanja. Oni proizvode sve vrste pozitivnih socijalnih kvaliteta, zdravlje, higijenu, urednost, samokontrolu.” (57) Sport postaje način stvaranja podaničke svesti kod kolonijalizovanih naroda i način njihove integracije u duhovnu orbitu svojih gospodara na nivou “kultivisanih” robova. Nije slučajno što Kuberten u katoličkom “misionarstvu” pronalazi uzor za duhovnu kolonizaciju “nižih rasa”. Efikasnost u pokoravanju radnika i “nižih rasa”, a ne “ljubav prema sportu”, temeljni je princip Kubertenove olimpijske filozofije. Olimpijski “pacifizam” znači da su se kolonijalizovani narodi zauvek odrekli kako borbe za oslobođenje od kolonijalne dominacije, tako i borbe protiv bele rase za ovladavanje svetom, odnosno, da se borba između “gospodarske” (bele) i “nižih rasa” prenosi na sportski teren, na kojem se borba odvija u formi “jednakosti na startu”, sa kojom se ne menja, već se učvršćuje uspostavljeni “svetski poredak”. Time je označen kraj evolucije, koja se zasniva na borbi između rasa, i započinje nova era u razvoju čovečanstva koja se sastoji u njegovom “usavršavanju”, a zasniva se na “miru” i “saradnji između rasa”. Novouspostavljeno “olimpijsko računanje vremena” upućuje na “činjenicu” da je bela rasa definitivno ovladala svetom i da to predstavlja kako kraj istorije, tako i kraj maštanja o budućnosti u kojoj će svi ljudi, nezavisno od rasne i nacionalne pripadnosti, da budu slobodni i jednaki. Kuberten podržava nacistički režim zbog toga što u njemu vidi snagu koja je u stanju da ostvari potpunu i konačnu dominaciju bele (evropske) nad “nižim rasama” i na taj način uspostavi “večni mir”. Kuberten je blizak Hitlerovom “pacifističkom” stavu iz “Mein Kampf“-a: “Odista, pacifističko-humanistička ideja može biti sasvim dobra tek kad uzorni čovek pobedi svet i podvlasti ga toliko da postane jedini gospodar zemljine lopte.” (58) Nacisti su otišli još dalje od Kubertena: njihov glavni proklamovani cilj nije bio samo uspostavljanje “večnog mira”, već i poretka u kome će “svi narodi sveta biti srećni”! (59)

  Protivrečnost Kubertenove koncepcije je u tome, što “vaspitanje” porobljenih da nauče da poštuju poredak u kome vladaju jači pretpostavlja da pobednici na sportskom polju budu belci, a ne predstavnici “nižih rasa”, inače sport postaje sredstvo za razbijanje mita o beloj kao “gospodarskoj rasi” i sredstvo za razvijanje svesti otpora kod obespravljenih. Da je Kuberten svestan te opasnosti govori i njegovo upozorenje kolonijalnim vlastima da kod “urođenika” treba dozvoliti razvoj samo onih sportova, sa kojima se ne razvija nacionalna svest i ne ugrožava autoritet kolonijalnih vlasti. (60) Imajući u vidu da je propagiranje sporta među “nižim rasama” i davanje mogućnosti da se takmiče sa svojim gospodarima na sportskom polju samo deo kolonijalne strategije “gospodarske rase”, jasno je da se Kuberten ne zalaže za proširivanje sporta među “nižim rasama” po svaku cenu, već samo ukoliko koristi “superiornoj rasi” da osigura dominirajući položaj. Prihvatanje poraza na sportskom polju nužno je zlo – dok sport doprinosi opstanku kolonijalnih vlasti. Radi se o iznuđenom taktičkom potezu koji je odigran da bi se postigao strateški cilj: uništenje slobodarske svesti “nižih rasa” i njihova integracija u globalni kolonijalni poredak. Da se radi o privremenom potezu govori i Kubertenova eugenetska teorija. Davanje “prava” “nižim rasama” da se takmiče na sportskom polju sa “superiornom (belom) rasom” ne dovodi do “usavršavanja” “gospodarske rase”, nego do njenog slabljenja. Nije li Hitlerov model olimpijskih igara, na kojima bi imali pravo učešća samo predstavnici “više rase”, model olimpijskih igara kojima je Kuberten u stvari težio? Ukoliko se ima u vidu izvorna Kubertenova olimpijska ideja, po kojoj su olimpijske igre takmičenje između “civilizovanih nacija”, kao i to da je on u rasističkim antičkim olimpijskim igrama video neprikosnoveni uzor za “njegove” olimpijske igre, jasno je da Kubertenov zavet da nacisti budu izvršioci njegovog olimpijskog testamenta i čuvari njegove olimpijske ideje ima dublji smisao.

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku